AUTOR: Fransis Krik NASLOV: Suština života priroda i poreklo IZDAVAČ: Klub NT GODINA: 2001 POVEZ: meki (KB:142)

Velimir Abramovic - Lajbnicevo i Boskovicevo shvatanje kontinuiteta Klub NT, Beograd, 1995. Mek povez, 167 strana, posveta autora. Ovo je zapravo doktorska disertacija Velimira Velje Abramovica. Gotfrid Vilhelm Lajbnic, Rudjer Boskovic

Naslov:Đulio Preti Istorija naučne misli od Talesa do Ajnštajna knjiga 1 Autor: Đulio Preti Izdavač: Klub NT Beograd Godina izdanja: 2002 Broj strana: 141 Povez: Meki povez Opis i stanje: Popularna nauka knjiga 18, prvi deo Antička nauka, sadržaj na slici, trag presavijanja ćoška na prednjoj i zadnjoj korici ostalo dobro očuvano Tags: Naučna misao Tales Ajnštajn 31.10.2022.

ČOVJEČANSTVO NA RASKRŠĆU - Mihajlo Mesarović, Eduard Pestel Drugi izveštaj Rimskoga kluba STVARNOST Zagreb 1976. mek povez, 190 strana knjiga je dobro očuvana

Autor nas uvodi u atmosferu Psihološkog kluba u Cirihu 1934. godine, gde je Jung započeo seminar o delu “Tako je govorio Zaratustra”. Ovaj seminar je predstavljao duboko uznemirujuće, ali istovremeno i inspirativno putovanje kroz delo slavnog filozofa. Kroz četiri toma seminara, Jung istražuje dubine Ničeove misli i otkriva kako je Ničeov rad uticao na njega lično, kako kao mladog čoveka fasciniranog Ničeovim genijem, tako i kao zrelog analitičara. Ova knjiga otkriva kako je Ničeova vizija sveta ostavila neizbrisiv trag na Jungovu misao i psihološku praksu, ističući značaj njegovih ideja za razumevanje ljudske prirode i psihe.

m4 ZA FILOZOFIJU NOVOG RAZVOJA , Fransoa Peru , Matica srpska*Evropski centar za mir 1986 ,filozofija ekonomije , odlično očuvano , tvrd povez,zaštitni omot,latinica,192 strane sadržaj : Peruova značajna dela:Profit, Vrednost, Kapitalizam, Nezavisnost nacija, Inflacija, dolar i eurodolar, Moć i ekonomija - I.Pojmovi i indikatori: Rast, Razvoj, Progres, II.Teorijska elaboracija: Kejnz, Opšta ravnoteža aktivnih jedinica, Nasleđe klasika, Razumska istorija, Karl Marks, Razvoj i kretanje nauka i ideja, III.Politika i strategije: Moć, IV.Svrhovitost i vrednosti: Ekonomska racionalnost, Svetske vrednosti i dimenzije, V.Modeli i njihovo dobro korišćenje: Matematika opšte interpretacije, Analiza troškovi-doprinosi, Modeli Rimskog kluba, Nacionalni planovi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Misliti savremenu demokratiju - eseji, pisma, intervjui / Adam Mihnjik Sadržaj: NA DESETU GODIŠNJICU IMERVENCIJE (Praško proleće posle deset godina) OPASKE O OPOZICIJI I SITUACIJI U ZEMLJI O OTPORU (Pismo iz Bjalolenke) U IME OPROŠTAJA... (Povodom desetogodišnjice uvođenja ratnog stanja) KOMUNIZAM, CRKVA I VEŠTICE (Razgovor Mihnjik — Kolakovski) DA LI GUSKE MOGU SPASITI GRAD? BERLINSKE ŠETNJE NA IVICI CRNE RUPE POSTKOMUNIZAM - KRAJNJE ČUDNA EPOHA (Razgovor Mihnjik — Havel) ČITAJTE HITLERA, ČITAJTE STALJINA ANTIKOMUNIZAM S LJUDSKIM LICEM STALJIN DA LI NAM PRETI POVRATAK KOMUNIZMA? ĐAVO NAŠEG DOBA POBUNA I ĆUTNJA CASUS ADAM MIENJIK (Pogovor Biserke Rajčić) Adam Michnik (poljski izgovor: [ˈadam ˈmixɲik]; rođen 17. listopada 1946.) poljski je povjesničar, esejist, bivši disident, javni intelektualac, kao i suosnivač i glavni urednik poljskih novina Gazeta Wyborcza. Odgojen u obitelji predanih komunista, Michnik je postao protivnik poljskog komunističkog režima u vrijeme partijskih antižidovskih čistki. Bio je zatvoren nakon ožujskih događaja 1968. i ponovno nakon uvođenja izvanrednog stanja 1981. Prozvan je `jednim od najpoznatijih poljskih političkih zatvorenika`.[1] Michnik je odigrao presudnu ulogu tijekom poljskih okruglih stolova, na temelju kojih su komunisti pristali raspisati izbore 1989., na kojima je pobijedila Solidarnost. Iako se povukao iz aktivne politike, `zadržao je utjecajan glas kroz novinarstvo`.[2] Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, uključujući Legiju časti i Europljanin godine. On je također jedna od 25 vodećih osoba u Komisiji za informiranje i demokraciju koju su pokrenuli Reporteri bez granica.[3] Godine 2022. dobio je nagradu princeze od Asturije u kategoriji `Komunikacija i humanističke znanosti`. [4] Poljubio je princezu od Asturije kada je primio svoj certifikat. Obitelj Adam Michnik rođen je u Varšavi, Poljska, u obitelji komunističkih aktivista židovskog podrijetla.[5] Njegov otac Ozjasz Szechter bio je prvi sekretar Komunističke partije zapadne Ukrajine, a majka Helena Michnik bila je povjesničarka, komunistička aktivistica i autorica knjiga za djecu. Njegov polubrat s majčine strane, Stefan Michnik, bio je vojni sudac 1950-ih, koji je izricao kazne, uključujući i pogubljenja, u politički motiviranim suđenjima pripadnicima poljskog antinacističkog otpora. Stefana Michnika (koji je živio u Švedskoj od 1968. do svoje smrti 2021.),[6] kasnije je Poljski institut za nacionalno sjećanje službeno optužio za zbrodnie komunistyczne (`komunističke zločine`).[7] Polubrat Adama Michnika s očeve strane, Jerzy Michnik (rođen 1929.), nastanio se u Izraelu nakon 1957., a zatim se preselio u New York.[5] Obrazovanje Dok je pohađao osnovnu školu, bio je aktivan član Saveza izviđača Poljske (ZHP), u četi koju je vodio Jacek Kuroń. Tijekom srednje škole, ova posebna izviđačka grupa je bila zabranjena, a Adam je počeo sudjelovati na sastancima Crooked Circle Cluba. Nakon zatvaranja 1962. godine, uz poticaj Jana Józefa Lipskog i pod zaštitom Adama Schaffa, osnovao je diskusijsku grupu `Klub lovaca na kontradikcije` (Klub Poszukiwaczy Sprzeczności); bio je jedan i najvidljiviji vođa lijeve studentske oporbene skupine, Komandosi.[8] Godine 1964. počeo je studirati povijest na Sveučilištu u Varšavi. Godinu dana kasnije suspendiran je jer je među školskim kolegama podijelio otvoreno pismo članovima Poljske ujedinjene radničke stranke (PZPR). Njegovi autori Jacek Kuroń i Karol Modzelewski apelirali su na početak reformi koje bi popravile politički sustav u Poljskoj.[9] 1965. PZPR zabranjuje tiskanje njegovih djela. Godine 1966. suspendiran je po drugi put zbog organiziranja diskusije s Leszekom Kołakowskim, koji je nekoliko tjedana ranije izbačen iz PZPR-a, zbog kritiziranja njegovih vođa. Od tada je pod pseudonimom pisao za nekoliko novina, uključujući `Życie Gospodarcze`, `Więź` i `Literaturu`. U ožujku 1968. izbačen je sa Sveučilišta zbog svojih aktivnosti tijekom poljske političke krize 1968. godine. Krizu je izazvala zabrana adaptacije Kazimierza Dejmeka poetske drame Adama Mickiewicza Dziady (`Veče praočeva`) u Narodnom kazalištu. U predstavi je bilo mnogo antiruskih aluzija, što je publika pozdravila burnim pljeskom. Michnik i još jedan student, Henryk Szlajfer, ispričali su situaciju dopisniku Le Mondea, `čiji je izvještaj tada prenio Radio Slobodna Europa`.[10] I Michnik i Szlajfer izbačeni su sa sveučilišta. Nakon izbacivanja, studenti su organizirali demonstracije, koje su brutalno ugušile interventna policija i `radnički odredi`.[11] Władysław Gomułka iskoristio je židovsko podrijetlo Michnika i nekoliko drugih disidenata za vođenje antisemitske kampanje, optužujući Židove za krizu.[12] Michnik je uhićen i osuđen na tri godine zatvora zbog `huliganskih djela`.[13] Godine 1969. amnestirano je pušten iz zatvora, ali mu je zabranjen nastavak studija. Tek sredinom 1970-ih dopušteno mu je nastaviti studij povijesti, koji je završio 1975. na Sveučilištu Adam Mickiewicz u Poznańu, pod mentorstvom prof. Lecha Trzeciakowskog.

