stara cena: 28.263,00 din cena: 23.990,00 din (PDV uključen) popust: 15% ušteda: 4.273 din Akcija traje od: 03.05.2024. do: 01.06.2024. Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Težina za isporuku: 14,000 kg Deklaracija Kol: Saobraznost: 2 Godine Opis i namena proizvoda Fieldmann akumulatorska kosilica za travu 2x20V FZR 70335-A FIELDMANN akumulatorska kosilica predstavlja vrhunac moderne tehnologije održavanja bašti i dvorišta, dizajnirana da pruži efikasno i pouzdano košenje površina do 350 kvadratnih metara. Sa svojim naprednim karakteristikama i pratećim priborom, ova kosilica se izdvaja kao idealno rešenje za vlasnike domova koji traže visokokvalitetan alat za održavanje svoje bašte. U osnovi ovog seta nalaze se dve baterije od 20V/2Ah zajedno sa brzim punjačem, što omogućava korisnicima da bez prekida rade na uređenju svoje bašte. Zahvaljujući ovim baterijama, FIELDMANN akumulatorska kosilica pruža kontinuiranu i snažnu operaciju košenja, eliminisajući potrebu za čestim pauzama za punjenje. Napredni motor bez četkica koji pokreće ovu kosilicu nije samo izdržljiv već i efikasan, sa dugim vekom trajanja i bez ikakve potrebe za održavanjem. Ovo je značajno smanjuje troškove i vreme potrebno za održavanje, čineći FIELDMANN kosilicu dugoročno isplativom investicijom. Bezbednost je takođe ključni aspekt ovog uređaja. Sa sigurnosnim prekidačem koji sprečava slučajno pokretanje oštrice, korisnici mogu biti mirni tokom rada sa mašinom. Ovo je posebno važno u domaćinstvima sa decom ili kućnim ljubimcima, gde je povećana opasnost od nezgoda. Kvalitet izrade ovog modela je još jedan faktor koji ga izdvaja. Konstruisana od visokokvalitetne, izdržljive plastike, kosilica obećava dugotrajnost i pouzdanost, što je čini odličnom investicijom za svakog vlasnika bašte. Još jedna prednost FIELDMANN akumulatorske kosilice je njena kompatibilnost sa FAST POWER 20V programom baterija. Ovo znači da se isporučene baterije mogu koristiti sa širokim spektrom drugih alata istog brenda, pružajući korisnicima fleksibilnost i širinu u održavanju bašte i drugim radovima. Zaključno, FIELDMANN akumulatorska kosilica nije samo efikasan i pouzdan izbor za košenje bašte, već predstavlja i pametnu investiciju zahvaljujući svojoj dugotrajnosti, niskim troškovima održavanja i kompatibilnosti sa drugim alatima. Njena napredna tehnologija, visoka bezbednost i izdržljiva konstrukcija čine je idealnim izborom za svakog ko želi da svoju baštu održava bez muke i sa stilom. Karakteristike proizvoda Li-Ion sistem baterija 2 x 20 V / 2 Ah Motor bez četkica - veća efikasnost motora bez održavanja Elektronska kontrolna jedinica za efikasno korišćenje punog kapaciteta Li-Ion baterije Raspon od 33 cm u kombinaciji sa 2 x 20 V baterijama obezbeđuje dovoljne performanse Idealno za površine do 350 m2 Brzi punjač + 2 x 2 Ah baterije uključene Za rad ove mašine uvek su potrebna dva akumulatora istog kapaciteta Širina košenja 33 cm Centralno podešavanje visine košenja - 5 pozicija Visina sečenja: 25 - 65 mm Plastična korpa za sakupljanje 35 l sa indikatorom punjenja Drška podesiva po visini Preporučena površina košenja do 350 m2 Vreme punjenja: 60 ​​min (2 Ah) Brzi punjač + 2 x 2 Ah baterije uključene Težina: 12,5 kg Obim isporuke 2 baterije 20V 2Ah Punjač

Detalji predmeta Stanje Polovno vrlo dobro očuvano Бухара је пети град по величини у Узбекистану. Бухара је један од најстаријих градова Узбекистана. Један је од навећих градова на путу свиле. Бухара је једно време била интелектуални центар исламског света. Један је од два највећа центра Таџика у Узбекистану. Историјски центар Бухаре је на УНЕСКОвом списку светске баштине. Садржај 1 Историја 1.1 Порекло 1.2 Предисламска ера 1.3 Исламска ера 1.4 Модерно време 2 Становништво 3 Знаменитости 3.1 Исмаил-Самани маузолеј 3.2 Пои Калјан комплекс 4 Партнерски градови 5 Референце 6 Спољашње везе Историја Бухара је један од главних центара иранске цивилизације током великог дела историје. Архитектура и археолошки налази су ступови персијске културе и уметности. Бухара је дуго била део Персијског царства. Саманидски маузолеј Порекло становника је од аријске имиграције у подручје. Ирански Согдијани су населили подручје, па је неколико векова после тога персијски постао гловни језик. Последњи емир Бухаре је био Мухамед Алим кан (1880—1944) Порекло Град Бухара је основан 500. п. н. е. Око Бухаре регија је била настањена од 3.000. п. н. е. Ту је постојала Сапали култура. Око 1500. п. н. е. различити фактори, као што су промена климе, технологија гвожђа и долазак Аријеваца изазвали је сеобу становништва према Бухари. Сапали и Аријевци су живели заједно на обали језера. До 1.000. п. н. е. обе групе су се стопиле у јединствену културу. Нова Согдијанска култура цветала је у градовима државама Заравшан долине. Језеро се временом нестајало, а ту су настала 3 утврђена насеља и тако је ту око 500. п. н. е. настао град Бухара. Предисламска ера IMG 6842-Buchara.JPG Бухара је 500. п. н. е. била вазална држава Персијског царства. Касније је освојио Александар Македонски, па постаје део хеленистичког Селеукидског царства, па Грчко-бактријског царства, затим Кушанског царства. Бухара је била култни центар обожавања анахите са одговарајућим храмовима. Једном месечно становништво би замењивало старе идоле новима. Те свечаности заједно са трговином одвијала се у Бухари испред храма. Свечаност је наводно обезбеђивала плодност земље, о којој је становништво зависило. Бухара је тако постала трговачки центар. Како је трговина расла дуж пута свиле, Бухара је постала логичан избор као место трговине. Трговина свилом створила је велики просперитет и раст града, што се завршило око 350. п. н. е. Након пада Кушанског царства Бухару су преузела Хуа племена из Монголије, па је Бухара почела лагано да назадује. У Бухари се налази и доста Јевреја, који су дошли у римска времена. Пред почетак арапских инвазија Бухара је била упориште припадника зурванитске јереси, као и још две прогањана религиозна покрета унутар Сасанидског царства, а то су били