SV 9 60803) Rođenje humanoidne robotike , Ivan Stanić , Muzej nauke i tehnike Beograd 2017 , katalog izložbe Autor izložbe, kustos Muzeja nauke i tehnike, Ivan Stanić izložbom ukazuje na značaj Centra za robotiku, na njegova fundamentalna istraživanja koja su ga sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka učinila kolevkom moderne robotike u svetu. U Centru su se rodile ideje i teorije, koje su zajedno sa praktičnim dostignućima, uticale na razvoj i tok svetske robotike, posebno u Japanu, SAD, Rusiji i Francuskoj. `Malo ljudi zna da su se pionirski koraci i značajne stvari koje su uticale na razvoj robotike u svetu, zapravo desile u Beogradu šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka`, ističe Stanić u razgovoru za Tanjug. Sve je počelo, kako podseća, razvojem takozvane `beogradske šake`. Profesori Rajko Tomović i Milan Rakić sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu započeli su 1963. godine pionirski rad na izradi veštačkog organa sa čulom dodira i 1964. konstruisali model prve u svetu protetičke robotske šake na eskterno napajanje. Ta šaka je čak poslata u SAD na istraživanje i trebalo je da pomogne američkim naučnicima da reše problem hvatanja u misiji Apolo na mesecu, ali je ona bila namenjena ljudima i za hvatanje manjih stvari. Sledeći važan korak bila je Teorija nula momenta ili Tačka nula momenta koju je formulisao profesor Miomir Vukobratović 1968. koja se danas koristi u Japanu za hodanje svih dvonožnih robota, poput Asima, jednog od najnaprednijih robota koje je proizvela firma `Honda`. Godine 1972. napravljen je pneumatski aktivni egzoskelet namenjen paraplegičarima i jedan primerak je dostavljen Centralnom institutu za traumatologiju i ortopediju u Moskvi, a dve godine kasnije stvoren je prvi egzoskelet u svetu koji je koristio elektromotore kao aktuatore i može se smatrati prethodnikom savremenih humanoidnih robota koje pokreću humanoidni motori. Iz te rehabilitacione robotike proizašao je 1978. prvi jugoslovenski industrijski robot UMS1- prvi industrijski robot antropomorfnog tipa u svetu. mek povez, format 21 x 24 cm , ilustrovano, dvojezično srpsko - engleski, 56 strana, tiraž 300 primeraka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Java Man : How Two Geologists` Dramatic Discoveries Changed Our Understanding of the Evolutionary Path to Modern Humans Carl C. Swisher III Garniss H. Curtis Roger Lewin Svojim revolucionarnim otkrićem o ljudskom poreklu, par neobičnih geologa je sam uzdrmao temelje nauke i filozofije. Evo, po prvi put, unutrašnja priča. Tokom većeg dela dvadesetog veka, antropolozi su verovali u jednostavnu, linearnu sliku evolucije: ljudska porodica je rođena u Africi i ostala tamo sve dok „Homo erektus“, relativno napredni oblik čoveka, nije migrirao u istočnu Aziju pre oko milion godina. . Svi kasniji ljudi, mislili su ovi antropolozi, razvili su se kroz stabilan proces modernizacije od „Homo erektusa“. Ali kada su Garnis Kertis i Karl Svišer iz Geohronološkog centra Berkli primenili napredne tehnike datiranja kalijuma i argona na prethodno proučavane - i pogrešno datirane - fosile u Indoneziji, njihovi nalazi su šokirali antropološku zajednicu i drastično promenili naš trenutni pogled na evoluciju čoveka. Sa lucidnom prozom i zaraznim entuzijazmom za ovu temu, autori nas vode na putovanje do indonežanskog ostrva Java, gde su Kertis i Svišer došli do dva važna otkrića: prvo, da su ljudski preci napustili Kolevku čovečanstva – afrički kontinent – i migrirao na istok pre skoro dva miliona godina, mnogo ranije nego što su antropolozi verovali, i drugo, da je `Homo erektus` mogao preživeti čak pre 27.000 godina, što sugeriše da je `Homo erektus` zapravo koegzistirao sa `Homo sapiensom` i da je verovatno nije evolucioni prethodnik. Njihovi nalazi ne samo da uništavaju pravu liniju ljudske evolucije, već i dovode u pitanje neizbežnost evolucije „Homo sapiensa“. Na kraju, politika i nedostatak finansiranja pronalaze svoj put u priču, dajući realan, ako nesrećni, pogled na muke koje prate naučna otkrića. Svišerovi i Kertisovi nalazi se često susreću sa skepticizmom, a njihove naučne metode dovode se u pitanje. Ali ubeđenje i odlučnost ih dovode do zaključaka koji ne samo da redefinišu njihovo polje, već postavljaju filozofska pitanja o tome šta znači biti čovek.

CATENA MUNDI - SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA, TOM I i II Grupa autora Žanrovi: Enciklopedije, Istorija Izdavač: Catena Mundi Broj strana: 1826 Povez: Tvrd, zaštitni omot Format: 31 cm Opis Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. Šta je Catena mundi? Prvo izdanje je objavljeno u vihoru rata 1992. godine. Čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio skoro celokupan tiraž, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, čiji je priređivač Predrag Dragić Kijuk, predstavlja sintezu Srba i srpstva dugu dva milenijuma. Knjiga uobličava duhovnu i civilizacijsku tradiciju i najznačajnije domete srpske istorije na Balkanu, sa jasnom porukom da srpski narod treba ozbiljnije da se okrene samospoznaji. Catena mundi je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, a među mnogim poznatim imenima i vrsnim umova uvršteni su radovi: Miloša Crnjanskog, Vladete Jerotića, Radivoja Pešića, Aleksandra Solovjeva, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, vladike Nikolaja Velimirovića i mnogih drugih…. Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. U „Kateni“ piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. Ko je tvorac Catene mundi? KijukPredrag Dragić Kijuk, tvorac Catene mundi, bio je i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima. U Kembridžovom enciklopedijskom izdanju (Cambridge, England) „2.000 intelektualaca u 21. veku”dobio je odrednicu na urednički poziv. Internacionalni biografski centar (St. Thomas Place, England) proglasio ga je 2010. godine za jednog od 100 slobodnih mislilaca u svetu. Bio je jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“. Enciklopedija Catena mundi nastajala je godinama u Kijukovoj radnoj sobi. Konačno, 1992. godine, ukazala se prilika da se ovako maestralno delo objavi. Iako je enciklopedija trebalo da predstavlja temelj nove srpske društvene, intelektualne i naučne svesti, ona nije u dovoljnoj meri pronikla u javno mnjenje, niti je doživela ozbiljniju promociju i put do čitalaca. Naime, čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio preostali tiraž, koji nije unapred prodat u pretplati, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija u dva toma, na skoro 2000 strana, 260 autora, na desetine malo poznatih kolornih mapa, daje odgovore na sledeća pitanja: - Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? - Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? - Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? - Ko je tvorac jugoslovenske ideje? - Da li su Hrvati konvertiti? - Da li Amerika ima kompleks stare Evrope? - Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? - Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? - Gde su živeli Srbi, prema starim kartama? - Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? - Šta je vatikanska ideologija? - Kako se Vatikan odnosio prema srpskom pitanju? - Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? - Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? - Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? - Gde je sakrivena arhiva o masakru nad Srbima? - Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? - Ko su i šta su u stvari bili oficiri NDH? - Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? - Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? - Gde su dečija stratišta u „Svetoj Hrvatskoj“? - Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? - Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? - Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava? - Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkordatu sa Hitlerom? - Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? - Je li Balkan kolevka svetske civilizacije? - Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? - Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? - Kada je srpski istoričar napisao prvu hrvatsku istoriju? - Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? - Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? - Kako su nestali Srbi katolici? - Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? - Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila? Po Kijuku, ovo je „prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, koja objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije“, „prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama“; ona „prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije“ i „jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja – i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine“… To je, istovremeno, i „prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim stradanjima i nametnutim politikama“, bez koje se, po Kijuku, ostaje u „paklenom rezervatu antislovenske ideologije“, a sa kojom se saznaje da naša „skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka“. Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem „hegemonističkom grehu Srba“ i, kako reče njen autor, o „satanizovanju naroda koji je „jugoslovensku ideju“ platio krvlju“. Po Kijuku, knjiga Catena mundi je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa „dostojanstvom istine“. Ona je po prvi put objavila geografske karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca. O tekstovima zbornika Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović antropološkim dokazima slovenskih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske. srpska-oaza-u-italijiKijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju –Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u „Kateni“, dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.) „Katena“ se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda… Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem „hrišćanstva bez Hrista“, Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevski kada je pisao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji – sve je to bila tema „Katene“. Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu – objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju. Autora u knjizi ima preko 260! Stanje odlično maltene novo K.D.S. 2.+

Veliki format, tvrd povez sa omotom druga i treca knjiga su nekoriscene a prvi tom sam samo ja procitao SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA Broj strana: 1826 Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. ; ; Šta je Catena mundi? ; ; Prvo izdanje je objavljeno u vihoru rata 1992. godine. Čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio skoro celokupan tiraž, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. ; ; Enciklopedija Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, čiji je priređivač Predrag Dragić Kijuk, predstavlja sintezu Srba i srpstva dugu dva milenijuma. Knjiga uobličava duhovnu i civilizacijsku tradiciju i najznačajnije domete srpske istorije na Balkanu, sa jasnom porukom da srpski narod treba ozbiljnije da se okrene samospoznaji. ; ; Catena mundi je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, a među mnogim poznatim imenima i vrsnim umova uvršteni su radovi: Miloša Crnjanskog, Vladete Jerotića, Radivoja Pešića, Aleksandra Solovjeva, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, vladike Nikolaja Velimirovića i mnogih drugih…. Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. ; ; U „Kateni“ piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. ; ; Ko je tvorac Catene mundi? ; ; KijukPredrag Dragić Kijuk, tvorac Catene mundi, bio je i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima. U Kembridžovom enciklopedijskom izdanju (Cambridge, England) „2.000 intelektualaca u 21. veku”dobio je odrednicu na urednički poziv. Internacionalni biografski centar (St. Thomas Place, England) proglasio ga je 2010. godine za jednog od 100 slobodnih mislilaca u svetu. ; ; Bio je jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“. ; ; ; Enciklopedija Catena mundi nastajala je godinama u Kijukovoj radnoj sobi. Konačno, 1992. godine, ukazala se prilika da se ovako maestralno delo objavi. ; ; Iako je enciklopedija trebalo da predstavlja temelj nove srpske društvene, intelektualne i naučne svesti, ona nije u dovoljnoj meri pronikla u javno mnjenje, niti je doživela ozbiljniju promociju i put do čitalaca. Naime, čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio preostali tiraž, koji nije unapred prodat u pretplati, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. ; ; ; Enciklopedija u dva toma, na skoro 2000 strana, 260 autora, na desetine malo poznatih kolornih mapa, daje odgovore na sledeća pitanja: ; ; -Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? ; -Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? ; -Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? ; -Ko je tvorac jugoslovenske ideje? ; -Da li su Hrvati konvertiti? ; -Da li Amerika ima kompleks stare Evrope? ; -Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? ; -Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? ; -Gde su živeli Srbi, prema starim kartama? ; -Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? ; -Šta je vatikanska ideologija? ; -Kako se Vatikan odnosio prema srpskom pitanju? ; -Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? ; -Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? ; -Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? ; -Gde je sakrivena arhiva o masakru nad Srbima? ; -Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? ; -Ko su i šta su u stvari bili oficiri NDH? ; -Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? ; -Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? ; -Gde su dečija stratišta u „Svetoj Hrvatskoj“? ; -Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? ; -Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? ; -Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava? ; -Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkordatu sa Hitlerom? ; -Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? ; -Je li Balkan kolevka svetske civilizacije? ; -Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? ; -Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? ; -Kada je srpski istoričar napisao prvu hrvatsku istoriju? ; -Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? ; -Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? ; -Kako su nestali Srbi katolici? ; -Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? ; -Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila? ; ; Po Kijuku, ovo je „prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, koja objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije“, „prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama“; ona „prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije“ i „jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja – i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine“… ; ; To je, istovremeno, i „prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim stradanjima i nametnutim politikama“, bez koje se, po Kijuku, ostaje u „paklenom rezervatu antislovenske ideologije“, a sa kojom se saznaje da naša „skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka“. Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem „hegemonističkom grehu Srba“ i, kako reče njen autor, o „satanizovanju naroda koji je „jugoslovensku ideju“ platio krvlju“. Po Kijuku, knjiga Catena mundi je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa „dostojanstvom istine“. Ona je po prvi put objavila geografske karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca. ; ; O tekstovima zbornika ; ; Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović antropološkim dokazima slovenskih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske. ; ; srpska-oaza-u-italijiKijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju –Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u „Kateni“, dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.) ; ; „Katena“ se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda… ; ; Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem „hrišćanstva bez Hrista“, Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevski kada je pisao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji – sve je to bila tema „Katene“. ; ; Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu – objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju. U1

ПРЕДГОВОР Неко је једном рекао да сви људи стално нешто осећају, a размишљају тек повремено. Другим речима, наш унутрашњи живот се састоји углавном од емоција. И што је више оних негативних, то смо мање срећни. Веома је распрострањена заблуда да су све емоције природне и да сe са њима ништа не може учинити. Управо у тој заблуди се крије тајна несреће многих људи. Срећни људи су они који су научили да управљају својим емоцијама, а пре свега да превазилазе негативне. Мислим да су књиге попут ове ретке: није велика обимом, а садржи мноштво корисних и практичних информација. Ова књига ће вам помоћи да схватите зашто се код вас јављају негативне емоције и, ако имате жељу, научићете да управљате њима. Уз мало праксе, ваше унутрашње стање, а с њим и ваш живот, почеће да се мењају на боље. ДА ЛИ СУ НЕГАТИВНЕ ЕМОЦИЈЕ ПРИРОДНЕ? За некога је ово лоша вест, за некога добра, док ће за некога бити очигледно: негативна осећања нису човекова природна реакција на негативне околности – она се јављају само у случају његовог одређеног унутрашњег несавршенства. Код „идеалног“ човека, у истим околностима, негативна осећања се или уопште не јављају или брзо пролазе. Наравно, не ради се о томе да „идеалног“ човека уопште не дотичу никакви тужни догађаји. Смрт блиске особе, развод, било која друга озбиљна драма и код „савршеног“ човека провоцирају јака, негативна осећања. (На њима се, међутим, савршени човек не задржава претерано много.) То је нормално. Али, то су посебни случајеви чије решавање захтева већи труд, који ми обично називамо „превазилажење кризе“. Осим тога, у првој етапи кризе, што човек слободније изражава своје емоције, то ће их се брже ослободити и углавном ће успешније превазићи кризу. Овде разматрамо свакодневне ситуације које се често јављају. Aко у таквим ситуацијама сматрамо да су наше емоције, на било који начин, независне од наше личности, то значи да сву одговорност за своја осећања „скидамо са себе“ и пребацујемо на друге људе и околности. Уједно, тимe губимо и могућност да некако утичемо на себе. Зато, ако вам је лоше, узрок, пре свега, потражите у себи. Да, други људи такође нису савршени. Постоје и они који су свесно зли, а, с друге стране, свет није „дечја колевка“. На оне који нас окружују не можемо да утичемо, али на себе можемо. Притом, можемо да утичемо у тој мери да се готово у потпуности ослободимо негативних осећања. Дмитриј Семеник, православни психолог, рођен је 1967. године. Завршио технички факултет (МИРЭА) и факултет за психологију (МИП) у Москви. Радио као новинар, у маркетингу, био руководилац трговинских компанија. Преживевши кризу растанка, 2006. године је основао сајт „Преживети растанак“, из којег се развила група сајтова духовне и психолошке помоћи у тешким кризним ситуацијама. 2013. године је покренуо иновациони психолошки онлајн-пројекат „Дистанциона школа љубави“. Ожењен је и отац је троје деце. Шта је то ПРАВОСЛАВНА ПСИХОЛОГИЈА и ПРАВОСЛАВНИ ПСИХОЛОГ Православна психологија се данас налази на самом зачетку свог формирања. У књигама, које су до сада штампане под ознаком православна психологија, психолози православне оријентације покушавају да установе везу између црквених појмова о духовном животу у односу на став психологије. Православни психолог је напросто психолог православног вероисповедања, који у различитој мери користи духовно богатство православља ради корекције човековог погледа на свет. То, у многим случајевима, не само да обезбеђује брзо и потпуно избављење од проблема, већ чини човека неупоредиво здравијим и стабилнијим у разним животним ситуацијама. САДРЖАЈ Предговор Да ли су негативне емоције природне? Који се конфликт крије иза негативних емоција? Емоције и трезвеност У чему је смисао негативних емоција? Које су негативне емоције својствене вама? Опростите себи за своје емоције Потискивати или изражавати? Емоција: Самосажаљење Емоција: Увређеност Емоција: Гнев, раздражљивост Емоције: Завист и злурадост Емоција: Осуђивање Шта је то прихватање себе? Емоција: Мржња Емоција: Страх од људи Емоција: Жеља за осветом Емоција: Жеђ за праведношћу Емоција: Самоосуђивање, строгост према себи Емоција: Лажни осећај кривице Емоција: Узнемиреност, брига Емоција: Љубомора Емоција: Стидљивост (снебивљивост) Емоција: Разочарење у човека Емоције на темељу шкртости Емоција: Роптање, гунђање Емоција: Безизлазност Емоција: Нестрпљивост Емоције: Униније (чамотиња) и очајање Гордост и како је победити Снага смирења Како се научити смирењу Емоција: Сумња Емоција: Туга Општи приступ савладавању негативних емоција Ваше типичне негативне емоције Секундарна добит од негативних емоција Универзално средство против негативних емоција према другим људима Негативне емоције у вези са давнашњим догађајем Психофизичке вежбе за ослобађање од емоција О аутору Страна: 124 Повез: меки Писмо: ћирилица Формат: 21 цм

