Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava.Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, keko se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa. Vasko Popa je rođen 29. juna 1922. godine u Grebencu kraj Vršca. Diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskoga fakulteta u Beogradu. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Priredio je zbornike : Od zlata jabuka( Beograd, 1958.), Urnebesnik(Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesnickom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesnickog humora i u zborniku `Ponocno Sunce` (1962.), poetski svet pesnickih snovidenja. Umro je 5. januara 1991. godine u Beogradu. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronadena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajednickim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potice još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. Vasko Popa je jedan od najprevodenijih jugoslovenskih pesnika a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine, Vasko Popa osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu biblioteku na dopisnicama nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Umro je u Beogradu 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Zoran Đerić : UNUTRAŠNJA OBELEŽJA , Bratstvo-jedinstvo Novi Sad 1990, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo.

Knjiga je dobro očuvana.Ima natpis na prvoj beloj strani. ,,„Ukoliko ste se pitali kako svakodnevicu doživljava psiholog, toplo vam preporučujem da čitate izuzetno suptilne kratke psihološko-poetske zapise objedinjene naslovom: „Ženska sreća i druge priče”. Tako je jednostavno pisano, a tako moćne uvide donosi! Kroz priče iz svakodnevice, saznaćete kako u praksi izgleda: voleti sebe, zauzimati se za sebe, živeti svoju istinu, negovati lepe odnose sa ljudima, radovati se životu…. ukratko- istinski živeti. Iz priče u priču, nežno i strpljivo će vas podsećati da budete dobri prema sebi. Da je u redu da Vi budete baš Vi. Da ste važni. Daće vam inspiraciju i konkretne smernice kako da volite sebe. Ideje kako da odnose sa drugima učinite lakšim i lepšim. I mnoštvo primera kako da životnu radost utkate u svoju svakodnevicu.Ova knjiga je namenjena svim nežnim, ranjivim dušama, koje čeznu za više topline, hrabrosti i razigranosti u svojoj svakodnevici. Tragaocima za smislom i životnom radošću. Vitezovima i viteškinjama kada posustanu i zbune se na putu svoje istine. Kada im zatreba da ih pomiluju reči poput: vrediš to što osećaš je normalno to što radiš je dovoljno nisi sam “

Desanka Maksimović OSLOBOĐENJE CVETE ANDRIĆ Sazvežđa prema izdanju iz 1945 god 23 str Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) K.D.S.3.2.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cas je, Ozirise / antiantologija stare egipatske knjizevnosti Vesna Krmpotic Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu.[4] Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka... Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine.[7] Umrla je u Beogradu 2018. godine.[8] Pokopana je u Beogradu na Novome groblju... Krmpotić, Vesna, hrvatska književnica (Dubrovnik, 17. VI. 1932 – Beograd, 21. VIII. 2018). Završila studij psihologije i engleskog jezika na Filozofskome fakultetu u Zagrebu 1959. Radila u književnoj redakciji Radio Zagreba (1961–62), a kao stipendistica indijske vlade bila na studijskome boravku u Indiji (1962–64) te 1964. završila jednogodišnji studij bengalskoga jezika na Filozofskome fakultetu u New Delhiju. Potom je uglavnom živjela u Beogradu, a dulje je vrijeme boravila u Egiptu, SAD-u i Gani te opetovano u Indiji. Javila se pjesmama 1950-ih. Zbirke Poezija (1956) i Plamen svijeće (1962) napisane su uglavnom u tradiciji međuratnog intimističkoga pjesništva. U zbirkama Jama bića (1965), Jednina i dvojina (1981), Orfelija (1987), Druga strana ničega (2003) i Žar-ptica (2012), napisanima tijekom intenzivnoga, cjeloživotnog upoznavanja s indijskom duhovnošću, naglašenija je mistična crta te tematizirano dvojstvo Ja – Ti kao pojavni oblik prajedinstva, vječnoga Jednoga. Ljevanica za Igora (1978) pjesnički je dnevnik osobne tragedije – gubitka sina. U zbirci Vilin svlak (1983), tražeći sklad svega živog i neživoga, nalazi pravi izgled svijeta u nutrini te spiritualiziranom pjesničkom slikom pokušava izraziti mistično iskustvo. Od 1990. objavljivala je seriju od 108 pjesničkih zbirki s po 108 pjesama-molitava, intimnih ispovijesti ili bajalica pod nazivom Stotinu i osam, smatrajući sebe tek posrednikom nadzemaljskoga glasa (sabrane u knjizi 108 x 108, 2006), pri čemu sama brojka ima mističnu vrijednost indijskog podrijetla. Istu strukturu ima i opsežna trilogija »pjesmenih priča« Divni stranac (I–III, 2003–04). U knjizi Dijamanti faraon (1965) iznosi, nadahnuta upoznavanjem tradicija i lokaliteta Egipta i Indije, svojevrsnu duhovno-poetsku autobiografiju, a u autobiografsko-dnevničkoj knjizi Brdo iznad oblaka (1987) razvoj sinove bolesti i borbu za njegov život, usporedno pripovijedajući o svijetu njegovih snova. Košulja sretnog čovjeka (1987) knjiga je priča o poetskom traganju za srećom, otkrivanjem njezine biti i ostvarivanjem kontakta s vječnošću. Objavila je i prozne knjige Indija (1965), Pir Sunca i Mjeseca (1989), Bhagavatar (1990), To ljubav ide prema nama (1993) i dr., a 1986. izvedeno joj je dramsko djelo Kešava Madhava. Sastavila je i prevela mnogobrojne antologije indijske i egipatske književnosti (npr. Hiljadu lotosa, 1971; Čas je, Ozirise, 1976), pisala kulturnopovijesne knjige (npr. Portret majke Indije, 2013), a objavljivala je i eseje, književne prikaze i prijevode (npr. Rabīndranāth Tagore, Rumi, Kāmasūtra). Dobitnica je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1999).