манихејизам и халдејско хришћанство. Када су исламске војске дошле до Бухаре око 650. нашли су вишенационалну, мултирелигиозну децентрализовану скупину малих кнежевина. Изостанак централне власти значио је да су Арапи лако побеђивали, али нису лако могли одржавати територије. Арапи су Бухару заиста освојили тек после битке код Таласа 751. Ислам је постао доминантна религија и остао је до данашњега дана. Исламска ера Хор Минор Бухара је 850. постала престоница персијског Саманидског царства. За време златнога доба Саманида Бухара је постала интелектуални центар исламског света. Најстакнутији исламски учењак Имам ел Бухари је рођен у Бухари. Бухара је била и центар суфизма, а посебно Накшбандијевог реда. Саманиде су 999. свргли караканидски Ујгури. Касније је Бухара била део краљевства Хорезум шахова, што је разјарило Монголе. Џингис-кан је 1220. сравнио град. Бухара се споро опорављала, па је била део чагатајевог каната, затим Тимуридског царства, па Бухарског каната и онда Бухарског емирата, који је трајао до 1920, иако је Бухара била доста времена под руским протекторатом. Модерно време Бухара је постала део руског царства и монета у игри између Русије и Велике Британије. Транскаспијска железница је изграђена кроз Бухару крајем 19. века. Била је кратко независна, па постаје део Совјетског Савеза. Након стварања Совјетског Савеза Таџици су тражили независност, Тада је постојхао само Узбекистан. Руси су подржали Узбеке, па су традиционално и лингвистички ирански градови као Самарканд и Бухара постали део Узбекистана. Златник Грчко-бактријског краља Еукратида (170. п. н. е.-145. п. н. е.), највећи је златник искован у антици. Имао је 169.2 грама и дијаметар од 58 милиметара. нађен је у Бухари, а касније га је узео Наполеон III Становништво [икона] Овај одељак треба проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. Популација (ист.): Бухара Година Становништво Знаменитости Исмаил-Самани маузолеј Једна је од најистакнутијих грађевина централноазијске архитектуре. Саграђен је између 892. и 943. и представља маузолеј Исмаила Саманија, оснивача Саманидске династије. Пои Калјан комплекс Пои Калјан значи „стопало Великог“, а припада архитектонском комплексу великог минарета Калјан Калјан минарет, висок је 45,6 m. Кула има пречник од 9 m. Калјан џамија завршена је 1514. Мири Аран Медреса Партнерски градови Пакистан Лахор Сједињене Америчке Државе Санта Фе Француска Ријеј Малмезон Немачка Бон Шпанија Кордоба Турска Малатија Иран Nishapur Самарканд Таџикистан Кучанд Референце Спољашње везе Бухара на Викимедијиној остави.

УВОД Свети Јефрем Сирин (306-373), познат као ђакон из Едесе, прозван харфом Духа Светога, остао је пре свега запамћен као песник, псалмопојац сиријског језика, будући да управо поезија представља главни књижевни медији преко којег је овај свети отац комуницирао са својом публиком. Можемо без сумње рећи да је Свети Јефрем својим колосалним делом дефинисао сиријски језик и културу, и да је својим напорима учврстио никејску веру међу хришћанима сиријског говорног подручија. Можда је управо због овога, као и због литургијске употребе његовог опуса, Свети Јефрем успео да изађе из анонимности на коју су осуђени остали писци богате сиријске традиције. Не само да је изашао из анонимности, него је, поготову међу научницима модерних времена, хваљен као претходник Романа Мелода и византијског контакиона, као и највећи песник патристичког периода, и можда једини теолог-песник који може да стоји раме уз раме са Дантеом. Овом приликом, можда неочекивано, доносимо његова два најпознатија прозна дела: Коментар на Књигу Постања и Комнентар на Књигу Изласка. Далеко од тога да је генији овог писца остао везан само за поетски израз, овде, преко његових коментара на књиге Торе, како он назива Свето Писмо Старог Завета, упознајемо Светог Јефрема као врсног теолога и учитеља, који је делом модификујући традицију која му је била позната из јеврејских извора, делом полемишући са учењима која је сматрао за јеретичка, по свему судећи користио своје коментаре на Стари Завет пре свега као својеврсне приручнике путем којих се обраћао тзв. синовима и кћерима завета, који су представљали раносиријски аскетски покрет, посвећен пре свега служби локалног свештенства и епископа. Коментари које овде доносимо, настали су током последњих десет година живота Светог Јефрема, када је непосредно након предаје његовог родног града Нисибиса у руке Персијанцима (363), заједно са делом хришћана града, уточиште нашао у граду Едеси. Управо је у Едеси, као плод његовог мисионарског рада, настао велики број његових дела. Још за време његовог живота, корпус Светог Јефрема превођен је скоро на све језике хришћанског света: на грчки, јерменски, латински, арапски, коптски, етиопски, старословенски, грузијски и сиро-палестински. Почев од овог периода, јавило се клупко проблема аутентичноси дела која су до нас дошла под именом овог писца, које су научници настојали да одмрсе почев од првих критичких издања дела Светог Јефрема на сиријском језику. Из тог разлога не треба да изненади да се одистински Свети Јефрем, који је између осталог сачуван у преводу дела које доносимо, у великој мери разликује од Светог Јефрема псеудо-монаха, којег памте списи који су под именом овог писца сачувани пре свега на грчком језику. У научним круговима не постоји сумња у аутентичност библијских коментара које овом приликом доносимо. Свети Јефрем је засигурно написао коментаре на све књиге Библије, и већина њих сачувана је у преводу на јерменски језик и још увек чекају једну научно-критичку евалуацију. У самом наслову Коментара на Постање, Свети Јефрем именује своје дело сиријском речи пушака - објашњење, излагање, док Коментар на Излазак дефинише као тургама - превод или тумачење. На основу композиције дела можемо закључити да стилски не постоји разлика између ова два дела, те да Свети Јефрем ова два израза користи као синониме. Из тог разлога, овај превод смо једноставно насловили Коментар на Књигу Постаља и Изласка. Приликом превода који овде доносимо, настојали смо да, колико