Admiral books, 2013. 662 strane, udžbenički format. Sem posvete, odlično očuvana. Dejvid Ajk obeležava dvadesestogodišnjicu otkrivanja neverovatnih tajni i zabranjivanih informacija ovom svojom najneverovatnijom knjigom do sada. On manipulaciju ljudskom rasom i prirodu realnosti podiže na jedan novi nivo i poziva čovečanstvo da se podigne sa svojih kolena i preuzme vladavinu nad svetom od zloglasne mreže porodica i neljudskih bića koja imaju nevidljivu kontrolu nad nama od kolevke, pa do groba. Dejvid je pomerao globalno poimanje stvari o ovim pitanjima više puta od njegovog inicijalnog “buđenja” 1990. godine, a to čini i ovaj put. Njegovo najšokantnije otkriće je da se Zemljom, a i kolektivnim ljudskim umom, manipuliše sa Meseca, koji, po njegovim rečima, nije “nebesko telo”, već veštačka konstrukcija – gigantski “svemirski brod”. On opisuje nešto što naziva “Mesečevom matricom”, lažni prenos realnosti sa Meseca, koji je dekodiran u ljudskom telu/umu na prilično sličan način onome, opisanom u filmskoj triologiji Matriks. Mesečeva Matrica je “ubačena” u ljudski sistem “kompjuterskog tela”, kaže on, i neprestano nas hrani izmanipulisanim osećanjima o nama, kao pojedincima, i svetu. Mi živimo u izuzetno vreme. Sa jedne strane, vidimo nametanje orvelovske države totalnog praćenja i kontrole od strane onih koji služe Mesečevoj matrici, a na drugoj se dešava jedna fantastična energetska transformacija – ono što Dejvid naziva “vibracijama istine”, fenomen koji je predvideo 1990. godine i upotrebio za naslov svoje knjige nakon što su se njemu “oči otvorile”. Vibracije istine pomažu ogromnom broju ljudi da se sada probude i prisete šta su zapravo oni – neograničena, večna Svest. Čovečanstvo je sada na prekretnici i vreme je da se napravi izbor. Da li ćemo se probuditi i vratiti svojoj pravoj genijalnosti i potencijalu u obliku Neograničene Svesti? Ili ćemo ostati zarobljeni u svom telu/umu i isfabrikovanoj iluziji koju nam nudi Mesečeva matrica? Jedan od izbora će nam obezbediti slobodu i potencijal kakve nikada nismo ni sanjali, a drugi će osuditi nas i našu decu na jedan globalni fašističko-komunistički diktatorat od kakvog bi i Džordža Orvela bila sramota. Kada pročitate knjigu Ljudska raso, ne kleči više, nećete više biti ista osoba. Ona će vam promeniti život, promeniti osećaj za stvarnost, a ukoliko prihvatite informacije u njoj bićete oslobođeni.

07516) RAT I DJECA KOZARE , Dragoje Lukić , Književne novine Beograd 1990 , Prije trideset godina počeo sam da istražujem ustaški i njemački genocid nad djecom Kozare i sada, kad sam na taj Sizifov posao stavio tačku, čini mi se da sam na početku. U traganju za identitetom ubijenih dječaka i djevojčica obišao sam gotovo sva kozarska sela i gradove, zakucao na mnoga vrata i razgovarao sa stotinama majki i očeva, braće i sestara, rođaka i poznanika mališana ubijenih u logorima, spaljenih ili umorenih na drugi način. Upoznao sam desetine Zagrepčana, učesnika humane akcije spasavanja djece iz bodljikavih žica, i mnogobrojne građane koji su ih, po izvlačenju iz logora, usvojili. O toj djeci, najčešće, nije bilo nikakvih pisanih dokumenata. Proučio sam sačuvane logorske arhive i spiskove žrtava okupatora i njihovih pomagača. Godine sam proveo u arhivima, muzejıma, zbirkama i istorijskim institutima u traganju za izgubljenim djetinjstvom 23.858 dječaka i djevojčica koji su sa moje rodne Kozare u ljeto 1942. kao taoci otjerani u logore smrti. Poslije tri decenije uspio sam da dešifrujem stravičan spisak ubijene djece s kozarskog područja. Utvrdio sam njihova imena i imena njihovih roditelja, u kojima su mjestima rođena, gdje im je, kada i kako zgasnuo mladi život.Sastavljajući ovu knjigu pokušao sam da otrgnem od zaborava te najstrašnije osvete - dio naše istorije.Drugih namjera nisam imao. Ovo treće, prošireno, izdanje knjige Rat i djeca Kozare dopunjeno je sa 11.194 imena ubijenih dječaka i djevojčica iz 219 mjesta kozarskog područja. Najmlađa su bila u kolijevkama, a najstarija su imala 14 godina. U knjigu su uvrštena i imena 370 malih ratnika koji su pali kao borci narodnooslobodilačkog rata 1941 - 1945 . godine. I u ovom izdanju knjige Rat i djeca Kozare predstavljen je samo dio građe, teške kao sam usud života. Nisam siguran da će u korice druge knjige za koju sam sakupio dokumentarni materijal moći da stane sve ono što se mora pokazatı budućim naraštajima o besprimjernom stradanju djece sa Kozare. Radi njih samih i njihovih potomaka. Napomena autora treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, tvrd povez, format 21,5 x 29 cm , ilustrovano, latinica, vrh čoškova na koricama ogreban ,osim toga knjiga očuvana, 392 strane,

Autor:Slaviša Miljković izdanje autora Niš, 2015. tiraž 200 primeraka Udžbenički format, 510 strana. Odgonetanje starogrčkih reči ili starogrčke reči jesu srbizmi“ Naslov ovog dela nagoveštava rušenje zgrada mnogih društvenih nauka, u prvom redu, povjesti (istorije) i jezikoslovlja (lingvistike). Slaviša K. Miljković uverljivo objašnjava, da je starogrčki jezik stvaran korišćenjem srpskih reči, a da je razvejao plodnost i pri rađanju jezika širom sveta: „Srpski jezik Majka Jezik: srbska jezička šifra gospodari jezicima, kao što su: sanskrit, jevrejski, starogrčki, latinski, kineski, japanski... tj. etimologija reči iz svih ovih jezika se oslanja, najizvornije, na srbski jezik i njegovu jezičko-duhovnu šifru!“ Pisac se posvetio izučavanju starogrčkog, jer su mu prepoznatljive navedene odlike srpskog jezika, a na osnovu ove jezičke tvrdnje, grčkom narodu su darovane zasluge za gradnju temelja Civilizacije. S. Miljković osporava i jednu i drugu tvrdnju – starogrčki jezik nije uticao na stvaranje drugih jezika i preci Grka nisu graditelji društvenih zajednica i država u Antici. Kad objašnjava da grčki jezik nije mogao biti kolevka drugim jezicima, navodi da on nema glasove – koji su izrazito prepoznaju u ostalim svetskim jezicima: „Č“, „C“, „Lj“, „Nj“, „Ć“, „Đ“, „Ž“; „Dž“, „Š“, a iz grčkog jezika je izbačeno i slovo „V“. S obzirom da su ovih deset slova često u srpskim rečima, postavlja se pitanje kako je pisac mogao prepoznati srpske reči u starogrčkom, kad u grčkim rečima nema ovih slova, pa srpska reč s izbačenim slovom mora glasiti drukčije, te se ne može prepoznavati kao srpska? No, S. Miljković je i to objasnio. Uočio je pravila u grčkom jeziku, koja su primenjivana pri preuzimanju srpskih reči. Ako su te reči, recimo, imale slovo „Ž“, Grci su ga zamenjivali svojim slovnim znacima, uvek na isti način - u desetinama, ili stotinama slučajeva. Tako su: - slovo „Đ“ izgovarali kao dugo „E“, - slovo „Ž“ izgovarali kao „Thita“, - slova „ST“ izgovarali kao „Ksi“, - slovo „U“ izgovarali ga, ranije, kao „Iipsilon“, a sada kao „I“, - slovo „Dž“ izgovarali kao „Psi“, - slovo „Š“ izgovarali kao „Omega“. Miljković je objasnio i druge načine preuzimanja srpskih reči u starogrčki jezik, pri čemu i korišćenje pojmova - značenja. Tako su srpski pojam „prštati“ – što znači i „snažno izbijati“ (sunce izbija ujutro) iskoristili za pojam „rano“ i „rano ujutru“. Ta grčka reč za „rano jutro“ je stvarno srpska – glasi u grčkom jeziku „prštata“. Odlike grčkog jezika je uočio, navodi S. Miljković, i Miloš Milojević u 19. stoleću, te je uveravao, da je grčki jezik sličan romskom, da su Grci bili mešavina više naroda i da su došli na Helm (Balkan) iz Egipta – tek u 8. stoleću Nove ere. Italijanski istoričar, Đankarla Tomecoli Ticijana i bugarski lingvista – P. P. Serafimov su na Međunarodnom kongresu: „Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura“, Sankt Peterburg (12-14. maj 2008), potvrdili – da su falsifikati o Srbima (Slovenima) dosegli vreme trećeg milenijuma pre Nove ere. Njihov referat nije uputio samo na srpsku (slovensku) antičku istoriju, nego i na grčku - navode da Minojska država na Kritu nije grčka – nego slovenska. Oni su, uz druge jezikoslovce (lingviste) u Evropi, pomoću slovenskih jezika, pročitali linearno „A“ i „B“ pismo, pa su zapise s Krita rastumačili. Zaključili su – da su Sloveni u paleolitu prisutni u svim delovima Evrope. Stari toponimi u Jugoistočnoj Evropi su se, do sada, smatrali neslovenskim, a istina je – da se mogu čitati samo pomoću slovenskih jezika. Smatraju, da su Sloveni: i Iliri, i Tračani, i Skiti... i da su se naselili na Kritu u trećem milenijumu pre Nove ere. Tamo su stvorili Minojsku državu i u njoj su bili većinsko stanovništvo. Pismenost je bila već uobičajena na Kritu i ona se vezuje za pismo iz Vinče i pismo iz Lepenskog Vira – oba su nađena u Srbiji. Ticijano odbija svaku mogućnost, da je na Kritu bila grčka kultura, jer istorijski izvori upućuju na činjenicu, da su se Grci doselili na Balkan tek u 7. ili 8. stoleću pre Nove ere i da su samo nasledili slovensku pismenost i slovensko državno ustrojstvo s Krita. Na osnovu ovog rada, jasno je, da je i čuveni Trojanski rat bio pre dolaska Grka na Balkan i da je to rat među srpskim (slovenskim) državama. I tako, Slaviša K. Miljković je predstavio 2000 starogrčkih reči, koje su, očigledno, iz srpskog jezika, te ih, s pravom, označava srbizmima u grčkom jeziku. Odbija svaku pomisao da su one mogle poteći u starogrčki iz nekog drugog jezika, jer je i latinski nastao na bazi srpskog u 6. stoleću pre Nove ere, a drugi zapadnoevropski jezici, rumunski i mađarski su stvoreni od 11. do 19. stoleća. Zato je zaključio: „Srbi jesu starosedeoci Balkana i Podunavlja. Srbi jesu nosioci bele rase, evropske pismenosti, duhovnosti i nauke. Jezik je od Boga, nema duhovnosti izvan jezika; jezik i um su se uporedo razvijali, al` – prvo beše Reč od Boga. Svako srbsko slovo ima utvrđeno značenje, koje jeste u neraskidivoj vezi s njegovom grafičkom, brojčanom, zvučnom, idejnom... vrednoštću. Svaka dvoslovna odrednica ima utvrđena značenja, proistekla iz pomenutih značenja/vrednosti srpskih slova... To isto su i troslovne odrednice“. Da zaključimo. Nije moguće osporiti ovu veliku studiju Slaviše S. Miljkovića, pisanu na 500 strana, te je obavezno da zaključimo: Civilizacija ima drukčije temelje od onih koji se objašnjavaju u knjigama društvenih nauka, te bi nadležni u UN i naučne ustanove svake zemlje trebalo da preduzmu mere – da se temelji Civilizacije predstave u pravom svetlu, istinito. OČUVANA