Veliki lanac bića. Proučavanje istorije jedne ideje / Artur Lavdžoj Novi Sad 2014. Mek povez sa klapnama, 390 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Ovo je delo koje bez sumnje predstavlja osnov svih istorijskih i filozofskih analiza 20. veka. Od vremena kada je nastalo u formi predavanja, koja je autor držao na Harvardu 1932. i 1933. godine, steklo je reputaciju kamena temeljca „istorije ideja“. Istoriju filozofije Lavdžoj vidi kao zbrku različitih koncepata, iz kojih, kao jedan od najboljih primera, izdvaja ideju o „velikom lancu bića“, to će reći o univerzumu koji je, sa stanovišta teologije, nauke i u vrednosnom smislu, povezan unapred determinisanim stupnjevima koje pronalazimo u svim etapama života. Lavdžoj vidi dvojstvo u prirodi i društvu, prema kojem i zabluda i istina postoje kao deo prirodnog ustrojstva sveta. Prošlost nas podseća na to da je malo verovatno da će dominantni oblici mišljenja našeg vremena – koje svakako vidimo kao jasne, koherentne i čvrsto utemeljene – biti isto tako i bez rezerve prihvaćeni i u budućnosti. „Veliki lanac bića“ je putovanje u prošlost i to putovanje sa jasnom misijom: da ospori uvreženo mišljenje kako se sve zna, odnosno da ono što se znalo jednom nije moglo da se menja u nekom drugom vremenu. Lavdžoj insistira na „unutrašnjoj vrednosti raznolikosti“ koju kao opomenu suprotstavlja izvesnosti. To ne znači da on toleriše ravnodušnost ili relativizovanje kao vrednosti po sebi, već da ceni mentalne i fizičke procese koji se odvijaju u ljudskim bićima. Kao što primećuje Piter Stenlis: „Vera je u velikom lancu bića konačno u velikoj meri iskorenjena zahvaljujući udruženim uticajma romantičarskog idealizma, Darvinove evolucionističke teorije i Ajnštajnove teorije relativnosti.“ Malo je knjiga koje preispituju ludosti prošlosti, a ostaju toliko dugo žive kao što je slučaj sa ovim sjajnim delom Artura Lavdžoja. Artur O. Lavdžoj (Arthur O. Lovejoy, 1873–1962) bio je profesor istorije na univerzitetu Džons Hopkins, na kom je osnovao Klub istorije ideja. Verovao je da disciplina koju je nazvao istorijom ideja treba da se bavi pojedinačnim konceptima. Pokrenuo je i časopis „Journal of the History of Ideas“. Među njegova najznačajnija dela spadaju i „Refleksije o ljudskoj prirodi“, „Pobuna protiv dualizma“ i „Primitivizam i srodne ideje u antici“.

Putevi od Nicea - Zeljko Simić Posveta autora Pred vama je knjiga neverovatno bogatog sadrzaja dr. Zeljka Simica, studenta i doktora prava, filologije i filozofije, bivseg predsednika vaterpolo kluba Jugoslavije, ministra kulture i upravnika Narodnog pozorista kao i pisca mnogobrojnih knjizevnih, filosofskih, socioloskih, filmskih i antropoloskih knjiga, studija, clanaka, eseja, a o samom bogatstvu ove knjige govori i sadrzaj koji se moze videti na slikama oglasa. O tome koji putevi vode ka Ničeu u svetu intelektualne radoznalosti malo ko da ne zna; a nadalje, koji putevi, staze i bogaze, se rasprostiru, ukrštaju, razilaze i sustižu u prebogatom pejzažu pozitivističkog i postmodernističkog od Ničea naovamo, uz ne male paradokse i antinomije, malo ko da pouzdano zna. Otuda je baš ovaj rukopis Željka Simića kao poručen, i u tu svrhu dobro došao: u širokom spektru obogaćuje naš spoznajni interes, predstavlja u stvari svojevrsnu panoramu tokova i strujanja filozoskog mišljenja minulog veka. U izvesnom smislu podseća na Hajdegerove Šumske puteve od kojih svaki, kaže veliki filozof, ima svoj pravac, ali u istoj šumi. Knjiga Putevi od Nicea je izraz autorove superiorne inteligencije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki ljudi i njihova dela Fransoa Noel Babef (Sen Kenten, 23. novembar 1760), poznatiji kao Grah Babef, je bio francuski političar i novinar u periodu Francuske revolucije. Izdavao je list `Narodni tribun`. Organizator je i vođa tzv. `Zavere jednakih` koja predstavlja prvi pokušaj unošenja komunizma u društvenu stvarnost. Detinjstvo i mladost Grah Babef je rođen 1760. godine u malograđanskoj provincijskoj porodici iz Sen Kentena. U četrnaestoj godini je napustio očinski dom i počeo je raditi kao zemljomer, a zatim kao feudist. Sastavljao je opise plemićkih imanja i kratke izvode seniorskih prava. Babef je ubrzo zamrzeo feudalni režim i aristokratiju. Uzeo je ime starorimskog tribuna Gaja Graha[1]. Na Babefa je najveći uticaj ostavio Žan Žak Ruso[2]. Babef prilazi Revoluciji prvih dana po njenom izbijanju. Tokom jakobinskog terora, Babef je bio otvoreni protivnik Robesjperovog režima, za šta se kasnije, posle Termidorske reakcije, pokajao[3]. Sukob sa Konventom i Direktorijumom Septembra 1794. godine počeo je izdavati list `Sloboda štampe` kome je kasnije promenio naziv u `Narodni tribun`. List je nakon Termidorske reakcije predstavljao jedan od najradikalnijih organa demokratske opozicije te je 7. februara 1795. godine Babef uhapšen pod optužbom da poziva na ustanak i na rasturanje Konventa. Narodni tribun prestao je izlaziti. Babef je u zatvoru ostao do oktobra kada je oslobođen po izbijanju rojalističkog ustanka. Narodni tribun ponovo je počeo izlaziti 6. novembra. Nastavlja da izlazi do marta 1796. godine. Pod Babefovim rukovodstvom tada je u Parizu obrazovano tajno revolucionarno Udruženje jednakih. Ono je sebi postavilo za cilj da podigne narodni ustanak i zbaci vladu Direktorijuma Filipo Đuzepe Marija Lodoviko Buonaroti (ital. Philippe Buonarroti; 11. novembar 1761—16. septembar 1837) je bio italijanski utopijski socijalista, pisac, mason i učesnik Francuske revolucije. Delovao je na Korzici, u Ženevi i Briselu. Biografija Rođen je u Pizi, u Velikom vojvodstvu Toskani, u plemićkoj porodici. Studirao je prava na Univerzitetu u Pizi. Stupio je u masonsku ložu 1786. godine[1]. Nakon izbijanja Francuske revolucije, prešao je na Korziku gde je, na italijanskom jeziku, izdavao novine koje su podržavale Francusku revoluciju. Tamo je stupio u jakobinski klub i postao je prijatelj Bonapartama. Buonaroti je napustio ostrvo juna 1791. godine i vratio se u rodnu Toskanu gde je uhapšen i zatvoren. Godine 1793. preselio se u Pariz i postao član Društva Panteona. Maksimilijan Robespjer ga je postao da organizuje patriote u egzilu, u Italiji. Buonaroti je radio iz Nice. Nakon što je osudio Paskala Paolija, Buonaroti je nagrađen francuskim državljanstvom od strane Konventa (maj 1793. godina). Buonaroti se vratio u Pariz 1795. godine, nakon Termidorske reakcije. Tamo je upoznat Graha Babefa. Ponovo je uhapšen od strane Direktorijuma 1797. godine zbog učešća u Babefovoj zaveri jednakih[2]. Napoleon Bonaparta ga je oslobodio 1799. godine, kada je postao prvi konzul. Buonaroti se sklonio u Ženevu gde živi tokom postojanja Prvog francuskog carstva i Napoleonovih ratova. Odatle je prešao u Brisel, nakon Burbonske restauracije. U Pariz se vratio nakon Julske revolucije 1830. godine. Umro je u Parizu 1837. godine.