то синтакса српског језика дозвољава, што дословније следимо сиријски текст. Велики број заменица које сиријски преферира у односу на именице, настојали смо да сачувамо, интервенишући само повремено како би текст појаснили, додајући у курзиву именице на које се заменице односе. Паралелизми које Свети Јефрем користи и игра речи које имају сличну фонетску вредност нисмо могли потпуно да пренесемо због духа српског језика, али смо настојали да повремено у виду објашњења упутимо читаоца да читаве егзегетске махинације Светог Јефрема, које понекад изгледају исфорсиране, уствари представљају литерарну слободу писца који ствара причу око два слична корена сиријског језика. Библијске цитате које доноси Свети Јефрем, такође смо ставили у курзив. Свети Јефем је користио Пшита превод библијског текста, који се делом разликује од Масоретске традиције. На неким местима није нам јасно коју текстуалну традицију користи Свети Јефрем, а понекад, можемо назрети да писац цитира свети текст из меморије. Што се текста Новог Завета тиче, Свети Јефрем користи Татјанов Дијатесарон. Настојали смо да приликом превода не оптеретимо читаоца детаљним библиографским јединицама. Детаљна библиографија, коју смо делом консултовали, налази се на крају овог превода. Такође, покушали смо да читамо текст Светог Јефрема паралелно са рабинским изворима, на које упућујемо читаоца у фуснотама. Сматрамо даје методолошки оправдано користити јеврејске изворе, који делом хронолошки потичу из каснијег периода, будући да се у њима сачувала традиција која претходи веку у којем је живео Свети Јефрем. Однос Светог Јефрема и Јевреја односно јеврејске егзегезе представља комплексно питање, на које ћемо настојати да детаљније одговоримо у некој од наредних публикација. Сиријски текст који је коришћен приликом превода заснива се на: R. M. Тоnnеаu, Sancti Ephraem Syri in Genesim et in Ехоdum, CSCO 152, Scriptores Syri 71 (Louvain: Еmptimеriе Orientaliste L. Durbecq, 1955). Грешке које се налазе у овом издању исправљене су на основу поређења са манускриптом Vatican 110 који се може наћи на DVD-Rom издању Brigham Young University: Syriac Manuscripts frоm Vatican Library, Volume Оnе. Садржај Увод, 7 Скраћенице, 11 Тумачење које сачини мар Јефрем на Прву књигу Торе, 13 Тумачење Изласка Друге књиге Торе које сачини благословени мар Јефрем, 141 Извори, 179 Библиографија, 180 Наслов: Тумачење на Књигу постања и Књигу изласка Издавач: Каленић Страна: 182 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 20,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-84183-61-5

Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Broj ocena: 95 Cena sa PDV: 1999 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 7123 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.80 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Kazna za greh Autor: Jelena Bačić Alimpić Format: 13x20x5 cm Broj strana: 712 Pismo: Latinica Povez: Kutija + mek Opis proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: Jesi li srećna, Ema? Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu. O autoru: Jelena Bačić Alimpić je rođena 1969. godine u Novom Sadu. Školovala se u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT mrežu i TV Novi Sad u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je bila novinar i urednik u sistemu Color Press Group. Od 2002. godine do kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na Televiziji Pink. Dobitnica je mnogih nagrada za televizijsko stvaralaštvo i novinarstvo u zemlji i regionu. Autorka je romana bestselera Ringišpil (2010), koji je preveden na makedonski i turski jezik, nagrađen Zlatnim Hit liberom i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. Ringišpil je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji Dragulji Lagune, kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće Laguna. Njen drugi roman Pismo gospođe Vilme (2012) i treći Poslednje proleće u Parizu (2014) takođe su postali bestseleri, prevedeni su na makedonski jezik, nagrađeni Zlatnim Hit liberom i proglašeni za najčitanije knjige domaćeg autora u 2012. i 2014. godini. U oktobru mesecu 2015. godine objavljen je njen četvrti roman Noć kada su došli svatovi, prva knjiga iz trilogije Kazna za greh, koja je postavila nove rekorde u prodaji i čitanosti. Prevedena je na makedonski jezik. Druga knjiga iz trilogije Kazna za greh, i autorkin peti roman – Knjiga uspomena, objavljena je februaru 2016. godine; takođe je prevedena na makedonski jezik. Živi u Novom Sadu kao slobodna umetnica, udata je i ima dvoje dece, Marka i Dunju. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Pandurović, Sima Naslov Stihovi / Sima Pandurović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1921 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1921 (Beograd : `Zastava`) Fizički opis 128 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ23 ; ǂknj. ǂ155 Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: U nemirnim senkama ; Iluzije sećanja i nade ; Dani i noći ; Posmrtne počasti ; Tamne ispovesti ; Pod razvijenim zastavama ; Iskušenja Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 – Beograd, 27. avgust 1960) je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Rođen je u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se verio a potom i oženio Branislavom (1887–1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847–1912) iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece, prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922–23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923. Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvinslinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića. MG85