Mile Nedeljković Slava u SrbaTvrdi povezMiodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) je bio srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir).Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001).Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960).Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009).Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije.Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu.Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Publicistički radČlanke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama:Student (1962–1967),Vidici (1964, 1967),Leto (1964),20 semestara Španca (1964),Letopis Beogradskog univerziteta (1965),Sociološke teme (1967–1968),Oktobar (1967),DMB (1967),Novi Beograd (1967–1971),Mladost (1967–1970, 1988),Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983),Poljoindustrija (1968–1970),Pančevac (1968–1969),Front (1969),Glas Istre (1969),Krila Armije (1969),PTT vesnik (1969–1971),Susret (1970),NIN (1970),Zadruga (1970–1971),Prosvetni pregled (1970–1971),Naša krila (1970–1971),Jež (1971),Zavičaj (1971),Naše stvaranje (1971),Dom i škola (1972–1973),Književna reč (1972),Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008),Ilustrovana politika, (1973),Treći program Radio-Beograda (1973–1974),Večernje novosti (1974),Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987),Raskovnik (1975, 1987, 1988),Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987),Rembas (1980–1983),Eho (1980),Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987),Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988),Novinarstvo (1982–1988),Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983),Etnološki pregled (1983),Sabor (1984, 1986),Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006),Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985),Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985),Zbornik Sjenice (1985–1986),Naša štampa (1985),Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987),Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988),Delavska enotnost (1986),Svetlost (1996),Zadužbina(1990–2008),Srpsko nasleđe (1998—1999),Glas (2001),Šabački glasnik (2008).Uređivao stručne listove i časopise:Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1989), organ Saveza udruženja folklorista Jugoslavije;Raskovnik (1987–1991), časopis za književnost i umetnost;Novinarstvo (1983–1987), časopis Jugoslovenskog instituta za novinarstvo;Novinarski glasnik (1985–1987), glasilo Udruženja novinara Srbije;Naša štampa (1987–1988), glasilo Saveza novinara Jugoslavije;Novinarski letopis, sveske za istoriju novinarstva (1988–1991);Zadužbina (1990–2008), organ Vukove zadužbine.Urednik, recenzent, pisac predgovora ili pogovora većeg broja knjiga i publikacija.Pokretač listova i časopisa:Pesničke novine (pokrenuo 1972 sa grupom mladih književnika. Glavni urednik bio 1972–1974, 1979, a u obnovljenim Pesničkim novinama 1980–1987. član je redakcionog kolegijuma. Kada su 2006. po treći put obnovljene, kao posebno zaslužan za njihovu pojavu i postojanje, našao se u redakcionom kolegijumu gde je vodio rubriku istorijskog pregleda);Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (folkloristički časopis koji prati rad kulturno-umetničkih udruženja i folklornih grupa; glavni i odgovorni urednik bio 1985–2008);Zbornik Sjenice (kao rezultat višegodišnjeg naučno-istraživačkog projekta SANU „Ras i Sopoćani“, u kojem je učestvovao 1984–1986, pokrenuo sa nekoliko naučnih radnika i kulturnih poslenika Sjenice ovaj naučni godišnjak, čiji je bio jedan od urednika 1985–2003).Autor drama:Karijatide (izvela Studentska eksperimentalna scena u Beogradu, 1961);Mogila (treća nagrada na saveznom konkursu za Dan mladosti, 1961);Stubline (odlomak štampan u zborniku Biti negde, 1966);Poslednji vojnik komune (objavljena u Koracima, 5–6, 1975);Noć u Salašu Noćajskom (istorijska jednočinka, objavio ČIN, Beograd 2004).Pisac scenarija:Oplenačka trilogija (1993, autor prvog dela trilogije snimljene u režiji Milana Knežeića);Vožd (1997, dokumentarni film u režiji Krste Škanate);Tragom Karađorđa (2004, dokumentarno-igrana TV serija u petnaest epizoda u režiji Miroslava Živanovića, kojom je obeležena dvestagodišnjica Prvog srpskog ustanka i obnove srpske državnosti).Koautor u zbornicima i knjigama:Biti negde, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1966);Rukovanja, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1968);Dunav teče, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1970);Novinarstvo danas, Priručnik za polaznike novinarskih škola Jugoslovenskog instituta za novinarstvo u Beogradu (Beograd, 1983);Dva veka srpskog novinarstva (Institut za novinarstvo, Beograd, 1992);Rečnik zabluda, sto neistina o Srbiji i srpskom narodu i odgovori na njih (Ministarstvo za informacije Republike Srbije, Beograd, 1994);Beli grad, kulturna istorija Beograda (Mediart, Beograd, 1997);Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića (bibliofilsko izdanje Aldema, Beograd, 2000, rukopisao, ilustrovao i freske sačinio Bole Miloradović);Enciklopedija srpskog naroda (autor dela odrednica o novinarima i novinarstvu, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008).Priredio za štampu knjige:Delovodni protokol Karađorđa Petrovića, (Kragujevac – Topola, 1987);Narodni kalendar „Šumadija“ (Kragujevac, 1993);Memoari princa Tomislava Karađorđevića (Topola – Oplenac, 1999).Autor knjiga i publikacija:Zavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu (Novi Beograd, 1968);70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972);Godišnji običaji u Srba (Vuk Karadžić, biblioteka Koreni, Beograd 1990);Slava u Srba (Vuk Karadžić, Beograd, 1991);Srbi Graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji – Beograd, 1991; drugo dopunjeno izdanje Beograd, 1994),Krst i polumesec – najstrašnija srpska razdeoba (Beograd – Bijelo Polje, 1993).Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja (Valjevac, Biblioteka Nasleđe, Valjevo 1994, 1995, 1996);Zapisi o Šumadiji, knjiga I, (Kragujevac 1996);Običajni kalendar za prostu 1997 (Kolubara, Valjevo1996);Srpski običajni kalendar (Čin, Beograd 1998-2009);Zapisi o Šumadiji, knjiga II, (Beograd, 2000);Leksikon naroda sveta (Srpska književna zadruga, JP Službeni list SRJ, Posebna izdanja, Beograd, 2001);Topola, Karađorđev grad, Oplenac (Topola 1989);Zadužbina kralja Petra I (Oplenac 1992);Fendrek od Garaša (Orašac, 2001);Voždove vojvode (Aranđelovac 2002);Orašac, kolevka srpske državnosti (Aranđelovac 2002);Kosovo i svetski rat (Verzalpres, Beograd 1999);Novinarstvo, Osnovi (Beograd 2003);Objava srpskog novinarstva (Udruženje novinara Srbije, Beograd, 2004);Hronika Udruženja novinara Srbije 1941–2006 (Uns – Službeni glasnik, Beograd 2009).Zastupljen je sa bibliografskom odrednicom u:Ko je ko, pisci iz Jugoslavije 1994 (Ošišani jež, Beograd, 1994);Leksikon pisaca Jugoslavije, IV tom (Matica srpska, Novi Sad, 1997).Prevođen je na:engleski,francuski,ruski,nemački,španski,bugarski islovenački jezik.Rad u okviru organizacija i društava:Bio je član Udruženja novinara Srbije (od 1973), član Predsedništva UNS (1985–1987, 2000–2009), član Etnološkog društva Srbije (1978), član Udruženja folklorista Srbije (1979), sekretar Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1986–1987), jedan od osnivača Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“, inicijator zasnivanja književne nagrade i istoimene publikacije „Odzivi Filipu Višnjiću“ i manifestacije „Vinopije“, (vino piti a ne napiti se, oživljavanje tradicije obeležavanja Čistog ponedeljka, početak uskršnjeg posta). Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture naroda i narodnosti SR Srbije (1988); prvi je dobitnik nagrade Vukove zadužbine za nauku za delo Godišnji običaji u Srba (1990); za Leksikon naroda sveta je dobio Specijalnu nagradu Osmog međunarodnog salona knjiga u Novom Sadu (2002); dobitnik je nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore, u znak trajnog priznanja za rad i doprinos unapređenju novinarstva Srbije i Crne Gore (2006), Povelje Radio Beograda 2 (povodom pola veka postojanja Radio Beograda 2) za dugogodišnju saradnju, doprinos radio stvaralaštvu i afirmaciju autorskog i kritičkog radija posvećenog kulturi i umetnosti (2008), i Povelje XIV međunarodnog skupa „Vlasinski susreti” za svestran i značajan doprinos na području etnologije i afirmacije naučnog stvaralaštva (2008).Značajnija delaZavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu, Novi Beograd, 1968.70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972Delovodni protokol Karađorđa Petrovića 1812-1813, Kragujevac-Topola, 1987.Topola, Karađorđev grad, Oplenac, 1989.Godišnji običaji u Srba, Beograd, 1990.Slava u Srba, Beograd, 1991.Srbi graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, Beograd, 1991.Zadužbina kralja Petra I, Oplenac, 1992.Krst i polumesec - najstrašnija srpska razdeoba, Beograd-Bijelo Polje, 1993.Narodni kalendar „Šumadija`, Kragujevac, 1993.Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja, Valjevo, (izdanja za 1994, 1995 i 1996 godinu)Zapisi o Šumadiji: 1. knjiga, Kragujevac, 1996.Srpski običajni kalendar, Valjevo, 1997.Srpski običajni kalendar, Beograd, (izdanja za 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 i 2009. godinu)Kosovo i svetski rat, Beograd, 1999.Memoari princa Tomislava Karađorđevića, Topola-Oplenac, 1999.Zapisi o Šumadiji: 2. knjiga, Beograd, 2000.Leksikon naroda sveta, Beograd, 2001.Fendrek od Garaša, Orašac, 2001.Voždove Vojvode, Aranđelovac, 2002.Orašac, kolevka srpske državnosti, Aranđelovac, 2002.Novinarstvo, Osnovi, Beograd, 2003.Objava srpskog novinarstva, Beograd, 2004.Hronika Udruženja novinara Srbije 1941-2006, Beograd, 2009.Nagrada Mile Nedeljković:Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Povodom dodele nagrade, upriličena je četvorodnevna manifestacija 27-30. septembra 2010. godine, uz prateće etno-folklorističke radionice. Tom prilikom, u okviru programa manifestacije, uz podršku i pomoć supruge Nevenke Nedeljković je priređena i izložba posvećena radu i životu Mila Nedeljkovića. Po odluci žirija većinom glasova nagradu je dobio Aleksandar Bačko za delo: Iz prošlosti sentandrejskih porodica, Zbornik za srpsku etnografiju i istoriju, knjiga 3, izdanje autora, Beograd, 2009. Osim nagrade uručene su i plakete koje su dobili: Bojan Jovanović (Rečnik javašluka, Prometej, Novi Sad, 2009), Bosa Rosić (Pomenici na kamenu, Narodni muzej Užice, Užice, 2009), Danijel Sinani (Rusalje, Srpski genealoški centar, odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2009), Dimitrije O. Golemović (Krstivoje, Društvo za očuvanje srpskog folklora Gradac, Valjevo, 2009) i Nemanja Radulović, (Slika sveta u srpskim bajkama, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009).Na manifestaciji 23-25. septembra 2015. u Aranđelovcu dobitnik nagrade „Mile Nedeljković“ bio je prof. dr Nikola Pavković za knjigu „Studije i ogledi iz pravne etnologije“, izdanje Srpskog genealoškog centra iz Beograda (2014). Povelja „Mile Nedeljković“ za životno delo uručena je prof. dr Nenadu Ljubinkoviću.[1] Godinu dana kasnije, septembra 2016, dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je prof. dr Nemanja Radulović za knjigu „Slike, formule, jednostavni oblici”, izdanje „Čigoje” iz Beograda (2015), a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo prof. dr Mirjana Drndarski iz Beograda.[2] U septembr 2017. godine dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je Vladeta Kolarević iz Brezovca kod Aranđelovca za knjigu „Usmena nebiština”, a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo etnolog Dragoljub Zlatković iz Pirota.7/10

Миле Недељковић: КАЛЕНДАР српских народних обичаја и веровања за просту 1995.год. Издавач: Агенција ВАЉЕВАЦ, Ваљево, 1994.год. Меки повез, 379 страна, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Миодраг „Миле“ Недељковић (Крћевац, Општина Топола, 2. март 1941 — Београд, 30. мај 2009) био је српски новинар, етнолог, публициста и књижевник. Биографија Основну школу завршио у родном Крћевцу, нижу гимназију у Аранђеловцу, гимназију похађао у Аранђеловцу а матурирао у Лазаревцу (1960). Апсолвирао на групи за светску књижевност Филолошког факултета у Београду, дипломирао на Филозофском факултету на групи за етнологију (1978). Радни век провео у Београду радећи као новинар или уредник у више редакција (Политика, Политика експрес, Радио ТВ ревија, Рад, Радничка штампа – издавачка делатност), као стручни сарадник (Институт за новинарство), као уредник у издавачкој делатности (Министарство за информације Србије). При крају радног века бива у групи новинара које незаконито отпушта са посла тадашњи директор Политике Драган Хаџи-Антић. По добијању судског спора о враћању на одговарајуће радно место, опредељује се за одлазак у пензију (2001). Први новинарски прилог објавио као гимназијалац у Гласу Шумадије (1958), прву позоришну критику у гимназијском листу Наше дело (1960). Био уметнички руководилац Драмског експерименталног студија СКУД Жикица Јовановић Шпанац (1963–1965) и управник Универзитетске експерименталне сцене Маска (1968). Предавао у школама Југословенског института за новинарство (1976–1991), био ментор за праксу студената књижевно-публицистичког смера Филолошког факултета у Београду (1984–1988) и координатор наставе на смеру журналистике у департману Београд новопазарског Факултета хуманистичких наука (2004–2009). Подстицао стваралаштво младих у области уметности и културе (песнике, рецитаторе, играчке, певачке и позоришне аматерске дружине) и био предани сарадник Савеза аматера Србије. После теже болести уз безмало непрекидан рад преминуо у Београду у породичној кући, сахрањен на месном гробљу у Крћевцу. Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Био је члан Удружења новинара Србије (од 1973), члан Председништва УНС (1985–1987, 2000–2009), члан Етнолошког друштва Србије (1978), члан Удружења фолклориста Србије (1979), секретар Савеза удружења фолклориста Југославије (1986–1987), један од оснивача Задужбинског друштва „Први српски устанак“, иницијатор заснивања књижевне награде и истоимене публикације „Одзиви Филипу Вишњићу“ и манифестације „Винопије“, (вино пити а не напити се, оживљавање традиције обележавања Чистог понедељка, почетак ускршњег поста). Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе народа и народности СР Србије (1988); први је добитник награде Вукове задужбине за науку за дело Годишњи обичаји у Срба (1990); за Лексикон народа света је добио Специјалну награду Осмог међународног салона књига у Новом Саду (2002); добитник је награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, у знак трајног признања за рад и допринос унапређењу новинарства Србије и Црне Горе (2006), Повеље Радио Београда 2 (поводом пола века постојања Радио Београда 2) за дугогодишњу сарадњу, допринос радио стваралаштву и афирмацију ауторског и критичког радија посвећеног култури и уметности (2008), и Повеље XIV међународног скупа „Власински сусрети” за свестран и значајан допринос на подручју етнологије и афирмације научног стваралаштва (2008). Његови псеудоними били су: Јоаким Крћевачки, Миодраг Буђевац, еН, -е-ћ, Емил Диманш, М. Ј. Воскресенски, Четврти Шешир). Превођен је на: енглески, француски, руски, немачки, шпански, бугарски и словеначки језик. Награда Миле Недељковић Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Поводом доделе награде, уприличена је четвородневна манифестација 27-30. септембра 2010. године, уз пратеће етно-фолклористичке радионице. Том приликом, у оквиру програма манифестације, уз подршку и помоћ супруге Невенке Недељковић је приређена и изложба посвећена раду и животу Мила Недељковића. По одлуци жирија већином гласова награду је добио Александар Бачко за дело: Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књига 3, издање аутора, Београд, 2009. Осим награде уручене су и плакете које су добили: Бојан Јовановић (Речник јавашлука, Прометеј, Нови Сад, 2009), Боса Росић (Поменици на камену, Народни музеј Ужице, Ужице, 2009), Данијел Синани (Русаље, Српски генеалошки центар, одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета, Београд, 2009), Димитрије О. Големовић (Крстивоје, Друштво за очување српског фолклора Градац, Ваљево, 2009) и Немања Радуловић, (Слика света у српским бајкама, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009). На манифестацији 23-25. септембра 2015. у Аранђеловцу добитник награде „Миле Недељковић“ био је проф. др Никола Павковић за књигу „Студије и огледи из правне етнологије“, издање Српског генеалошког центра из Београда (2014). Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело уручена је проф. др Ненаду Љубинковићу. Годину дана касније, септембра 2016, добитник награде „Миле Недељковић” био је проф. др Немања Радуловић за књигу „Слике, формуле, једноставни облици”, издање „Чигоје” из Београда (2015), а повеље „Миле Недељковић” за животно дело проф. др Мирјана Дрндарски из Београда. У септембр 2017. године добитник награде „Миле Недељковић” био је Владета Коларевић из Брезовца код Аранђеловца за књигу „Усмена небиштина”, а повеље „Миле Недељковић” за животно дело етнолог Драгољуб Златковић из Пирота. Дела Публицистика Чланке, есеје, књижевне приказе, позоришне и филмске критике и научна саопштења објављивао у листовима, часописима и стручним публикацијама: Студент (1962–1967) Видици (1964, 1967) Лето (1964) 20 семестара Шпанца (1964) Летопис Београдског универзитета (1965) Социолошке теме (1967–1968) Октобар (1967) ДМБ (1967) Нови Београд (1967–1971) Младост (1967–1970, 1988) Политика (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983) Пољоиндустрија (1968–1970) Панчевац (1968–1969) Фронт (1969) Глас Истре (1969) Крила Армије (1969) ПТТ весник (1969–1971) Сусрет (1970) НИН (1970) Задруга (1970–1971) Просветни преглед (1970–1971) Наша крила (1970–1971) Јеж (1971) Завичај (1971) Наше стварање (1971) Дом и школа (1972–1973) Књижевна реч (1972) Песничке новине (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008) Илустрована политика, (1973) Трећи програм Радио-Београда (1973–1974) Вечерње новости (1974) Југословенски синдикати (1974–1980, 1987) Расковник (1975, 1987, 1988) Кораци (1975, 1980–1983, 1985, 1987) Рембас (1980–1983) Ехо (1980) Зборници XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије (1981, 1982, 1984, 1985, 1987) Етнолошке свеске (1982, 1984, 1986, 1988) Новинарство (1982–1988) Зборник радова 1. конгреса југословенских етнологов ин фолклористов (1983) Етнолошки преглед (1983) Сабор (1984, 1986) Новопазарски зборник (1984, 2001, 2006) Научни скуп „Стваралаштво Димитрија Давидовића“ (1985) Зборник радова са научног скупа „Стање и проблеми научноистраживачког рада у области информисања“, (1985) Зборник Сјенице (1985–1986) Наша штампа (1985) Народно стваралаштво – Folklor (1985–1987) Сабор народног тваралаштва Србије (1986–1988) Делавска енотност (1986) Светлост (1996) Задужбина(1990–2008) Српско наслеђе (1998—1999) Глас (2001) Шабачки гласник (2008) Уређивао стручне листове и часописе Народно стваралаштво – Folklor (1985–1989), орган Савеза удружења фолклориста Југославије; Расковник (1987–1991), часопис за књижевност и уметност; Новинарство (1983–1987), часопис Југословенског института за новинарство; Новинарски гласник (1985–1987), гласило Удружења новинара Србије; Наша штампа (1987–1988), гласило Савеза новинара Југославије; Новинарски летопис, свеске за историју новинарства (1988–1991); Задужбина (1990–2008), орган Вукове задужбине. Уредник, рецензент, писац предговора или поговора већег броја књига и публикација. Покретач листова и часописа Песничке новине (покренуо 1972 са групом младих књижевника. Главни уредник био 1972–1974, 1979, а у обновљеним Песничким новинама 1980–1987. члан је редакционог колегијума. Када су 2006. по трећи пут обновљене, као посебно заслужан за њихову појаву и постојање, нашао се у редакционом колегијуму где је водио рубрику историјског прегледа); Сабор народног стваралаштва Србије (фолклористички часопис који прати рад културно-уметничких удружења и фолклорних група; главни и одговорни уредник био 1985–2008); Зборник Сјенице (као резултат вишегодишњег научно-истраживачког пројекта САНУ „Рас и Сопоћани“, у којем је учествовао 1984–1986, покренуо са неколико научних радника и културних посленика Сјенице овај научни годишњак, чији је био један од уредника 1985–2003). Аутор драма Каријатиде (извела Студентска експериментална сцена у Београду, 1961); Могила (трећа награда на савезном конкурсу за Дан младости, 1961); Стублине (одломак штампан у зборнику Бити негде, 1966); Последњи војник комуне (објављена у Корацима, 5–6, 1975); Ноћ у Салашу Ноћајском (историјска једночинка, објавио ЧИН, Београд 2004). Сценариста Опленачка трилогија (1993, аутор првог дела трилогије снимљене у режији Милана Кнежеића); Вожд (1997, документарни филм у режији Крсте Шканате); Трагом Карађорђа (2004, документарно-играна ТВ серија у петнаест епизода у режији Мирослава Живановића, којом је обележена двестагодишњица Првог српског устанка и обнове српске државности). Коаутор у зборницима и књигама Бити негде, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1966); Руковања, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1968); Дунав тече, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1970); Новинарство данас, Приручник за полазнике новинарских школа Југословенског института за новинарство у Београду (Београд, 1983); Два века српског новинарства (Институт за новинарство, Београд, 1992); Речник заблуда, сто неистина о Србији и српском народу и одговори на њих (Министарство за информације Републике Србије, Београд, 1994); Бели град, културна историја Београда (Mediart, Београд, 1997); Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића (библиофилско издање Алдема, Београд, 2000, рукописао, илустровао и фреске сачинио Боле Милорадовић); Енциклопедија српског народа (аутор дела одредница о новинарима и новинарству, Завод за уџбенике, Београд, 2008). Приређивач Деловодни протокол Карађорђа Петровића, (Крагујевац – Топола, 1987); Народни календар „Шумадија“ (Крагујевац, 1993); Мемоари принца Томислава Карађорђевића (Топола – Опленац, 1999). Аутор књига и публикација Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту (Нови Београд, 1968); 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972); Годишњи обичаји у Срба (Вук Караџић, библиотека Корени, Београд 1990); Слава у Срба (Вук Караџић, Београд, 1991); Срби Граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији – Београд, 1991; друго допуњено издање Београд, 1994), Крст и полумесец – најстрашнија српска раздеоба (Београд – Бијело Поље, 1993). Календар српских народних обичаја и веровања (Ваљевац, Библиотека Наслеђе, Ваљево 1994, 1995, 1996); Записи о Шумадији, књига I, (Крагујевац 1996); Обичајни календар за просту 1997 (Колубара, Ваљево1996); Српски обичајни календар (Чин, Београд 1998-2009); Записи о Шумадији, књига II, (Београд, 2000); Лексикон народа света (Српска књижевна задруга, ЈП Службени лист СРЈ, Посебна издања, Београд, 2001); Топола, Карађорђев град, Опленац (Топола 1989); Задужбина краља Петра I (Опленац 1992); Фендрек од Гараша (Орашац, 2001); Вождове војводе (Аранђеловац 2002); Орашац, колевка српске државности (Аранђеловац 2002); Косово и светски рат (Верзалпрес, Београд 1999); Новинарство, Основи (Београд 2003); Објава српског новинарства (Удружење новинара Србије, Београд, 2004); Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006 (Унс – Службени гласник, Београд 2009) Значајнија дела Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту, Нови Београд, 1968. 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972 Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812-1813, Крагујевац-Топола, 1987. Топола, Карађорђев град, Опленац, 1989. Годишњи обичаји у Срба, Београд, 1990. Слава у Срба, Београд, 1991. Срби граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији, Београд, 1991. Задужбина краља Петра I, Опленац, 1992. Крст и полумесец - најстрашнија српска раздеоба, Београд-Бијело Поље, 1993. Народни календар „Шумадија`, Крагујевац, 1993. Календар српских народних обичаја и веровања, Ваљево, (издања за 1994, 1995 и 1996 годину) Записи о Шумадији: 1. књига, Крагујевац, 1996. Српски обичајни календар, Ваљево, 1997. Српски обичајни календар, Београд, (издања за 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 и 2009. годину) Косово и светски рат, Београд, 1999. Мемоари принца Томислава Карађорђевића, Топола-Опленац, 1999. Записи о Шумадији: 2. књига, Београд, 2000. Лексикон народа света, Београд, 2001. Фендрек од Гараша, Орашац, 2001. Вождове Војводе, Аранђеловац, 2002. Орашац, колевка српске државности, Аранђеловац, 2002. Новинарство, Основи, Београд, 2003. Објава српског новинарства, Београд, 2004. Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006, Београд, 2009.