Prvo izdanje, odlično očuvano, s posvetom Blaža Šćepanović. Izuzetno retko! Autor - osoba Šćepanović, Blažo Naslov Smrt pjesnikova / Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 107 str. ; 19 cm Zbirka Savremeni jugoslovenski pisci. Poezija Kako su se udavili pesnici Blažo Šćepanović i Lazar Vučković i kakvu ulogu je u tome imao Oskar Davičo, za Nova.rs otkriva pesnik Ljubiša Đidić, svedok tragičnog događaja. „Struške večeri poezije“ u Strugi na Ohridskom jezeru, jedan su od najstarijih i svakako jedan od najvažnijih pesničkih susreta u nekadašnjoj Jugoslaviji, koji se održava od 1962, a od 1966. i kao internacionalni festival poezije. Tamo se baš 1966, pre 55 godina, 26. avgusta dogodila jedna od najvećih tragedija za jugoslovensku književnost i pesništvo, udavila su se dvojica mladih pesnika, Blažo Šćepanović (32) i Lazar Vučković (29). Čamac u kojem su bili još i legendarni Oskar Davičo, pesnik iz Prištine Fahredin Gunga i novinar Milan Matić, od težine se prevrnuo, a Blažo i Lazar nisu isplivali. Iako je Šćepanović bio plivač, nije uspeo da se spase jer ga je Lazar, neplivač, u očajničkoj borbi za život uhvatio čvrsto za noge i tako su obojica stradali. – Bio je mali čamac koji je okupio pesnike oko Oskara Daviča, koji je tada bio ne samo sjajan pesnik, već je bio i član Centralnog komiteta. Oko njega se sve vrtelo. Bili su tu Blažo, Gunga, Lazar, Davičo i još neko. Otišli su malo dalje ka pučini i mali vetrić je bio dovoljan da se čamac zaljulja i prevrne. Ja sam tada sedeo sa prijateljima pesnicima na terasi i onda su se čule sirene hitne pomoći. Do nas je dotrčao makedonski pesnik Kotevski i javio nam da se desila tragedija – priseća se Đidić tragedije na Ohridskom jezeru. Ljubiša Đidić je učestvovao u spasavanju albanskog pesnika Fahredina Gunge koji se borio sa talasima. – Pritrčao sam do vode i spasio sam Gungu koji se uhvatio za nekakvu trsku i odvukao sam ga do obale. Davičo je isplivao, a neko se uhvatio za onu malu rešetku od čamca i sa njom doplivao. Ali ovu dvojicu niko nije mogao da spase, našli su ih na dnu. Bez obzira što je Blažo bio vrstan plivač, Lazar je bio apsolutni neplivač, a panika je panika. Naravno, na obali su posle pokušali oživljavanje, ali nije im bilo spasa – dodaje on. Zanimljivo je da nakon tragedije nije prekinuta pesnička manifestacija. To je bila godina kada su večeri postale internacionalne i bilo je dosta stranih pesnika. – Na završnoj večeri na mostu, kada se čitala poezija, narod je bio naokolo sa leve i desne strane izlazećeg Drima. Svečanost je održana, a ja sam bio taj koji je imao tu nesreću da u ime opraštanja od Lazara, čita njegovu pesmu. Sećam se da je to bila divna pesma o leptirima – kaže Đidić. Đidić se priseća da su pesnici posle međusobno komentarisali da je Davičo koji je bio najstariji i oko koga su se svi okupili, najodgovorniji za ovu nesreću, jer je morao da reaguje i ne dozvoli preveliki broj ljudi u malom čamcu. Pesnik Božidar Šuica, koji nije bio tada u Strugi, ali se dobro seća te tragedije, kaže za „Novu“ da je Blažo Šćepanović bio pošten i moralan čovek, i svim pesnicima je pomagao jer je radio u Maršalatu, a da je Lazar bio poznat po lepoti. – Oskar Davičo se nikad nije oporavio od toga. Uvek je bio sentimentalan prema Blaži i Lazaru. To je jedna od najvećih tragedija. Dva mlada i darovita čoveka – seća se Šuica. Blažo Šćepanović je rođen u Bijelom Polju, 7. aprila 1934, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa pesnikom Brankom Miljkovićem. Lazar Vučković je rođen u Gornjem Selu kod Prizrena 1937. Bio je novinar i reporter lista „Jedinstvo“ u Prištini. Jedan je od prvih srpskih posleratnih pesnika na Kosovu i Metohiji. Susreti „Lazar Vučković“ organizuju se na Kosovu još od 1970. godine i posvećene su rano preminulom pesniku. Takođe, na završnoj večeri uručuje se i nagrada „Lazar Vučković“. Poslednjih godina manifestacija se organizuje u Gračanici. Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića, a o njegovom životu 2017. godine snimljen je dokumentarni film „Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića“. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića. Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno KC (L)

1949 Kao na slikama Retko u ponudi Ilustrovao akademski slikar Spasoje Jaraković MOMČILO D. TEŠIĆ (Glumač, 29.12.1911 — Glumač, 25.02.1992) M. Tešić od najboljih je izdanaka seoske književnosti. Baveći se celog života zemljoradnjom i poezijom, objavio je veći broj knjiga stihova za decu. Tešić je pesnik sela i života u njemu. Čistota rustikalne idile i život deteta u njoj; kiša, nebo, mirisi zavičaja, žeteoci, divlje i domaće životinje, ptičji svet i ostali sitnež što graji po travi, prisan su i neiscrpan pesnikov motivsko-tematski okvir. Oskudica obrazovanja i seoska izopštenost, nisu se odrazili kao deficit na njegovom pesničkom delu. Domaće životinje i divlje zveri, pesnik prihvata kao lepši deo prirode. Stihovi u kojima se doživljava bruj četvoronožnih ili pernatih stvorova, idu u red bisera dečje literature. U antologijskim pesmama `Prvi koraci`, `Pada kiša`, `Puž`, `Mali trubač`, `Đačka torba` — opevana je lepota života i čitalac zasmejan blagim humorom. Edukacija i didaktiziranje susvedeni na najmanju meru. Jezik vukovske čistote, prirodna i netražena rima — uzdižu autora zbirke `Žeteoci` kao stvaraoca visokog reda. Pesničko delo autora nenadmašnih stihova pesme `Žeteoci, dobar dan`, uzima se kao ostvarenje pred kojim se zastaje sa dužnom pažnjom i estetskim poštovanjem. Izdvojivši se od pokreta kome pripada poetskom inspiracijom visokog reda, vlastitim lirskim biserom od prekohiljadu pesama, Tešić s pravom nosi zaslugu jednog od utemeljivača nove srpske dečje književnosti. [Autor teksta nepoznat] * * * Momčilo Tešić (1911) počeo je da piše između dva rata. Rođen je u Glumču kod Požege. Posle četvrtog razreda gimnazije prekinuo je školovanje i živeo na selu. Posle drugog svetskog rata radio je kao knjižničar i upravnik Gradske biblioteke u Požezi. Član Udruženja seljaka književnika postao je 1938. godine. Jedan je od osnivača Družine pesnika sa sela `Suncokret` (1968) i časopisa `Raskovnik`. Dobitnik je Vukove nagrade. Od 1949. do 1985. godine Tešić je objavio dvadesetak knjiga pesama, bajki i pesama za decu: `Traktorista peva` (1949), `Tri pionira` (1951), `Čime se ko brani` (1951), `Gde ko zimuje` (1952), `Dečja radost` (1953), `Od kuće do škole` (1953), `Mače` (1957), `Poštareva torba` (1964), `Kako su deda i baba postali đaci prvaci` (1965), `Seje baka brašno` (1970), `Otkucaji` (1970), `Dobro jutro, dobar dan, dobro veče` (1973), `Cvetnik detinjstva` (1975), `Šareni igrači` (1977), `Kladenac` (1977), `Žeteoci, dobar dan` (1978), `Miris zavičaja` (1980) i `Šeretska posla` (1983), `Pesme jednog seljaka` (na italijanskom jeziku, 1983), `Šta ko želi to i sanja` (1986), `Male priče` (1985), `Narodni život i običaji požeškog kraja` (1988). Tešićeve pesme su objavljivane u mnogim listovima i časopisima, prevodene na strane jezike i zastupljene u mnogim antologijama. Poezija Mimčila Tešića je neraskidivim nitima vezana za rodno tlo i prirodu, za život i rad seljaka, njihove radosti i strahovanja. I u Tešićevim bajkama i pesmama za decu najznačajnije mesto zauzima rad. U njima živi svet satkan od mašte i snova, želja i radosti. Umro je 1992. godine. [Grad Užice]