ČUDNI I MAHNITI SVET U KOME SE PIŠE TELOM Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“,živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu,koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka,koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet.  No,Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna  priča,koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjemsimetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.Ovaj pseudo kriminalistički roman, u kome je ubica poznat već od prve stranice, i koji sam postaje detektiv sopstvenog zločina, pokušavajućida otkrije sopstvenu motivaciju, stalnim aluzijama upućuje čitaoca na one druge, vojne zločine, koji su zapravo onaj neophodni kontekst Agustinovognaizgled apsurdnog postupka. “U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noarpokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju, s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila. On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen. U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka. Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima.  Ona je simboličko istraživanje naše lične i kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti.“ Čeril Nimc u American Book Review Knjigu je sa španskog prevela Ana Marković. O autorki: Luisa Valensuela (Luisa Valenzuela – Buenos Ajres, 1938) – autorka brojnih eseja, romana, pripovetki, mini-priča i jedna od najvažnijih savremenih argentinskih književnica. Rođena u umetničkoj porodici – njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica – Valensuela je od malena bila okružena velikanima argentinske književnosti; u njenoj kući okupljali su se Borhes, Bjoj Kasares i Ernesto Sabato između ostalih. Vrlo mlada počela je i sama da se bavi novinarskim poslom i književnošću. Puno je putovala, živela je u Francuskoj, Španiji,  Meksiku i SAD. U Njujorku je provela deset godina (1979- 1989), gde je otišla da radi kako bi se sklonila od vojnog režima u zemlji. Tamo je i napisala Roman noar s Argentincima (1990).  Dobitnica brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, prevođena na brojne svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu Ponekad klasifikovana kao predstavnica latinoameričkog posbooma, u kome je zapaženo veće učešće ženskih autorki, među kojima je najpoznatija Isabel Aljende, sama Valensuela se ograđuje od sentimentalnog romana  i magičnog realizma karakterističnog za mnoge književnice te generacije. Valensuela piše političku književnost, u najširem smislu te reči, i bavi se u svojim autopoetičkim esejima prevashodno konceptima ženskog pisma i pisanja telom. Od velikana latinoameričke književnosti, stilski joj je vrlo blizak Hulio Kortasar: njena je proza duhovita, razigrana, eksperimentalna, istovremeno zabavna i vrlo kritična u odnosu na društvenu i političku stvarnost. Važnija dela: Ovde se dešavaju čudne stvari (1975, priče), Kao u ratu (1977, roman), Promena oružja (1982, priče), Roman noar s Argentincima (1990, roman), Simetrije (1993, priče), Putešestvije (2001, roman), Opasne reči (2002, eseji), Sutrašnjica (2010, roman), Sardinijska maska (2012, roman), Dnevnik maski (2014, putopis).

Opis ČUDNI I MAHNITI SVET U KOME SE PIŠE TELOM Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“,živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu,koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka,koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet. No,Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna priča,koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjemsimetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.Ovaj pseudo kriminalistički roman, u kome je ubica poznat već od prve stranice, i koji sam postaje detektiv sopstvenog zločina, pokušavajućida otkrije sopstvenu motivaciju, stalnim aluzijama upućuje čitaoca na one druge, vojne zločine, koji su zapravo onaj neophodni kontekst Agustinovognaizgled apsurdnog postupka. “U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noarpokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju, s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila. On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen. U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka. Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima. Ona je simboličko istraživanje naše lične i kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti.“ Čeril Nimc u American Book Review Knjigu je sa španskog prevela Ana Marković. O autorki: Luisa Valensuela (Luisa Valenzuela – Buenos Ajres, 1938) – autorka brojnih eseja, romana, pripovetki, mini-priča i jedna od najvažnijih savremenih argentinskih književnica. Rođena u umetničkoj porodici – njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica – Valensuela je od malena bila okružena velikanima argentinske književnosti; u njenoj kući okupljali su se Borhes, Bjoj Kasares i Ernesto Sabato između ostalih. Vrlo mlada počela je i sama da se bavi novinarskim poslom i književnošću. Puno je putovala, živela je u Francuskoj, Španiji, Meksiku i SAD. U Njujorku je provela deset godina (1979- 1989), gde je otišla da radi kako bi se sklonila od vojnog režima u zemlji. Tamo je i napisala Roman noar s Argentincima (1990). Dobitnica brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, prevođena na brojne svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu Ponekad klasifikovana kao predstavnica latinoameričkog posbooma, u kome je zapaženo veće učešće ženskih autorki, među kojima je najpoznatija Isabel Aljende, sama Valensuela se ograđuje od sentimentalnog romana i magičnog realizma karakterističnog za mnoge književnice te generacije. Valensuela piše političku književnost, u najširem smislu te reči, i bavi se u svojim autopoetičkim esejima prevashodno konceptima ženskog pisma i pisanja telom. Od velikana latinoameričke književnosti, stilski joj je vrlo blizak Hulio Kortasar: njena je proza duhovita, razigrana, eksperimentalna, istovremeno zabavna i vrlo kritična u odnosu na društvenu i političku stvarnost. Važnija dela: Ovde se dešavaju čudne stvari (1975, priče), Kao u ratu (1977, roman), Promena oružja (1982, priče), Roman noar s Argentincima (1990, roman), Simetrije (1993, priče), Putešestvije (2001, roman), Opasne reči (2002, eseji), Sutrašnjica (2010, roman), Sardinijska maska (2012, roman), Dnevnik maski (2014, putopis).

Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

Fermaova poslednja teorija Godine 1988, na zidu stanice Njujorske podzemne zeleznice osvanuo je grafit:x^n+y^n=z^n: nema resenjaImam zaista velicanstven dokaz za ovo, ali ga ne mogu ispisati, jer mi upravo stize voz.Grafit je ocigledno bio inspirisan tekstom, koji je, oko 350 godina pre toga, slavni francuski matematicar Pjer de Ferma napisao na marginama svoje knjige:Cuius rei demonstrationem mirabilem sane detexi hanc marginis exiguitas non caperet.Imam zaista velicanstven dokaz ove teoreme, ali je margina isuvise uska da bi on na nju stao.Neposredan povod za grafit bio je objavljen dokaz istinitosti takozvane Fermaove poslednje ('poslednja' zbog toga sto je ostala poslednja nedokazana teorema salvnog Francuza) teoreme,(iako je nazivana teoremom, vekovima je to bila samo pretpostavka) koji se, nakon strucnog pregledanja, pokazao pogresnim. Samo nekoliko godina posle toga, u junu 1993. godine, engleski matematicar Endru Vajls, profesor sa univerziteta Prinston, objavio je svoj dokaz jednog od najtezih svetskih problema, problema koji je zbunjivao najvece matematicare vise od tri veka. Sve svetske novine pisale su o ovom istorijskom dogadjaju, a Vajls je dobio mesto medju '25 najinteresantnijih ljudi godine' u magazinu People zajedno sa princezom Dajanom i Oprom Vinfri. Medijska guzva i slava nisu trajali dugo, jer je, nakon recenzije rada, utvrdjeno da i ovaj dokaz ima gresku. Novine su zatim morale da demantuju radosne vesti, a Fermaova poslednja teorema se jos jednom pokazala kao problem koji se ne predaje lako. Stoga i ovaj duhoviti grafit dobro ilustruje situaciju u kojoj su bili matematika i matematicari kada se radilo o Fermaovoj poslednjoj teoremi.Fermaova poslednja teorema je problem koji zavarava jednostavnom formom, ali koji zastrasuje svojom kompleksnoscu i tezinom. Ona je direktan potomak Pitagorine teoreme, koje se svi secamo iz skolskih dana:' U pravouglom trouglu, to zna svako dete, kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru kvadrata nad obe katete', ili iskazano simbolima:x^2+y^2=z^2 gde su sa x,y, i z obelezene duzine stranica u pravouglom trouglu. I dok je broj resenja ove jednacine beskonacan, tj. moze se pronaci beskonacan broj trojki x, y, z koje zadovoljavaju ovu jednacinu, Fermaova poslednja teorema tvrdi da, ako se u ovoj jednacini, kvadrat zameni kubom ili nekim vecim stepenom, celobrojnih resenja ove jednacine nema. Ili, x^n+y^n=z^n, nema celobrojinih resenja za n vece od 2. Ferma je tvrdio da ima dokaz, ali on nikada nije pronadjen. Stavise, ispostavilo se da ga nakon njega ni najveci umovi na planeti nisu mogli ponovo izvesti. Tek na kraju dvadesetog veka, Endru Vajls je, nakon sedam godina rada u izolaciji i jos cetrnaest meseci agonije koja je pratila ispravljanje greske u prvobitnom dokazu, uspeo da dokaze ovu teoremu koriscenjem najsavremenijih matematickih tehnika.Radom na Fermaovoj poslednjoj teoremi Vajls je takodje uspeo da ispuni i svoj decacki san. Imao je tu retku privilegiju, kako i sam kaze, da kao odrastao covek moze da radi na onome sto je zeleo od detinjstva. Ovo je zaista retka privilegija, a knjiga Fermaova poslednja teorema, autora Sajmona Singa veoma dobro opisuje sta je sve Vajls dozivljavao, na kakve je probleme nailazio, kakav zivot je morao da vodi i cega je sebe morao da lisi da bi stigao do cilja. Uzbudljiva i interesantna, ova knjiga pocinje opisom predavanja koje je Vajls odrzao u Institutu Isak Njutn u Kembridzu, u gradu u kome se rodio i proveo detinjstvo i u kome se prvi put kao desetogodisnjak susreo sa Fermaovom poslednjom teoremom. Na ovom predavanju Vajls je objavio svoj dokaz eminentnoj publici sastavljenoj od najpoznatijih svetskih matematicara, koji su bili zadivljeni i veoma uzbudjeni sto prisustvuju jednom istorijskom dogadjaju. Recenzija ce pokazati da dokaz ima gresku. Bice zatim potrebno jos mnogo napora da se ona popravi.Istorija samog problema, kao i zivot Pjera de Fermaa, njegovog tvorca, prikazani su u ovoj knjizi sa mnogo interesantnih detalja, a tu su i neverovatne price o sudbinama onih koji su pokusavali da ovaj problem rese nakon Fermaa. Ojler, Gaus, Sofi Zermen, Lame, Kosi i mnogi drugi pokusali su da dokzu ovu teoremu, ali su uglavnom uspevali samo da naprave po neki korak napred. Rad mnogih matematicara nadogradjivan je i popravljan, da bi za 350 godina bio nacinjen samo mali napredak u pravcu pronalazenja dokaza. Mali zbog toga sto je ovaj problem iziskivao razresenje pitanja beskonacnosti. Validan matematicki dokaz podrazumeva da se moze pokazati da za sve brojeve n vece od 2, sto znaci do beskonacnosti, Fermaova jednacina