Čačak, 2022. Priredila Danica Otašević Knjigu “Pupin, Tesla i američki Srbi: iz istorije dijaspore i crkve u Americi” je na osnovu građe i dokumentacije poznatog Čačanina, oficira, diplomate i pisca Radoja Jankovića priredila gospođa Danica Otašević. Lik i delo Radoja Jankovića pokušali smo da osvetlimo našim člancima o njemu (https://www.facebook.com/ca011.rs/posts/4853627698015074), a njegova rečenica “…čačanski kraj je, nesumnjivo, jezgro našeg naroda…” jedna je od ideja vodilja našeg Udruženja. O višeslojnoj i značajnoj istorijskoj građi izloženoj u ovoj knjizi govoriće dr Vladimir Dimitrijević, autor pogovora o četiri diva srpskog naroda u Americi (vladici Mardariju, Pupinu, Tesli i Radoju Jankoviću) i priređivač Danica Otašević. Tekstove iz knjige čitaće profesor Slobodan Nikolić, dok je voditelj profesor Ana Ranđić. U ime izdavača, Gimnazije Čačak, govoriće direktor Ivan Ružičić. Knjiga “Pupin, Tesla i američki Srbi” obogatila je ediciju “Gimnazijski istočnici” u kojoj se sabiraju i pamte dela bivših đaka i profesora ovog bogatog rasadnika i istočnika kadrova. Objavljivanjem ovih knjiga posthumno se ispunjava i Jankovićeva želja da napiše sveobuhvatnu istoriju srpskog naroda. Dizajn knjige i pripremu za štampu uradio je gospodin Zoran Jureš i Atelje “Jureš”. Verovatno bi, prema naslovu knjige “Pupin, Tesla i američki Srbi”, bilo logično postaviti pitanje: “Šta povezuje Mihajla Pupina, Nikolu Teslu, vladiku Mardarija Uskokovića, Čikago i Čačak?”. Teško da bi neko dao tačan odgovor. Izlaskom iz štampe ove knjige sa podnaslovom “Iz istorije dijaspore i crkve u Americi”, odgovor je jasan, sve ih povezuje Čačanin Radoje Janković, generalni konzul Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Čikagu od 1926. do 1929. godine. Diplomata Radoje M. Janković rođen je 21. oktobra 1879. godine u Čačku gde je završio osnovnu školu, a školske 1896/97. godine dva razreda gimnazije. Iz lične arhive Radoja Jankovića, elitnog oficira Kraljevine Srbije, diplomate i književnika, koju je prikupljao čitavog života, a koja se čuva u Gradskoj biblioteci “Vladislav Petković Dis” u Čačku, naša zemljakinja gospođa Danica Otašević priredila je tri knjige. Najpre je u šestom kolu edicije “Srbija 1914-1918” 2019. godine objavljena knjiga Jankovićevih dnevničkih zaapisa iz Rusije pod naslovom “U vihoru Oktobarske revolucije 1916-1918” (izdavač RTS i “Prometej”). Gradska biblioteka u Čačku i novosadski “Prometej” 2021. godine štampali su memoare Radoja Jankovića, opunomoćenog ministra u penziji. Memoari datiraju iz 1940. godine i prvih godina okupacije, a štampani su pod imenom “Kako je ubijana Kraljevina Jugoslavija”. Knjiga “Pupin, Tesla i američki Srbi” pojavila se pola godina posle memoara zahvaljujući darodavcu Radovanu Dobrašinoviću, Srbinu iz Čikaga, vasniku kompanije “Kompas”, koji je finansirao njeno štampanje. Između korica nove knjige od 473 strane sabrana je obimna građa o Srbima u rasejanju koji su početkom dvadesetog veka pošli preko okeana u potrazi za boljim životom. Neki su dosanjali svoje snove, odomaćili se u novoj zemlji, dok su drugi i dalje voleli domovinu “kao orao svoju klisuru, slavili slavu da potvrde da su još ono što su bili, dizali u tuđini svoje crkve da odbrane dušu”, kaže u predgovoru priređivač Danica Otašević. Kako je izgrađena “zajednička kuća Srpstva” u Americi, a Libertivil postao “iseljenička presronica pravoslavlja”, kako su Srbi razapeti između kolevke i groba preboleli rastanak od prošlog života i pustili korene na američkom tlu”, saznajemo iz Jankovićevih spisa, ličnih svedočenja, izveštaja nadležnom ministarstvu, prepiske, artefakta iz njegove lične arhive, ali i pisama vladike Mardarija, prvog episkopa Američko-kanadske eparhije, naučnika Mihajla Pupina, drugihg sveštenika, novinara i znamenitih Srba iz ove prekookeanske zemlje. Jankovićeva zaostavština, koja posle jednog veka izlazi pred sud javnosti, dragocena je za istoriju Srpske pravoslavne crkve, izučavanje dijaspore u Americi, kao i dopuna bogate biografije naučnika Mihajla Pupina, Nikole Tesle, Ivana Meštrovića, Rastka Petrovića i drugih. Priređivač je izdvojio kao moto publikacije Jankovićev stav da je “Pravoslavlje nacionalni stožer srpske emigracije” i Pupinovo mišljenje da “Ako želimo da sačuvao srpski duh kod budućih naraštaja amerikanskih Srba, onda je potrebno za te naraštaje da spemimo jaku crkvu i jaku srpsku školu”.