Lepo očuvano Nolit Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Sadržaj 1 Kratki životopis 2 Nepotpuna bibliografija: 3 Nagrade 4 Izvori Kratki životopis[uredi | uredi kod] Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Nepotpuna bibliografija:[uredi | uredi kod] Nečastivi iz ruže 1968. `Hvalnica maslini` 1994. Tri farse 1981. Jutarnja kocka, 1983. Na rubu tijela, 1987. Slike s izložbe, 1992. Nevenka Arbanas, 1997. Pjesni na dubrovačku, 1997. Hrvatske teme, 1999. Pojmovnik Malog čovjeka, 2001. Lapadski Soneti Iva Vojnovića 2002. Sastavljanje Orfeja: Studije, drame, pjesme, ogledi, 2005. Skroviti vrt, 2004. Crna kronika, 2006. Grenlandski leptiri, 2006. Nevidljiva zastava, 2008. Knjige za djecu: Miševi i mačke naglavačke, 1973., 1975.,1980., 1984., 1986., 1994. Slastičar orangutan, 1982. Ledomat tata, 1985. Roda u drugom stanju, 1988. Priče iz male sobe, 1989. Lavice na kavici, 1990. Duhovi sa Strahurna, 1995. Izabrane pjesme za djecu, 1996. Nagrade[uredi | uredi kod] Neke od mnogobrojnih nagrada i priznanja: Nagrada Fonda A.B. Šimić 1968. Nagrada Ivana Brlić Mažuranić 1975. Župančičeva listina 1982. Orden Republike s brončanim vijencem 1984. Godišnja nagrada Vladimir Nazor 1985. Nagrada Lastavica 1988. Nagrada Tin Ujević 1990. Goranov vijenac 1995. Godišnja nagrada HAZU 1996. Odličje Danice hrvatske s likom Marka Marulića 1996. Časna listina IBI-ja, međunarodne udruge izdavača knjiga za djecu, 2002. Zlatna povelja mira Linus Pauling 2005. Bosanski stećak 2005. Nagrada grada Dubrovnika za životno djelo 2005. Godišnja nagrada Vladimir Nazor (za roman Skroviti vrt) 2005. Godišnja nagrada Ksaver Šandor Gjalski (za roman Skroviti vrt) 2005. Kiklop 2005. za najbolji roman godine - Skroviti vrt Nagrada `Susreti pod starom maslinom` 2007. - za cjelokupno stvaralaštvo za djecu; dodjeljuje Kulturni centar Bar, Crna Gora Nagrada Josip Sever 2008. - za zbirku pjesama Nevidljiva zastava 2008 Nagrada `Josip Sever` Hrvatska postmoderna poezija

