Mastodonti Aleksandar Vuco Crteze izradio Predrag Pedja Milosavljevic Izdavac: Novo pokolenje, 1951. Mek povez, strana 92 Spolja stanje kao na fotografijama, unutrasnjost bez ostecenja

Аутор - особа Вучо, АлександарНаслов Корен вида / Александар Вучо ; поговор Јован ДелићВрста грађе роман ; одрасли, опште (лепа књижевност)Језик српскиГодина 1983Издавање и производња Београд : Просвета, 1983 (Београд : Нови дани)Физички опис 134 стр. ; 21cmДруги аутори - особа Делић, Јован, 1949- = Delić, Jovan, 1949-Напомене "Јубиларно издање поводом 85.годишњице пишчевог живота ; Прво издање објављено код С. Б. Цвијановића у Београду 1928 --> предлистКорјени омама: стр. 109-[135].Предметне одреднице Вучо, Александар, 1897- -- "Корен вида"3/22

ALEKSANDAR VUČO KOREN VIDA Meki povez

Аутор - особа Вучо, АлександарНаслов Корен вида / Александар Вучо ; поговор Јован ДелићВрста грађе роман ; одрасли, опште (лепа књижевност)Језик српскиГодина 1983Издавање и производња Београд : Просвета, 1983 (Београд : Нови дани)Физички опис 134 стр. ; 21cmДруги аутори - особа Делић, Јован, 1949- = Delić, Jovan, 1949-Напомене "Јубиларно издање поводом 85.годишњице пишчевог живота ; Прво издање објављено код С. Б. Цвијановића у Београду 1928 --> предлистКорјени омама: стр. 109-[135].Предметне одреднице Вучо, Александар, 1897- -- "Корен вида"3/22

Prosveta, 1983. Pogovor: Jovan delić Reprint jednog od ključnih romana srpskog nadrealizma, u odličnom stanju. Romansijer, pesnik i nadrealista Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915.), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se nalazi u Nici i tamo završava gimnaziju a zatim upisuje Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo upoznaje svoju buduću ženu Julku Simeonović i već 1920. godine se venčavaju. U Parizu dobijaju i svoja dva sina Đorđa (1921.) i Jovana (1922.). Vučo se sa porodicom vraća u Beograd gde je po pravilu trebao da nasledi porodičan posao, međutim Vuča više zanima intelektualni rad i tako već 1923. godine počinje da sarađuje sa časopisom “Putevi” a zatim i za “Svedočanstva”. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom “Krov nad prozorom” a 1928-te roman “Koren vida”. Sledeće godine izlazi knjiga “Ako se još jednom setim ili načela”. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školovajući se u francuskim školama ubrzo je postao nezadovoljan društenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osniva beogradsku grupu nadralista i počinje da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postaje i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavljuje i prvi scenario za film “Ljuskari na prsima”. Sarađivaće za časopis “Nadrealizam danas i ovde” i pisaće u “Politici” priloge pod pseudonimom Askerland. Godine 1932. biće veoma plodna za njega jer iste izlazi čuvena poema “Nemenikuće – Ćirilo i Metodije” ali i knjiga poezije “Humor Zaspalo” koji se smatra delom apsurda i alegoričnosti, nešto poput “Kralja Ibija” srpske poezije. Iste godine organizuje se i čuvena izložba nadrealista u paviljonu “Cvijete Zuzorić” u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izlazi “Podvizi družine Pet petlića”, delo namenjeno deci sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Aleksandar Vučo imaće odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim će ga vezivati veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim objavljuje i poemu “Marija Rucara” ali i koju godinu kasnije roman “Gluvo doba”. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je urednik časopisa “Naša stvarnost”, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine. Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Posle rata Vučo se posvećuje filmskoj umetnosti. Još uvek piše i u periodu od 1945 do 1954 objavljuje poeme “Titovi pioniri”, “Mastodonti”, roman “Raspust” i druga dela, ali postaje i upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor “Zvezda-filma” i “Avala-filma”. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad biva nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman “Raspust”) dok mu je roman “Mrtve javke” bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednika SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobija nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu “Pesme i poeme”. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Datuma 25. jula 1985. Aleksandar Vučo umire ostavljajući iza sebe veliku umetničku zaoštavštinu iz nekoliko pravaca umetnosti. Njegove knjige za decu i dalje su u programu obavezne lektire a njegovi nadrealistički radovi i dalje su predmet studija kod studenata umetnosti. Njegovo ime i rad su poznati ne samo kod nas već i u svetu i bez njegovog pomena nemoguće je pričati o nadrealizmu u Srbiji. Njegovi tekstovi se i dan danas doštampavaju i moguće ih je naći u slobodnom tržištu jer on je bio i ostao jedan od najplodonosnijih umetnika onog vremena u našoj zemlji uspevajući da i u mirnim i teškim trenucima podari mnoga danas vredna i čuvena dela.