Lepo očuvano 2 : Od Luja XVI do danas Izdavač: Vuk Karadžić Prevod dela: Styles meubles, décors : Du Moyen Âge au Louis XV - Du Louis XVI à nos jours - Daniel Alcouffe… Prevod: Olga Šafarik, Gordana Jovanović ... Godina: 1979 Nameštaj je nastao kao upotrebna forma koja nije imala nikakve umetničke pretenzije. Nameštaj služi za potrebu života i njegov stil je sastavljan na osnovu potreba i načina života i nikada nije rezultat stvaranja neke određene forme. Sve potrebe života se menjaju po ličnim pretenzijama koje mogu biti jednostavne i funkcionalne a isto tako i reprezentativne. Forma nameštaje se menja promenama svetla i senke, rezanom ili bojenom dekoracijom, naglašavanjem preloma, pravilnim rastavljanjem delova, proporcionisanjem celina i pravilnim odnosima glatkih, ukrašenih, izlomljenih ili zatvorenih delova. Pod nameštajem se u srpskom jeziku podrazumevaju predmet i koji se nalaze u prostorijama za stanovanje (kući) i služe da bi ukućani bolje živeli i radili. Širi pojam za nameštaj podrazumeva predmete i u drugim radnim prostorijama čovekovog bivstvovanja: kancelarije, razne radne prostorije, lokali, unutrašnjost raznih objekata ili unutrašnjost prevoznih sredstava i drugo... Komadi nameštaja mogu imati različitu svrhu: za spavanje, za sedenje, za rad, za zabavu, za ukras ... Pojam[uredi | uredi izvor] Nameštaj je reč koja potiče od glagola namestiti što znači nešto postaviti na svoje mesto. Podela nameštaja[uredi | uredi izvor] Sve delove nameštaja delimo na; nosioce i kovčege Njihovom kombinacijom je nastao celokupni nameštaj. Razlikovanje pojedinih vrsta nameštaje je znak kulturnog napretka. Nosioci[uredi | uredi izvor] Forma nosioca je sastavljena iz tri ili četiri vertikalna podupirača na kojima počiva okvir ili daska. Ponekad se u istoriji javljaju simboličke forme kojim se podupiračima daju forme životinjskih ili ptičijih nogu da bi se naglasile funkcije stajanja. Kovčezi[uredi | uredi izvor] Kovčezi su u svojoj jednostavnoj formi kubičnih oblika koji su sabijeni i sačinjeni od dasaka. Životnost je omogućena uramljivanjem koje je trebalo da predupredi neke nedostatke drveta i koje se koristi za naglašavanje linija i ukrašavanje. Površine su prvo bile neutralne a kasnije su se rastavljale. Od mlađeg kamenog doba se susrećemo sa kovčezima sa krovovima koji imaju sličnost sa kućama. Ovaj način je bio podnmetovan za prenošenje arhitektonskih ideja u gradnju nameštaja. Istorija nameštaja[uredi | uredi izvor] U istoriji umetnosti nameštaja mogu se razlikovati pojedine epohe počev od orijentalnih kultura egipatske umetnosti,[1][2] dobu klasične antike, grčke i rimske umetnosti. Antički nameštaj je očuvan samo u fragmentima ali se dosta o njemu zna zahvaljujući arheologiji. Srednji vek počinje dobom predkarolinške umetnosti i preko romanske primitivnosti dolazi do razdoblja gotike. U doba renesanse se u prednji plan uvodi umetnička misao. Barok je promena doba renesanse koji je obeležio Mikelanđelo otklonivši se od jednostavnosti i karakteriše se bogatstvom najrazličitijih formi i ukrasa u nameštaju koje su uticale na posmatrača svojim velikim rasponima linija. Posle baroka počinje nova epoha koja je trajala sve do početka 19. veka i koja se može nazvati dvorskim razdobljem. Pozni stil Luja XIV kralja sunca je sastavljen iz delova Francuske i Nemačke. Rokoko je minijaturizacija i zaključak baroka. Uticaj engleskih strujanja u polju nameštaja u 18. veku je bio prisutan- zatim dolazi do vraćanja ka antičkim uzorima preko stila Luja XVI. Klasicizam je završetak dugog razdoblja koji je nastao u polovini 18. veka i prelazu od stila Luja XVI ka majestoznom i luksuznom nameštaju empira sve do nameštaja bidermajera se ogleda promena ukusa evropskog u umetničkom stvaranju. U 19. veku se javljaju težnje za internacionalizacijom i nameštaj postaje sveobuhvatni proces civilizacije. Proizvođači nameštaja i arhitekti postaju svesni da savremeni nameštaj mora da odgovara potrebama savremenog čoveka. Nameštaj starog veka[uredi | uredi izvor] Stari vek je znao već sve vrsta nameštaja. Samo se u doba renesanse povećao broj pojedinih vrsta i povećanje tipa nameštaja. Navike u Orijentu podmenjivali su upotrebu malog nameštaja jer se uobičavalo sedenje na ćilimovima (izuzimajući Kinu). Kod Vavilonjana i Asiraca koji su jedna od najstarijih civilizacija oseća se uticaj egipatskog nameštaja o kome imamo dosta informacija. Egipatski nameštaj je ukrašen rezbarijom i ornamentima iz sveta životinjskog i biljnog a javlja se i tapaciranje nameštaja. Umetnost starog veka poznavalo je radove kao oblaganje zlatom, slonovačom, poznavanje plemenitog drveta kao i šperploču. U grčkom domaćinstvu je bilo malo nameštaja i nameštaj je bio od drva ukrašavan staklom, slonovačom i poznavali su i zakrivljavanje drveta pomoću vrele vode, poznavali su tiplovanje, eksere i mnoge postupke koji se i danas primenjuju a produkti su bili uglačani nekom vrstom politure. Razlike između Egipatskog i grčkog nameštaja su razlike u shvatanju života i smrti jer je egipatska umetnost bila za život posle smrti iako nameštaj i odevanje podleže istim zakonima. Grčke skulpture i rezbarije imaju estetski značaj. Grčki krevet je bio lak i pokretan. Rimljani su primili nameštaj od Grka. Rimski stolovi su brojni po formi. U umetnosti starog veka su otkriveni svi načini obrađivanja drveta kao i spajanje i oblaganje, politiranje tapaciranje, kao i činjenica da su svi pronalasci tokom razvoja morali biti ponovo objavljivani kao i da je razvoj nameštaja spojen i zavisan od društvenih i privrednih odnosa. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Posle raspada rimske imperije i prodora Germana se usidrila rimska kultura u istočnoj rimskoj imperiji, kasnije vizantijskoj u kojoj su se ostaci antičke umetnosti očuvali vekovima. Na istim osnovama se izgrađivala umetnost nameštaja. Obljubljena dekoracija je bila ulaganje slonovače a od razvoja svile upotrebljavao se i tekstil. Nameštaj je bio izmenjan antički nameštaj kod kojih su antički elementi varvarizovani, ali je razvijena kultura uvek pobeđivala nad kulturom mladih naroda. U dekoraciji se upotrebljavaju plitki reljefi. Upotrebljavaju se ponovo oživljeni oblici stolica na rasklapanje. Pozna gotika[uredi | uredi izvor] 15. vek se karakteriše i cvetanjem kulture i počinje građanska kultura i stvara se spoj narodne i antičke umetnosti a pronalazak vodene pile je omogućio razvoj novih oblika nameštaja. Od 14. veka je drvo spajano sa nazubljivanjem i otpale su gvozdeni spojevi i pruge. Na čelu cehova stajali su stari majstori koji se bdeli nad redom u cehu. Cehovi su izdavali svedočanstva i primali nove učenike a niko nije osim njih mogao da radi zanate. Renesansa i barok[uredi | uredi izvor] U 15. veku se javlja oživljavanje antike u Italiji koje je krajem veka jako unapredilo zanatstvo i izradu nameštaja. U 16. veku se ovo proširuje i na ostale zemlje u Evropi i raširuje se ovaj stil koji se oslobodio svih strogih formi svoga nastanka. Ponovo se upotrebljava tehnika intarzije i inkrustacije koje su poznavane još u egipatskoj umetnosti i koja je gajena u Orijentu i dolazila je preko Španije i Venecije i upotrebljavana je za ukrašavanje škrinja, stolica i klupa. Neki nameštaj je ipak pogodniji za eksponat u muzejima nego za upotrebu. Iako je renesansa bila sveobuhvatni proces ipak je njen centar bila Italija. Rokoko[uredi | uredi izvor] U baroku je bio u Italiji omiljen nameštaj sa pozlatama. U rokokou su se odlonjavali od lepota i raskošnosti i davali su prednost lakiranim nameštajima sa cvećem i uokvirivanjima u boji. U rokokou se trudilo da se dokaže da nameštaj stvara organsku celinu i u njemu je u 18. veku došlo posle stroge gradnje u srednjem veku do vrhunskog napretka. Posle se počinje javljati novi klasični stil i na obzoru je novo englesko narodno stvaranje koje dolazi nemačkom nameštaju u pomoć i novi podneti za rađajuću se evropsku demokratiju. Nameštaj u jugoistočnoj Evropi[uredi | uredi izvor] Na jugoistočnoj Evropi- Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija, Grčka, Turska i Jugoslavija u ranom srednjem veku je bilo mnogo suprotnosti i izražavale su se težnje za osamostaljivanjem na ruševinama Rimskog carstva i kasnije osamostaljivanje od Vizantijskih uticaja i to je sezalo do 9. veka u sudbinu Mađarske i Srbije i drugih zemalja ovoga dela Evrope. Stanovanje i stambena kultura je bila u svim imenovanim zemljama potisnuta od strane Turske imperije jako napadno. Glavno središte viših stremljenja bili su kraljevski dvorovi, gradovi, manastiri i plemstvo. Izrada je bila vođena južnonemačkim i italijanskim zanatlijama i njihovi se uticaji postepeno šire i na seosku sredinu i njihove sobe. U Mađarskoj koje je osim Hrvatske donekle bilo iznimkom javljaju se kasnije povraci ka evropskom kulturnom razvoju. Sve ostale zemlje su podlegli uticajima orijentalizma i središte su svoga interesa u stambenoj sredini preneli na tekstilne izrađevine. Primerci nameštaja su se minijaturizovali u stambene dopune. Samo posle potpunog isterivanja Turaka iz Evrope 1912. godine vratilo se u sve zemlje opet evropski načini stanovanja. Kod nas u Srbiji u enterijeru narodne arhitekture figuriše nizak i jednostavan nameštaj sa sofrom i tronošcima, klupe i škrinje. Za gosta i domaćina se izrađuje stolovača specijalna stolica koja je lepo ukrašena rezbarijom. U nameštaj spadaju[uredi | uredi izvor] Izložba nameštaja vitrina, kauč, dvosed, trosed, ugaona garnitura kolevka, komoda, krevet, krevetac, kredenac, ormar, otoman, plakar, polica, regal, sofa, sto, stolica, hoklica, fotelja, francuski ležaj, čiviluk šifonjer sekreter

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Lepo očuvano Kao na slikama Zagreb 1951 prvo izdanje Zvonimir Kulundžić (Osijek, 16. siječnja 1911. – Zagreb, 27. prosinca 1994.), bio je hrvatski publicist, književnik, književni kritičar, bibliolog i povjesničar. Životopis Zvonimir Kulundžić rodio se 1911. godine Osijeku u obitelji poštanskog činovnika i lokalnog političara, pravaša a kasnije zajedničara, Ferde Stražimira Kulundžića. Otac Zvonimira Kulundžića bio je i sam pisac pjesama, basni i mnogobrojnih političkih članaka i satira i iza sebe je ostavio osamdeset pjesama objavljujući ih u zadarskoj Hrvatskoj, karlovačkom Ljiljanu, zagrebačkom Trnu, zagrebačkoj Nadi, novosadskom Bršljanu, subotičkom Nevenu, slavonskobrodskoj Posavskoj Hrvatskoj i drugim tadašnjim časopisima i listovima.[2] Sestra Zvonimira Kulundžića, Nada Kulundžić (udata Štark), bila je hrvatska komunistkinja i ubijena je u Logoru Stara Gradiška 1945. godine[2] a kasnije je proglašena Narodnim herojem u bivšoj Jugoslaviji i po njoj je nazvana tvornica čokoladnih i slastičarskih proizvoda u Zemunu, Nada Štark (sadašnji Soko Štark).[3][4] Zvonimir Kulundžić djetinjstvo i mladost proveo je u Osijeku gdje je završio pučku školu i gimnaziju. U rodnom gradu počeo je pisati još kao srednjoškolac, početkom 1930-ih. Za svoje dramske tekstove dobio je dobre kritike okarakterizirane kao djela `snažne bezobzirnosti u otkrivanju negativnih društvenih relacija`.[5] Novinarstvom se počeo baviti 1933. godine i tijekom godina surađivao je u mnogim listovima i časopisima kao što su Hrvatsko pravo, Danica, Dom i škola, Studentske novine.[5] Godine 1934. zaposlio se kao korektor i administrator tvorničkog lista Borovo u tvornici obuće `Bata` i tu je radio do sredine 1935. godine kada je morao napustiti taj posao.[5] Godine 1936. pokrenuo je vlastiti tjedni list Hrvatski narodni glas koji je izašao u samo četiri broja, ne mogavši bez ičije potpore opstati.[2] Od 1937. do 1941. godine službovao je u Ministarstvu pošta i u državnoj tiskari u Beogradu.[1] Godine 1944. priključio se partizanima, u Drugu proletersku diviziju, a potom je od 1945. godine u Beogradu radio u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije.[5] Nakon što je utemeljio nakladni odjel u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije, uređivao je njegova izdanja do 1947. godine.[1] Taj posao glavnoga urednika obavljao je sve do kraja 1947. godine kada je otišao raditi u Zagreb, u Nakladni zavod Hrvatske.[5] Potom je deset godina radio kao novinar i urednik u Zagrebu, od 1948. do 1958. godine, a zatim postao je profesionalni publicist.[1] Objavio je brojne opsežne studije o poznatim hrvatskim osobnostima (npr. Stjepan i Antun Radić, Eugen Kvaternik, Mihovil Pavlek Miškina, Slavko Kolar, Miroslav Krleža), te o hrvatskoj kulturi i historiografiji. Predmetu je prilazio činjenično, nekad emocionalno. Potaknuo je mnoga hrvatska kulturološka i politička pitanja i polemike. Uredio je Sabrana književna djela Mihovila Pavleka Miškine (1968., u 4 knjige), Slavka Kolara (1970. i 1971., u 6 knjiga), te izabrana djela Stjepana Radića, pod naslovom Politički spisi (1971.), koja sadrže Radićevu autobiografiju, članke, govore i rasprave. U velikom Kulundžićevom opusu ostaje znamenito postavljanje i dokazivanje teze kako je u Kosinju postojala tiskara u kojoj su se otiskivale hrvatske inkunabule, misali i brevijari. Po njoj je prva tiskana knjiga u Hrvata, Misal po zakonu rimskoga dvora, od 22. veljače 1483. godine, tiskana u Kosinju, u Lici. U svojoj knjizi Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga dao je mnoge tvrdnje čime je podrijetlo tiskanja prve hrvatske inkunabule svrstao upravo u Kosinj, odnosno Kosinjski Bakovac, malo mjesto kraj Perušića, u Lici. To je ujedno bila i najstarija tiskara na cijelom slavenskom jugu.[6] Otkrio je i prvu prozu Marka Marulića na hrvatskome jeziku, stariju od njegove Judite, ustvari prijevod srednjovjekovnoga Kempenčeva djela De imitatione Christi i priredio ga je zajedno s Julijem Derossijem, te je objavljeno pod naslovom Od naslidovanja Isukarstova i od pogarjenja tašćin segasvitnjih: s latinskoga jezika preveo na hrvatski 20. lipnja 1500. Marko Marulić,[7] 1989. godine. Kulundžićeva bibliološka studija Knjiga o knjizi (1951.) jedno vrijeme bila je sveučilišnim udžbenikom.[8] Zbog svoje polemičnosti, nemirenja s postojećim stanjem, nepodilaženja autoritetima i nadasve nedodvoravanju ljudima na vlasti nazvan je Quercus croaticus incorruptibilis et indelebilis (Hrvatski hrast, nepotkupljiv i neuništiv) i pod tom je metaforom uveden i u Hrvatskom političkom leksikonu Hrvoja Šošića. Umro je u Zagrebu, 27. prosinca 1994. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Djela Knjige Odgoj i ulica, Osijek?, 1933.[10] Misli o knjigama, članci, Osijek?, 1934.[10] 15 mjeseci kod Bat`e: što sam vidio, čuo i doživio kod Bate: sudbina ljudi na amerikanskoj vrpci: premien sistem, Biblioteka Problem Bata. Kolo I. Knjiga 1. (Urednik, izdavač i vlasnik Zvonimir Kulundžić. Osijek, Štampa A. Rott, Osijek, 1935.), (2. izdanje iste godine).[11] Kako se korumpira javna riječ: Bata i naša štampa., Biblioteka Problem Bata. Kolo 1. Knjiga 2. (Urednik, vlasnik i izdavač Zvonimir Kulundžić, Osijek, Štampa Petar Kes, Osijek, 1935).[11] Papir, Beograd, 1947. Kako izgleda naša zemlja, Zagreb, 1948. (dva izdanja) Kroz istoriju pisanja, Zagreb, 1948. Ljudski govor i jezici, Zagreb, 1949. Prirodne sile mijenjaju lice Zemlje, Zagreb, 1950. Ante Radić i klerikalci, Zagreb, 1951. Knjiga o Knjizi, Zagreb, 1951. (2. iz osnove prerađeno i znatno prošireno izd. 1957.) Razgovor neugodni naroda književnoga, Zagreb, 1952. Kako je postala knjiga, Beograd, 1955. Put do knjige, Zagreb, 1959. Problem najstarije štamparije na slavenskom jugu: (Kosinj 1482-1493), Zagreb, 1959. (posebni otisak: Narodna knjižnica ; br. 1, 1959. Str. 21. – 28.) Kako nastanala knigata, Skoplje, 1960. Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga, Zagreb, 1960. Ljepota knjige: u opusu Ljube Babića, Zagreb, [1960?] (posebni otisak: Bulletin odjela VII. za likovne umjetnosti JAZU, 8(1960), br. 2 i 3. Str. 189. – 196.) Na ruševinama prve naše štamparije u Kosinju, Gospić, 1960. (posebni otisak: Lički kalendar ; god. 1961. Str. 113. – 122.) Egzotične knjige u našim muzejima i kolekcijama, Zagreb, 1961. (posebni otisak: Narodna knjižnica, str. 89. – 103.) Đačka trilogija, (Drame, napisane trideset godina ranije kao književni prvijenci) Osijek, 1962. Atentat na Stjepana Radića i njegova prava pozadina, Zagreb, 1962. (posebni otisak iz tjednika Slobodni dom) ↓1 Kosinj i perspektive koje on otvara pred našom historiografijom, Gospić, 1964. (posebni otisak: Dostignuća: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. I, br. 2, 1964. Str. 11. – 27.) Atentat na Stjepana Radića, Zagreb, 1967. Gutenberg und sein Werk im Slavischen Süden, Inauguralrede zur 500-Jahr-Feier von Gutenberg Tode, Mainz, 1964. Mi sami protiv sebe, Osijek, 1964. Dva priloga o Kosinju, Gospić, 1965. (posebni otisak: Dostignuće: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. II, br. 1-2, 1965., str. 23. – 34.) Problematika najstarijeg hrvatskog štamparstva, Rijeka, 1966. Faktografija o Slavku Kolaru, Zadar, 1966. (posebni otisak iz časopisa Zadarska revija br. 6/1965. i br. 3/1966.) Glagoljaška štamparija XV-XVI stoljeća Kosinj-Senj-Rijeka, Senj, 1966. (posebni otisak: Senjski zbornik II ; 1966. Str. 167. – 304.) Nekoliko neophodnih o Kosinju, Rijeka, 1966. (posebni otisak: Jadranski zbornik, Prilozi za povijest Istre, Rijeke, Hrv. primorja i Gor. kotara, sv. VI. Str. 419. – 458.) Zgodovina Knjige, Ljubljana, 1967. Miškina: presjek kroz stvarnost hrvatskog sela od Khuena do Poglavnika, Koprivnica, 1968. Politika i korupcija u Kraljevskoj Jugoslaviji, Zagreb, 1968. Govor na svečanosti proglašenja `Godine Slavka Kolara`, Zagreb, 1969. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; god. XXXI, br. 8-9. Str. 615. – 626.) Tragedija hrvatske historiografije: o falsifikatorima, birokratima, negatorima, itd... itd... hrvatske povijesti, Zagreb, 1970., (2. pop. i proš. izd. 1970. ↓2) Živi Radić, U povodu stote obljetnice rođenja Stjepana Radića, Zagreb, 1970. (tri izdanja) Govor nad grobom Slavka Kolara prigodom svečanog sađenja breze u Zagrebu 1. prosinca 1969. godine, Zagreb, 1970. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; br. 3/4, str. 241. – 245.) Yugoslavia, Hamburg, [1972?] (posebni otisak: The Book Trade of the World, sv. 1: Europe abd International Sections, 1972. Str. 523. – 534.) Tri priloga o Anti Kovačiću, Zagreb, 1973. (posebni otisak: Republika ; god. 39/1973., br. 10. Str. 1058. – 1069.) Politika in korupcija v Kraljevi Jugoslaviji, Ljubljana, 1973. Gutenberg und sein Werk im slawischen Sueden = Gutenberg i njegovo djelo na Slavenskom jugu, Mainz, 1973. Pronalazak izgubljenog djela Marka Marulića na hrvatskom jeziku starijeg od `Judite`, Zagreb, 1976., (posebni otisak iz časopisa Republika, god. XLII, br. 6 - Zagreb, svibnja 1976.) Slavko Kolar i njegovo vrijeme, Zagreb, 1977. Ta rič hrvacka: starinska naša draga... ča zvoni kroz stolića, knjiga I, Zagreb 1977., knjiga II, Zagreb 1979. Stjepan Radić, Povodom 50. obljetnice smrti, Zürich, 1978. Problematika autografa Marka Marulića, Zagreb, 1979., (posebni otisak iz knjige Ta rič hrvacka,..., knj. 2 /1979., suautor Željko Sabol) Stjepan Radić danas, Povodom 50. obljetnice smrti, München, 1980. O Krležinoj religioznosti: odlomak iz oveće knjige u pripremi `Krleža bez auerole i fanfara`, Zagreb, 1982. (posebni otisak: Marulić ; god. 15, br. 1, siječanj 1982. Str. 17. – 44.) 500. obljetnica Kosinjskog Misala - prve hrvatske tiskane knjige: 1483-1983, Zagreb, 1983. Prepotencija i arogancija: još jedan žalosni prilog o antikosinjskoj raboti, Zagreb, 1984. (posebni otisak: Marulić, god. XVII, br. 1 i 3, siječanj i svibanj 1984. Str. 80. – 90., 389. – 406., 64. ↓3) Stara hrvatska knjiga u svjetskom kontekstu, Zagreb, 1986. Stjepan Radić und die kroatische Bauernpartei im Kampf für Freiheit und Demokratie, Zürich-Zagreb, 1988. Tajne i kompleksi Miroslava Krleže: koje su ključ za razumijevanje pretežnog dijela njegova opusa, Ljubljana, 1988. i 1989. Stjepan Radić i njegov republikanski ustav: u povodu šezdesete obljetnice smrti 8. kolovoza 1988., Zagreb, 1989. (2. izd. Azur Journal, Zagreb, 1991.) Odgonetavanje `Zagonetke Rakovica`: zaboravljeni hrvatski seljački tribun Petar Vrdoljak - prethodnik Stjepana Radića za pola stoljeća, Zagreb, 1994. Gramofonska ploča i kaseta `Stjepan Radić 1871-1971` Autorov esej na ovitku ploče. Sadržaj: Govor Stjepan Radića na sudbonosnoj noćnoj sjednici Narodnog vijeća 24. XI. 1918., čita Zlatko Crnković; Hrvatska narodna molitva Josipa Canića i Stjepana Radića; Narodnom geniju Rudolfa Matza izvode Hrvatskia seljačka pjevačka društva Sljeme (Šestine) i Podgorac (Gračani) i Hrvatsko kulturno prosvjetno društvo Prigorec (Markuševec), dirigent Mirko Cajner; Tužaljka za Stjepanom Radićem (narodna) izvode seljanke Marta Matanović i Manda Mikić; Pogibija Radić Stipana (narodna) izvodi na guslama Zvonko Nuić. Urednik Zvonimir Kulundžić, Jugoton LPY-V-865, Stereo mono (Zagreb, 1971.).[12] Kompaktna kaseta `Stjepan Radić 1871-1991`, istoga sadržaja kao i na gramofonskoj ploči iz 1971. godine plus Dodatak (Popevka za ljubav, instrumentalna, Stipice Kalogjere i Vilibalda Čakleca) objavljena je 1990. godine povodom 120. obljetnice rođenja Stjepana Radića (Jugoton MC-6-S 3026936.).[13] Epigram DIVERZANT Kad u povijesti naknadno bomba eksplodira barut je od Kulundžić Zvonimira. Fadil Hadžić, (Zoran Zec) Hrvatski Olimp, Zagreb, 1971., str. 122. Poveznice Kosinjska tiskara Tags: Istorija knjige Povijest Knjiga u povijesti