MIODRAG PAVLOVIĆ 87 PESAMA - I IZDANJE Izdavač - Novo pokolenje, Beograd Godina - 1952 224 strana 18 cm Edicija - Savremena poezija Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: І SLOBODNI STIHOVI Šuma prokletstva (Probudim se) (Ovoga puta) (Da se bude stranac) (Naivnost) (Budite zadovoljni svojim licem) Budimo jednostavni (Neskromne su) (Zalazak sunca) Rekvijem (U noći) (Na daščanom zidu) Strah Šostakoviću Hoć (Livada krvi) (Šuma prokletstva) Ljubavi Mariji (Iz ove sobe) (Prolaze tvoje stope) (Pogled) Rastanak (Šta si izgubio) (Šta će se desiti) (Nepoznata žena) Pomozimo im (Dva mača su udarila) (Ako zaželiš) (Nas dvoje mladih) Prizori Svitanje Kpyr (Neka mi ruke) (Srećna i tiha deca) Za Lj. R. (Dolaze) (Nerad) Preludijum (Na prozoru stoje komadi mesa) (Posle kiše) (Poslednja noć) Novo naselje (Prašina pada na obrve) Na smrt jedne koke Kost Mansarda (U mraku) II U PROZI Noć Karijatid Iz šume (Gledam) (Bosa devojčica) (Ko je zapravo) (Ja je zovem) Psalm I Psalm II (Toliko je njih svuda stiglo) Podratak I, II, III III RIME Pozdrav Komuni (Bolje grob) Majski madrigal Zimski madrigal Ribarski madrigal Madrigali za nju (I, II, IV, V, VI, VII) Ljubav Ruka Nokturno (Opet je mirno sve) Ona mi daje narcise Sonet Smrt ljubavnika (Široko sada) (U ovo jutro) In Memoriam Zapamti! O rukama (Svoje ime) (Istine mlaz) Moj Epitaf (Dosta je tramvaja) Dockan je (Treba ponovo) `87 pesama – prva je pesnička knjiga Miodraga Pavlovića koja je postala manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Donela je promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kompozicija knjige izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat… Miodrag Pavlović (1928-2014) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu. Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971) Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Odlična Retko u ponudi Nagrada Tin Ujević za 1987 Autor - osoba Maroević, Tonko Naslov Trag roga ne bez vraga / Tonko Maroević Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar za kulturnu djelatnost, 1987 Fizički opis 72 str. ; 18 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Znaci. Mala edicija ; knj. 25 Maroević, Tonko, hrvatski književnik, povjesničar umjetnosti i prevoditelj (Split, 22. X. 1941 – Stari Grad, 11. VIII. 2020). Studij komparativne književnosti i povijesti umjetnosti završio 1963. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1976. doktorirao temom Likovna umjetnost u hrvatskoj književnosti od moderne do danas (objavljeno kao knjiga 2007. pod naslovom Napisane slike), a 1965–70. bio asistent na Odsjeku za povijest umjetnosti. Od 1970. do umirovljenja 2011. radio je u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. Redoviti član HAZU od 2002. Javio se zbirkama pjesama u prozi Primjeri (1965) i Slijepo oko (1969) u okviru generacijske »razlogovske« poetike. U kasnijoj fazi njegovo pjesništvo obiluje intertekstualnim i metatekstualnim referencijama, a odlikuje ga i povratak vezanomu stihu i tradicionalnim oblicima (Motiv Genoveve, 1986; Trag roga, ne bez vraga, 1987; Četveroručno, 1992; Sonetna struka, 1992; Black & Light: versi od prigode, 1995; Redak mulja, redak pjene, 2013). Kao književni kritičar sustavno je pratio suvremeno hrvatsko pjesništvo, a bavio se i starijom hrvatskom književnošću te talijanističkom problematikom; eseje, kritike i prikaze skupio je u više knjiga (Dike ter hvaljenja, 1986; Zrcalo adrijansko: obilježja hrvatsko-talijanskog jezičnog dijaloga, 1989; Klik!: trenutačni snimci hrvatskog pjesništva, 1998; Pohvala pokudi, 1998; Družba da mi je: domaći književni portreti, 2008; Skladište mješte sklada, 2010). Sastavio je antologije hrvatskog pjesništva 1971–95. Uskličnici (1996) i 1996–2019. Svjetlaci (2019) te antologije katalonskoga pjesništva Bikova koža (1987) i Riječi za jedan lapidarij (2018). Istraživao je suvremenu hrvatsku likovnu umjetnost; objavljivao likovne kritike i rasprave u stručnim časopisima i novinama, pisao predgovore katalozima i grafičkim mapama (Z. Bourek, J. Bratanić, R. Goldoni, Z. Keser, A. Kuduz, V. Kuliš, Ž. Lapuh, I. Lovrenčić, E. Murtić, Š. Perić, H. Šercar, I. Šiško, M. Šutej i dr.) – od kojih je mnoge probrao u knjizi Slikanje i slikama predgovaranje: pisani portreti (2006) – te monografije (Nives Kavurić-Kurtović, 1986; Zlatko Kauzlarić Atač, 1996; Vojin Bakić, 1998; Antun Zuppa, 2000; Antun Babić, 2002). Članke o naivnoj umjetnosti, pisane 1968–2012., skupio je u knjizi O naivi i autsajderskoj umjetnosti (2013). Prevodio je s nekoliko jezika (G. Cavalcanti, Dante, F. García Lorca, G. Mascioni, G. Papini, F. Petrarca, R. Queneau, L. Sciascia i dr.); o iskustvu prevođenja Jorgea Luisa Borgesa napisao je traduktološko-esejističku knjigu Borgesov čitatelj (2005). Izabrane pjesme objavio je 2009 (Drvlje i kamenje). Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 2013. te nagrade Goranov vijenac za pjesnički opus 2018. (Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.)

Retko Robert Tili je rođen 1959. u Subotici. Studirao je filozofiju u Beogradu. Bavi se književnošću od 1977, a muzikom od 1979. godine. Prevodi sa engleskog i mađarskog jezika (Ezra Paund, Imamu Amiri Baraka, Gil-Skot Heron, Peter Esterhazi, Džejms Džojs, Dilan Tomas, Lorens Ferlingeti, Kenet Reksrot, Adrijan Mičel, Karl Sandberg, Lengston Hjuz, Li-Taj-Po i Jožef Atila). Bio je član sarajevske grupe „Teška Industrija“. Objavio je 19 nosača zvuka (albuma, audio i video kaseta, CD-ova i DVD-jeva), na prostoru bivše Jugoslavije i u Mađarskoj. Njegov album s mladim sastavom psychodelic-indie-americana orijentacije „Wooden Ambulance“, naslovljen „Northern Sadness“, uvršten je u pet najznačajnijih albuma amerikane na svetu u 2015. godini. Sve pesme su autorsko delo R. Tilija. Pesme i priče objavljivao je u časopisima s teritorije bivše Jugoslavije, Mađarske, Holandije i SAD. Dobitnik je književne nagrade „Miroslav Dereta” za roman „Izdah iz staklenika”, 2012. godine, i nagradu „Pro Urbe“ grada Subotice, 2013.godine. Pisao je muziku za pozorište i film („Evropa preko plota“ Želimira Žilnika). Glumio je u dokumentarnim i igranim filmovima, u avangardnim pozorišnim predstavama i predstavama za decu. Igrao je glavnu mušku ulogu u srpsko-mađarskom filmu „Čudna šuma/Minotaur“, reditelja Sabolča Tolnaija. Imao je sedam samostalnih izložbi i učestvovao u nekolicini kolektivnih u zemlji i inostranstvu. Sarađivao je sa svim članovima najznačajnije umetničke avangardne likovne grupe sa ovih prostora „Bosch&Bosch“, najviše s pokojnim Slavkom Matkovićem, Balintom Sombatijem, pokojnim Antom Vukovim i Katalin Ladik. Godine 1994. Karolj Viček snimio je o njemu dokumentarni film „Trubadur“. Dobitnik je nagrade „Dr Ferenc Bodrogvari“ 1999. godine za knjigu irskih bajki, koju je sam ilustrovao.Vodio je i uređivao samostalne emisije na subotičkim TV stanicama K 23,YU Eco i Super TV. Honorarno je uređivao i vodio muzičke i književne autorske emisije na Radio Subotici, za uredništva na srpskom i hrvatskom jeziku. Živeo je na tri kontinenta: Severnoj Americi, Africi (Maroko,Tunis), Evropi (Holandija, Švedska, Nemačka, Austrija, Mađarska, Slovenija). Autor je romana Izdah iz staklenika (2012), knjige eseja Woodstock generacija, Herojsko doba roka (2011) i knjiga poezije: Trubadur (1982), Kralj ribara (2003), Pomoćni (bez)izlaz (2004), Zen-pijandura (trojezično izdanje, 2011), Budućnost mrtvaca (2015). Priredio je enciklopedije: Veliki stilisti bluza (1991), Veliki stilisti džeza (2000), Savremeni džez (2011), a i ilustrovao Antologiju rok-poezije: električna snoviđenja (2008) i Antologij(ic)u rok-poezije: stihovi na struju (2011). Preveo je i ilustrovao veliki broj naslova. Živi u Subotici. Bluz je vokalni i instrumentalni oblik muzike,[1] koji svoje korene ima u američkoj muzici 19. veka. Prvih decenija prošlog veka izlazi iz anonimnosti i prodire u šire krugove američke i kasnije svetske kulture Bluz istorija bluza dzeza ... bluesa blues jazz avangarda Slavko matkovic katalin ladik bosch+bosch balint sombati neoavangarda subotica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Biblioteka Vjeverica