Teoria Teorija Solidno ocuvana Kutija4 Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 10 tak recenica podvuceno hem. olovkom, nista strasno! Sve ostalo uredno! Maurice Herbert Dobb (24. srpnja 1900. - 17. kolovoza 1976.) bio je engleski ekonomist na Sveučilištu Cambridge i član Trinity Collegea u Cambridgeu. Zapamćen je kao jedan od najistaknutijih marksističkih ekonomista 20. stoljeća. Dobb je bio vrlo utjecajan izvan ekonomije, jer je pomogao uspostaviti Grupu povjesničara Komunističke partije koja je razvila društvenu povijest i privukla buduće članove Cambridge Five marksizmu 1930-ih.[1] Biografija Rani život Dobb je rođen 24. srpnja 1900. u Londonu, kao sin Waltera Herberta Dobba i bivše Elsie Annie Moir.[2] On i njegova obitelj živjeli su u londonskom predgrađu Willesdenu. Školovao se u Charterhouse School u Surreyu, elitnoj britanskoj javnoj školi.[3] Dobb je počeo pisati nakon smrti svoje majke u ranoj mladosti. Njegova introvertnost spriječila ga je u izgradnji mreže prijatelja. Njegovi najraniji romani bile su izmišljene fantazije. Slično kao i njegov otac, Dobb je nakon majčine smrti započeo praksu u kršćanskoj znanosti; obitelj je prethodno pripadala prezbiterijanskoj crkvi. Primirjem u studenom 1918. spašen od vojne obveze, Dobb je 1919. primljen na koledž Pembroke u Cambridgeu kao egzibicioner da bi studirao ekonomiju.[4] Postigao je prve uspjehe u oba dijela ekonomije tripos [potrebno pojašnjenje] 1921. i 1922. te je primljen na diplomski studij London School of Economics. Godine 1920., nakon Dobbove prve godine na koledžu Pembroke, John Maynard Keynes ga je pozvao da se pridruži Klubu političke ekonomije, a nakon diplome Keynes mu je pomogao da osigura svoju poziciju u Cambridgeu. Dobb je sa studentima otvoreno govorio o svojim komunističkim uvjerenjima. Jedan od njih, Victor Kiernan, kasnije je izvijestio: `Tada nismo imali vremena asimilirati marksističku teoriju više nego vrlo grubo; ona je tek počela puštati korijenje u Engleskoj, iako je imala jednog izvanrednog tumača na Cambridgeu u Mauriceu Dobbu.` ] Dobbova kuća, `St Andrews` u Chesterton Laneu, bila je često sastajalište komunista iz Cambridgea, lokalno poznata kao `Crvena kuća`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sistema Henryk Grossmann Retko !!! Henryk Grossman (alternativni pravopis: Henryk Grossmann; 14. travnja 1881. - 24. studenog 1950.) bio je poljski ekonomist, povjesničar i marksistički revolucionar aktivan u Poljskoj i Njemačkoj. Grossmanov ključni doprinos političko-ekonomskoj teoriji bila je njegova knjiga, Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sustava, studija o marksističkoj teoriji krize. Objavljeno je u Leipzigu nekoliko mjeseci prije sloma na burzi 1929. Grossman je rođen kao Chaskel Grossman u relativno prosperitetnoj poljsko-židovskoj obitelji u Krakovu u Poljskoj (tada dio austrijske Galicije). [2] Iako su njegovi roditelji bili asimilirani u krakovsko društvo, ipak su osigurali da su njihovi sinovi obrezani i registrirani kao članovi židovske zajednice. [3] Otac mu je umro u 54. godini kada je Henryk imao 15 godina. [3] Pridružio se socijalističkom pokretu oko 1898. godine, postavši članom Socijaldemokratske partije Galicije (GPSD), podružnice Socijaldemokratske radničke partije Austrije. [4] GPSD, koji je vodio Ignacy Daszyński, formalno je bio marksistički, ali su dominirali poljski nacionalisti bliski Poljskoj socijalističkoj stranci (PPS). [5] Kad je 1899. osnovana Ukrajinska socijaldemokratska stranka u Galiciji (USPD), GSPD je postala Poljska socijaldemokratska stranka (PPSD), a poljska nacionalistička struja je ojačana. [6] Grossman je vodio otpor ortodoksnih marksista ovoj struji. Zajedno s Karlom Radekom, bio je aktivan u socijalističkom studentskom pokretu, osobito u Ruchu (pokretu), koji je uključivao članove PPSD -a, kao i dvije socijalističke stranke u Kraljevini Poljskoj, PPS i Socijaldemokraciju Kraljevine Poljske i Litve (SDKPiL - vode Rosa Luxemburg i Leo Jogiches). [7] Bio je glavna osoba u novinama Zjednoczenie (Ujedinjenje), koje su imale stav blizu SDKPiL-a, protiv pro-PPS-ove politike glavnog organa Ruchsa, Promieńa za koji su ga cenzurirali PPSD i njegove novine Naprzód. [8] U tom je razdoblju Grossman naučio jidiš i uključio se u židovski radnički pokret u Krakovu. Grossman je bio tajnik osnivač i teoretičar Židovske socijaldemokratske stranke Galicije (JSDP) 1905. JSDP je raskinuo s PPSD -om zbog uvjerenja potonjeg da se židovski radnici trebaju asimilirati u poljskoj kulturi. Zauzeo je poziciju blisku Bundu i bio je kritičan prema radničkom cionizmu Poale Siona, kao i prema asimilacionističkim oblicima socijalizma. [9] JSDP je pokušao pristupiti Socijaldemokratskoj radničkoj stranci Austrije (Opća stranka), ali je to odbijeno. Međutim, JSDP je bio aktivan uz Opću stranku, na primjer za opće pravo glasa. Grossman je doktor pravnih znanosti stekao 1908. na Jagelonskom sveučilištu. Krajem 1908. otišao je na Sveučilište u Beč kako bi studirao kod marksističkog ekonomskog povjesničara Carla Grünberga, povlačeći se s vodeće pozicije u JSDP -u (iako je na njezinoj izvršnoj vlasti ostao do 1911. i imao je kontakt s malom grupom JSDP -a u Beču , klub Ferdinand Lassalle). [10] Uništenjem Austro-Ugarskog carstva krajem Prvog svjetskog rata, Grossman je postao ekonomist u Poljskoj, te se pridružio Komunističkoj partiji Poljske. Karijera Od 1922. do 1925. Grossman je bio profesor ekonomije na Slobodnom poljskom sveučilištu u Varšavi. Emigrirao je 1925. kako bi izbjegao političke progone. Iste godine pozvao ga je bivši učitelj Carl Grünberg da se pridruži Marxian Institutu za društvena istraživanja u Frankfurtu. Hitlerov pristup vlasti 1933. natjerao ga je najprije u Pariz, a zatim preko Britanije u New York, gdje je ostao u relativnoj izolaciji od 1937. do 1949. Te je godine preuzeo profesorsku poziciju političke ekonomije na Sveučilištu u Leipzigu u Istočnoj Njemačkoj. . Grossmanov Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sustava (1929.) unatoč tome što je bila jedna od prvih publikacija Frankfurtske škole, Jairus Banaji je u engleskom prijevodu stavio na raspolaganje tek 1979. godine za indijsku trockističku organizaciju Platform Tendency. Nedavno izdanje glasi: ISBN 0-7453-0459-1. Međutim, to je sažeta verzija i nedostaje joj važno zaključno poglavlje njemačkog izvornika. Prilog teoriji Dok je bio u Frankfurtu sredinom 1920-ih, Grossman je tvrdio da `opća tendencija da se drže rezultata` teorije Karla Marxa zanemarujući suptilnosti `metode koja leži u osnovi kapitala` uzrokuje katastrofalnu vulgarizaciju marksističke misli, trend koji potkopavao je revolucionarne mogućnosti trenutka. Zakon akumulacije bio je njegov pokušaj da dokaže da su marksistička politička ekonomija bili podcijenjeni od strane svojih kritičara, a time i da su revolucionarne kritike kapitalizma još uvijek valjane. Između ostalih argumenata, iznosi sljedeću demonstraciju (za potpunu definiciju upotrijebljenih izraza preporučuje se cijela knjiga):

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl Marks - Od filozofije do proletarijata - Izabrani tekstovi 1838-1843 Format: 21x14 cm Broj stranica: 283 Uvez: meki Godina izdanja: 1975 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb Preveo(la): Stanko Bošnjak KRATAK OPIS Iz sadržaja knjige: Početno operdjeljenje, Pjesnički pokušaji, Studentsko preispitivanje savjesti, Kritika Hegelove filozofije..... Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tvrd povez, 1440 strana; Izdanje: Stvarnost. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, poslovan čovek i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Markom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Markom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Markove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Markove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1948. godina Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, poslovan čovek i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Markom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Markom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Markove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Markove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Minima moralia-Theodor W.Adorno Anarhistička biblioteka Naslov: Minima moralia Podnaslov: Refleksije iz oštećenog života Autor: Theodor Adorno Datum: 1951. Tema: filozofija Izvor: Theodor W. Adorno, Minima Moralia: Reflexionen aus dem beschädigten Leben, Suhrkamp Verlag, 1951. Posveta Prvi deo 1. Za Marsela Prusta 2. Travnata humka 3. Riba u vodi 4. Krajnja jasnoća 5. Gospodine doktore, to je zaista lepo od vas 6. Antiteza 7. They, the people 8. Ako te zavedu loši momci 9. Iznad svega, drago dete 10. Odvojeno-zajedno 11. Sto i postelja 12. Inter pares 13. Zaštita, pomoć i savet 14. Le bourgeois revenant 15. La nouvel avare 16. O dijalektici takta 17. Sva prava zadržana 18. Prihvatilište za beskućnike 19. Ne kucati 20. Struwwelpeter 21. Zamena nije dozvoljena 22. S prljavom vodom, baciti i dete 23. Plurale tantum 24. Tough baby 25. Ne pomišljaj na njih 26. English spoken 27. On parle français 28. Paysage 29. Patuljaste voćke 30. Pro domo nostra 31. Mačka iz džaka 32. Divljaci nisu bolji ljudi 33. Daleko od vatrene linije 34. S glavom u oblacima 35. Povratak kulturi 36. Zdravlje na smrt 37. S ove strane principa zadovoljstva 38. Poziv na ples 39. Ego je Id 40. Uvek govori o tome, nikada ne misli o tome 41. Iznutra i spolja 42. Sloboda misli 43. Samo bez zastrašivanja 44. Za postsokratovce 45. „Kako samo bolesno izgleda sve što raste“ 46. O moralnosti mišljenja 47. De gustibus est disputandum 48. Za Anatola Fransa 49. Moralnost i temporalna sekvenca 50. Pukotine Drugi deo 51. Iza ogledala 52. Odakle roda donosi decu 53. Glupiranje 54. Razbojnici 55. Ako dozvoljavate 56. Istraživanje porodičnog stabla 57. Iskopavanje 58. Istina o Hedi Gabler 59. Čim sam ga ugledala 60. Reč o moralu 61. Apelacioni sud 62. Kraća izlaganja 63. Smrt besmrtnosti 64. Moralnost i stil 65. Izgladnelost 66. Mešavina 67. Nemera za nemeru 68. Ljudi te gledaju 69. Mali ljudi 70. Diletantsko mnjenje 71. Pseudomenos 72. Druga berba 73. Devijacija 74. Mamut 75. Hladno konačište 76. Gala večera 77. Aukcija 78. Preko planina 79. Intellectus sacrificium intellectus 80. Dijagnoza 81. Veliko i malo 82. Tri koraka dalje 83. Zamenik predsednika 84. Raspored 85. Smotra 86. Mali Hans 87. Rvački klub 88. Glupi Avgust 89. Ucena 90. Zavod za gluvoneme 91. Vandali 92. Slikovnica bez slika 93. Svrha i kopija 94. Politička drama 95. Prigušivač i doboš 96. Janusova palata 97. Monada 98. Zaostavština 99. Zlatni standard 100. Sur l’Eau Treći deo 101. Biljka iz staklenika 102. Uvek još malo sporije napred 103. Mali baksuz 104. Golden Gate 105. Još četvrt sata 106. I cvetovi svi 107. Ne cherchez plus mon coeur 108. Princeza gušterica 109. L’inutile beauté 110. Konstanca 111. Filemon i Baukida 112. Et dona ferentes 113. Gunđalo 114. Heliotrop 115. Čisto vino 116. I počujte samo koliko je bio nevaljao 117. Il servo padrone 118. Stalno sve niže 119. Ogledalo vrline 120. Kavaljer s ružom 121. Rekvijem za Odetu 122. Monogrami 123. Loš drugar 124. Slagalica 125. Olet 126. I. Q. 127. Wishful thinking 128. Regresije 129. Korisnički servis 130. Sivo i sivo 131. Vuk kao baka 132. Skupocena reprodukcija 133. Prilog intelektualnoj istoriji 134. Juvenalova greška 135. Žrtveno jagnje 136. Exhibitionist 137. Male boli, velike pesme 138. Who is who 139. Adresa nepoznata 140. Consecutio temporum 141. La nuance, encor 142. Tome sledi nemački poj 143. In nuce 144. Čarobna frula 145. Umetnička figurica 146. Dečja bakalnica 147. Novissumum Organum 148. Strvodernica 149. Bez preterivanja, molim 150. Najnovije izdanje 151. Teze protiv okultizma 152. Čuvajte se zloupotrebe 153. Na kraju Dodatak I. Key people II. Zakonska stavka III. Kako je oni vide IV. Les Adieux V. Pitanje časti VI. Post festum VII. Dođi bliže VIII. Umanjena vrednost IX. Prokrust X. Preterivanja Impresum Posveta Maksu, Sa zahvalnošću i obećanjem Tužna nauka, od koje ovde nudim ponešto na dar prijatelju, odnosi se na oblast koja je od pamtiveka bila smatrana za pravo polje filozofije, ali koja je, posle pretvaranja ove druge u metod, postala žrtva intelektualnog nemara, mudrijaške ćudljivosti i na kraju zaborava: na podučavanje ispravnom životu. Ono što su filozofi nekada poznavali kao život, postalo je oblast privatnosti, a sada i pûke potrošnje, koja se vuče okolo kao prirepak procesa materijalne proizvodnje, bez autonomije ili vlastite supstance. Onaj ko želi da dođe do istine o životu, u svoj njegovoj neposrednosti, mora pažljivo ispitati njegov otuđeni oblik, objektivne sile koje određuju individualno postojanje, čak i u njegovim najskrivenijim nišama. Govoriti neposredno o neposrednom znači ponašati se u velikoj meri poput onih pripovedača koji svoje marionete ukrašavaju imitacijama zastarelih strasti, kao bižuterijom, i očekivati od ljudi, koji su samo sastavni delovi mašinerije, da postupaju kao subjekti, kao da nešto i dalje zavisi od njihovih postupaka. Naš pogled na život skliznuo je u ideologiju, koja prikriva činjenicu da života više nema. Ali, odnos između života i proizvodnje, koji u stvarnosti ono prvo svodi na prolaznu pojavnost drugog, potpuno je apsurdan. Sredstva i ciljevi su zamenili mesta. Intuicija o toj sumanutoj quid pro quo (trampi) još uvek nije sasvim izbrisana iz života. Svedena i degradirana suština žilavo se opire magiji koja hoće da je pretvori u fasadu. Promena odnosa proizvodnje i sâma u velikoj meri zavisi od onoga što se dešava u „sferi potrošnje“, pûkom odrazu proizvodnje i karikaturi života: u svesti i nesvesnom pojedinaca. Samo kroz suprotstavljanje proizvodnji, kao bića koja još uvek nisu sasvim obuhvaćena tim poretkom, ljudi mogu doći do nekih humanijih odnosa. Ako čak i pojavnost života, koju i sâma sfera potrošnje brani iz tako loših razloga, bude potpuno izbrisana, to će značiti pobedu čudovišnog apsoluta proizvodnje. Ipak, razmatranja koja polaze od subjekta ostaju pogrešna u meri u kojoj je život postao privid. Naime, od kada se nadmoćna objektivnost istorijskog kretanja, u njegovoj sadašnjoj fazi, ispoljava samo kao rastakanje subjekta, a da to nije dalo podsticaj usponu nekog novog, individualno iskustvo se nužno zasniva na starom subjektu, sada istorijski osuđenom, koji još uvek postoji za sebe, ali ne i u sebi. On i dalje veruje u svoju autonomiju, kao nešto zagarantovano, ali ništavnost koju je subjektima pokazao koncentracioni logor već je i sâma poprimila oblik subjektivnosti. U subjektivnoj refleksiji, čak i kada se kritički bavi sobom, ima nečeg sentimentalnog i anahronog: jadikovanja nad time kuda ide ovaj svet, koje ne treba odbaciti zbog njegovih dobrih namera već zato što ojađenom subjektu preti opasnost da ogugla na stanje u kojem je zatečen i tako i sâm potvrdi zakone tog sveta. Odanost sopstvenom stanju svesti i iskustvu uvek se nalazi u iskušenju da sklizne u neverstvo, time što izbegava uvid koji prevazilazi individualno i direktno se obraća njegovoj supstanci. Tako je i Hegel, čiji je metod poslužio kao uzor za Minima moralia, govorio protiv pûkog bića za sebe subjektivnosti, na svim njegovim nivoima. Dijalektička teorija, koja odbacuje sve što je izolovano, ne može prihvatiti aforizme kao takve. U najtolerantnijim trenucima, oni bi mogli proći samo kao „konverzacija“, da upotrebim izraz iz Predgovora za Fenomenologiju duha (Phänomenologie des Geistes, 1807). Ali, taj trenutak je prošao. Ipak, ova knjiga ne zaboravlja ni pretenzije sistema na totalitet, koji ničemu ne dopušta da ostane izvan njega, niti da se usprotivi toj pretenziji. U svom odnosu prema subjektu, Hegel nije uvažavao zahtev koji je inače vatreno zagovarao: biti unutar stvari, a ne uvek negde „s one strane“, „prodreti do imanentnog sadržaja stvari“. Ako subjekt danas nestaje, aforizmi na sebe preuzimaju zadatak da „nepostojano razmatraju kao suštinsko“. Suprotno Hegelovoj praksi, a opet u skladu s njegovom mišlju, oni insistiraju na negativitetu: „Život duha dostiže svoju istinu samo kada otkrije sebe u apsolutnom rasulu. Duh nema snagu pozitivnog, koje se okreće od negativnog, kao kada kažemo nešto o nečemu ništavnom ili pogrešnom, a onda pređemo na nešto drugo; svoju pravu snagu on stiče tek kada se direktno suoči s negativnim, kada boravi u njemu.“ Prezir s kojim Hegel, suprotno svom uvidu, stalno gleda na individualno, paradoksalno, u dobroj meri izvire iz njegove nužne upletenosti u liberalnu misao. Ideja o totalitetu koji postiže harmoniju kroz sve svoje antagonizme, primorava ga da individuaciji, ma koliko bio sklon da joj u tom procesu pripiše pokretačku ulogu, dodeli podređen status u izgradnji celine. Znanje, koje je u praistoriji objektivna tendencija nametala ljudima odozgo, upravo zahvaljujući poništavanju individualnih kvaliteta, bez izmirenja opšteg i posebnog, konstruisanog samo u mislima, koje se nikada u istoriji nije ostvarilo, kod Hegela je izobličeno: s ledenom nadmenošću on se još jednom zalaže za ukidanje posebnog. Nigde u svom delu on ne dovodi u pitanje primarnost celine. Što prelaz između misleće individue i uzvišenog totalitet postaje sumnjiviji, kako u istoriji, tako i u Hegelovoj logici, tako se filozofija, kao opravdanje postojećeg, s još više entuzijazma pridružuje pobedničkoj povorci objektivnih tendencija. Kulminacija društvenog principa individuacije kroz trijumf fatalnosti pruža filozofiji dovoljno prilika za tako nešto. Time što je prihvatio kao datost i buržoasko društvo i njegovu temeljnu kategoriju, individualno, Hegel nije istinski razrešio njihov dijalektički odnos. On svakako primećuje, kao i klasični ekonomisti, da totalitet nastaje i reprodukuje se upravo kroz međupovezanost sukobljenih interesa njegovih članova. Ali, on naivno posmatra individualno, kao takvo, samo kao nesvodivu datost, što je u svojoj teoriji saznanja osporio. Ipak, u individualističkom društvu, opšte se ne ostvaruje samo kroz međuigru posebnosti, već je društvo suštinski supstanca individualnog. Zato društvena analiza može naučiti neuporedivo više od individualnog iskustva nego što je Hegel verovao, dok, obrnuto, velike istorijske kategorije, posle svih zločina koji su u međuvremenu počinjeni uz njihovu pomoć, nisu više pošteđene sumnji zbog prevare. U sto pedeset godina posle formiranja Hegelove teorije, neke sile protesta vratile su se u individualno. U poređenju s patrijarhalnom uskogrudošću karakterističnom za tretman kod Hegela, individualno je postalo bogatije, osobenije i energičnije, koliko god da je, s druge strane, bilo oslabljeno i ispražnjeno društvenom socijalizacijom. U periodu svog raspadanja, individualno iskustvo o samome sebi i onome što mu se dešava ponovo doprinosi spoznaji, koju je ranije prikrivalo, sve dok je nastojalo da se, besprekorno i pozitivno, nametne kao vladajuća kategorija. Naspram totalitarne jednodušnosti, makar deo oslobađujućih snaga društva može se privremeno povući u sferu individualnog. Ako kritička teorija tu pronađe svoje utočište, to neće biti samo iz nečiste savesti. Sve to ne znači osporavanje onoga što je u tom pokušaju problematično. Najveći deo ove knjige napisan je za vreme rata, u uslovima koji podstiču kontemplaciju. Nasilje koje me je nateralo u izgnanstvo onemogućilo mi je punu svest o njemu. Još uvek ne mogu da priznam sebi saučesništvo onih koji naspram neizrecivih kolektivnih zbivanja uopšte pričaju o individualnom. U svakom od tri dela polazna tačka je najuža privatna sfera, ona intelektualca u izgnanstvu. Odatle slede razmatranja šireg društvenog i antropološkog opsega; ona se bave psihologijom, estetikom i naukom, u odnosu na subjekt. Zaključni aforizmi iz svakog dela tematski vode ka filozofiji, iako nikada ne pokušavaju da budu potpuni ili konačni: svi oni samo pokušavaju da naznače tačke napada ili da dopune modele za buduća razmatranja. Neposredan povod za pisanje ove knjige bio je pedeseti rođendan Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer), 14. februara 1945. Knjigu sam pisao u periodu kada smo, usled spoljašnjih okolnosti, morali da prekinemo zajednički rad. Ona je neposredno svedočanstvo o dialogue intérieur (unutrašnji dijalog): u njoj nema nijednog motiva koji ne bi pripadao Horkhajmeru, isto koliko i osobi koja je našla vremena da ih formuliše. Poseban pristup Minima moralia, pokušaj da se neki aspekti naše zajedničke filozofije izlože iz ugla subjektivnog iskustva, znači da njeni delovi neminovno nisu na visini zahteva filozofije kojoj uprkos tome pripadaju. Izraz toga je i nepovezani i neobavezujući karakter same forme, odricanje od izričite teoretske doslednosti. U isti mah, taj asketizam trebalo bi da donekle ublaži nepravdu kada sami radite na nečemu što biste mogli dovršiti samo zajednički, od čega nećemo odustati. 366 str L. 1

Retko izdanje Jean-Jacques Rousseau - Ispovijesti Ispovijesti su vrhunac Rousseauova književnog stvaralaštva i pripadaju remek-djelima svjetske književnosti. Ova autobiografija, jedinstvena po svojoj iskrenosti i silini subjektivnog uskaza, istodobno je i najpoznatije djelo u povijesti autobiografije na Zapadu. Težina 1322 g Format 14 × 21 cm Autor Jean-Jacques Rousseau Izdavač Zora Mjesto izdanja Zagreb Godina 1953 Broj stranica 760 Uvez Tvrdi Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5] Šira biografija[uredi | uredi izvor] Kuća gde je Ruso rođen. Žan-Žak Ruso je bio sin jedne francuske izbegličke porodice koja je živela u Ženevi.[6][7] Iako je odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospođe De Varen (de Warens), njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraćena iz protestantskog pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731—1740), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih. Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu. Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzičke teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les arts, nagradni esej za Dižonsku akademiju, u kome je branio tezu da tehnički progres i materijalna dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u Ženevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine napisao je Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem (H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se određenim temama ne uzimajući u obzir istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni čovek bio slobodno i srećno biće koje je živelo u skladu sa svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti među ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih društvenih i vlasničkih instinkta. Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Žili, ili nova Eloiza“ (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje duštvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. U delu „Emil, ili o vaspitanju“ (Émile, ou de l’Éducation, 1762) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u skladu sa prirodom. U čuvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako sličan deizmu prosvetiteljskih filozofa u potvrdi uverenja o postojanju Boga, duše i budućeg života, koji nalazi krajnju potvrdu u osećaju pojedinca za lični odnos sa Bogom kroz savest, čiji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762) iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. I ovo delo sadržalo je poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku između građanske religije i prirodne religije. Postulati ove građanske religije, koje nameće država i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde da poseduju apsolutnu istinu. „Emil“ je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo „O društvenom ugovoru“ (Du contrat social) osuđeno je u Francuskoj i Ženevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Nešatel, a potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 1766–1777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali, pateći od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine. Godine 1772. završio je svoje delo „Ispovesti“ (Confessions), koje je neobičan spoj taštine i samooptuživanja. Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma. Pedagoški pogledi Rusoa[uredi | uredi izvor] Filozofska, društvena i politička razmatranja i obrazlaganja koja je Ruso izneo u svojim ranijim radovima poslužila su kao osnova za njegovo pedagoško učenje. Uvideo je da se društvena stvarnost toga doba, može izmeniti jedino ako se pođe od osnova, a to je bilo vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja. U tom smislu razradio je čitav sistem koji je ukazivao na put, način i metode da se postigne novi oblik stasavanja slobodnog i nezavisnog čoveka i građanina. Novi čovek, kako ga je Ruso zamišljao, trebalo je da dostigne sve karakteristike i odlike koje ga osposobljavaju da bude samosvestan i odgovoran građanin, da bude dobro vaspitana ličnost koju treba, u punoj meri, da krase odlike ljubavi, poštenja, inicijative i samopregora. Ruso se ugledao na velikog antičkog filozofa Platona, koristeći neka njegova shvatanja. U osnovi Žan-Žakovog pedagoškog učenja se nalazi nastojanje da se stvori novi, humani čovek, a to je moguće ako se sprovede potpuno novi postupak zasnovan na prirodnom vaspitanju.[8] Pod time podrazumeva razvoj s osvrtom na uzrast, na prirodu deteta koju treba u vaspitanju bezuslovno imati u vidu i njoj se prilagođavati. Ruso smatra da vaspitanje dolazi od prirode, od stvari i od ljudi. Vaspitanje prirode odnosi se na unutrašnji razvoj naše sposobnosti, znanje koje stičemo iskustvom, s obzirom na predmete koji deluju na nas, posledica su vaspitanja stvari, a ljudi nas nas vaspitavaju tako što nas uče da upotrebljavamo ono što je priroda u nama razvila. Za dobro vaspitanje neophodno je da sve tri vrste vaspitanja jedinstveno i skladno deluju. Na vaspitanje prirode ne možemo uticati, ali od nas zavisi vaspitanje koje pružaju stvari i ljudi, pa je neophodno da ono što zavisi od nas bude usaglašeno sa prirodom koja je nepromenljiva. Iz takvog stava Rusoa neposredno sledi zadatak vaspitanja. Vaspitač je dužan da stvara povoljne okolnosti za razvoj deteta i da mu poboljšava uslove za sticanje iskustava. Međutim da bi vaspitanje pripremilo dete za prirodno stanje, dete najpre treba odvojiti od pokvarenog društva: `Zadatak nije toliko u tome da se u detetu vaspitaju dobre osobine, koliko u tome da ga sačuvamo od rđavih uticaja`. Rusoova genijalnost je u tome što je tvrdio da se priroda deteta razlikuje od prirode odraslog čoveka. Slobodu je Ruso suprotstavljao anarhiji i zamišljao je kao idealni spoj onoga što vaspitanik želi sa onim što namerava vaspitač. Zato Rusoa u istorijsko-pedagoškoj literaturi obično smatraju predstavnikom slobodnog vaspitanja.