Delo Milutina Milankovića Kroz vasionu i vekove pripada naučno-popularnoj ili književno-naučnoj prozi u kojoj se teži ka povezivanju naučnih činjenica i raznih naučnih podataka sa osećanjima i raspoloženjima pisca. U ovakvoj literaturi iznose se stavovi pisca, odnosno naučnika, iznosi se njegovo viđenje teme o kojoj piše i sve se to povezuje sa činjenicama koje su iznete o nauci. Pisac se opredelio da delo napiše u epistolarnoj formi, to jest u formi pisma, a delo se sastoji iz 37 pisama koja pisac piše imaginarnoj, izmišljenoj prijateljici. Kroz pisma nas vodi na razna putovanja kroz predele, ne samo zemaljske već i kosmičke. Pišući pisma koja su za njega bila zamena za razgovore o astronomiji pisac je čitaoce uveo u svet nauke s željom da im približi taj daleki svet i objasni njegovu istoriju, naučna otkrića o nebeskim telima, kao i ogromnu želju ljudi za otkrivanjem novih, neotkrivenih predela. Sa čitaocima je podelio svoja znanja o suncu, planetama i njihovim orbitama i upoznao ih sa svojim naučnim mišljenjem o cikličnosti ledenih doba kroz istoriju i budućnost planete Zemlje. Pisac je pronašao veoma zanimljiv način na koji će nam saopštiti razne zanimljive činjenice o nauci. Forma dela je vrlo primamljiva i interesantna. Kao što smo već rekli, kroz pisma koja piše prijateljici mi saznajemo pregršt informacija o nauci, a ujedno i njegove lične stavove i osećanja, što su karakteristike upravo svojstvene jednom pismu. Delo na neki način predstavlja i romansiranu autobiografiju, u kojoj su autobiografski podaci skriveni u fiktivne slojeve što ima za cilj dinamičnost radnje. U delu se slike o beskonačnosti vasione približavaju čitaocu kako bi na taj način dobio što više informacija o nepoznatom predelu, a u sve to je utkana širina potencijala Milutina Milankovića kao naučnika i pisca. Delo se može podeliti na dva toka, odnosno na dva dela koja su prožeta jedna drugim. U jednom delu pisac govori o naučnim činjenicama uz koje se kroz čitavo delo provlači drugi tok, a to je piščev život i njegove ekspresije. U prvom delu nam se, kako je naznačeno i u naslovu prve glave, iznosi glavna tema prepiske, a to je astronomija i kosmos. Takođe, navodi se kome će u budućnosti biti dostupna i razumljiva ova pisma, a to je čitava javnost, svi ljudi ovog univerzuma. Iznosi nam se svesnost pisca, da on vidi koliko je ovaj posao u koji se upušta sveobuhvatan i zahtevan. Nauka se toliko razvila da neće biti dovoljna jedna knjiga da sve to obuhvati. Tako pisac ne želi od ovog dela da stvori dosadnu literaturu koja se uči. Razni su načini na koje pisac to postiže pišući ovo delo, počevši od same forme dela i samog načina prenošenja informacija. Zatim tome možemo dodati to što pisac, kako bi istražio beskrajnu vasionu, putuje po svetu, upoznaje se sa raznim kulturama i iznosi nam sam razvoj nauke u čitavom svetu. Prvi na tom putu je bio Višegrad i pisac nam donosi svoje utiske o tom gradu. Da bi nas nakon toga zajedno sa svojim prijateljem poveo kroz vasionu vekovima unazad, ali za sada kroz život na zemlji. Ovaj segment pisac završava detaljima iz svog života, govori nam o nauci i svojim ekspresijama. Usput nam navodi značajne matematičare, naučnike, građevine, značajne gradove i države za razvoj nauke. Navode nam se brojne ličnosti koje su dale svoj doprinos razvoju nauke. Tako se pominju Aristotel, Eratosten, Kleopatra, Cezar, Galileo, Njutn, kao i njegovi savremenici Vladimir Kepen, Vagner koji je tvorac teorije o pomeranju kontinenata, i mnogi drugi. Zanimljiv je onaj deo o naučniku Flamarionu, čije stavove i teze Milanković ruši i na naučnikov smeh pisac odgovara činjenicama. Ovde vidimo kakve je prirode bila Milankovićeva ličnost i Milutin kao naučnik. U jednom delu se navodi Aminofis IV koji je bio egipatski faraon i koji je ispevao himnu Suncu. Tako i u školskom program imamo pesmu Hvala suncu, zemlji, travi koja se može uporediti sa ovom pesmom. Ove pesme su ode, ditirambi i u analizi te pesme pominjana je ova Aminofisova himna. Navešćemo i citat kako je Aminofis doživeo Sunce: „Tvoj sjaj je lep na nebeskom obzorju, ti živo sunce koje si prvo živelo, kada se ti uzdignes…“, čitava ova pesma jeste himna Suncu. U segmentima u kojima se donose i opisuju naučne činjenice pisac ih iznosi kao kakvo putovanje ka cilju, a taj cilj jeste bliže sagledavanje i upoznavanje sa vasionom. Tako pisac putuje u davna vremena i donosi nam drevni Vavilon koji je kolevka astronomije. Donosi nam i opisuje i razna druga mesta koja su bila značajna za razvoj nauke, starogrčku Atinu, Prag, Englesku, Nemačku i ostale zemlje. Pisac nam predstavlja taj svet koji je živeo i stvarao u davno vreme, sve u cilju da nam što bolje približi razvitak nauke. Znamo da je vasiona sve ono što okružuje Zemlju, da predstavlja neistraženo područje i veoma zanimljivo za dalja istraživanja. U kosmosu se nalaze Sunce i ostale zvezde, sateliti, planete i ostala nebeska tela. Između ovih nebeskih tela postoji međuprostor o kojem ćemo sazanati ponešto upravo iz ovog dela. Naučnik Milutin Milanković je proućavao Sunce i uticaj njegovog zračenja, u samom delu možemo videti koliko je on oduševljen tom energijom, govorio je da sve to ima veze sa klimatskim promenama. U samom delu pronalazimo piščeva osećanja, pa tako i vidimo njegovu impresiju dok posmatra sunce: „Nema te kičice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru boja prenese na platno…pa ni samu boju snega.“ Znamo da je Sunce izvor života i koliko je važno za našu planetu. Pored toga što znamo da je pisac proučavao planete i kosmos sa naučne strane, u knjizi imamo iznet njegov lični doživljaj vasione. Prenosi nam značaj Sunca na taj način što za sve što posmatra i vidi, za sve boje i svetlost koja nas okružuje, zaslugu pripisuje upravo Suncu. Govori da su sva tela koja se nalaze i prirodi pa i u vasioni, tamna tela, a da je Sunce to koje im daje boju i život. Koliko je Sunce značajno vidi se iz piščeve rečenice: „I sve što se kreće, pokreće ga Sunce,“ ovo ujedno može biti jedna od ideja dela. Znamo da se nebeska tela pišu velikim slovom, te ćemo ih mi ovde tako i pisati jer ih pisac posmatra sa te naučne strane. U delu nam se donose razni eksperimenti, razmišljanja, postupci kojima se dolazi do raznih otkrića. Ideje koje se iznose nalaze oslonac u osnovnim pišćevim znanjima o planetama, o kosmosu i vasioni uopšte. Sve je to put kojim nas pisac vodi do glavne teme i izlaže nam svoje postavke o klimatskim promenama, odnosno činjenice o cikličnosti ledenih doba koje nam iznosi kroz istoriju i budućnost Zemlje. Osim svojih ekspresija i činjenica o nauci, pisac nam iznosi podatke o sebi. Kroz analizu svog života on nam saopštava sećanja na svoju rodnu kuću u Dalju, blizu Osijeka. Posetu svom domu nam opisuje kao avanturu. Iz svake fioke koju otvori izađe neka nova porodična priča. Ukratko nam iznosi i svoj rodoslov, te u knjizi vidimo veoma dosta elemenata autobiografije. U delovima knjige pronalazimo i formu putopisa. Pisac nam ne uskraćuje to zadovoljstvo i prenosi nam svoj doživljaj i izgled gradova i država kroz koje je prolazio na svom putovanju. Veoma nadahnuto nam opisuje Nemačku, Carigrad, Mađarsku i povratak u svoj rodni dom koji je zatekao u veoma lošem stanju, oronuo i napušten. Dalje nas kroz svoje školovanje, svoje uspehe i neuspehe, pisac hronološki vodi kroz svoju profesiju i život, govori nam o svojim naučnim radovima. Kako bi delo učinio još zanimljivijim pisac se na momente u pojedinim segmentima, vrlo diskretno udvara dami koja je po svoj prilici mlađa od njega. Ne propušta pisac da pomene značajne građevine u Beogradu. Jedna od takvih jeste zadužbina Miše Nastasijevića, zgrada Univerziteta, Kapetan-Mišino zdanje koje se i danas nalazi na Studentskom trgu u Beogradu. Iznosi nam i priču kako je zdanje nastalo i ko je bio Miša Nastasijević. U toj zgradi pisac provodi veći deo svoga vremena i odatle odgovara na pisma svojoj prijateljici. Odatle on posmatra zvezdano nebo i putuje daleko, te nam na taj način donosi imena Zvezda, kao što su Alciona, koja se u našem narodu zove Vlašićima, i druge. U sve ove iskaze pisac maestralno upliće i ratove, razne nedaće naroda koje ga snalaze na Zemlji, i govori kako se on na Zvezdama ne plaši svega toga, jer je tu daleko od svih dešavanja. Govori nam i to da je svestan koliko su prostor i vreme povezani, da je to osnovna zamisao Teorije relativiteta, i tu nas pisac jođ dublje uvodi u svet nauke. U jednom segmentu pisac nas uvodi u svet astrologije i predstavlja je kao veštinu čitanja budućih događaja na osnovu položaja Zvezda. Vodi nas u davna vremena i govori kako su još tada istraživači učili da je položaj Zvezda uglavnom nepromenljiv i navodi nam sazvežđa. Govori nam o nazivima za horoskopske znake, o simbolici broja sedam i danima i nedeljama u mesecu. Dalje kroz knjigu saznajemo da je i sam naučnik učestvovao na sastanku koji je organizovan u Carigradu, na kom je glavna tačka bila reforma Julijanskog kalendara, gde se govori o razmimoilaženju u odnosu na Gregorijanski i svim drugim problemima koji prate ovu problematiku. Pisac u jednom delu poredi pisca sa lovačkim psom, u XIII glavi, kaže da on mora da ima sposobnost da namiriše nove probleme. Na vrlo slikovit i originalan način pisac nam ovde poredi i opisuje razne tipove naučnika. Govori koje sve osobine treba da poseduje jedan naučnik i koje su predispozicije da bi čovek postao dobar naučnik. Na vrlo originalan način nam objašnjava na koji način su došli do rešenja u vezi sa razmimoilaženjem kalendara. Pregršt informacija dobijamo u knjizi. Na momente imamo utisak da čitamo malu Enciklopediju. U delu pronalazimo čak i elemente rasprave, kao što je rasprava pisca i njegovog prijatelja o brzini i mogućnostima obilaska cele zemljine lopte za nekoliko dana. Pred kraj dela, u poslednjih nekoliko pisama, pisac se osvrće na Zemlju, donosi nam razvoj i nastanak Zemlje, opisuje način na koji je nastalo sve ono što vidimo danas. U ovom segmentu pisac ne propušta da ubaci i religiju i da uporedi naučnu i religioznu stranu, dok nam u nastavku ukazuje na ono šta bi se moglo dogoditi sa Zemljom u budućnosti. U zavrsnom delu kreće u obilazak planeta sa svojom prijateljicom. U ovom delu mozemo videti i elemente naučne fantastike, što je još jedan od pokazatelja koliko je Milanković bio napredan, koliko je želeo da napreduje na svim poljima. Ono što čini ovu knjigu još zanimljivijm jeste to što je pisac u nju ugradio i one intimne trenutke, svoju ljudsku stranu. Na kraju saznajemo da je čitavo dopisivanje trajalo dosta dugo, proteklo je šest punih godina. Pisac nam saopštava da prihvata predlog prijateljice da se astronomski deo njihovog dopisivanja preda izdavaču, ali priznaje da je glavni predmet njegovih misli bila ona. Sastanak dvoje prijatelja zakazuju za Božić kada će pisac posetiti svoju prijateljicu.