Lepo očuvano АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ ТРАГОМ ПЛЕНА И КОМЕНТАРИ ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1973 Брош Ћирилица Шивен повез 119 страна Aleksandar Vukadinović - Alek (Milovanac, kod Peći, 13. septembar 1938) je srpski pesnik. Alek Vukadinović Alek Vukadinovic2.JPG Alek Vukadinović Puno ime Aleksandar Vukadinović Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Milovanac, kod Peći, Kraljevina Jugoslavija Nagrade Nagrada grada Beograda (2018) Biografija Uredi Detinjstvo je proveo u Andrijevici, jedno vreme živeo je u Peći, do preseljenja porodice u Beograd. Školovao se u Andrijevici, Peći i Beogradu, u kome živi od 1959. godine. Bio je predsednik Beogradske sekcije pisaca Udruženja književnika Srbije (1982—1984). Pored poezije, piše lirsku prozu, članke i eseje o književnosti. Jedno vreme bio je urednik časopisa Udruženja književnika Srbije `Relations`. Na Trećem programu Radio Beograda komentarisao je pojave u kulturi i umetnosti (1972—1979). Držao je kurs kreativnog pisanja u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Zastupljen je u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i svetu i u većini međunarodnih enciklopedija i leksikona. Prevođen na strane jezike. Član je Srpskog PEN kluba i Udruženja književnika Srbije. U okviru manifestacije „Dučićevi dani“, 6. i 7. aprila 2013. u Trebinju održan je dvodnevni naučni skup o pesničkom delu Aleka Vukadinovića.[1] Dela Uredi Poezija Uredi Prvi delirijum, 1965, Kuća i gost, 1969, Tragom plena i komentari, 1973, Daleki ukućani, 1979, Ukršteni znaci, 1988, Ruža jezika, 1992, Tamni tamtam i bele basme, 1995, Božji geometar, 1999, Pesnički atelje, 2005, Pesnički atelje 2, 2017, U vatri se Bog odmara, 2018 Izabrane pesme Uredi Ponoćna čarovanja, 1981, Pesme potonjeg vremena, 1990, Bajka, kućne slike, 1992, Noćna trilogija (sabrane pesme iz zbirki: Ruža jezika, Tamni tamtam i bele basme i Božji geometar), 2002, Pesme, SKZ, 2003, Pesnički atelje, 2005, Knjiga prstenova, 2007, Prevedene knjige Uredi Seleced Poems (izbor pesama na engleskom, preveo Dejvid Hil), Milano, 1989, Dream and Shadow (izbor pesama na engleskom), Toronto, 2002, Poetska proza Uredi Duša sećanja, 1989, Nagrade Uredi Nagrada Milan Rakić, 1982, Disova nagrada, 1992, Nagrada Branko Miljković, 1993, Povelja Beogradskog univerziteta, 1993, Nagrada Radoje Domanović, 1994, Nagrada Prvog sajma knjiga pravoslavnih zemalja u Peći, 1995, Nolitova nagrada, 1996, Zmajeva nagrada, 1996, Nagrada Stanislav Vinaver, 1996, Dučićeva nagrada, 1999, Žička hrisovulja (nagrada), 2000, Nagrada Laza Kostić, 2002, Nagrada Kočićeva knjiga, 2003, Nagrada Zaplanjski Orfej, 2005. Rade Drainac, 2005, Nagrada Desanka Maksimović, 2006, Jefijimin vez, 2006, Nagrada za životno delo, 2017, Nagrada grada Beograda, 2018, Nagrada Meša Selimović, 2019 Pesnik o svojoj poeziji Uredi `U celom svom bogotražiteljskom iskustvu, u šta spada najveći deo moje poezije, nastojao sam da sugeriram odsustvo i prisustvo Boga, na način koji je meni bio određen, zadat i zapisan. A šta pesniku i ostaje da čini drugo, u najoskudnijem času Oskudnog vremena?` Avangarda neoavangarda Konkretna vizuelna poezija Poetika prostora Kuća ...

Domovina, bes mašina / Homeland, Rage Machine Cross-poetry (Ukrštenzija) Izdavač: Akademie Schloss Solitude, Stuttgart Prevod: Vesna Radovanović Povez: broširan Broj strana: 68 + 70 Dvojezična: srpski i engleski Veoma dobro očuvana. Cross-poetry (Ukrštenzija) je igra u obliku ukrštenice ali, nasuprot ukrštenici, ne zahteva tačna, netačna ili bilo kakva rešenja. Cross-poetry je intimno iskustvo kroz reči. Svako čuje/razume, itd, reči na sopstveni način. U tom smislu, ovo pisanje je emotivna montaža teksta. Cross-poetry je kolektivna montaža teksta. Na rečima jednog teksta nastaje novi, pa novi i novi tekst. Tako istim rečima pišemo različite tekstove, koji nastajući jedan iz drugog čine da svi pišemo jedan - isti tekst. Jelena Anđelovska je iz Beograda, a od 2005. godine živi u Novom Sadu, gde je diplomirala dramaturgiju na Akademiji Umetnosti. Osnovala i nekoliko godina vodila novosadski poetski program „Poezija u kući”. Radila kao novinarka, konobarica, SOS konsultantkinja za žene u nasilju, organizatorka mnogih društveno-umetničkih programa, prevodilac sa engleskog, itd. Autorka je dve zbirke poezije Domovina, bes, mašina (2013)i 09:99 ujutru (2016). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, italijanski i mađarski jezik. Izvodi poeziju u saradnji sa muzičarima i vizuelnim umetnicima. Objavljuje kolumne u Milica magazinu i na portalu Glif. (K-80)