nema resenja. Svi koji su radili na Fermaovoj poslednjoj teoremi uspevali su da dokazu da je ona istinita za odredjene vrednosti n, ali cak iako je ovih vrednosti za n bilo veoma mnogo, jos uvek je ostajalo beskonacno mnogo slucajeva za koje je teorema ostajala nedokazana. Ni kompjuteri u novije vreme nisu mogli dati neki veci doprinos resenju ovog problema, jer cak iako bi uspevali da provere ovu teoremu za pojedinacne slucajeve n do najveceg zamislivog broja, uvek bi se mogao naci broj n za jedan veci od tog broja, za koji teorema nije dokazana.Resavanje Fermaove poslednje teoreme je teklo u jednom pravcu, sve dok slucajno ova teorema nije bila povezana sa jednom drugom, takodje nedokazanom pretpostavkom, takozvanom konjekturom Tanijama- Simura. Ova konjektura, koju su postavili dvojica japanskih matematicra Goro Simura i Jutaka Tanijama, spajala je dve potpuno razlicite oblasti matematike, naime, modularne forme i elipticne jednacine, tvrdeci da su te oblasti usko povezane i da se zbog toga nereseni problemi iz jedne oblasti mogu resavati njihovim prebacivanjem u drugu oblast, gde bi se zatim 'napadali' tehnikama i metodama iz te oblasti. Ova konjektura je bila veoma znacajna za matematicare jer su mostovi medju raznim oblastima matematike bili veoma pozeljni i omogucavali su lakse resavanje problema. Na zalost, ovu konjekturu niko nije uspeo decenijama da dokaze, a sva matematika koja se na nju oslanjala bila je kao kula od karata.U jesen 1984. godine, matematicar Gerhard Fraj uspeva da ukaze na vezu izmedju konjekture Tanijama-Simura i Fermaove poslednje teoreme, a Ken Ribet ovu vezu i dokazuje. Posavsi od toga da je Fermaova poslednja teorema neistinita, tj. da je moguce naci resenje Fermaove jednacine, Fraj pokazuje da je ova jednacina zapravo elipticna jednacina. Ona je, medjutim, toliko neprirodna, da nikada ne moze biti modularna. S druge strane, konjektura Tanijama- Simura tvrdi da svaka elipticna jednacina mora biti modularna. Stoga, konjektura Tanijama- Simura mora biti neistinita! Postavivsi zatim svoje argumente 's druge strane', Fraj zakljucuje:1. Ako bi se dokazalo da je konjektura Tanijama- Simura istinita, tada svaka elipticna jednacina mora biti modularna.2. Ako svaka elipticna jednacina mora biti modularna, tada Frajeva elipticna jednacina ne sme postojati.3. Ako Frajeva elipticna jednacina ne postoji, tada ne mogu postojati resenja za Fermaovu jednacinu.4. Stoga je Fermaova poslednja teorema istinita!Od momenta kada je saznao da je ova tvrdnja dokazana, Endru Vajls je ostavio sve svoje obaveze koje je imao kao profesor, povukao se u malu radnu sobu u potkrovlju i u potpunoj izolaciji neprestano radio na dokazivanju konjekture Tanijama- Simura jer je sada dokazati njenu istinitost znacilo dokazati i istinitost Fermaove poslednje teoreme. Morao je najpre usvojiti strategiju savladavanja problema beskonacnosti, zato sto se i konjektrura Tanijama-Simura, kao i Fermaovova teorema, takodje odnosila na beskonacan broj jednacina. Induktivna metoda, koju je naposletku usvojio kao strategiju za dokazaivanje, dozvoljavala je da se ostvari zeljeni domino efekat. Dokazivanjem da je konjektura istinita za prvi slucaj, a zatim i dokazivanjem da, ako je ona istinita za slucaj nekog broja n mora biti istinita i za slucaj n+1 tj. za sledeci slucaj u nizu, pokrece se efekat rusenja domina pri kome svaka sledeca domina u redu pada zbog toga sto je i prethodna pala. Ovaj proces se nikada ne zavrsava, tj. zavrsava se u beskonacnosti. Koristeci dokaz indukcijom, a pri tome koristeci najnovije matematicke tehnike naseg doba, Vajls je bio u mogucnosti da savlada problem. Posle visegodisnjeg napora, kada je kompletan dokaz objavljen, Vajls je matematicare zapravo oslobodio dva velika problema: jednog romanticnog i bez prakticnog znacaja i drugog veoma vaznog za dalji razvoj matematike. Dokaz ovog prvog tj. Fermaove poslednje teoreme mnogo je vise znacio samom Endruu Vjalsu, jer je predstavljao ostvarenje njegove zelje iz detinjstva. Za svoj rad primio je vise nagrada, od kojih je jedna, takozvana Volfskelova nagrada, bila raspisana jos pocetkom dvadesetog veka u Nemackoj.Ono sto bi se na kraju moglo tvrditi, Fermaov 'zaista velicanstveni dokaz' sigurno nije mogao biti isti kao i Vajlsov dokaz na preko 100 stranica guste algebre, baziran na matematickim tehnikama dvadesetog veka. Zato mnogi veruju da je 'Fermaov dokaz' verovatno bio pogresan, da je slavni Francus samo mislio da ima dokaz. Postoje i oni drugi koji, iako je problem najzad resen, i dalje veruju da mogu pronaci i originalan Fermaov dokaz. Za to nije, veruju oni, potrebno nista vise od znanja matematike iz osnovne skole, onoliko koliko je i sam Pjer de Ferma verovatno posedovao. Potrebno je, medjutim, dostici njegov nivo genijalnosti u resavanju problema.Opisujuci Vajlsovu borbu sa problemom, autor Sajmon Sing u knjizi Fermaova poslednja teorema skicira i kratku istoriju matematike i opisuje sudbine njenih najvecih heroja kao sto su Evrist Galoa ili Alan Tjuring. U njoj se takodje moze citati o Raselovom paradoksu ili o neobicnom karakteru Kurta Gedela, kao i o njihovom doprinosu resavanju Fermaovog problema. Sudbine likova ove knjige date su sa mnogo fascinantnih detalja, kroz zanimljive i uzbudljive anegdote kao sto su one o dvoboju u zoru ili o samoubistvu u ponoc. Knjiga sadrzi i pitanja i odgovore na matematicke zadatke i zagonetke kao sto su: problem sa tegovima, primer Diofantove pitalice, pitanja iz teorije igara i drugi. Ilustrovana je portretima i fotografijama koji docaravaju likove ovih priv ca.Sledi primer problema sa tegovima iz knjige:Baseov problem sa tegovimaDa bi se izmerio bilo koji ceo broj kilograma od 1 do 40, vecina ljudi bi rekla da je potrebno sest tegova: 1, 2, 4, 8, 16, 32kg. Na ovaj nacin, sve tezine se mogu lako postici stavaljajuci sledece kombinacije tegova na jedan od tasova:1kg =12kg =23kg =2+14kg=45kg=4+1...40kg =32+8.Medjutim, stavljanjem tegova na oba tasa, tako da tegovi mogu biti i na istom tasu sa objektom koji se meri, Base je uspeo da resi zadatak upotrebom samo cetiri tega: 1, 3, 9, 27kg. Teg koji se postavi na isti tas sa objektom koji se meri, prakticno nosi negativnu vrednost. Trazene tezine se stoga mogu postici na sledeci nacin:1kg=12kg =3-13kg =34kg 3+15kg =9-3-1...40kg=27+9+3+1.Zagonetka o duzini Diofantovog zivotaPostoji jedan detalj iz Diofantovog zivota koji je preziveo u obliku zagonetke, a za koju se kaze da je bila urezana na njegovom nadgrobnom spomeniku:Bog mu je poklonio da bude decak jednu sestinu svog zivota, a dodavsi dvanaesti deo na ovo, On je oblozio njegove obraze maljama; zapalio mu je baklju braka posle sedmog dela, a pet godina posle vencanja On mu je dodelio sina. Ali, avaj! Kasno rodjeno nesrecno dete; kada je dostiglo polovinu ocevog punog zivota, ledena Sudbina ga je uzela. Posto je sebi ublazavao bol pomocu ove nauke o brojevima cetiri godine, svrsio je svoj zivot.Resenje zagonetke: Neka je duzina Diofantovog zivota oznacena sa L. Iz zagonetke vidimo da se ceo njegov zivot sastojao od:1/6 njegovog zivota, tj. L/6 proveo je kao decak L/12 proveo je kao mladic, L/7 zatim proveo je pre braka, posle pet godina rodio mu se sin, L/2 je bila duzina sinovljevog zivota, 4 godine proveo je u bolu, pre nego sto je umro.Duzina Diofantovog zivota predstavlja sumu gornjih elemenata: L=L/6+L/12+L/7+5+L/2+4. Jednacinu mozemo svesti na sledecu: L=(25/28)L+9, (3/28)L=9, L=(28/3)9=84. Dakle, Diofant je ziveo 84 godine.Problem defektne sahovske tableMatematicki dokaz je daleko mocniji i stroziji od koncepta dokaza koji mi obicno koristimo u svakodnevnom jeziku ili cak od koncepta dokaza po shvatanju fizicara ili hemicara. Razlika izmedju naucnog i matematickog dokaza je i suptilna i duboka i od izuzetne vaznosti je za razumevanje rada svakog matematicara od Pitagore naovamo.Nauka funkcionise po principu pravnog sistema. Za teoriju se pretpostavlja da je istinita ako postoje pokazatelji koji je dokazuju 'bez svake razumne sumnje'. Matematika se ne oslanja na rezultate nepouzdanih eksperimenata nego je izgradjena na cvrstoj logici. Ovo je demonstrirano problemom 'defektne sahovske table'.Imamo sahovsku tablu sa uklonjena dva polja u suprotnim uglovima, tako da su preostala samo 62 kvadrata. Sada uzmemo 31 dominu takvog oblika da svaka domina prekriva tacno dva kvadrata. Pitanje glasi: da li je moguce poreati 31 dominu tako da one pokriju sva preostala polja (62) na sahovskoj tabli?Postoje dva prilaza problemu:(1) Naucni prilaz: Naucnici bi pokusali da rese problem pomocu eksperimenta i posto bi probali nekoliko desetina mogucih kombinacija, otkrili bi da ni jedna ne odgovara. Na kraju, naucnici bi verovali da postoji dovoljno dokaza da bi se moglo reci da se tabla ne moze prekriti. Medjutim, oni nikada ne mogu biti sigurni da je ovo zaista tako zato sto moze postojati neka kombinacija koja nije testirana a koja resava problem. Postoje milioni razlicitih kombinacija i moguce je samo istraziti mali deo njih. Zakljucak da je trazeni zadatak nemoguce obaviti baziran je na eksperimentu, ali naucnik ce morati da zivi sa cinjenicom da njegova teorija jednog dana moze biti opovrgnuta.