Akademije Akademske elite na fonu evropskih protivurečnosti Izdaje Arhiv Vojvodine - Novi Sad Б иобиблиографи ја Бошка И. Бо јовића (1987–2020), ко ју је марљиво, струч- но и савесно приредио Добрило Аранитовић, садржи бројна имена и наслове, ко ји наводе на ближе одређивање контекста и текста, нарочито подстичу сећања на оне посленике у науци и култури ко ји су сво јим на-учним и педагошким радом заслужни за стасавање научног и ауторског профила об једињених библиографских јединица у наведеној Биобиблио- графи ји , у издању Архива Војводине (Нови Сад 2021). Оживљавање успо-мене на личности и остварења научника и културних посленика, као и се-ћања и њихове заслуге обавезу ју, да јући нам ужи и шири оквир у ко јем сунастале библиографске јединице обухваћене Биобиблиографи јом , а чи ји је сво јеврсни наставак ово сећање с насловом Ака де ми је . Личности најутицајни јих српских, француских, грчких, итали јанских,руских и румунских историчара, еминентних професора и научника, као савременика и сведока свога времена, удеоници су доживљеног и пређе-ног пута, од првих корака у науци Бошка Бо јовића. Биле су то веома плод- не интелектуалне и духовне симбиозе, укршта ји, или тек сусрети ко ји су на известан начин доприносили разво ју међународне сарадње како у науци и уметности, тако и култури уопште.Просторни распон ових сећања креће се од југоистока и панонских равница до запада Европе, од Југослави је и Балкана до Француске, од Бео-града до Париза, Атине, Рима, Букурешта, Венеци је, Дубровника, Црне Горе и Дурмитора, Свете Горе, Солуна и Цариграда, од источног до западног Медитерана. Временски оквир је друга половина или тачни је залазак XX,с почетком XXI века. Време завршетка једног и настанка другог историјског раздобља, с тектонским покретима ко је те врсте промена подразумева ју 5 Бошко И. Бо јовић, Акаемије 6 на брдовитом Балкану, када земља ко ја је повезивала подељену Европу и свет, поста је камен спотицања при настанку новог светског поретка. Најважни ји састо јак тих сећања јесу личности савременика, од ко јих су неки више, а други мање репрезентативни за след збивања, али су сви живи одраз свога времена, у првом реду у амби јенту академске средине, њеног културног и друштвеног окружења. Различитих колико и компле- ментарних средина, чи је су интеракци је достизале сво је успоне у истомвеку у коме је настао и највећи пад сарадње и утица ја, разумевања и пошто-вања. Јединствени преокрет од дивљења и поштовања, све до идеализа- ци је и егзалтаци је још од почетака XIX, па све до средине XX, ко ји се кра јем тог века претвара ју у ништа мање неумерени оди јум и осуду пре суда, процес без преседана у коме се генераци је жртава нацизма прогла- шава ју његовим најнови јим починиоцима и виновницима.Огледало тог парадокса у академским круговима пружа разливенуслику елите лабилног вредносног и сазнајног путоказа, са ретким по је-динцима ко ји одудара ју од сивила конформизма и лини је мањег отпора.Призор раскорака између постауторитарне позне транзици је и постиде-олошког вакуума у коме је негаци ја различитости једини пут постизањаглобалног консензуса. Свилена свирепост ( férocité de velours ) академског амби јента у оваквом раздобљу налази место лагодном конформизму када се немушта пасива претпоставља ратнохушкачкој естради милитантногинтервенционизма, императива хуманитарне и правне ингеренци је, све до војне деструкци је и ратне агреси је. Током највеће геостратешке кризе од Другог светског рата у Европи, ако не и у свету, на релаци ји између две историјски блиске и академски тесно повезане земље, нови односи снага доводе до антагонистичке полариза- ци је чи ји се трагови још дуго неће моћи опозвати. Земље ко је су имале слична одступања од блоковских и идеолошких табора, ко јима су мање од осталих припадале, постале су окоснице нове врсте поларизаци је у ко јој се сви против једнога, реалсоци јалистичке Југослави је, неким чудомпрелило у оди јум нове мултикулти еврократуре и једноумног атлантизма.Како је Ернест Ренан прокламовао откриће примитивне културе као највећи допринос XIX века, тако и једностран однос према терци јалној Европи, оличеној такозваним „Западним Балканом”, поста је стожер оку- пљања евролатри је, све док балканизаци ја не почиње да ступа на праговеконтиненталне Уни је. Академским представницима балканске истори је и друштвених про- цеса, колико малобројни и маргинализовани били, било је теже или тачни је практично немогуће да опстану у јавном дискурсу, осим као честице уни- Бошко И. Бо јовић, Акаемије соног рефрена политичког и медијског једноумља. Стога је деловање мало- бројних установа и по јединаца ко ји су, упркос тим „силама немерљивим”, како се изражавао Радован Самарџић, давали свој глас и научни, академ- ски, грађански и људски допринос, насупрот непосредног и посредног окружења и свеколиког јавног контекста, утолико важни је и потребни је знати да је посто јало и упознати као јединствену по јаву на највишем сте- пену академских ауторитета и универзитетских установа. Коликогод је њихов глас био недоступан широј јавности, њихов допринос друштвеним наукама оста је као сведочење отпора доминаци ји лажне савести, несаве- сне мистификаци је прошлости и инструментализаци је савремености. Уступак или изузеће из овог пресека савремености учињен је по- следњем полихисторику српске историографи је, комитетски изопштеном Владимиру Ћоровићу, чи је животно дело коначно бива об јављено, посленеуспелог покуша ја и забрана, молени јем његовог светогорског савреме-ника, игумана Хиландара, старца Никанора. Ликови колега, савременика, посленика културе и уметности, студената и предавача, свих профила, различите језичке и културне припадности, ко ји су оличење шароликог људског и педагошког окружења једног времена на различитим странама за једничке стварности. Личности историчара, ментора и узора, знаменитих научника и ака- демских посленика, окупљених простором и истори јом Југоистока Евро- пе, смештени су у медаљоне сећања уоквиреног клатном кретања из више комплементарних углова посматрања, поимања и спозна је колевке ко ја поста је камен спотица ја и последња станица европског за једништва. Њи- хови педагошки, људски, научни, методолошки утицај и допринос уоб- личавању приступа прошлости и савремености, сложеној проблематици Балкана, суштинска је тематика писања ко је им ода је признање, захвал- ност и поштовање њиховом стваралаштву, савесности, компетентности, знању, предусретљивости и племенитости. Проф.

-Izdavač: `Muzej žrtava genocida` -Povez: Mek -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 197 -Format: 26 cm -Stanje: dobro očuvano Predmetne odrednice: Drugi svjetski rat 1939-1945 – Kozara – 1941-1945 – Ratni zločini – Ustaše – Kozara – 1941-1945 – Srbi – Genocid – Kozara – 1941-1945 Tokom januara i početkom februara 1942. godine ustaški funkcioneri iz Banja Luke i Zagreba isplanirali su masovan pokolj srpskog stanovništva u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šargovac i Motike. Glavni organizatori pokolja bili su Viktor Gutić ustaški povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu, župnik iz samostana Petrićevac Miroslav Filipović i drugi ustaški funkcioneri u Banjoj Luci i Zagrebu. Ovi zločini izvršeni su „sa znanjem i odobrenjem ustaških vrhova i glavnih funcionera“. U njemu su učestvovale ustaše iz Banje Luke, Motika, Ivanjske, Petrićevca, Šargovca i Druga tjelesna Poglavnikova bojna“ pod vođstvom nadporučnika Josipa Mišlova u jačini nekoliko stotina ustaša.[1] U jutarnjim satima 6/7. februar ustaše su počele da se razmještaju po rudniku i opkoljavaju pomenuta sela. Toga jutra oko 4 časa desetak ustaša iz Druge tjelesne Poglavnikove bojne došli su u rudnik Rakovac i pobili nekoliko rudara srpske nacionalnosti. Potom je oko 8 časova došlo još 50 ustaša i tada je počela likvidacija svih zatečenih srpskih rudara. Hladnim oružjem ubijeno je 37 rudara srpske nacionalnosti.[2] Nakon zločina u rudniku Rakovac ustaše su sa pristiglim pojačanjima krenuli u selo Drakulić. Tu su im pomagali lokalni Hrvati, koji su dan prije pokolja bili pozvani „kod crkve u Petrićevcu“ i odatle su odvedeni u „ustaški tabor u B. Luci gdje su nam priredili večeru“. Svi prisutni Hrvati iz Drakulića su nakon večere bili „zakleti ustaškom zakletvom“.[3] Ustaše pod vođstvom župnika Filipovića, nadporučnika Mišlova i drugih, krvavi pir u Drakuliću počeli su pred kućom Đure Glamoča: „gdje je njihov vođa Filipović uzeo u ruke djete Glamoč Đure staro 6 meseci i ustašama održao jedan ohrabrujući govor, da se neboje greha za dela koja treba da čine, nego da ovako postupe kao on, a greh on prima na sebe, ako koji nebi hteo tako ćiniti on će ga ubiti. Odmah je detetu koje je držao u ruci otsekao glavu, pokazujući na taj naćin primjerom ustašama šta im valja ćiniti u našem mestu. Posle toga ustaše su sekirama i noževima pobile ovu grupu od oko 80 osoba u kući Glamoč Đure. Posle toga djele se na tri grupe i kreću kroz selo vođeni od domaćih ustaša u Srpske kuće i ovde sve živo bez razlike na pol i starost pada pod krvavim ustaškim nožem i sekirom. Pokolj je poćeo ujutro rano a do 11 časova pre podne preko 700 leševa ležalo je sa razmrskanim glavama i unakaženim telom po svim kućama… Istog dana oko 4 sata posle podne ustaše odlaze iz sela, a već sutra dan vraćaju se u selo i sa saonicama počinju da izvlaće iz kuća, u kojima su ležali tako reći neohlađeni leševi, sve što im je do ruke došlo, naročito namirnice i rakiju. U ove kuće već posle dva do tri mjeseca ustaške vlasti naseljavaju izbjeglice iz okoline Livna, Duvna, Glamoča i Hercegovine, ovi naseljenici su se zadržali sve do oslobodđenja u Drakulićima.“[4] U ovim zločinima učestvovali su i Hrvati iz Drakulića među kojima su bili: Andrija Golub, Marko Pletikosa, Šimo Pletikosa, Petar Pletikosa, Frido Azler i drugi. Nakon Drakulića ustaše su nastavile pokolj u Šargovcu: „Tu su ustaše pod vođstvom istog nadporučnika Josipa Mišlova sa organizatorima pokolja i u Šargovcu Miroslavom Filipovićem, Andrijom Golubom, Ivanom Jurićem, Viktorom Nanutom, Markom Pletikosom, Ilijom Golubom i Markom Golubom koji su ih vodili od kuće do kuće, pokazivajući srpsko-pravoslavne kuće, i kao gore što je navedeno vršili pokolje. U Šargovcu je u 22 doma pobijeno 89 žrtava, a na isti način po izvršenju pokolja opljačkali su 23 doma…“[5] U povratku iz Šargovca ustaše prave pokolj u selu Motike koje se nalazi u neposrednoj blizini grada Banja Luke. Tim ustašama pomagali su domaće ustaše iz Motika, prve komšije pobijenih Srba: „Selo Motike su bile već 6. II. 1942 g. u 4 sata popodne od strane takozvane ‘Legije Motičana’ koju su sačinjavali naoružani meštani a koji su ovi blokadu držali sve do jutra do dolaska ustaške vojske, pa su na svojim mestima ostali i poslije ustaškog ulaska u selo, da bi pazili ako bi neko iz sela pokušao da pobegne da bi ga mogli iz puške ubiti. Vršeći ovu dužnost pucali su za Brković Mirkom koji je uspeo da pobegne iz sela i da se na taj način spase sigurnoj smrti. Ustaše su poslije svoga dolaska u Motike odmah i same blokirale ceo zaselak Todići i Vasići gdje su naseljeni sami Srbi. Prvo su skupili iz više kuća oko 75 osoba, raznog pola i starosti pa čak i djecu iz kolevke, doveli ih pred kuću Vasića Ilije gdje su ih ubijali sikirama… Pošto su pobili sve u zaseoku Todići i Vasići, prelaze mirno preko zaseoka Šobe i Knežići, u kojima su naseljeni katolici i dolaze u zaseok Stijakovići. U ovom zaseoku kuće su raštrkane pa su morali ići od kuće do kuće gdje su pobili također sve živo u kućama. Ovaj strahovit pokolj završen je oko 3 sata poslije podne a za cijelo vrijeme opaljen je iz ustaške puške jedan jedini metak i to na Vasić Stola, koji je pokušao da izbegne smrt od sekire ali je pogođen od metka poginuo… Zajedno sa ovim pokoljem ustaše vrše jednu opštu pljačku sela i to prvi dan naročito odvode stoku a u večer već stižu u Banja Luku. Sutradan se opet vraćaju i pljačkaju sve iz kuća… U ovoj raboti im se priključuju mnogi Motičani iz zaseoka Šobe i Knežići koji odnose svojim kućama jedan dobar deo pljačke, tako da su kuće žrtava ovog pokolja ostale prazne jedino su lješevi, koji su ostali oko 15 dana po kućama davali sliku tog zverskog ustaškog klanja nevinih žrtava.“[6] Od ustaša iz Motika koji su učestvovali u ovom pokolju svjedoci su upamtili ove: Petar Marić, Anto Stepančević, Mato Domazet, Ivo Domazet, Niko Durbić, Jure Durbić, Joso Durbić, Ivo Durbić, Mile Lipovac, Mile Josipović, Joso Josipović, Mile Kasipović i drugi. Istrebljenje Srba u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šarkovac i Motike, bilo je pažljivo isplanirano i temeljno izvedeno. Likvidirana su srpska sela u blizini Banja Luke koja je trebala biti glavni grad NDH. Zbog toga se i pristupilo čišćenju okoline grada od srpskog stanovništva. Masovno istrebljenje srpskog stanovništva u pomenutim selima imalo je između ostalog za cilj i lakšu asimilaciju Srba iz drugih sela banjalučkog sreza. Tako je npr. bilo u selu Dragočaj: „U toku 1943. g naše selo je bilo pošteđeno od zločina ustaša jer smo poslije pokolja u Drakulićima bili pozvani na jedan skup na kome su pravoslavcima govorili Šalić Toma, Marić Ivica i Komnenović Ivan, a koji je skup održan tri dana posle pokolja u Drakulićima tj. u februaru 1942. g. na kome su nam preporučivali da pređemo na katoličku veru, ako neželimo da pređemo kao oni u Drakulićima i Motikama. Pod ovakom presijom skoro svi pravoslavni iz Dragočaja bili su prisiljeni promeniti veru da bi spasli svoju glavu.“