Knjiga je u dobrom stanju.Zaštitni omot smežuran sa zadnje strane.Sama knjiga je dobroočuvana.Ima sa strane mala fleka koja nije ušla u strane. ,,Волт Витман (енгл. Walt Whitman; Вест Хилс, 31. мај 1819. — Њу Џерзи, 26. март 1892) био је амерички песник. Витманова поезија представљала је идеје покрета трансцендентализма и његово дело раскида везе америчке књижевности са енглеском и конвенционалним метром и римом, стварајући независну и самосвојну америчку поезију. Спада у најутицајније америчке песнике. Рођен је као друго дете у многбројној породици Волетра Витмана старије и Лујзе ван Велзор. Његова породица је спадала у ране досељенике у САД.Неколико година по Витмановом рођењу породица се сели у Бруклин, где је он до 1830. похађао државну школу намењену сиромашнијим деловима друштва.Од 1833. породица прелази да живи и ради на селу, док Витман остаје у граду и ради као штампарски помоћник и словослогач. У том послу био је до уништења штампарије у пожару 1836. Потом је кратко радио као путујући учитељ у лонгајлендским градићима. Након учитељског посла покренуо је новине са братом Џорџом које је објављивао годину дана.[3] Био је политички активан и учествовао је у кампањи за председничког кандидата Демократске странке. У периоду 1841-1845 ради као новинар у Њујорку и поред новинских чланака објављује своје кратке приче и један роман, који нису имали значајнију уметнику вредност.Од 1845. до 1848. ради у Бруклину као главни уредник месних новина, у које уводи књижевну критику коју повремено сам пише. Након Бруклина са братом се сели у Њу Орлеанс да уређује новопокренуте новине. Тромесечни живот у Њу Орлеансу оставља велики утисак на њега и касније утицај на његов рад. Присуствује разним догађајима попут сусрета са ратним ветеранима и продаји робова. Поново се враћа у Бруклин где уређује новине и бави се политиком. Сам штампа своје главно дело, познату књигу песама Влати траве, која се после појавила у многим издањима, на многим језицима. Пише јој предговор, у којем износи захтеве за новом америчком књижевношћу. Влати траве је збирка песама у слободном стиху, која на снажан начин слави индивидуализам Америке, демократију и братство међу људима, те живо и усхићено описује амерички живот, посебно Њујорк. Дело је проглашено неморалним због слободне обраде полног живота (посебно хомоеротских тонова), па песник бива несхваћен од савременика. Међутим, модерна критика га сматра једним од најважнијих стваралаца у историји америчке књижевности. Највећи део тиража првог издања збирке који је износио око 800 примерака Витман је издделио пријатељима и познаницима. Године 1864. одлази у Вашингтон где негује рањене борце из Америчког грађанског рата. Годину дана касније добија посао у Одељењу за индијанска питања Министарства унутрашњих послова, да би само годину дана касниеј добио отказ након што његова шефица сазнаје да је аутор збирке песама Влати траве за коју се говорило да је скаредна књига. Наредних осама година у канцеларији врховног државног тужиоца. Кап га удара 1873. након чега постаје делимично парализован. Сели се у Камден у Њу Џерзију где живи до краја живота. У посету су му долазили бројни европски и амерички књижевници.``

SAVREMENA POEZIJA Srpski Romantizam PROSVETA Beograd 1973 broširani povez 105 str odlično očuvana Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik. Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopisa (1967, dopunjeno izdanje 2009), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988, dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994, treće, dopunjeno i preuređeno izdanje 2005), Izabrane i nove pesme (pogovor Predraga R. Dragića Kijuka, 1998), Zemaljske slike i druge pesme (izbor Branka V. Radičevića, 1999), Vodena slova (2000), Južna zemlja (izabrane i nove pesme, 2000), Pesme (izbor i predgovor Bojane Stojanović-Pantović, 2002), Plovidba (izabrane i nove pesme, 2003), Povratak kralja (izbor, 2003), Moji trenuci (izbor, 2007), Potomak, novi potomak (2007); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994), Bratstvo po Orfeju (2007); zbornik Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994). Priredio je pesničku zaostavštinu Desimira Blagojevića i knjige izabranih pesama Milana Rakića, Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Desanke Maksimović, Tanasija Mladenovića, Stevana Raičkovića, Dore Pilković, Rista Tošovića, Milorada Đurića, Darinke Jevrić, Dragana Kolundžije i drugih. Dobitnik je književnih nagrada: `Milan Rakić`, `Isidora Sekulić`, `Branko Miljković`, `Laza Kostić`, `Kočićevo pero`, `Jovan Dučić`, `Zlatni krst kneza Lazara`, `Zlatni beočug`, `Desanka Maksimović`, `Pesničko uspenije`, `Zmaj Ognjeni Vuk`, `Odzivi Filipu Višnjiću`, `Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića`, `Povelja Morave`, `Stefan Prvovenčani`, `Šušnjar`, `Instel`, `Bogorodica Trojeručica`, `Lazar Vučković` i `Zlatni Orfej`. Knjiga Svet nam nije dom nagrađena je, u rukopisu, prvom nagradom na konkursu Vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije (1970), knjiga Tapije u plamenu Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom `Rade Drainac` za 1991. Dobitnik je `Velike Bazjaške povelje` (Temišvar, 1998), diplome `Zlatno pero` (Moskva, 2005), Jubilarne medalje Udruženja književnika Srbije (2006) i Vukove nagrade (2008). Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski i makedonski jezik. Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju `L`Age d`Homme`, u Lozani, 1990. Izbor iz poezije, pod naslovom Samotni potomak, objavljen je dvojezično, na srpskom i rumunskom, 2002. godine u Temišvaru, a izbor Južna zemlja, na srpskom i češkom, u Pragu 2005. godine. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije (1994—2004). Od 26. aprila 2005. godine predsednik je Srpske književne zadruge. Slobodan Rakitić PLAMEN I ROSA lirski dnevnik | SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA | Beograd, 2010. Slobodan Rakitić `Antologija poezije srpskog romantizma`

Knjaževac Novo pokolenje, 1950. Prva zbirka jednog od najvećih naših pesnika! Izuzetno retko u ponudi. Biblioečki primerak, dva-tri mala pečata, sve ostalo odlično očuvano, naročito s obzirom na starost. Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Sadržaj 1 Dela 1.1 Knjige pesama 1.2 Poetski i prozni zapisi 1.3 Proza 1.4 Esejistički i memoarski tekstovi 1.5 Knjige za decu 1.6 Poetski prepevi 1.7 Autobiografija 1.8 Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine 2 Nagrade 3 Vanjske veze Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2001) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993); Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjača (1974), Male bajke (1974) Slike i prilike (1978); Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964), Šest ruskih pesnika (1970), zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974), Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990); Autobiografija Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002). Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, `„Neven“`, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“ , kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

Miodrag Pavlović Pesme o detinjstvu i ratovanjuT Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Миодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач. Биографија Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељи Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3] Најзначајнија дела Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.

Odlično očuvano! Autor - osoba Petrović, Branislav, 1937-2002 = Petrović, Branislav, 1937-2002 Naslov Izabrane pesme / Branislav Petrović ; izbor i predgovor Zvonimir Kostić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXVI, 187 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ79, ǂknj. ǂ525 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Str. VII-XXXVI: Pesništvo Branislava Petrovića / Zvonimir Kostić Beleška o piscu: str. 183. Predmetne odrednice Petrović, Branislav, 1937-2002 Branislav Petrović (Bjeluša kod Užica, 7. april 1937 — Beograd, 26. septembar 2002) je bio srpski pesnik i novinar. Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša koje sada pripada opštini Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i srpski jezik. Radio kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“, urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi „Kvadratura kruga“. Osvajao je više nagrada za svoju poeziju. Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima. Po njemu je nazvana OŠ „Branislav Petrović” Slatina. Zbirke pesama: Moć govora, Prosveta, Beograd, 1961; Obod, Cetinje, 1972. (drugo izdanje) Gradilište, Prosveta, Beograd, 1964 O prokleta da si ulico Rige od Fere, Prosveta, Beograd, 1970. i 1971. (drugo izdanje) Predosećanje budućnosti, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Tragom prah, Glas, Beograd, 1976. Sve samlji, Rad/Narodna knjiga/BIGZ, Beograd, 1977. Odbrana sveta(izabrane pesme i poeme), Rad, Beograd, 1980. Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986. Da vidiš čuda, Jedinstvo, Priština, 1990. Žeževasion, NIN, Beograd, 2004. (knjiga iz pesnikove zaostavštine objavljena posthumno) Pesnik o poeziji „Nije pesnik taj koji stvara poeziju, ne dolivajmo njegovoj lepoj sujeti. Nije on taj koji stvara (peva) iz ničega, iz nepostojećeg, ili najposle iz jezika. Poezija je svojstvo sveta kao jedinstvene, božanske poezije, koja se nama ukazuje kao vidljivo i nevidljivo u svekolikom postojanju. Pesnik samo otkriva to svojstvo sveta da u sebi sadrži i poeziju kao što sadrži i električnu struju i atomsku energiju i ko zna šta sve još što niti slutiti možemo. Nama nije dato da u potpunosti razumemo genijalnu tvorevinu našeg Tvorca, veličajnu građevinu postojećeg i nepostojećeg. Sad, kad se AVANTURA DIVNA privodi kraju, ja mislim da je pesnik samo onaj koji pentrajući se po urvinama sveta iz svog iskustvenog viđenja tog sveta, dolazi do rasutog grumenja poezije i da ih, to grumenje, prilaže u riznicu jezika. Na pitanje ŠTA JE POEZIJA moram odgovoriti onako kao što je veliki naučnik iz srpskih Smiljana za struju: Ja mislim da je poezija Bog. I mislim da je ta misao za mene definitivna.“ Nagrade: Nagrada „Branko Miljković“ Nagrada „Isidora Sekulić“ Zmajeva nagrada Žička hrisovulja Disova nagrada za ukupno pesničko delo Nagrada „Desanka Maksimović“. MG46 (L)

Knjiga iznutra odlično očuvana G2 Grafika: Edo Murtic Juraj „Jure“ Kaštelan (Zakučac, 18. decembar 1919 — Zagreb, 24. februar 1990) bio je hrvatski pesnik. Ratnih godina 1941 — 1945. bio je pripadnik Narodnooslobodilačkog pokreta. Do 1980. godine je bio predavač Katedre za teoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a neko vreme i lektor na Sorboni. U početku nastavlja tradicionalni izraz hrvatske poezije koji zatim proširuje evropskim vidicima (najveći uticaj na njegovo stvaralaštvo je izvršio Federiko Garsija Lorka). Jedan je od utemeljivača modernog hrvatskog pesničkog izraza. Objavljivao je i članke, prozu, eseje i drame u kojima je prisutna mitska koncepcija. Prevodio je sa ruskog i italijanskog jezika. Zbirke „Crveni konj“, „Pijetao na krovu“, „Biti ili ne“, „Malo kamena i puno snova“, „Divlje oko“, „Čudo i smrt“. Kaštelan, Jure, hrvatski književnik (Zakučac kraj Omiša, 18. XII. 1919 – Zagreb, 24. II. 1990). Na Filozofskome fakultetu u Zagrebu slavistiku diplomirao 1949., a 1956. doktorirao tezom o pjesništvu A. G. Matoša. Od 1942. bio je u partizanima, a nakon rata radio u novinskim i izdavačkim redakcijama. Godine 1950–80. bio je profesor teorije književnosti na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Redoviti član JAZU bio je od 1979., a od 1985. do kraja života bio je voditelj njezina Zavoda za književnost i teatrologiju. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1984). Prvom zbirkom pjesama Crveni konj (1940) iskazao je svoj ideološki angažman i zacrtao većinu pjesničkih preokupacija i osobina svojega pjesništva. To je lirika grada u ozračju predratnoga vremena i sa slutnjom rata. Baštineći stih hrvatske usmene književnosti i dotadašnjega pjesništva, stvorio je pjesme moderne, nadrealističke strukture s neobičnom metaforikom i neočekivanim značenjima, često povezanima s mitološkim i magijskim simbolima, a isprepletanjem različitih tipova govora, ritmički je dinamizirao stih. U zbirci Pijetao na krovu (1950) evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema Tifusari, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega tifusara u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Biti ili ne (1955) i Malo kamena i puno snova (1957) zbirke su pune stvaralačke zrelosti, u kojima je spoj stvarnosti, metafizike i sna pjesnički ostvaren isprepletanjem nekoliko stilova. Zbirku Divlje oko (1978) zasniva na pjevanju o vječnim suprotnostima te unosi mitsku i mitološku transcendenciju. Kaštelanovo je pjesništvo od početka usmjereno ostvarivanju sklada sadržaja i izraza, objedinjujući u sebi ukupnost pjesničkih postupaka suvremene hrvatske poezije te dosežući njezine vrhunce. U zbirku proza Čudo i smrt (1961) unio je obilježja antiproze, s prevladavajućim postupcima oneobičavanja običnoga, a u dramske tekstove Pijesak i pjena (1958) i Prazor (1972) obilježja antidrame. Napisao je studije o Matošu i A. B. Šimiću, više eseja, članaka, recenzija, predgovora, osvrta na kazališne predstave i izložbe te uredio više izdanja hrvatskih pjesnika. Prevodio je s talijanskoga, francuskoga, španjolskog i češkog jezika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 — Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i `pesnikom Pariza`. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château[1]. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama

Gradina, 1982. Bibliotečki primerak, sa dva-tri mala pečata. U odličnom stanju, naročito s obzirom na slab kvalitet štampe. Vrlo retko u ponudi. Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Treća pesnička knjiga jednog od najboljih savremenih srpskih pisaca. Izuzetno retko u ponudi! Vladan Matijević (Čačak, 16. novembar 1962) srpski je književnik. Dobitnik je Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.[1] Biografija Osamnaest godina je radio u fabrici bazne hemije, od 2005. zaposlen je u galeriji Nadežda Petrović u Čačku. Počeo je sa pisanjem poezije, njegove pesme štampane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo. Do danas je objavio trinaest knjiga, većina je imala više izdanja. Romani su mu prevođeni na francuski, nemački, španski, italijanski, bugarski i makedonski jezik. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine. O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od sto kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Josipa Babela (2004) i Olgice Rakić (2010). Bio je gost u emisijama Velje Pavlovića `Nivo 23` (2014) na Studiju B i Rade Đurić `Da sam ja neko` (2023) na N1 televiziji. Pisac i urednik Aleksandar Gatalica snimio je 2016. za RTS polučasovnu emisiju Književni dijalog sa Vladanom Matijevićem. U jednom intervjuu izjavio je: Umetničko stvaranje, pisanje posebno, nije sportsko takmičenje koje čoveka obavezuje na sve bolje rezultate. Da bi se od njega živelo mora se misliti na tiraže i objavljivati bar jednom godišnje. Ja to ne mogu. Živeo sam za pisanje, ali ne i od njega, i ne vidim kako bi se to moglo promeniti?! To je moja sudbina. Živi u Čačku. Nagrade Nagrada „Milutin Uskoković”, za pripovetku „Proleće Filipa Kukavice”, 1999.[2] Andrićeva nagrada, za knjigu priča Prilično mrtvi, 2000. Nagrada „Jovan Dučić” (2), za pripovetku „Zamagljeni krug”, Književna zajednica „Jovan Dučić”, Trebinje, 2002. Ninova nagrada, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Zlatni hit liber”, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Zlatni bestseler”, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu eseja Memoari, amnezije, 2012. Nagrada „Kočićeva knjiga”, za knjigu eseja Memoari, amnezije, 2012. Nagrada „Stevan Sremac”, za knjigu priča Pristaništa, 2015. Nagrada „Danko Popović”, za knjigu priča Pristaništa, 2015. Nagrada „Ramonda serbika”,za celokupno književno delo i značajan doprinos književnosti i kulturi, 2019. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za celokupno književno delo, 2023. Književna nagrada „Beogradski pobednik”, za roman Pakrac, 2024.[3] Dela Romani Van kontrole (1995) R. C. Neminovno (1997) Pisac izdaleka (2003) Časovi radosti (2006) Vrlo malo svetlosti (2010) Susret pod neobičnim okolnostima (2016) Sloboda govora (2020) Pakrac (2023) Knjige priča Prilično mrtvi (2000) Pristaništa (2014) Drugo Ne remeteći rasulo (pesme, 1991) Samosvođenje (pesme, 1999) Žilavi komadi (drame, 2009) Memoari, amnezije (eseji, 2012)

Jovan Popović: FATAMORGANA NAD RAVNICOM - Odabrane pesme, Književna opština Vršac 1977, str. 66. Izbor i pogovor Milan Pražić. Očuvanost 4-. ПОПОВИЋ Јован – песник и позоришни критичар (Велика Кикинда, 18. XI 1905 – Београд 13. II 1952). Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији (селу које је после Првог светског рата припало Румунији), где му је отац био апотекар, а његова породица – једина српска породица. Матурирао је у гимназији у Кикинди (1923) и исте г. се уписао на Филозофски факултет у Бгду (Педагогија, чиста филозофија и упоредна књижевност). У Бгду је 1925. у сопственом издању објавио прву збирку песама – Хаџија вечности, а 1926. у Великој Кикинди другу – Плес над празнином. Сарађивао је у угледним југословенским часописима („Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“, „Преглед“). Заједно са Новаком Симићем уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије Књига другова (Велика Кикинда 1929), али је књига, после изласка из штампе, заплењена. У Великој Кикинди је 1930. одржано јавно суђење њему и још петорици сарадника Књиге другова. Књижевници су, после вишемесечног затвора, ослобођени. Крајем 1930. настанио се у Бгду, где је између 1931. и 1940. живео од коректура и превода. Преводио је са енглеског, француског, немачког и мађарског језика – дела Е. Глезера, В. Г. Калдерона, Б. Травена, В. Бернтна, К. Керстена, Џ. Лондона, К. Барца, А. Еренштајна, Д. Дидроа, Х. фон Клајста, Х. Мала, Џ. Стајнбека, Л. Бромфилда, Ш. Петефија, К. Маркса, Ф. Енгелса и других. Уз то, био је уредник, сарадник или члан редакције књижевних часописа „Стожер“, „Нин“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Уметност и критика“, у којима је расуто мноштво његових радова: есеја, књижевних и позоришних критика. Г. 1932. „Нолит“ је штампао прву књигу његових приповедака Реда мора да буде, а у марту 1941, у Просветно-издавачкој задрузи „Змај“ у НСаду, штампана му је збирка приповедака Лица у пролазу, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. У августу 1941. одлази у Посавски партизански одред. У време рата прошао је кроз разне војне јединице, био на многим дужностима (од борца до политичког руководиоца), радио у партизанској штампи и писао, поред књижевних, и многе пригодне текстове. У Санџаку – Босанској крајини, 1942, објављено је шапирографисано издање ратних песама Ласта у митраљеском гнезду. У издању „Слободне Војводине“ појавила се, у Срему 1944, још док је трајао рат, збирка П. ратних приповедака Истините легенде. После ослобођења земље био је на разним дужностима (директор Драме НП у Бгду, уредник рубрике за културу „Борбе“, уредник „Књижевних новина“) и развио веома интензивну књижевну, културну и јавну делатност. Г. 1949. разболео се од тешке болести срца. Издавачко предузеће „Култура“ у Бгду објавило је 1951. Песме, избор из целокупног П. опуса. Многе П. песме казиване су безброј пута са сцене СНП. У историји српске литературе данас је већ јасно утврђено П. место – његово песничко, приповедачко и критичарско-публицистичко дело је значајан део делатности генерације стваралаца који су, и у периоду између два рата и у првим г. после ослобођења, без резерве и компромиса ставили све своје духовне снаге у службу пролетаријата и револуције.