[9] Ruso je u istorijskom razvoju pedagoške misli imao veoma značajnu ulogu, sa izuzetno naprednim i građanskim pogledima, ali i sa mnogim protivurečnostima i nazadnim idejama. Mora se imati u vidu da je živeo i stvarao u izuzetno teškim uslovima, često proganjan i neposredno pred revoluciju, koju je svim srcem pomagao. Protest protiv sholastičke škole, dogmatizma i srednjovekovnog saržaja nastave, protiv srednjovekovne discipline i telesnih kazni, za Rusoa je ujedno i put ka rušenju feudalnog pedagoškog sistema. Kao veliki humanista, on se zalaže za pravo deteta, za ljubav prema detetu, za razvijanje samostalnog mišljenja, za razumevanje prema njemu. Ruso je prvi u istoriji vaspitanja detaljno razradio vaspitanje čulnih organa, zastupao realno obrazovanje, kao i veze nastave sa životom. Rusoova pedagogija je dobrim delom bila istorijski i klasno ograničena. Tu se pre svega misli na teoriju prirodnog vaspitanja, koja je izgrađena na netačnoj idealističkoj osnovi. Velike pogreške rusoa sadržane su i u slobodnom vaspitanju, kao i potcenjivanju sistematskih znanja. Njegova sistematizacija deteta je neprirodna, a njegovi pogledi o ženi i ženskom vaspitanju su netačni. Ali bez obzira na sve nedostatke Ruso je svojim pedagoškim idejama snažno uticao tadašnju i kasniju pedagošku misao.[9] Periodizacija razvoja deteta[uredi | uredi izvor] Ruso deli čovekov razvoj na četiri perioda. Prvi period je doba od roćenja do dve godine. To je period kada dete oseća samo svoju slabost, raspolaže plačem i suzama, doba telesne nege, koja se završava govorom deteta. Ruso daje mnogo konkretnih uputstava u vezi sa fizičkim vaspitanjem na primer dete ne treba povijati, pošto novorođenče treba slobodno da kreće svoje udove. Majke treba same da doje decu i daje preporuku kada treba prestati sa dojenjem. Roditelji treba sami da vaspitavaju decu, podrazumevajući da u tome učestvuju i očevi. Neophodno je dete jačati fizički i navikavati ga na umerenost, zato ne smemo ugoditi svim njegovim željama. Kao i Lok i Ruso se zalaže za suzbijanje dečijih ćudi, ističući da dečijim prohtevima razvija u detetu egoističke i despotske crte. Protiv dečijeg kaprica, borićemo se samo ako takvom detetu ne posvećujemo pažnju. Drugi period traje od druge do dvanaeste godine. U ovom periodu glavnu ulogu prema Rusou imaju fizičko vaspitanje i razvijanje čulnih organa. Pre nego što se počne sa umnim vaspitanjem, dete mora da razvije čula, jer sve što ulazi u dečije mišljenje, dopire tamo putem čula. Na ovom uzrastu nema sistematskog sticanja znanja. Ruso je prvi istakao princip prirodnih posledica to jest da dete samo oseti posledice svojih postupaka. Treći period je od dvanaeste do petnaeste godine. To je doba umnog vaspitanja, jer dete bolje razume nauku, pre svega realne predmete, kao što su geografija, astronomija i fizika, a ne humanistička znanja, na primer, iz istorije ili književnosti, jer su deca nesposobna da razumeju moralne pojmove i odnose među ljudima. Za Rusoa je važno da se kod deteta razvije radoznalost, aktivnost i samostalnost, a manje važno je da se nauče činjenice i gradivo. Učenik treba što više da razume, da istražuje i da u toku posmatranja proučava. Ruso je veoma cenio radno vaspitanje, smatrajući da je rad prirodna obaveza svakog čoveka. Četvrti period je od petnaeste godine do punoletstva. Ovaj period razvoja deteta odnosi se na moralno vaspitanje, na vaspitanje mladog čoveka za život sa drugim ljudima, za život u društvu. Uloga vaspitača je velika i nezaobilazna. On je tu da podstakne prijateljska osećanja, ljubav prema drugim ljudima, iskrenost i saosećanje. Mladići su na ovom uzrastu spremni za apstrakcije. S obzirom na to da se u ovom periodu javljaju polna uzbuđenja, Ruso preporučuje da budemo obazrivi i da našim ponašanjem ne probudimo u detetu polne instinkte.[9] Pogledi na vaspitanje žena[uredi | uredi izvor] Rusoovi pogledi na ženu i njeno vaspitanje spadaju među njegove najzaostalije poglede. Po njegovom uverenju između muškaraca i žena postoje velike razlike u sposobnostima i zanimanjima. Zbog tih razlika ženu treba drugačije vaspitavati. Prvenstveno tako da bude spremna i sposobna brinuti se za domaćinstvo i porodicu. Ženi nije potreban ozbiljan umni rad, jer, po njegovom uverenju, njen razum nije prodoran i dubok.[10] Da bi bila lepa i ljupka i da kasnije rađa zdravu decu, treba joj pružiti fizičko vaspitanje, a da bi bila krotka, poslušna, verna i usmerena, treba je moralno vaspitavati. Žena mora biti podređena autoritetu muža. Ruso u svom delu ,,Emil ili o vaspitanju` savetuje da se devojčicama već u detinjstvu daje religiozno vaspitanje jer ,, kad bismo hteli čekati, dok one uzmognu da se metodično bave tim dubokim pitanjima, izložili bismo se opasnosti da to vreme nikada ne dočekamo`.[9]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isecena posveta, sve ostalo uredno! Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712 — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5] Žan-Žak Ruso je bio sin jedne francuske izbegličke porodice koja je živela u Ženevi.[6][7] Iako je odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospođe De Varen (de Warens), njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraćena iz protestantskog pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731—1740), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih. Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu. Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzičke teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les arts, nagradni esej za Dižonsku akademiju, u kome je branio tezu da tehnički progres i materijalna dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u Ženevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine napisao je Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem (H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se određenim temama ne uzimajući u obzir istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni čovek bio slobodno i srećno biće koje je živelo u skladu sa svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti među ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih društvenih i vlasničkih instinkta. Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Žili, ili nova Eloiza“ (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje duštvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. U delu „Emil, ili o vaspitanju“ (Émile, ou de l’Éducation, 1762) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u skladu sa prirodom. U čuvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako sličan deizmu prosvetiteljskih filozofa u potvrdi uverenja o postojanju Boga, duše i budućeg života, koji nalazi krajnju potvrdu u osećaju pojedinca za lični odnos sa Bogom kroz savest, čiji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762) iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. I ovo delo sadržalo je poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku između građanske religije i prirodne religije. Postulati ove građanske religije, koje nameće država i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde da poseduju apsolutnu istinu. „Emil“ je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo „O društvenom ugovoru“ (Du contrat social) osuđeno je u Francuskoj i Ženevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Nešatel, a potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 1766–1777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali, pateći od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine. Godine 1772. završio je svoje delo „Ispovesti“ (Confessions), koje je neobičan spoj taštine i samooptuživanja. Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma. Pedagoški pogledi Rusoa Filozofska, društvena i politička razmatranja i obrazlaganja koja je Ruso izneo u svojim ranijim radovima poslužila su kao osnova za njegovo pedagoško učenje. Uvideo je da se društvena stvarnost toga doba, može izmeniti jedino ako se pođe od osnova, a to je bilo vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja. U tom smislu razradio je čitav sistem koji je ukazivao na put, način i metode da se postigne novi oblik stasavanja slobodnog i nezavisnog čoveka i građanina. Novi čovek, kako ga je Ruso zamišljao, trebalo je da dostigne sve karakteristike i odlike koje ga osposobljavaju da bude samosvestan i odgovoran građanin, da bude dobro vaspitana ličnost koju treba, u punoj meri, da krase odlike ljubavi, poštenja, inicijative i samopregora. Ruso se ugledao na velikog antičkog filozofa Platona, koristeći neka njegova shvatanja. U osnovi Žan-Žakovog pedagoškog učenja se nalazi nastojanje da se stvori novi, humani čovek, a to je moguće ako se sprovede potpuno novi postupak zasnovan na prirodnom vaspitanju.[8] Pod time podrazumeva razvoj s osvrtom na uzrast, na prirodu deteta koju treba u vaspitanju bezuslovno imati u vidu i njoj se prilagođavati. Ruso smatra da vaspitanje dolazi od prirode, od stvari i od ljudi. Vaspitanje prirode odnosi se na unutrašnji razvoj naše sposobnosti, znanje koje stičemo iskustvom, s obzirom na predmete koji deluju na nas, posledica su vaspitanja stvari, a ljudi nas nas vaspitavaju tako što nas uče da upotrebljavamo ono što je priroda u nama razvila. Za dobro vaspitanje neophodno je da sve tri vrste vaspitanja jedinstveno i skladno deluju. Na vaspitanje prirode ne možemo uticati, ali od nas zavisi vaspitanje koje pružaju stvari i ljudi, pa je neophodno da ono što zavisi od nas bude usaglašeno sa prirodom koja je nepromenljiva. Iz takvog stava Rusoa neposredno sledi zadatak vaspitanja. Vaspitač je dužan da stvara povoljne okolnosti za razvoj deteta i da mu poboljšava uslove za sticanje iskustava. Međutim da bi vaspitanje pripremilo dete za prirodno stanje, dete najpre treba odvojiti od pokvarenog društva: `Zadatak nije toliko u tome da se u detetu vaspitaju dobre osobine, koliko u tome da ga sačuvamo od rđavih uticaja`. Rusoova genijalnost je u tome što je tvrdio da se priroda deteta razlikuje od prirode odraslog čoveka. Slobodu je Ruso suprotstavljao anarhiji i zamišljao je kao idealni spoj onoga što vaspitanik želi sa onim što namerava vaspitač. Zato Rusoa u istorijsko-pedagoškoj literaturi obično smatraju predstavnikom slobodnog vaspitanja.[9] Ruso je u istorijskom razvoju pedagoške misli imao veoma značajnu ulogu, sa izuzetno naprednim i građanskim pogledima, ali i sa mnogim protivurečnostima i nazadnim idejama. Mora se imati u vidu da je živeo i stvarao u izuzetno teškim uslovima, često proganjan i neposredno pred revoluciju, koju je svim srcem pomagao. Protest protiv sholastičke škole, dogmatizma i srednjovekovnog saržaja nastave, protiv srednjovekovne discipline i telesnih kazni, za Rusoa je ujedno i put ka rušenju feudalnog pedagoškog sistema. Kao veliki humanista, on se zalaže za pravo deteta, za ljubav prema detetu, za razvijanje samostalnog mišljenja, za razumevanje prema njemu. Ruso je prvi u istoriji vaspitanja detaljno razradio vaspitanje čulnih organa, zastupao realno obrazovanje, kao i veze nastave sa životom. Rusoova pedagogija je dobrim delom bila istorijski i klasno ograničena. Tu se pre svega misli na teoriju prirodnog vaspitanja, koja je izgrađena na netačnoj idealističkoj osnovi. Velike pogreške rusoa sadržane su i u slobodnom vaspitanju, kao i potcenjivanju sistematskih znanja. Njegova sistematizacija deteta je neprirodna, a njegovi pogledi o ženi i ženskom vaspitanju su netačni. Ali bez obzira na sve nedostatke Ruso je svojim pedagoškim idejama snažno uticao tadašnju i kasniju pedagošku misao.[9] Periodizacija razvoja deteta Ruso deli čovekov razvoj na četiri perioda. Prvi period je doba od roćenja do dve godine. To je period kada dete oseća samo svoju slabost, raspolaže plačem i suzama, doba telesne nege, koja se završava govorom deteta. Ruso daje mnogo konkretnih uputstava u vezi sa fizičkim vaspitanjem na primer dete ne treba povijati, pošto novorođenče treba slobodno da kreće svoje udove. Majke treba same da doje decu i daje preporuku kada treba prestati sa dojenjem. Roditelji treba sami da vaspitavaju decu, podrazumevajući da u tome učestvuju i očevi. Neophodno je dete jačati fizički i navikavati ga na umerenost, zato ne smemo ugoditi svim njegovim željama. Kao i Lok i Ruso se zalaže za suzbijanje dečijih ćudi, ističući da dečijim prohtevima razvija u detetu egoističke i despotske crte. Protiv dečijeg kaprica, borićemo se samo ako takvom detetu ne posvećujemo pažnju. Drugi period traje od druge do dvanaeste godine. U ovom periodu glavnu ulogu prema Rusou imaju fizičko vaspitanje i razvijanje čulnih organa. Pre nego što se počne sa umnim vaspitanjem, dete mora da razvije čula, jer sve što ulazi u dečije mišljenje, dopire tamo putem čula. Na ovom uzrastu nema sistematskog sticanja znanja. Ruso je prvi istakao princip prirodnih posledica to jest da dete samo oseti posledice svojih postupaka. Treći period je od dvanaeste do petnaeste godine. To je doba umnog vaspitanja, jer dete bolje razume nauku, pre svega realne predmete, kao što su geografija, astronomija i fizika, a ne humanistička znanja, na primer, iz istorije ili književnosti, jer su deca nesposobna da razumeju moralne pojmove i odnose među ljudima. Za Rusoa je važno da se kod deteta razvije radoznalost, aktivnost i samostalnost, a manje važno je da se nauče činjenice i gradivo. Učenik treba što više da razume, da istražuje i da u toku posmatranja proučava. Ruso je veoma cenio radno vaspitanje, smatrajući da je rad prirodna obaveza svakog čoveka. Četvrti period je od petnaeste godine do punoletstva. Ovaj period razvoja deteta odnosi se na moralno vaspitanje, na vaspitanje mladog čoveka za život sa drugim ljudima, za život u društvu. Uloga vaspitača je velika i nezaobilazna. On je tu da podstakne prijateljska osećanja, ljubav prema drugim ljudima, iskrenost i saosećanje. Mladići su na ovom uzrastu spremni za apstrakcije. S obzirom na to da se u ovom periodu javljaju polna uzbuđenja, Ruso preporučuje da budemo obazrivi i da našim ponašanjem ne probudimo u detetu polne instinkte.[9] Pogledi na vaspitanje žena Rusoovi pogledi na ženu i njeno vaspitanje spadaju među njegove najzaostalije poglede. Po njegovom uverenju između muškaraca i žena postoje velike razlike u sposobnostima i zanimanjima. Zbog tih razlika ženu treba drugačije vaspitavati. Prvenstveno tako da bude spremna i sposobna brinuti se za domaćinstvo i porodicu. Ženi nije potreban ozbiljan umni rad, jer, po njegovom uverenju, njen razum nije prodoran i dubok.[10] Da bi bila lepa i ljupka i da kasnije rađa zdravu decu, treba joj pružiti fizičko vaspitanje, a da bi bila krotka, poslušna, verna i usmerena, treba je moralno vaspitavati. Žena mora biti podređena autoritetu muža. Ruso u svom delu ,,Emil ili o vaspitanju` savetuje da se devojčicama već u detinjstvu daje religiozno vaspitanje jer ,, kad bismo hteli čekati, dok one uzmognu da se metodično bave tim dubokim pitanjima, izložili bismo se opasnosti da to vreme nikada ne dočekamo`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima ostavljanih kvacica na marginama i 3 recenice podvucene drvenom bojicom. O poreklu i osnovama nejednakosti medju ljudima Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5] Šira biografija Kuća gde je Ruso rođen. Žan-Žak Ruso je bio sin jedne francuske izbegličke porodice koja je živela u Ženevi.[6][7] Iako je odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospođe De Varen (de Warens), njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraćena iz protestantskog pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731—1740), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih. Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu. Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzičke teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les arts, nagradni esej za Dižonsku akademiju, u kome je branio tezu da tehnički progres i materijalna dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u Ženevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine napisao je Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem (H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se određenim temama ne uzimajući u obzir istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni čovek bio slobodno i srećno biće koje je živelo u skladu sa svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti među ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih društvenih i vlasničkih instinkta. Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Žili, ili nova Eloiza“ (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje duštvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. U delu „Emil, ili o vaspitanju“ (Émile, ou de l’Éducation, 1762) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u skladu sa prirodom. U čuvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako sličan deizmu prosvetiteljskih filozofa u potvrdi uverenja o postojanju Boga, duše i budućeg života, koji nalazi krajnju potvrdu u osećaju pojedinca za lični odnos sa Bogom kroz savest, čiji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762) iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. I ovo delo sadržalo je poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku između građanske religije i prirodne religije. Postulati ove građanske religije, koje nameće država i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde da poseduju apsolutnu istinu. „Emil“ je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo „O društvenom ugovoru“ (Du contrat social) osuđeno je u Francuskoj i Ženevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Nešatel, a potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 1766–1777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali, pateći od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine. Godine 1772. završio je svoje delo „Ispovesti“ (Confessions), koje je neobičan spoj taštine i samooptuživanja. Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma. Pedagoški pogledi Rusoa Filozofska, društvena i politička razmatranja i obrazlaganja koja je Ruso izneo u svojim ranijim radovima poslužila su kao osnova za njegovo pedagoško učenje. Uvideo je da se društvena stvarnost toga doba, može izmeniti jedino ako se pođe od osnova, a to je bilo vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja. U tom smislu razradio je čitav sistem koji je ukazivao na put, način i metode da se postigne novi oblik stasavanja slobodnog i nezavisnog čoveka i građanina. Novi čovek, kako ga je Ruso zamišljao, trebalo je da dostigne sve karakteristike i odlike koje ga osposobljavaju da bude samosvestan i odgovoran građanin, da bude dobro vaspitana ličnost koju treba, u punoj meri, da krase odlike ljubavi, poštenja, inicijative i samopregora. Ruso se ugledao na velikog antičkog filozofa Platona, koristeći neka njegova shvatanja. U osnovi Žan-Žakovog pedagoškog učenja se nalazi nastojanje da se stvori novi, humani čovek, a to je moguće ako se sprovede potpuno novi postupak zasnovan na prirodnom vaspitanju.[8] Pod time podrazumeva razvoj s osvrtom na uzrast, na prirodu deteta koju treba u vaspitanju bezuslovno imati u vidu i njoj se prilagođavati. Ruso smatra da vaspitanje dolazi od prirode, od stvari i od ljudi. Vaspitanje prirode odnosi se na unutrašnji razvoj naše sposobnosti, znanje koje stičemo iskustvom, s obzirom na predmete koji deluju na nas, posledica su vaspitanja stvari, a ljudi nas nas vaspitavaju tako što nas uče da upotrebljavamo ono što je priroda u nama razvila. Za dobro vaspitanje neophodno je da sve tri vrste vaspitanja jedinstveno i skladno deluju. Na vaspitanje prirode ne možemo uticati, ali od nas zavisi vaspitanje koje pružaju stvari i ljudi, pa je neophodno da ono što zavisi od nas bude usaglašeno sa prirodom koja je nepromenljiva. Iz takvog stava Rusoa neposredno sledi zadatak vaspitanja. Vaspitač je dužan da stvara povoljne okolnosti za razvoj deteta i da mu poboljšava uslove za sticanje iskustava. Međutim da bi vaspitanje pripremilo dete za prirodno stanje, dete najpre treba odvojiti od pokvarenog društva: `Zadatak nije toliko u tome da se u detetu vaspitaju dobre osobine, koliko u tome da ga sačuvamo od rđavih uticaja`. Rusoova genijalnost je u tome što je tvrdio da se priroda deteta razlikuje od prirode odraslog čoveka. Slobodu je Ruso suprotstavljao anarhiji i zamišljao je kao idealni spoj onoga što vaspitanik želi sa onim što namerava vaspitač. Zato Rusoa u istorijsko-pedagoškoj literaturi obično smatraju predstavnikom slobodnog vaspitanja.[9] Ruso je u istorijskom razvoju pedagoške misli imao veoma značajnu ulogu, sa izuzetno naprednim i građanskim pogledima, ali i sa mnogim protivurečnostima i nazadnim idejama. Mora se imati u vidu da je živeo i stvarao u izuzetno teškim uslovima, često proganjan i neposredno pred revoluciju, koju je svim srcem pomagao. Protest protiv sholastičke škole, dogmatizma i srednjovekovnog saržaja nastave, protiv srednjovekovne discipline i telesnih kazni, za Rusoa je ujedno i put ka rušenju feudalnog pedagoškog sistema. Kao veliki humanista, on se zalaže za pravo deteta, za ljubav prema detetu, za razvijanje samostalnog mišljenja, za razumevanje prema njemu. Ruso je prvi u istoriji vaspitanja detaljno razradio vaspitanje čulnih organa, zastupao realno obrazovanje, kao i veze nastave sa životom. Rusoova pedagogija je dobrim delom bila istorijski i klasno ograničena. Tu se pre svega misli na teoriju prirodnog vaspitanja, koja je izgrađena na netačnoj idealističkoj osnovi. Velike pogreške rusoa sadržane su i u slobodnom vaspitanju, kao i potcenjivanju sistematskih znanja. Njegova sistematizacija deteta je neprirodna, a njegovi pogledi o ženi i ženskom vaspitanju su netačni. Ali bez obzira na sve nedostatke Ruso je svojim pedagoškim idejama snažno uticao tadašnju i kasniju pedagošku misao.[9] Periodizacija razvoja deteta Ruso deli čovekov razvoj na četiri perioda. Prvi period je doba od roćenja do dve godine. To je period kada dete oseća samo svoju slabost, raspolaže plačem i suzama, doba telesne nege, koja se završava govorom deteta. Ruso daje mnogo konkretnih uputstava u vezi sa fizičkim vaspitanjem na primer dete ne treba povijati, pošto novorođenče treba slobodno da kreće svoje udove. Majke treba same da doje decu i daje preporuku kada treba prestati sa dojenjem. Roditelji treba sami da vaspitavaju decu, podrazumevajući da u tome učestvuju i očevi. Neophodno je dete jačati fizički i navikavati ga na umerenost, zato ne smemo ugoditi svim njegovim željama. Kao i Lok i Ruso se zalaže za suzbijanje dečijih ćudi, ističući da dečijim prohtevima razvija u detetu egoističke i despotske crte. Protiv dečijeg kaprica, borićemo se samo ako takvom detetu ne posvećujemo pažnju. Drugi period traje od druge do dvanaeste godine. U ovom periodu glavnu ulogu prema Rusou imaju fizičko vaspitanje i razvijanje čulnih organa. Pre nego što se počne sa umnim vaspitanjem, dete mora da razvije čula, jer sve što ulazi u dečije mišljenje, dopire tamo putem čula. Na ovom uzrastu nema sistematskog sticanja znanja. Ruso je prvi istakao princip prirodnih posledica to jest da dete samo oseti posledice svojih postupaka. Treći period je od dvanaeste do petnaeste godine. To je doba umnog vaspitanja, jer dete bolje razume nauku, pre svega realne predmete, kao što su geografija, astronomija i fizika, a ne humanistička znanja, na primer, iz istorije ili književnosti, jer su deca nesposobna da razumeju moralne pojmove i odnose među ljudima. Za Rusoa je važno da se kod deteta razvije radoznalost, aktivnost i samostalnost, a manje važno je da se nauče činjenice i gradivo. Učenik treba što više da razume, da istražuje i da u toku posmatranja proučava. Ruso je veoma cenio radno vaspitanje, smatrajući da je rad prirodna obaveza svakog čoveka. Četvrti period je od petnaeste godine do punoletstva. Ovaj period razvoja deteta odnosi se na moralno vaspitanje, na vaspitanje mladog čoveka za život sa drugim ljudima, za život u društvu. Uloga vaspitača je velika i nezaobilazna. On je tu da podstakne prijateljska osećanja, ljubav prema drugim ljudima, iskrenost i saosećanje. Mladići su na ovom uzrastu spremni za apstrakcije. S obzirom na to da se u ovom periodu javljaju polna uzbuđenja, Ruso preporučuje da budemo obazrivi i da našim ponašanjem ne probudimo u detetu polne instinkte.[9] Pogledi na vaspitanje žena Rusoovi pogledi na ženu i njeno vaspitanje spadaju među njegove najzaostalije poglede. Po njegovom uverenju između muškaraca i žena postoje velike razlike u sposobnostima i zanimanjima. Zbog tih razlika ženu treba drugačije vaspitavati. Prvenstveno tako da bude spremna i sposobna brinuti se za domaćinstvo i porodicu. Ženi nije potreban ozbiljan umni rad, jer, po njegovom uverenju, njen razum nije prodoran i dubok.[10] Da bi bila lepa i ljupka i da kasnije rađa zdravu decu, treba joj pružiti fizičko vaspitanje, a da bi bila krotka, poslušna, verna i usmerena, treba je moralno vaspitavati. Žena mora biti podređena autoritetu muža. Ruso u svom delu ,,Emil ili o vaspitanju` savetuje da se devojčicama već u detinjstvu daje religiozno vaspitanje jer ,, kad bismo hteli čekati, dok one uzmognu da se metodično bave tim dubokim pitanjima, izložili bismo se opasnosti da to vreme nikada ne dočekamo`....