retko! odlicno ocuvano kao na slici Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) / Vakufnames from Bosnia and Herzegovina (XV and XVI century). Glavni urednik / Editor in chief: Lejla Gazić. Odgovorni urednik / Managing editor: Ahmed S. Aličić. Sarajevo 1985. Vakufnama ili vakfia su dokumenta o zaveštanju nekog dobra (zadužbine) namenjenog za religijske, obrazovne, zdravstvene, društvene, saobraćaje i humanitarne svrhe. Svako takvo dobro zove se vakuf,[1] a njen osnivač vakif (blagajnik). Prvobitno su se vakufname sastavljale na arapskom jeziku kao isprave koje imaju, pre svega, karakter šerijatsko-pravnog akta. Ovaj običaj je trajao nekih 150 godina. Kasnije se, iz praktičnih razloga, prešlo na pisanje vakufnama na turskom jeziku. Vakufnam su donošene na sudu po utvrđenim zakonskim propisima i pružaju podatke o izgradnji i izgledu objekata, formiranju naselja, strukturi stanovništva, zanatima i obrazovanja. One danas imaju poseban značaj za proučavanje društvenog, političkog kulturne i ekonomske istorije jednog naroda na određenom prostoru. Civilizacijski period u razvoju sveta neki istoričari računaju od početka upotrebe pisma, neke od formiranja gradova dok treći to vezuju za nastanak države kao novog vida zajednice i društva u celini. Svaki od ovih fenomena predstavlja značajan korak napred ka snažnijem napretku čovečanstva i njegovoj tranziciji u napredno i uređenije društvo. U takvim istorijskim okolnostima vakufnama simbolizuju upravo pomenuta dostignuća: pismo, grad i državu, uređenu po najvišim onovremenskim standardima.[3] Pored uslova za održavanje uvakufljenih objekata, u njima su navedeni i uslovi o molitvama za dušu vakifa i njegovih rođaka. O svemu se morao brinuti o mutevelija (upravnik vakufa) pa su radi boljeg funkcionisanja često imenovane dve osobe za ove funkcije, jedna koja je bila prisutna u momentu postupka vakufljenja, a druga koja je obavljala zadatke strogo određene vakufnamom.[4] Tekst vakufmana u načelu se sastoji od tri osnovna dela: 1. Uvodni deo — sa imenom legatora, 2. Dispozicije — glavni deo u kome se konkretno navodi šta je vakufnamomom i pod kojim uslovima uvakufljeno, 3. Legalizacija — kojom se nadležni kadija uvodi u sidžil (protokol šerijatskog suda) tekst vakufname i donosi presudu o valjanosti i izvršnosti uvakufljenja sa datumima i imenima svedoka.[2] Osim navedenog neke vakufname imaju i invokacije overe originala ili prepisa, pečat i eventualno druge podatke. U njima se takođe navodila i plata službenih lica koji su morali ispuniti određene obaveze utvrđene vakufnamomom. Ta lica su najčešće bila verski službenici (imami, mujezini i hatibi džamija, mutavelije a ponekad i učitelji).[2] Značaj[uredi] Vakufnama Mehmed-bega Obrenovića iz 1516. godine.[5] Vakufname imaju pravnu, umetničku i jezičku vrednost i mogu se postmatrati sa svakog od navedenih aspekata ponaosob. Međutim vakufnama je primarno istorijsko-pravni dokument kojim se regulišu: 1. Razlozi—motivi 2. Svrha 3. Predmet uvakufljenja 4. Uslovi i način korišćenja 5. Način upravljanja zadužbinom Na osnovu navedenog može se zaključiti da je to pravni akt koji reguliše pitanja koja se tiču statusa „uvakufnjenih predmeta”.[3] Vakufname istoričarima daje mogućnost da istovremeno objasne instituciju vakufa, što je od velikog značaja ne samo za proučavanje islamske filozofije sa pravne i istorijske tačke gledišta i kao glavni izvor (referenca) za proučavanje brojnih pitanja iz svih oblasti istorije. Pa se tako npr. iz popisa svedoka vakufname mogu otkriti podaci o savremenicima legatora njihovim zanimanjima ali i o osnivačima drugih objekata za koje ne postoje drugi sigurni podaci.[2] Uloga institucije vakufa u uspostavljanju i razvoju islamsko-orijentalnih gradova je nezamisliva jer se prema mišljenju Adema Handžića koje je on navo u svojim delima nije radilo o stihiji nego o sistematičnoj državnoj politici koja stimulisala visokog zvaničnike, važne državne službenika sandžačka—begove vojvode, ćehaje, i njima ravne, da deo svoje imovine pretvore u zadužbinu koja će novoosnovanim naseljimada dati osnovne konture islamskog grada.[6] Opšta razmatranja o vakufnamama u Bosni i Hercegovini[uredi] Naravno, u ovom kontekstu niko ne želi da nameće da sa vakufnamama u Bosni počinje civilizacijsko razdoblje, ali se s pravom može reći da je ovo početak jedne nove ere obeležen gore pomenutim, a to su: pojava novog pisma i novih jezika, osnivanje novih gradova prema novim standarde. Sa druge strane, vakufname potvrđuju ulazak Bosne u jedan globaln kulturno-civilizacijski okvira koji se prostirao na tri kontinenta, i time pokrivao kolevku drevnih civilizacija.[3] Sa jedne strane, vakufnama potvrđuju da je Bosna postala deo prostora gde su se snažno prožimala i pulsirale civilizacijska strujanja a sa druge istovremeno je i potvrda povezivanja Bosne sa svim delovima novog civilizacijskog prostora, jer su Bosanske vakufname po svom obliku i funkciji, identične sa vakufnamama u bilo kom delu osmanskog državnog i pravnog sistema, bez obzira na to u kom kraju su se pojavile. Ovih veze ima više, pa tako treba shvatiti da su vakuhname samo deo njih.[3] Vakufnama Isa-bega Ishakovića[uredi] Prve orijentalno-islamske gradske objekte na bosanskom području podigli su Isa-beg Isaković kao svoj vakuf, o čemo govori najstariji otomanski dokument u Bosni, poznat kao vakufnama Isa-bega Ishakovića. On datira između 1. februara i 3. marta 1462. godine . (džumadel-ula 866). Originalni dokument je bio u posedu Mustajbegea Fadilpašića, koji ga je potom pozajmio Kosti Hormanu, od kada mu se gubi svaki trag. Do danas je sačuvano više prepisa ovog dokumenta.[7] Prepisi Isa-begove vakufname: Zvanični prepis u sidžilu sarajevskog kadije iz 1254/1838, sidžil br. 77, pp. 51-52. Gazi Husrev-begova biblioteka; Prepis u arhivi bivšeg Ministarstva vakufa u Istanbulu; Zvanični prepis spomenutog carigradskog prepisa koji se nalazio kod mutevelije Isa-begovog vakufa u Skoplju; Prepis u rukopisnom zborniku Muhameda Enveri Kadića, sv. I, list 158-163, Gazi Husrev-begova biblioteka 91; Prepis u sidžilu vakufnama, I. str. 250, koji se danas čuva u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu. Vakufnama je napisana na arapskom jeziku, na početku vakufname se nalazi uobičajeni uvod o razlozima koji su naveli vakifa (zadužbinara) da deo svoje imovine da za vakuf (zadužbinu). Ovom vakufnamom Isa-beg zavještava tekiju i most, a za njihovo održavanje uvakufljuje (daje u vlasništvo zadužbini) mlinove u selu Brodac, današnja Bentbaša, banju (hamam) i tekuću vodu za njene potrebe i ostatak vode, han, dućane, veći broj zemljišnih posjeda na području današnjeg Sarajeva i okoline. Treba napomenuti da je Isa-beg svoj vakuf podigao nekoliko godina prije konačnog pada Bosne pod osmansku vlast, dok je još bio zapovjednik krajišta koje se protezalo prostorom nekadašnjeg Srpskog carstva, od Skoplja, preko Novog Pazara i usjecalo u srednjovjekovnu Bosnu. bosna i hercegovina istorija bosne i hercegovine BiH

Vil Djurant ISTORIJA CIVILIZACIJE 1-12 NOVO + 2 KNJIGE Vojnoizdavački zavod i Narodna knjiga Beograd, 2004. godine, 12 tomova, lux izdanje, veći format, tvrd povez, zlatotisak. Ćirilica. Knjige su nove. Uz komplet idu dodatno DVE BONUS knjige koje se ne sadrže u kompletu. Vilijam Džejms Djurant (1885 - 1981), američki pisac, istoričar i filozof. Najpoznatiji je upravo po svom delu ISTORIJA CIVILIZACIJA u 12 tomova, The Story of Civilization koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Arijel i objavljivao između 1935. i 1975. godine. Njegovo ranije delo Istorija filozofije (engl. The Story of Philosophy), koju je napisao 1926, je značajno pomoglo popularizovanju filozofije. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. ISTOČNE CIVILIZACIJE 02. ŽIVOT GRČKE 03. CEZAR I HRIST 04. DOBA VERE I 05. DOBA VERE II 06. RENESANSA 07. REFORMACIJA 08. POČETAK DOBA RAZUMA 09. DOBA LUJA XIV 10. VOLTEROVO DOBA 11. RUSO I REVOLUCIJA 12. NAPOLEONOVO DOBA BONUS KNJIGE: 1. UM CARUJE - Životi i mišljenja velikih filozofa - PLATON - ARISTOTEL I GRČKA NAUKA - BEKON - SPINOZA - VOLTER I FRANCUSKA PROSVEĆENOST - IMANUEL KANT I NEMAČKI IDEALIZAM - ŠOPENHAUER - HERBERT SPENSER - FRIDRIH NIČE - SAVREMENI EVROPSKI FILOZOFI 2. OGNJIŠTE MUDROSTI Smotra ljudskog života i ljudske sudbine ISTORIJA CIVILIZACIJE 01 ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. Sumerska kultura, kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, Egipat koji je usavršio monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vavilon u kome se razvila astronomija i fizika i odakle je poteklo seme zapadne mitologije, Judeja sa Bliskog istoka i njihov kralj Asurbanipal koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, kao i Judejci koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. 02 ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra Velikog do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, autor se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Tako je ŽIVOT GRČKE knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast. Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke, na isti način kao što bi to činio jedan Atinjanin u petom veku, sa svojim umom željnim znanja, u stalnom traganju za suštinom divne panorame Periklove Atine. Ovo delo Za ovo delo koje je Vil Djurant pisao punih 50 godina, dobio je prestižnu Pulicerovu nagradu. 03 CEZAR I HRIST Autor je učinio da ova knjiga predstavlja monumentalni prikaz istorije sveta, pripremajući je dvadeset pet, a pišući je punih pet godina! Kao i svi tomovi ISTORIJE CIVILIZACIJE, tako se i ovaj tom može čitati nezavisno od drugih. Knjiga sadrži mnoštvo paralela sa savremenom istorijom. Autor iskreno veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost i osvetli budućnost. Tako, u klasnim trvenjima i permanentnim borbama za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. Djurant nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode, da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista! Takođe, saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove novinskih tekstova. 04 DOBA VERE I 05 DOBA VERE II Istorija srednjovekovne civilizacije - hrišcanske, islamske i judejske, od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, označava se dobom vere. To doba, iz pera Vila Djuranta, sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Knjiga sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim istoriji poznatim ličnostima. Tu su, naravno, i najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče, ispisane sa uzbudljivom erudicijom. Obe knjige DOBA VERE obuhvataju ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost hrišćana, muslimana i Jevreja, tokom jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. 06 RENESANSA Period od 1304-1576 godine, predstavalja istoriju italijanske civilizacije. Ovaj deo ISTORIJE CIVILIZACIJE sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu, portret fascinantnu i raskošnu Italiju u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja do Ticijanove smrti. U ovom tomu, autor izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica, osvrćući se pre svega na čuvane Medičijeve. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba, prateći procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone, Venecije, Padove, Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a vrhunac je Rim, grad velikih papa renesansne epohe. U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade prinčeva, kraljica, vojvoda, duždeva, zatim pesnika, istoričara, naučnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grnčara i arhitekata, čitajući mi, zapravo, prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode, jer pred našim očima defiluju žene, ljubavi i venčanja, epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je snažni uspon čovečanstva koje se hrabro kreće od konačnog sveta ka svetu beskonačnosti. Ovo je, ujedno, i istorija naroda pod vedrom jutarnjom svetlošću renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je čovek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao. Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant probranim rečima crta žive vinjete, Petrarke, Bokača, Kozima, Medičija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Veličanstvenog, Botičelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatriče i Izabele d Este, Leonarda da Vinčija, Bramantea, Pjera dela Frančeske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžiju, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelanđela, Klementa VII. Autor dovodi priču do dramatičnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527. godine, ali pokazuje kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno zahvaljujući Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelanđelovom životu. Tako nam je ukazano kako je renesansa, oživljavajući klasičnu kulturu, okončala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju, sledi priprema za Erazma Roterdamskog, Frensisa Bekona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse. 07 REFORMACIJA Evropska civilizacija od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. Knjigu karakteriše pomno izučavanje ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. Rreformacije, svakako, predstavlja najznačajniji događaj moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada Vila Djuranta. Dramatičnost ove epohe, može se porediti sa našom, savremenom, u kojoj su dominirale i dominiraju revolucije i revolucionarna gibanja. Tokom perioda reformacije,socijalne revolucije prate versku revoluciju u gotovo svakoj fazi, tako da je ova knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Martina Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. 08 POČETAK DOBA RAZUMA Doba razuma jeste vreme Šekspira, Bekona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta u periodu 1558-1648. Autori u ovom tomu prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred vojnih i verskih sukoba. To je, takođe, bilo i doba Keplera i Galileja, Đordana Bruna i Renea Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um. 09 DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila. Švedska i Rusija u doba Petra Velikog. Knjiga se završava sumrakom ralja Sunca, o čemu je pisao i Štefan Cvajg, iz drugog ugla, na romansiran način, oslikavajući ukupnu Francusku tog doba - ali ovo što je Vil Djurant obradio, neuporedivo je, jer se on držao istorijskih činjenica, bez ikakvih izmena. 10 DOBA VOLTERA Doba prosvećenosti nije bez razloga nazvano DOBA VOLTERA, jer je upravo Volter bio najveći pobornik procvata umetnosti i nauke. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Vladavina Luja XV, zatim engleska filozofska misp u prvoj polovini XVIII veka, pa Volterov rad, obogaćen podrobnim opisom tadašnjeg okruženja u kom su njegovi tekstovi nastajali. Sledi Johan Sebastijan Bah, jedan od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte, a na kraju, autor se ponovo vraća Volterovim mislima i tezama, kao i enciklopediji Denija Didroa i filozofskoj klimi tadašnje Evrope. 11 RUSO I RENESANSA Osvrt na dežavanja u Francuskoj i ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Ova knjiga je, takođe, autora ovenčala Pulicerovom nagradom. Autor nas prvo upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se u daljem pisanju bazira na razlikama i sličnostima Voltera i Rusoa. Sledi analiza i prikaz katoličkog juga, gde govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugaliji, ali i o austrijskom vunderkindu, Volfgangu Amadeusu Mocartu. Nezaobilazan je i njegov osvrt na slovenske narode, kao i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, a tu je i deo posvećen vladavini Katarine Velike u Rusiji. Kao što je obrađen katolički jug, isti pristup je učinjen i kada je u pitanju protestantski sever, kao i Kantov filozofski rad. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju posebno obrađene teme, radi zaokruživanja tog, za istoriju značajnog perioda. 12 NAPOLEONOVO DOBA U ovoj knjizi, Djurant prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i Napoleonovu vladavinu, uključujući njegova osvajanja i ratove. Osim što je u fokusu Francuska i Bonapartin uspon, autor kroz knjigu prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Na kraju, značajan deo knjige autor posvećuje opisu opsade Moskve, Vaterlou, a onda i potpunom krahu Napoleonove vojske, što prati i njegovo izgnanstvo na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Sa ovom knjigom, 12. tomom ISTORIJE CIVILIZACIJE, Vil Djurant završava svoje kapitalno delo. U opisu korišćeni podaci sa interneta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[1] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[2] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[3] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na 5 mesta ima skromno podvucenih recenica hem. olovkom. Nista strasno. Sve ostalo uredno! Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[1] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[2] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[3] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd.[1] Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[2] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[3] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[4] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[5], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Bošković - Astrologija - Pokušaj psihološkog pristupa Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[1] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[2] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[3] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[1] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[2] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[3] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd....