Rupi Kaur TELO KOD KUĆE Telo kod kuće Facebook Share Twitter Share Izdavač: Kosmos Žanr: Poezija Zbirka poezije. Nakon što sam se toliko dugo osećala nepovezano moj um i moje telo se napokon vraćaju jedno drugom - telo kod kuće Knjiga je NOVA..... ---------------------------- R2

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Odlično stanje Раде Обреновић (Београд, 24. август 1942 – Нови Сад, 23. јануар 1995) био је српски књижевник и новинар. Биографија[уреди | уреди извор] Раде Обреновић је од 1945. године живео у Новом Саду, где је провео детињство, школовао се, студирао права и југословенску књижевност. Радио је као коректор, потом као новинар, те уредник бројних листова и часописа. Писао је углавном књижевност за децу. Био је дугогодишњи директор Међународног центра књижевности за децу Змајеве дечје игре.[1] У његову част, Змајеве дечје игре од 1996. додељују Награду „Раде Обреновић”. Дела[уреди | уреди извор] Поезија[уреди | уреди извор] Поход понору (1972) Пси се већ радосно облизују (1973) Тата, звони телефон (1973) Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће (1974) Из породичне свеске (1980) Солитер је дрво (1984) Не блените у мене (1989) Ливада на бетону (1989) Роман[уреди | уреди извор] Ми смо смешна породица (1977, телевизијска серија 1979) Тата викенд и мама викендица (1983) Родитељи на навијање (1986)

Antologija savremene izraelske poezije-Ana Somlo.Izdavac Kuca poezije-Banja Luka,2015 godine.Mek povez,214 str.Odlicno ocuvana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik, pesnik, romansijer, novinar i dečji pisac. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji.[2] Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet.[3] Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi.[2] Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.[1] Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči.[2] Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[4] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.

Forum Novi Sad Ilustrovano Kao na slikama Moguće da je prisutan blag miris starih knjiga Oto Tolnai (Ottó Tolnai) je rođen je u Kanjiži 1940. godine. Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista. Prevođen je na srpski, nemački, poljski, engleski, holandski, slovački, francuski, italijanski jezik. Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvaralac u književnosti vojvođanskih Mađara. Okušao se u svim mogućim umetničkim formama živeći večno u metamorfozama, od pesme do eseja, od eksperimentalnog romana do drame. Studirao mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Dobitnik svih najznačajnijih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji – dva puta Hidove nagrade (1974, 1978), Sirmaijeve nagrade (1988), nagrade Todor Manojlović (2007) i u Mađarskoj – nagrade Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Zbirke pesama: Homorú versek (Konkavne pesme), 1963; Sirálymellcsont (Galebova grudnjača), 1967; Valóban mi lesz velünk? (Zaista šta će biti sa nama, sa Ištvanom Domonkošem), 1968; MAO-POE, sa Ištvanom Domonkošem, 1968; Szeplötelen kis gépek, csöpp fejedelmi jelvények (Bezgrešne male mašine, sićušne kneževske insignacije), 1968; Agyonvert csipke (Prebijena čipka), 1969; Legyek karfiol (Da budem karfiol), 1973; Versek (Pesme), 1973; Világpor (Prah sveta), 1980; Vidéki Orfeusz (Provincijski Orfej), izabrane pesme, 1983; Gyökerrágó (Zderač korenja), 1986; Versek könyve (Knjiga pesama), 1992; Wilhelm-dalok (Vilhelmove pesme), 1992; Árvacsáth (Sirotančat), 1992; Balkáni babér (Balkalnski lovor), 2001; Szög a nadirban (Ekser u nadiru), 2005; Ómama egy rotterdami gengszterfilmben (Baka u jednom roterdamskom gangsterskom filmu, roman od pesama), 2006. Zbirke pesama za decu: Elefántpuszi (Slonovska pusa), 1982; Rokoko (Rokoko), 1986. Romani: Rovarház (Kuća insekata), 1969; A tengeri kagyló (Morska školjka), 2011. Zbirke novela: Gogol halála (Gogoljeva smrt), 1972; Virág utca 3 (Cvećarska broj 3), 1983; Prózák konyve (Knjiga proza), 1987; Kékitögolyó (Plavilo), 1994; A pompeji szerelmesek (Ljubavnici iz Pompeja) 2007; Grenadírmas (Grenadirmarš), 2008; Világítótorony eladó (Svetionik na prodaju), 2010. Knjige eseja o likovnim umetnostima: Sáfrány Imre (Imre Šafranj), monografija, 1978; Meztelen bohóc (Goli klovn), 1992; Rothadt márvány (Truli mermer), 1997. Izvedene su mu drame: Végeladás (Rasprodaja), 1979; Вауеr-aspirin (Bajerov aspirin), 1982; Briliáns (Brilijant), 1985, 1991; Paripacitrom (Konjska fuškija), 1991; na sceni budimpeštanskog Jurta Színháza Mamuttemetö (Groblje mamuta), 1988; zbirka dramskih tekstova Végel(ö)adás (Rasprodaja – Poslednja predstava), 1997. Na srpskom jeziku: Gerilske pesme (pesme, 1967); ZOO (pesme, dvojezično, 1969); Kuća insekata (roman, 1976); Priče iz robne kuće (novele, 1986); Krik ruže (pesme, 1988); Rusma ili minijum možda (pesme, 1990); Krvoločna zečica (kratke proze, 2006); Pesnik od svinjske masti (roman-intervju, 2009) i Morska školjka (roman, 2011)

Retko u ponudi prvo izdanje Oto Tolnai (Ottó Tolnai) je rođen je u Kanjiži 1940. godine. Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista. Prevođen je na srpski, nemački, poljski, engleski, holandski, slovački, francuski, italijanski jezik. Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvaralac u književnosti vojvođanskih Mađara. Okušao se u svim mogućim umetničkim formama živeći večno u metamorfozama, od pesme do eseja, od eksperimentalnog romana do drame. Studirao mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Dobitnik svih najznačajnijih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji – dva puta Hidove nagrade (1974, 1978), Sirmaijeve nagrade (1988), nagrade Todor Manojlović (2007) i u Mađarskoj – nagrade Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Zbirke pesama: Homorú versek (Konkavne pesme), 1963; Sirálymellcsont (Galebova grudnjača), 1967; Valóban mi lesz velünk? (Zaista šta će biti sa nama, sa Ištvanom Domonkošem), 1968; MAO-POE, sa Ištvanom Domonkošem, 1968; Szeplötelen kis gépek, csöpp fejedelmi jelvények (Bezgrešne male mašine, sićušne kneževske insignacije), 1968; Agyonvert csipke (Prebijena čipka), 1969; Legyek karfiol (Da budem karfiol), 1973; Versek (Pesme), 1973; Világpor (Prah sveta), 1980; Vidéki Orfeusz (Provincijski Orfej), izabrane pesme, 1983; Gyökerrágó (Zderač korenja), 1986; Versek könyve (Knjiga pesama), 1992; Wilhelm-dalok (Vilhelmove pesme), 1992; Árvacsáth (Sirotančat), 1992; Balkáni babér (Balkalnski lovor), 2001; Szög a nadirban (Ekser u nadiru), 2005; Ómama egy rotterdami gengszterfilmben (Baka u jednom roterdamskom gangsterskom filmu, roman od pesama), 2006. Zbirke pesama za decu: Elefántpuszi (Slonovska pusa), 1982; Rokoko (Rokoko), 1986. Romani: Rovarház (Kuća insekata), 1969; A tengeri kagyló (Morska školjka), 2011. Zbirke novela: Gogol halála (Gogoljeva smrt), 1972; Virág utca 3 (Cvećarska broj 3), 1983; Prózák konyve (Knjiga proza), 1987; Kékitögolyó (Plavilo), 1994; A pompeji szerelmesek (Ljubavnici iz Pompeja) 2007; Grenadírmas (Grenadirmarš), 2008; Világítótorony eladó (Svetionik na prodaju), 2010. Knjige eseja o likovnim umetnostima: Sáfrány Imre (Imre Šafranj), monografija, 1978; Meztelen bohóc (Goli klovn), 1992; Rothadt márvány (Truli mermer), 1997. Izvedene su mu drame: Végeladás (Rasprodaja), 1979; Вауеr-aspirin (Bajerov aspirin), 1982; Briliáns (Brilijant), 1985, 1991; Paripacitrom (Konjska fuškija), 1991; na sceni budimpeštanskog Jurta Színháza Mamuttemetö (Groblje mamuta), 1988; zbirka dramskih tekstova Végel(ö)adás (Rasprodaja – Poslednja predstava), 1997. Na srpskom jeziku: Gerilske pesme (pesme, 1967); ZOO (pesme, dvojezično, 1969); Kuća insekata (roman, 1976); Priče iz robne kuće (novele, 1986); Krik ruže (pesme, 1988); Rusma ili minijum možda (pesme, 1990); Krvoločna zečica (kratke proze, 2006); Pesnik od svinjske masti (roman-intervju, 2009) i Morska školjka (roman, 2011) Neoavangarda mađarska književnost poezija u vojvodini vojvođanska vojislav despotov vujica resin tucic mixed media bora cosic casopis rok vizuelna poezija signalizam ....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije `Vasko` Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i akademik. Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

Autor - osoba Paveze, Čezare, 1908-1950 = Pavese, Cesare, 1908-1950 Naslov Raditi je zamorno / Čezare Paveze ; priredio i preveo sa italijanskog Dejan Ilić Jedinstveni naslov Lavorare stanca. srpski jezik Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 172 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ilić, Dejan, 1961- = Ilić, Dejan, 1961- Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂPosle Vavilona ; ǂknj. ǂ28 (broš.) Napomene Prevod dela: Lavorare stanca / Cesare Pavese Tiraž 500 Str. 163-172: Mit i stvarnost / Dejan Ilić. Predmetne odrednice Paveze, Čezare, 1908-1950 Čezare Paveze rodio se 9. septembra 1908. u mestu Santo Stefano Belbo (Kuneo), šest godina nakon sestre Marije (ostali su samo njih dvoje, ostalo troje dece, devojčica i dva dečaka, umrlo je u ranom detinjstvu). Otac, Euđenio, radi kao sudski pisar (umire već sa 47 godina, 2. januara 1914), majka, Konsolina Mesturini, potiče iz porodice imućnih trgovaca iz Tičineta Po. U Torinu, u klasičnom liceju „Masimo D’Azeljo“, „kovnici antifašista“, učenik je Augusta Montija i prijatelj Leonea Đinzburga, Franka Antoničelija, Masima Mile, Norberta Bobja, Federica Čaboda. Diplomira na književnosti 20. juna 1930. s tezom o američkom pesniku Voltu Vitmenu (Tumačenje poezije Volta Vitmena), razvija dugu i uspe­ šnu prevodilačku aktivnost: Naš gospodin Ren Sinklera Luisa (1931); Crni osmeh Šervuda Andersona (1932), Mobi Dik Hermana Melvila (1932) i Dedalus Džejmsa Džojsa (1934); 42 paralela i Hrpa novca Dos Pasosa (1935. i 1937), Varoš Vilijama Foknera (1942) O miševima i ljudima Džona Stajnbeka (1938) i Trojanski konj Kristofera Morlija (1941); Zgode i nezgode znamenite Mol Flanders Danijela Defoa i Autobiografija Alis Toklas Gertrude Stajn (1938), Formiranje evropskog jedinstva od V do XI veka Kristofera Dosona (1939); Život i doga- đaji Davida Koperfilda Čarlsa Dikensa (1939), Benito Sereno Melvila i Tri egzistencije Gertrude Stajn, Engleska revolucija 1688–89. Džordža Makolija Treveljana (1940), Kapetan Smit Roberta Henrika (1947) i Civilizacija u istoriji, Arnolda Tojnbija (1950, sa De Bosisom). Uhapšen 15. maja 1935. zbog pripadanja pokretu „Pravda i Sloboda“, zbog funkcije urednika pro tempore časopisa La cultura (zamenio je Leonea Đinzburga, uhapšenog godinu dana ranije) i zbog posedovanja ilegalne prepiske (naime, „jer je razvijao [...] aktivnost koja nanosi štetu nacionalnim interesima“), biva utamničen u torinskom zatvoru Karčeri Nuove i potom u Ređina Koeli, u Rimu, gde je osuđen na tri godine deportacije u kalabrijskom selu Brankaleone. Dobivši pomilovanje nakon manje od godinu dana, u martu 1936. vraća se u Torino i nastavlja saradnju s izdavačkom kućom Ejnaudi. Ta 1936, godina je i njegovog pesničkog debitovanja s knjigom Raditi je zamorno, koja će se pojaviti u Firenci, u izdanju časopisa Solaria, koji je uređivao Alberto Karoči (novo „prošireno izdanje“, kod izdavača Ejnaudi, izaći će 1943). Svoj prvi roman Zatvor, napisan između novembra 1938. i aprila 1939, objaviće tek u novembru 1948 (na knjizi stoji 1949), i to sa Kućom na brežuljku, kao „politički“ diptih, pod zajedničkim i suviše aluzivnim naslovom Pre nego što petao zapeva; prethode im Tvoji krajevi (1941), Plaža (1942), Avgustovske ferije (1946), Drug (1947, nagrada „Salento“ u leto sledeće godine), Dijalozi sa Leuko (1947). U novembru 1949, na redu je trilogija Lepo leto (istoimena pripovetka, Đavo na brežuljcima, Među usamljenim ženama), koja će dobiti nagradu „Strega“ u junu 1950. Poslednji roman, Mesec i kresovi, iz aprila je iste godine. Nakon 8. septembra 1943, kad je izdavačka kuća Ejnaudi stavljena pod pokroviteljstvo Komesarijata Socijalne Republike Italije, Paveze se sklanja kod sestre Marije, iseljene u Seralungu di Krea, u Monferatu, i ne učestvuje aktivno u Otporu. Posle Oslobođenja, učlanjuje se u KPI, sarađuje s listom L’Unità i razvija, u osetljivoj fazi obnove Ejnaudija, lucidnu i prosvećenu aktivnost izdavačkog urednika, osnivajući nove edicije i promovišući važne inicijative (setimo se čuvene „ljubičaste“ edicije). Namera da se ubije, izricana još od mladićkih dana, postavši „apsurdni porok“ usled ljubavnih razočaranja i progresivne egzistencijalne neprilagođenosti, pretvara se u „gest“ 27. avgusta 1950, u Torinu, u sobi hotela Roma. Posthumno izlaze pesme Doći će smrt i imaće tvoje oči (1951), priče Praznična noć (1953), roman Velika vatra (1959), pisan u četiri ruke sa Bjankom Garufi, ciklus mladalačkih pripovedaka (i pesama) Ćau Mazino (1968). Posthumni su i kritički eseji Američka književnost i drugi ogledi (1951), te dnevnik pod naslovom Umeće življenja (1952). MG96

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Potpis Radomira Andrica Radomir Andrić je rođenu zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje kraj Užica. Najmlađe, četvrto dete u svojih roditelja majke Draginje i oca vojnika na Solunskom frontu Milorada. Mažen i pažen od starijih sestara Rade i Vide, i večiti mlađi brat, starijeg brata Miroslava. Selo Ljubanje, sa svojom raskošnom nedirnutom lepotom, brdovitog i šumovitog sela, gde pašnjaci dodiruju nebo, podstaklo je maštu mladog Radomira i on počinje da piše prve stihove. Čitao je i čitao, sve što mu dođe do ruku, od ruskih klasika, dnevnih novina do kuvara i knjiga o lekovitom bilju Vase Pelagića. Otac Milorad je voleo da čita pa je kuća iako seoska i skromna, bila prepuna knjiga. Osnovnu školu završio je u Ljubanju. U to rano đačko doba, narodni pesnik Momčilo Tešić ostaviće pesnički trag u razvoju mladog Radomira. Bili su to prvi susreti sa stihovima, poezijom i lepotom izgovorene reči, i to u voćnjacima, na travi pod vedrim nebom. „ Sunce greje , sunce sija, probija zrake kroz oblake“ - jedna je od najranijih Radomirovih “žvrljotina” zapisana u školskoj svesci. Gimnaziju upisuje u Užicu. Profesorka srpskog jezika Cveta Grujičić, bila je Radomirova velika podrška i neko ko je znao da kanališe talenat buntovnog mladića. Kao užički gimnazijalac Radomir počinje da objavljuje prve pesme u „Užičkim vestima“. U literalnoj sekciji gimnazije je zajedno sa vršnjacima, danas istaknutim književnicima Milovanom Vitezovićem, Danicom Ćurguz .... Gimnaziju nastavlja u Kruševcu. Sve više piše a pesme objavljuje i u kruševačkoj „ Bagdali“. Kruševac je grad koji je rasplamsao talenat mladog Andrića, koji je i danas posle 50 godina stvaralaštva grad koji se voli i kome se Radomir rado vraća. Ništa neobično jer je prve ljubavi, prve nagrade, kao gimnazijalac Andrić stekao baš u Kruševcu. Književnik i akademik Ljubomir Simović, tada mladi ali već afirmisani književnik, boraveći jednom prilikom u Kruševcu, biva iznenađen talentom mladog pesnika Andrića. Uzima njegove pesme, donosi ih u Beograd i objavljuje u nedeljniku „Vidici“ 1963. godine. Od tada, za mladog pesnika Andrića sve se menja. Pesme se nižu, objavljuje ih u NIN-u, Književnim novinama, Delu, Studentu, Književnoj reči, Vidicima i tako redom. Prvu zbirku pesama „ Sunce u vodenici“ objavljuje 1967. godine. Tada već student Filološkog fakulteta na odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Knjige se nižu „ Večernji krčag“, Šumska crkva, Bunari Radoša Modričanina, Karpatsko umiljenije, Pohvala smehu, Često rušena kućo, Neustuknica, Nepokorje i tako redom. Nižu se i priznanja... Pesnički uzori su mu tada velikani pesništva - Branko Miljković, Vasko Popa, Dis, Crnjanski... Sa mladim kolegama pesnicima začetnik je novog talasa moderne u pesništvu – među njima Adam Puslojić, Aleksandar Sekulić, Srba Ignjatović, Dragomir Brajković, Radomir Putnik, Rale Damjanović, Stevan Raičković, Božidar Timotijević…..

Prvo izdanje Garavog sokaka Lepo očuvano 1973 prvo izdanje retko u ponudi Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik.[1] Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[2] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[3] [4] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu.[4] Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[5] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[6] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[7] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[8] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[9] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[10] Preminuo je nakon što se dugo lečio od kancera vilice.[11] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[5] Sabrana dela su mu objavljena u 15 tomova 1998. godine od strane izdavačke kuće „Prometej”. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[12] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[2] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[13] Knjige za decu[2] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis ! Ilustracije: Dusan Petricic Vladimir Andrić (Obrenovac, 25. oktobar 1944 — Beograd, 16. februar 2021[1]) bio je srpski pisac, dramaturg, reditelj i dugogodišnji urednik Dečjeg i školskog programa Radio-televizije Beograd. Autor je televizijskih serijala za decu Laku noć, deco i Pustolov, šest pozorišnih drama, dvadesetak radio-drama i više filmskih scenarija. Režirao je prvu verziju filma Šešir profesora Koste Vujića. Dobitnik je brojnih nagrada za svoja književna dela (nagrada Politikinog zabavnika, Zmajevih dečjih igara, Neven, Zlatni ključić, i drugih.) Živi i radi u Obrenovcu. Vladimir Lale Andrić se rodio 25. oktobra 1944. godine u Obrenovcu. Osnovnu školu je završio u Obrenovcu, a gimnaziju u Valjevu. Diplomirao je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Huga Klajna. Od 1968. je radio u redakciji Dečjeg programa Radio-televizije Beograd. Književni rad Još kao gimnazijalac je objavljivao pesme u valjevskim novinama Napred, beogradskom Studentu i šabačkom časopisu Ustvari. Pesme i pripovetke je najčešće objavljivao u časopisima Mali Neven, Neven, Mons Aureus, Detinjstvo, Ulaznica i Politike. Objavio je trinaest knjiga poezije i proze, od kojih su neke doživele i više izdanja, a najpoznatije su: Daj mi krila jedan krug, Večernji slon, Srce na zidu, Zamalo da me popiju mačke, Napred plavi smeđi i crni, Pustolov i Kroz gudure Obrenovca. Napisao je dvadesetak radio-drama. Najpoznatije su: Veliko leto, Kuća sa verandom, Sveska nad sveskama, Zmaj Ognjen, Ima li brdskih slonova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svojom prvom zbirkom pesama Kora, objavljenom 1953. godine, Vasko Popa najavljuje zaokret u pisanju poezije, koja je tih godina bila veoma konzervativna i uglavnom se zasnivala na motivima ideologije i rata. On uvodi nove teme, objektivno gledano pomalo neobične, ali njihovom analizom dolazimo do zaključka da ih je pisac veoma svesno i racionalno uvrstio u svoju zbirku. Njihov redosled nije slučajan, i sam pogled na sadržaj ove zbirke nam otkriva da svaki ciklus predstavlja jedan neraskidivi lanac, zaokruženu celinu. Ovo je veoma karakteristično za Popinu poeziju, jer se svaka njegova pesma u okviru ciklusa nadovezuje jedna na drugu i beskonačno su isprepletane sličnim motivima. Svakoj svojoj zbirci Popa je dao originalni, lični pečat, kako u pogledu forme i stila pisanja, tako i u smislu motiva i ideja koje se kroz njih obrađuju. Njegove pesme su izuzetno sažete (eliptične), obiluju zagonetnim motivima, simbolima i nedostaje im do tada obavezna interpunkcija i rima. On veoma racionalno stvara svoju poeziju, ne posustajući pred brojnim kritikama na koje je naišao, jer je za mnoge njegova poezija bila neshvatljiva i buntovna.Popina poezija je oštro ocenjena kao „nadrealističko buncanje bez smisla“. Ali pesmi je neophodno prići objektivno i nepristrasno, licem u lice, kao što Popa savetuje u svojim Zapisima o pesništvu: „Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristine da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči, da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.“ Kora je izazvala burne reakcije kako zbog predmeta i pojmova o kojima peva, tako i zbog njene inovativnosti u pogledu estetike. Popina poezija odiše svežinom i netradicionalnim motivima. On stvara svoje pesme na potpuno revolucionaran način, slobodno, bez strogog ograničavanja interpunkcijom. Njegova lirika je sažeta, kratka i jasna, ali je istovremeno vrhunski detaljna i temeljna. Pesme obiluju skrivenim porukama, simbolima, metaforama, zagonetkama, i svaka od njih zahteva dubokoumno tumačenje i analizu, kako bismo sagledali suštinu Popinog stvaralaštva. Vasilije `Vasko` Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i akademik. Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

Kao novo Izbor najvažnijih Manojlovićevih dela Todor `Todoš` Manojlović (Veliki Bečkerek, 17. februar 1883 — Zrenjanin, 27. maj 1968)[1] bio je srpski književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.[2] Todor Manojlović Datum rođenja 17. februar 1883. Mesto rođenja Veliki Bečkerek, Austrougarska Datum smrti 27. mart 1968. (85 god.) Mesto smrti Zrenjanin, SFR Jugoslavija Porodica Uredi Todor Manojlović kao dete Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovanje Uredi Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev.[3] Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespondencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[4] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Stvaralaštvo Uredi Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac[1], sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu.[1] Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Bio je sekretar Beogradske opere i sekretar Matice srpske i urednik njenog `Letopisa` u Novom Sadu. Bio je bibliotekar Senata od 1931. do 1941. godine. [1]Predavao je istoriju umetnosti na beogradskoj Umetničkoj akademiji.[5] Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. U zavičaju Uredi Spomen-ploča na kući u Zrenjaninu u kojoj je Todor Manojlović živeo po povratku iz Beograda Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31 (danas Ulica vojvode Petra Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča.[6] Pesme drame kritika eseji pozoriste avangarda Međuratna književnost Srpska avangarda Srpski modernizam Moderna poezija Toša Miloš Crnjanski

Autor - osoba Fiori, Umberto Naslov Govoriti zidu / Umberto Fjori ; izbor i prevod sa italijanskog Dejan Ilić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 2001 (Beograd : Sprint) Fizički opis 106 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ilić, Dejan Zbirka Biblioteka Uspon ; knj. 2 Napomene Prevodi dela: 1. Esempi ; 2. Chiarimenti ; 3. Tutti / Umberto Fiori. UMBERTO FJORI Stvarnost je, kod Fjorija, data na nekoj vrsti distance koja ne isključuje prisan odnos sa stvarima. Stvari možda ostaju nedokučive i strane (strane i sebi, otuda ravnodušne i zavodljive), ali su subjektu ipak drage i srodne: „Cirkulišemo/ u jednoj prisnoj sceni:/ oblaci, zidovi, stabla; ali ne možemo/ da ih zagrlimo, shvatimo do kraja./ Daleko smo od pravih stvari/ koje su oko nas./ Pravimo grešku.“ Pejzaž grada ili „prirode“, naše okruženje, zacelo je jedna prisna scena, postoje neke telesne senzacije, možda čitava erotologija kliženja tela kroz prostor, ali kako prostor, tako i stvari u njemu, samo nas privlače, zavode, ostajući nam uvek strane, bitno distancirane i povučene u sebe, kao neka retraktilna bića koja nam izmaknu čim posegnemo za njima. Mi, dakle, ne možemo da „se vratimo“ stvarima, ili, kako kaže pesnik, ne možemo da ih „zagrlimo“, nemamo gde da to učinimo jer je reč o jednom spoljašnjem prostoru, glatkom i sjajnom, o spoljašnjim senzacijama bez sećanja (zaboravnim, senilnim). Iza stvari nećemo nikada naći njihovu kuću u koju bismo mogli da se vratimo, nego uvek i samo čistinu, novi spoljašnji prostor, novo otvaranje, novu prazninu koja se ponavlja, klizi, privlači, pustinju koja nas okružuje, ali i mesto s kog govorimo, mesto poezije. – Dejan Ilić Ove pesme žive od figure poređenja, održavaju se na pronicljivoj upotrebi, neretko genijalnoj, jednog običnog „kao“, istinskom stožeru na kom se okreće, odapinje i razrešava svaka pesma... Eksplicitno poređenje već je decenijama (možda oduvek) užas pesnika koji ga, odveć često, ukidaju, ili nastoje da od poređenja naprave analogiju, nešto magično i misteriozno – odveć često, međutim, nešto besmisleno i nemotivisano. Fjori je, dakle, povratio jeziku jedan od uobičajenih aspekata „normalnog“ jezika... – Đorđo Manakorda MG112

EVA ZONENBERG NEURAČUNLJIVI - poezija Pogovor - Zdravko Kecman Prevod i pogovor - Biserka Rajčić Izdavač - Kuća poezije, Banja Luka; Udruženje Poljaka, Banja Luka Godina - 2016 202 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Sv. Hieronymus ISBN - 978-99976-648-7-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: HAZARD Uvod Alergična devojkaStudija egzibcionizma Luda Razgovor s dželatom Imperija suze Đokonda Glumica Sve najbolje u Novoj godini Monsieur Baudelaire Večera sa samom sobom u prisustvu kiše Totentanz ZEMLJA HILJADU NOTESA ,,Kad budem velika i jak` Beležnice s crvenim koricama „Fragment pesme Sonje Berg“ Lična fikcija Planeta POVODAC Nijedna Izvinimo se Bogu zbog nevinosti Mikrokosmos Jedan od svetova Ne idi pod žalosnu vrbu Nema nemogućih stvari Čuvar šume Kubistička istortija tela Unutrašnji manifest I Unutrašnji manifest II BUKTEĆI TRAMVAJ Ljuštenje jabuke (savremena verzija iskušavanja) Bukteći tramvaj My favorite my mascot Grad kanibala ČAS USHIĆENJA Pokraj puta Sedmi dan svetkovati Pogovor Joana Lavender street Imam te Hrist je individualista Budi zelena sakrivena iza oštrice sunca Čas ushićenja u pozadini s Hejl-Bopovom kometom Dan crnog sunca Chanson Triste PISANO NA PESKU Koliko latica ima cvet rascvale jabuke Ceremonija kuvanja čaja GODINA VATRENOG ZMAJA Pisma Bašu, Pisma od Baša Uz - pisma uz – zmaja uz - knjigu HOLOGRAMI Naše zemaljske stvari Azra.pl Pesme nađene na stazi sunca U drugom je pristanište moje zemlje Hologram između dimenzija Lift za nebo Nanotehnološka ispovest Devojka koja je sanjala božićnu jelku Ovo je tek početak napisati nešto od čega Where is my touch Molitva nevernika Dete koje se nikada nije rodilo PESME ZA JEDNOG ČOVEKA Muškarac prema Čezaru Pavezeu Subfebrilno stanje Neuračunljivi Leptir Persijski ratnik BISERKA RAJČIĆ - Pisac treba da bude i glumac ZDRAVKO KECMAN - Kao, poezija praska! `Nedavno se u izdanju banjalučke Kuće poezije (biblioteka Sv. Hieronymus, knj. 2) pojavila njena zbirka poezije Neuračunljivi, u prevodu Biserke Rajčić. Studirala je muzičku akademiju u Vroclavu i bavila se pijanistikom. U Krakovu je studirala filozofiju koju je završila magistarskim radom o filozofkinji i kompozitorki Hilfegardi iz Bingena. Predavala je i kreativno pisanje. Pozivana je na najpoznatije festivale poezije i prevođena na brojne jezike. Nalazi se u više antologija najnovije poljske poezije. S obzirom na solidno obrazovanje sjajan je eseista. Piše eseje-portrete o poznatim umetnicima i misliocima od renesanse do danas. Pored raznorodnih tema kojima se bavi pažnju privlači veoma posebnim jezikom svoje poezije, kao i veoma posebnim načinom interpretacije, često u vidu performansa, koji uvek pokazuje neku novu dimenziju njene ličnosti i poetskog izraza. Različitost tema i njihovih pristupa objašnjava svojim životnim putem, sazrevanjem, razvojem, sve produbljenijom spoznajom sveta i čoveka. „Moj život imitira umetnost. Ja sam poezija. Poezija i ja smo jedno“, izjavila je nedavno u jednom intervjuu. Jer, pesmu, pa i celu zbirku stvara u sebi i kada joj se učini da je gotova ona je tek zapisuje. Zbog toga na književnim večerima nikada ne čita pesme iz knjige već ih govori napamet. Bolje od svakog glumca. Kreirajući ili režirajući performans bolje od svakog reditelja. (Danas) Boraveći u Krakovu bavila se japanskom kulturom. Rezultat tog bavljenja je poema Pisma Bašu, koju zbog obimnosti nismo uvrstili u ovu zbirku. Na bavljenje Japanom usmerio ju je krakovski Muzej japanske umetnosti i tehnike Manga, koji pored izložbi organizuje razne kurseve, poput ceremonije kuvanja čaja, kaligrafije, plesa butoh, predavanja o zenu, koje 144 / Eva Zonenberg je pohađala i završavala s diplomama. Za Evu Zonenberg je karakteristično i to da svoje pesme ne objavljuje hronološki već tematski, o čemu svedoče sve njene zbirke, u kojima za svaku pesmu navodi kada je nastala, tako da u jednoj zbirci nalazimo pesme nastale u razmaku od desetak, čak petnaestak godina, mada se stilski uklapaju u datu celinu. Upoznala sam je 1994. godine u Krakovu i ubrzo počela da je prevodim. Ti prevodi naišli su na odličan prijem, tako da je pozivana na brojne festivale, najčešće u Srbiji, ali i u Makedoniji, Bijelom Polju, Sarajevu, Sloveniji… Ako se može govoriti o slavi, stekla ju je, pre svega načinom interpretacije svoje poezije, preko veoma originalnih performansa, koji svuda nailaze na oduševljen prijem. Već duže vremena drži se slogana: Svaki čovek se rađa kao učitelj ili učenik. Ona je čas jedno čas drugo. Ne stoji u mestu kao mnogi drugi pesnici, već se „razvija“. Jer, po njoj, pisanje je izraz slobode. U njenom slučaju izraz slobode je na nivou mašte. Zbog toga nije pripadala nijednom pravcu ni grupi pesnika svoje generacije. Osim toga, ona je svojevrstan konceptualista. I pored slobode izražavanja, koju često pominje, njene pesme poseduju veoma promišljenu konstrukciju ili kako sama kaže: imaju solidne temelje. Premda joj feminizam nije stran, za sebe tvrdi da je „muški pesnik“, pre svega arhitekta, reklo bi se i postmodernista i postpostmodernista. Spada u retke pesnike koji pišu veoma duge stihove, međutim njeno muzičko i filozofsko obrazovanje pridaju im ritam, odnosno prevode se i čitaju s lakoćom, iako su metafore kojima se izražava veoma složene, zahtevaju veoma solidno poznavanje njene ličnosti, njenog obrazovanja, načina izražavanja. (Biserka Rajčić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

odlično omot minimalno iskrzan na jednom mestu Jozef Pap Doktor Jožef Pap je još jedan od onih naših sugrađana koji su nam ostali nepoznati, ili gotovo zaboravljeni. Iako je najveći deo života proveo u Novom Sadu, neraskidivo je bio vezan za rodni grad, pa je u njemu često provodio slobodno vreme. Impresivna biografija i svestranost dr Papa mogu samo da nas ispune ponosom. Jer, nije ovaj „naš doktor“ bio samo lekar-dermatovenerolog i univerzitetski predavač, nego i nagrađivani pesnik, prevodilac, urednik stručnih časopisa. Rođen je, dakle, u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka. Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti. Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“. Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio. Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih. Prema rečima, ništa manje poznatog kritičara Janoša Banjaija, poezija Jožefa Papa je „po sadržaju i formi jedinstvena u književnosti ovdašnjih Mađara, zbog stalnog prisustva svakidašnjih lirskih sadržaja“. A motivi koji opsedaju lekara-pesnika su sećanje na detinjstvo, ljubav, pejsaž, bašta, prijateljstvo, starenje... Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva i urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“). Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine. Po rečima supruge, ali i svih onih koji su ga poznavali, dr Pap je slovio kao veoma društvena, komunikativna i prijatna osoba. Ovaj lekar i prefinjena lirska duša, u prvi plan je postavio čoveka, kao obično, jednostavno biće, koje život neprekidno stavlja na probu. Tome u prilog govore i i završni stihovi pesme „Zaključak“ iz zbirke „Podliv“. U njoj, opevajući gradnju brane na Tisi, popularnog „Šlajza“ (1895-1899), odaje priznanje bezbrojnim, anonimnim graditeljima, a ne konstruktorima i vladarima: „...Tačno po spisku jedva da bismo već mogli znati ko su, Koliki i odakle sve bili radnici na zemljanim i monterskim radovima, Koji međ ovim blistavim imenima nisu ni spomenuti. Neka dakle bude ovde dopisan zaključak njihovih potomaka: Ova Brana je Započeta i dovršena Marljivim rukama naroda sa obala Tise“. (prevod: Mladen Leskovac) Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi. avant-garde visual concrete poetry vizuelna konkretna poezija avangarda neo-avant-garde

Autor - osoba Solar, Maja, 1980- = Solar, Maja, 1980- Naslov Bez začina / Maja Solar Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 129 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Lošonc, Mark Zbirka ǂEdicija ǂDžepni anagram. Poezija (broš.) Napomene Tiraž 300 Str. 119-125: Površinska poetika gladnih stomaka / Mark Lošonc Na presavijenom delu kor. lista autorkina slika i beleška o njoj. Predmetne odrednice Solar, Maja, 1980- Maja Solar (1980, Zagreb) doktorirala je filozofiju. Bavi se političkom teorijom, prevodi sa engleskog i francuskog, piše poeziju i prozu. Članica je kolektiva Gerusija i deo uredništva časopisa za teorijske prakse Stvar. Objavila je zbirke poezije „Makulalalalatura“ (2008) za koju je dobila Brankovu nagradu (2009), „Bez začina“ (2017) i „A htela sam“ (2022). Zbirka „Makulalalalatura“ je nagrađena na konkursu za prvu knjigu (SKCKG), a dobila je i prvu nagradu Festivala poezije „Đuro Papharhaji“ u konkurenciji do 30 godina (2008). Prva knjiga bila je u užem izboru za Vitalovu nagradu. Drugu knjigu poezije, na mađarskom jeziku, Jellemzõ, hogy nem természetes (Naravno da nije prirodno) objavila je izdavačka kuća Forum (2015). Od 2007. do 2014. godine bila je u uredništvu časopisa za književnost i teoriju Polja. Bila je članica Centra za novu književnost Neolit, poetsko-političkog teatra Poetske rupe, autorka i učesnica performersko-poetskog programa LILITiranje (izvođenje poezije pesnikinja), te nekoliko performansa i poetskih video radova (Bailout itd.). Od 2015. godine prevodi za srpsko izdanje novina Le monde diplomatique. Živi u Novom Sadu. Poezija Maje Solar je nezamisliva bez iskustva hibridnosti, bez transgresije koja raskida sa pseudogranicama između poema, filozofema/teorema i onoga političkog/ekonomskog. Međutim, njen eksperimentalni intelektualizam je sasvim čulnog karaktera, štaviše, izričito je telesan i multimedijalan. Zajedničko prisustvo forme i pojmovnosti ne znači da bi zapravo forma, kao puka ilustracija, služila tome da bude priprema za konceptualnost višeg nivoa. Ovo nije Begriffsdichtung, ali ipak pretpostavlja izvesnu pojmovnu kompetenciju, a ima (i) pojmovne posledice. Poem nije podređen pojmu, ali se suprotstavlja i obrnutom iskušenju, naime, romantičarskoj shemi: ne sugeriše se da ima ičega što bi isključivo poezija mogla zahvatiti. Ukidaju se hijerarhije. – Mark Lošonc MG112 (L)

S posvetom inace odlicno Vasile „Vasko“ Popa (Grebenac, 29. jun 1922 — Beograd, 5. januar 1991) bio je srpski pesnik, prevodilac i akademik. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.[1] Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.[1] Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.[1][2][3] Poezija[uredi | uredi izvor] Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.[4] Pesme Vaska Pope. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu `od zlata jabuke` postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.[4] Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.[4] Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje `leksičko bogatstvo i sintaksička strogost`. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan.[4] Krug knjiga[uredi | uredi izvor] Krug znamenja knjiga pesama Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ - 1953. „Nepočin-polje“ - 1956. „Sporedno nebo“ - 1968. „Uspravna zemlja“ - 1972. „Vučja so“ - 1975. „Kuća nasred druma“ - 1975. „Živo meso“ - 1975. „Rez“ - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. [5] Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna.[5] Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Vaska Pope.[6] U novembru 2022. realizovan je okrugli sto „Prevodi poezije Vaska Pope u svetskoj književnosti” u SANU i naučni skup u Matici srpskoj u Novom Sadu.[7][8][9]

Retko! Jako mali tiraž 300 Forum Novi Sad 1988. Ilustrovao Ferenc Maurič / Maurits Doktor Jožef Pap je još jedan od onih naših sugrađana koji su nam ostali nepoznati, ili gotovo zaboravljeni. Iako je najveći deo života proveo u Novom Sadu, neraskidivo je bio vezan za rodni grad, pa je u njemu često provodio slobodno vreme. Impresivna biografija i svestranost dr Papa mogu samo da nas ispune ponosom. Jer, nije ovaj „naš doktor“ bio samo lekar-dermatovenerolog i univerzitetski predavač, nego i nagrađivani pesnik, prevodilac, urednik stručnih časopisa. Rođen je, dakle, u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka. Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti. Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“. Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio. Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih. Prema rečima, ništa manje poznatog kritičara Janoša Banjaija, poezija Jožefa Papa je „po sadržaju i formi jedinstvena u književnosti ovdašnjih Mađara, zbog stalnog prisustva svakidašnjih lirskih sadržaja“. A motivi koji opsedaju lekara-pesnika su sećanje na detinjstvo, ljubav, pejsaž, bašta, prijateljstvo, starenje... Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva i urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“). Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine. Po rečima supruge, ali i svih onih koji su ga poznavali, dr Pap je slovio kao veoma društvena, komunikativna i prijatna osoba. Ovaj lekar i prefinjena lirska duša, u prvi plan je postavio čoveka, kao obično, jednostavno biće, koje život neprekidno stavlja na probu. Tome u prilog govore i i završni stihovi pesme „Zaključak“ iz zbirke „Podliv“. U njoj, opevajući gradnju brane na Tisi, popularnog „Šlajza“ (1895-1899), odaje priznanje bezbrojnim, anonimnim graditeljima, a ne konstruktorima i vladarima: „...Tačno po spisku jedva da bismo već mogli znati ko su, Koliki i odakle sve bili radnici na zemljanim i monterskim radovima, Koji međ ovim blistavim imenima nisu ni spomenuti. Neka dakle bude ovde dopisan zaključak njihovih potomaka: Ova Brana je Započeta i dovršena Marljivim rukama naroda sa obala Tise“. (prevod: Mladen Leskovac) Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi. avant-garde visual concrete poetry vizuelna konkretna poezija avangarda neo-avant-garde Pap Jozsef JEGY Neoavangarda mađarska poezija xx veka u Vojvodini

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava.Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, keko se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa. Vasko Popa je rođen 29. juna 1922. godine u Grebencu kraj Vršca. Diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskoga fakulteta u Beogradu. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Priredio je zbornike : Od zlata jabuka( Beograd, 1958.), Urnebesnik(Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesnickom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesnickog humora i u zborniku `Ponocno Sunce` (1962.), poetski svet pesnickih snovidenja. Umro je 5. januara 1991. godine u Beogradu. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronadena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajednickim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potice još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. Vasko Popa je jedan od najprevodenijih jugoslovenskih pesnika a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine, Vasko Popa osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu biblioteku na dopisnicama nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Umro je u Beogradu 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Srpska poetska pletenica 1-2 Tomić Dejan Kratak pregled Autor: Dejan Tomić Izdavač: PROMETEJ - NOVI SAD Godina izdanja: 2003-2008 333+225 str. Format: 25 cm Povez: Tvrd povez Srpske poetske pletenice su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić Dragomir Brajković Nenad Grujičić Miro Vuksanović Boško Ivkov Danica Vujkov Anđelko Erdeljanin Đorđo Sladoje Gordana Đilas Blagoje Baković Milutin Ž. Pavlov Mirjana Šuljmanac - Šećerov Milan Aleksić Miodrag Petrović Olivera Šijački Luka Hajduković Nebojša Devetak Spasenija Cana Sladojev dr Stojan Berber Radmila Đukelić Milan Tripković Marija Bugarski Dušica Pejović David Kecman Marina Žinić - Ilić Milan Micić Zorka Abadžić Lidija Đogo Ranka D. Srdić Aleksandar Savić Jelena Stojsavljević Vesna Mijin Radovan Vlahović Gordana Volaš Zvezdana Cvijić... knjige su maltene nove mada knjiga 1 ima posvetu Izdavačka kuća Prometej u saradnji s Radio-televizijom Vojvodine izdala je verovatno najinresantniju knjigu savremene srpske poezije „Srpske poetske pletenice“, autora Dejana Tomića. Srpske poetske pletenice (2) su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić, Dragomir Brajković, Nenad Grujičić, Miro Vuksanović, Boško Ivkov, Danica Vujkov, Anđelko Erdeljanin, Đorđo Sladoje, Gordana Đilas, Blagoje Baković, Milutin Ž. Pavlov, Mirjana Šuljmanac - Šećerov, Milan Aleksić, Miodrag Petrović, Olivera Šijački, Luka Hajduković, Nebojša Devetak, Spasenija Cana Sladojev, dr Stojan Berber, Radmila Đukelić, Milan Tripković, Marija Bugarski, Dušica Pejović, David Kecman, Marina Žinić - Ilić, Milan Micić, Zorka Abadžić, Lidija Đogo, Ranka D. Srdić, Aleksandar Savić, Jelena Stojsavljević, Vesna Mijin, Radovan Vlahović, Gordana Volaš, Zvezdana Cvijić... Дејан Томић је рођен 1948. године у Стапару, код Сомбора. Музички педагог био је десет година, а потом одлази за музичког уредника у Радио-телевизију Нови Сад (Војводине) где је био запослен до краја радног стажа, 2010. године. У Радио Новом Саду обликовао је низ музичких и говорно-музичких емисија било то ауторских или у сарадњи са другим уредницима. Поред тога, музички је илустровао велики број телевизијских документарних, образовних и репортажних емисија. Истражује расуто српско народно поетско и прозно благо, савремену поезију, стару српску периодику, као и подручје музике. Из тог истраживања до сада је проистекло 28 књига. Компоновао је градске, народне и дечје песме од којих су многе изведене на фестивалима или штампане у дечјој или просветној периодици. Носилац је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије и Годишње награде Радио-телевизије Војводине. Заступљен је у Енциклопедији Новога Сада. Члан је Сокој-а, Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије. K.S.N. O. ANTIK P. 3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Oredan Petlevski Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Biblioteka Vjeverica