Александар Вучо: КОРЕН вИДА Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1983.год. Тврди повез, 134 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Александар Вучо (Београд, 25. септембар 1897 — Београд, 21. јул 1985) био је српски и југословенски романсијер, песник и надреалиста. Александар Вучо рођен у трговачкој породици у Београду. Као гимназијалац са седамнаест година (1915), придружио се српској војсци као добровољац и са њом се повукао преко Албаније. Из Драча, измучен страхотама повлачења, као и доста његових вршњака одлази у Француску. Следеће године се нашао у Ници и тамо завршио гимназију а затим уписао Правни факултет на Сорбони, у Паризу. Тамо је упознао и своју будућу жену Јулијану Симеоновић и већ 1920. године су се венчали. У Паризу су добили и своја два сина Ђорђа (1921) и Јована (1922). Вучо се са породицом вратио у Београд где је по правилу требало да наследи породичан посао, међутим Вуча је више занимао интелектуални рад и тако је већ 1923. године почео да сарађује са часописом „Путеви“ а затим и за „Сведочанства“. Прву поему објавио је 1926. године под називом „Кров над прозором“ а 1928. роман „Корен вида“. Следеће године изашла је књига „Ако се још једном сетим или начела“. На Београд је тих година утицало послератно расположење. Вучо, који је током своје младости доста искусио и доста видео боравећи у Европи и школујући се у француским школама, убрзо је постао незадовољан друштвеним приликама и стањем духа у граду. Са пријатељима истомишљеницима основао је београдску групу надреалиста и почео да се активно укључује у политички живот. Као један од оснивача и потписника манифеста постао је и један од уредника алманаха Немогуће – L’impossible. Поред поезије објавио је и први сценарио за филм „Љускари на прсима“. Сарађивао је за часопис „Надреализам данас и овде“ и писао у „Политици“ прилоге под псеудонимом Аскерланд. Јавио се почетком 20-их годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на Црњанског. Година 1932. била је веома плодна за њега јер је исте изашла чувена поема „Неменикуће – Ћирило и Методије“ али и поема „Хумор Заспало“. У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио песник. Поема „Хумор Заспало“ врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије. Грађена је на хуморно-бурлескним синтагматским спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у инат смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет. Исте године организована је и чувена изложба надреалиста у павиљону Цвијете Зузорић у Београду, а већ следеће са Душаном Матићем изашли су „Подвизи дружине Пет петлића“, дело намењено деци, са фотографијама Вучових синова на насловној страни књиге. Ово је Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу. Експерименти звуком и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу. Александар Вучо имао је одличну сарадњу са Душаном Матићем са којим га је везивало велико дугогодишње пријатељство. Са њим је објавио и поему „Марија Ручара“ али и коју годину касније роман „Глуво доба“. У периоду од 1936. до 1940. Вучо је био уредник часописа „Наша стварност“, али будући да су та времена била веома турбулентна и да су се надреалисти држали принципа марксизма и активније учествовали у политици, Вучо је у том периоду чак два пута хапшен, 1937. и 1939. године. Током народноослободилачке борбе је такође два пута лишен слободе и познато је да је током 1941. године пет месеци провео заточен у бањичком логору. За поезију насталу након рата карактеристично је вишеструко враћање првобитном: враћање у праисторијску прошлост, међу претпотопска чудовишта (алегоријска поема о борби против фашизма) „Мастодонти“, (1951), „Алге“ (1968), роњење у „прабиљна стања“, у хладни и сеновити свет алги и другог примарног растиња (Неповрат Хумора Заспалог, 1978) повратак властитој песничкој младости. Од свих надреалиста Вучо се најраније окренуо роману. Његов први роман „Корен вида“ (1928) изразио је лирско дело саткано од аутобиографске грађе поступком прилагођеним логици сна. Опсежни коауторски роман „Глуво доба“ (1940) представља заокрет од поезије ка фактографском сувопарном реализму. У послератним романима он напушта тај пут и враћа се својим надреалистичким искуствима. Три романа о судбини грађанског интелектуалца у револуцији, „Распуст“ (1954), „Мртве јавке“ (1957) и „Заслуге“ (1966), које је неко назвао београдском трилогијом, представљају, по речима аутора, „сведочанство о судару човека са апсурдом око себе и у себи“. Радња се одвија на два плана, у две временске равни, у садашњем времену, које обухвата ратна и поратна збивања, и у прошлости, од почетка овог века до рата. Два се плана међусобно преплићу. Драган Манојловић, јунак трилогије, враћајући се у детињство и младост да пронађе себе, покушава да из крхотина сећања сачини свој лик. Поступак којим је остварено то трагање за изгубљеним временом аутор назива „унутрашњим писањем“, „унутрашњим забелешкама“. Последњи Вучов велики романсијерски подухват, трилогија, или роман у три дела, с насловима „Омаме“ (1973), „И тако, даље Омаме“ (1976) и „Омаме, крај“ (1980), необичан је спој поетског, аутобиографског и романескног. Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и живота, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу. После рата Вучо се посветио и филмској уметности и постао управник филмских предузећа Југославије (1947) и председник Комитета за кинематографију у југословенској влади. Осим тога био је и директор Звезда-филма и Авала-филма. Писао је доста филмских критика и сценарија, био је уредник “Борбе”, “Дела” и “Змаја”. За свој рад био је награђен Седмојулском наградом за животно дело, награду савеза књижевника (за роман „Распуст“) док му је роман „Мртве јавке“ био проглашен за најбољи роман године. Тадашњи председник СФР Југославије Јосип Броз Тито га је одликовао Орденом заслуга за народ са златном звездом. Године 1982. добио је награду “Алекса Шантић” за књигу „Песме и поеме“. До краја живота се бавио интелектуалним радом инспиришући и своју жену као и најмлађег брата Николу да се баве писањем. Био је велики пријатељ Иве Андрића и често су се могли видети како уз шетњу уживају у причи.`

ALEKSANDAR VUČO RASPUST Izdavač - Novo pokolenje, Beograd Godina - 1954 378 strana 21 cm Edicija - Savremena proza Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, naslovna stranica se odvojila od ostatka, tekst bez podvlačenja Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Odlično omot malo pohaban Ilustrovao Mihailo Pisanjuk Prvo izdanje Nadrealizam Srpski pisci xx veka

МРТВЕ ЈАВКЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧО ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1 9 6 О БРАЗДЕ Библиотека савремених југословенских писаца 2 3 АЛЕКСАНДАР ВУЧО, српски надреалиста !!!!!!!!!! Фотографија аутора !!!!!!!!!! Ћирилица Тврде корице Шивен повез 3О9 страница Potpis na predlistu !!! Praktično nekorišeno !!! Knjiga čvrste etruktue !!! Bez posvete !!! Bez pečata !!! SOLIDAN PRIMERAK !!!!!!!!!

САН И ЈАВА ХРАБРОГ КОЧЕ Подвизи дружине пет петлића АЛЕКСАНДАР ВУЧО ИРО `ВЕСЕЛИН МАСЛЕША` С а р а ј е в о 1 9 8 1 ЛАСТАВИЦА АЛЕКСАНДАР ВУЧО писац, припадао српском надреалистичком покрету !!!!! Предговор и о писцу ове књиге: МУНЕВЕРА ЗОРАБДИЋ .............................................................. Ћирилица Тврде корице Шивен повез 113 страница + сувишна посвета Некоришћено

Prvo izdanje, nerasečena, na predlistu školska posveta, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Vučo, Aleksandar, 1897-1985 = Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Naslov Raspust : roman / Aleksandar Vučo Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1954 (Beograd : Omladina) Fizički opis 378 str. ; 21 cm. Zbirka Savremena proza Još pre priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine sarađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umetničkih dela beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isečci. Iz 1930. godine potiče i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isečke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografisao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vreme Drugoga svetskog rata neko je vreme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao direktor filmskog preduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga dela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gde je i umro 1985. godine. MG98 (K)

САН И ЈАВА ХРАБРОГ КОЧЕ Подвизи дружине `Пет петлића` СВЈЕТЛОСТ САРАЈЕВО 1989 МЛАДИ ДАНИ ЛЕКТИРА Предговор ХУСЕИН ТАХМИШЧИЋ ......................................................... АЛЕКСАНДАР ВУЧО, српски надреалиста !!! Ћирилица Тврде корице 125 страница НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Н О В О Екстра !!!!!!!!!!!!!! DSP2O

Kultura, Zagreb, 1957. Ninova nagrada!!! Prvo izdanje!!! Godine 1957. objavljeno je 38 romana a u užem izboru našlo se pet: Vladan Desnica: `Proljeća Ivana Galeba`, Mihajlo Lalić: `Lelejska gora`, Dušan Matić: `Kocka je bačena`, Mića Popović: `Izlet`, Aleksandar Vučo: `Mrtve javke`. Žiri u sastavu Milan Bogdanović (predsednik), Velibor Gligorić, Eli Finci, Zoran Mišić i Borislav Mihajlović-Mihiz svoju odluku doneo je većinom glasova. Recenzija: Mrtve javke (Kultura, Zagreb) Jedan od najuspelijih romana u našoj savremenoj književnosti sa temom iz teškog i veličanstvenog vremena naše revolucije. Pisac prati tok unutarnjeg sazrevanja svoga junaka u okolnostima kada sve vrednosti, i čovek, podležu velikom ispitu smisla, angažovanosti i veličine. Vučovi romani nisu ni alegorija ni mit. Oni su pre svega romani o drami savesti jednog progresivnog intelektualca u uslovima borbe, zatim široko platno društvenih i istorijskih zbivanja u njegovoj zemlji… Svog glavnog junaka, razvejanog u fini pepeo sećanja, Vučo je prepustio amorfnoj i brzoj struji lirske matice, poklanjajući mu jedan neobičan dar govora… Petar Džadžić NIN/Dobitnici NIN / Dobitnici O autoru Aleksandar Vučo (1897 – 1985) romansijer, pesnik i nadrealista. Rođen je u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Godine 1923. počinje da sarađuje sa časopisom Putevi a zatim i za Svedočanstva. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom Krov nad prozorom a 1928. roman Koren vida. Sledeće godine izlazi knjiga Ako se još jednom setim ili načela. Posle rata Vučo se posvećuje filmskoj umetnosti, postaje i upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor “Zvezda-filma” i “Avala-filma”. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad biva nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo.

Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1982. Broj strana: 393, 473 Povez: Tvrdi Format: 19 cm Stanje: Odlično

ok stanje, kao na slikama RASPUST - Aleksandar Vučo

АЛЕКСАНДАР ВУЧО И ТАКО, ДАЉЕ ОМАМЕ ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1976 АЛЕКСАНДАР ВУЧО припадник српског надреалистичког књижевног покрета ********* (Михајло Грушић) ............................................................. Р е ф е р е н ц е САБАЈЛА ОДСЈАЈИ ПРЕОКРЕТИ ДА НЕМА ВЈЕТРА, ПАУЦИ БИ НЕБО ПРЕМРЕЖИЛИ ЗАТОЧЕНИШТВА ............................................................. Омот и корице: ДОБРИЛО НЕНАДИЋ ********* ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 191 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ОДЛИЧНО Екстра **********

52505) THE HOLIDAYS , Alexander Vučo , Lincolns Prager Publishers Ltd London 1959 , Praznici Aleksandar Vučo na engleskom jeziku , translated by Alec Brown , biblioteka Modern Yugoslav Novels , tvrd povez, format 15 x 20m5 cm , 339 strana

Republika, broj 8, 1953. VAZAN TEKST ALENA BOSKEA- USPON I PAD NADREALIZMA tags: avangarda, nadrealizam, nemoguce, marko ristic, vane bor, koca popovic, andre breton, dusan matic, risto ratkovic, nadrealisti, zenit, ljubomir micic, dada, poljanski, dragan aleksic, aleksandar vuco

Martin Andersen- Nexo- U bozjoj zemlji Nolit, 1940. Mek povez, 275 strana, ZASTITNI OMOT (dizajn Pavle Bihaly) EKSTREMNO RETKO U MEKOM POVEZU SA OMOTOM! tags: avangarda, nolit, nova literatura, nadrealizam, fotomontaza, bihalji, aleksandar vuco, nadrealisti, marko ristic, koca popovic...

Komplet školskih lektira. Stanje kao sa slike. Komplet sadrži sledeće knjige: 1. Ahmet Hromadžić - Patuljak iz zaboravljene zemlje (dva komada) 2. Čarobne priče 3. Anto Staničić - Mali pirat 4. Antoan de Sent-Egziperi - Mali princ 5. Dušan Radović - Poštovana deco 6. Voja Carić - Beli vuk; Šareni most 7. Aleksandar Vučo, Stevan Raičković, Dobrica Erić - Poeme 8. Anđelka Martić - Pirgo 9. Mirko Vujačić - Tužni cirkusanti 10. Tone Seliškar - Mazge 11. Narodna poezija 12. Pesnici za vas 13. Mira Alečković - Zvezdane balade 14. Branislav Nušić - Hajduci 15. Marius Dalsgord - Osobenjak

MIHAJLO PANTIĆ MALA KUTIJA Najkraće srpske priče XX veka ARHIPELAG BEOGRAD 2008 Biblioteka ZLATNO RUNO Predgovor MIHAJLO PANTIĆ ............................................................... OKO 95 PRIČA R e f e r e n c e SREMAC NUŠIĆ KOČIĆ DOMANOVIĆ B.STANKOVIĆ I.SEKULIĆ USKOKOVIĆ V.PETROVIĆ DRAGIŠA VASIĆ STANISLAV VINAVER IVO ANDRIĆ MILOŠ CRNJANSKI ZOROVAVELJ KSENIJA ATANASIJEVIĆ MOMČILO NASTASIJEVIĆ BOŠKO TOKIN STANISLAV KRAKOV LJUBOMIR MICIĆ ALEKSANDAR VUČO DUŠAN MATIĆ RASTKO PETROVIĆ BRANK VE POLJANSKI RADE DRAINAC MARKO RISTIĆ MONI de BULI KOČA POPOVIĆ MIHAILO LALIĆ BRANKO ĆOPIĆ ALEKSANDAR TIŠMA DUŠKO RADOVIĆ MILORAD PAVIĆ ŽIVOJIN PAVLOVIĆ K I Š LJUBOMIR SIMOVIĆ MOMA KAPOR MIRKO KOVAČ JAKOV GROBAROV FILIP DAVID EVA RAS RADOVAN BELI MARKOVIĆ DAVID ALBAHARI DRAGAN VELIKIĆ BASARA BILJANA JOVANOVIĆ PIŠTALO GORAN PETROVIĆ ZORAN ĆIRIĆ VLADAN MATIJEVIĆ ALEKSANDAR GATALICA VULE ŽURIĆ SRĐAN V. TEŠIN ................................................................ O PISCIMA LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ OBELEŽIVAČ STRANA 301 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra za POKLON ********