(2) Matematicki prilaz: Matematicar pokusava da odgovori na pitanje razvijajuci logicko razmisljanje koje ce izroditi zakljucak koji je bez sumnje tacan i koji ce ostati neopovrgnut zauvek. Jedno takvo razmisljanje je sledece:1. Oba ugaona polja uklonjena sa sahovske table su bele boje. Stoga sada imamo 32 crna polja i samo 30 belih.2. Svaka domina prekriva dva susedna polja, a susedna polja su uvek razlicitih boja, tj. jedno crno i jedno belo.3. Zato, bez obzira na to kako su rasporedjene, prvih 30 domina poredjanih na tablu mora prekriti 30 belih kvadrata i 30 crnih kvadrata.4. Posledica toga je da ce vas ovo uvek ostavljati sa jednom dominom i nepopunjena dva crna polja.5. Ali, setimo se, sve domine prekrivaju dva susedna kvadratna polja, a susedna polja su suprotna po boji. Posto su dva preostala polja iste boje ona ne mogu biti prekrivena jednom preostalom dominom. Zakljucujemo da je prekrivanje table nemoguce!Iz ovog dokaza se vidi da bilo koja od mogucih kombinacija domina nece uspeti da prekrije defektnu sahovsku tablu.Autor knjige Fermaova poslednja teorema, Sajmon Sing, studirao je fiziku na Imperijal koledzu u Londonu kao i na Univerzitetu u Kembridzu. Radio je u BBC-ju za emisiju 'Svet sutrasnjice', a 1996. godine bio je koproducent i reziser emisije 'Horizonti', nagradjenog dokumentarnog programa o Fermaovoj poslednjoj teoremi. Knjiga Fermaova poslednja teorema je bila bestseler u Britaniji. Prikaži više

Limun je lepa i vrlo dekorativna zimzelena biljka koja naraste od 3 - 6 m u visinu, sa sjajnim listovima, belim cvetovima jakog mirisa i osvežavajućim plodovima. U odgovarajućem podneblju limunovo drvo cveta i do 3 puta godišnje, od maja do septembra, a nakon svakog cvetanja daje plodove koji se koriste za jelo, sok i preradu. Listovi su svetlo zelene boje, jajoliki ili nešto produženiji, slabo nazubljeni, mirišljavi, peteljka je gola bez krilaca. Plodovi limuna mogu biti elipsoidnog ili okruglog oblika, žute su boje, a unutrašnjost je ispunjena sokom. Plodovi limuna su opšte poznata, zdrava prehrambena namirnica. Meso je razdeljeno na 8 - 12 režnjeva u kojima se nalaze semenke. Kora može biti hrapava ili glatka, a s unutrašnje strane obložena sunđerastim omotačem koja se zove albedo i nije jestiva. Sočna je i kiselog ukusa. Limun ne podnosi niske temperature. Temperature od -5 °C mogu prouzrokovati znatna oštećenja, pa i uginuće cele biljke. Krošnju voćke treba pokriti zaštitnom folijom tokom zimskih meseci. Limun je jedan od najosetljivijih vrsta agruma na zimsku hladnoću. Za limun je kritična temperatura oko -5 °C. Ta granica može biti nešto niža, ako je limun kalemljen na podlozi Poncirus trifoliata, pa je ta granica oko -6,5 °C. U septembru bi trebalo prekinuti s đubrenjem i biljke zalivati umereno. Dakle, trebalo bi da se zemlja osuši između dva zalivanja. Tokom letnjih vrućina zalivamo ih češće. Limuni traže dovoljne količine vode, naročito u vegetacionom periodu od aprila do kraja septembra. Limunu odgovaraju dobro drenirana zemljišta lakše teksture. Najprikladnija su ilovasta ili peskovito-ilovasta plodna zemljišta kao i osunčani položaji, zaštićeni od vetra. Limune uglavnom delimo na žute i zelene, ali to je samo komercijalna podela jer i jedni i drugi rastu na istom drvetu. Zeleni limun se razvija iz prolećnog cveta drveta namerno izazvanom sušom koja mora trajati 40 dana između juna i jula. Tako dobijen prolećni plod ima tanku, zelenu koru i vrlo sočno meso. Podnosi duga putovanja i skladištenje, pa je moguć izvoz po celom svetu. Žuti plodovi, koji su uobičajeni na tržištu, sazrevaju zimi. Ovaj način korišćenja drveta značajno skraćuje njegov životni vek, ali kako je vrlo isplativ, vrlo često se koristi. Rezidbom se, obično, grane ne prekraćuju, nego se odstranjuju. Odstranjivanjem grana odstranjujemo konkurentne grane i forsiramo rast ostavljenog mladara. Intenzitetom rezidbe, tj. količinom odstranjenog drveta i oštrinom rezidbe određuje se kondicija, bujnost i rodnost voćke. Oštrom rezidbom dobija se više vegetativnih, a manje rodnih pupoljaka. Slabijom rezidbom ili izostankom rezidbe razvija se stablo manje bujnosti i slabije kondicije, što dovodi do neujednačene rodnosti. Budući da se agrumi u posudama gaje i kao ukrasne biljke, njihova je rezidba važna iz estetskih razloga. Ona se sastoji u oblikovanju kuglaste krošnje i proređivanja. Krošnje se proređuju svake godine krajem zime, pre početka vegetacije. Režu se grane koje su predugačke ili rastu prema unutrašnjosti. Od aprila do avgusta agrume treba đubriti jednom nedeljno, najbolje posebnim đubrivom za agrume. Ako je biljka neishranjena, njeno lišće je žute boje. Prve tri - četiri godine u mladom zasadu nema plodova. U odgovarajućem podneblju limunovo drvo rodi dva puta godišnje. Prolećno cvetanje nakon koga rastu najbolji plodovi traje najmanje dva meseca. Isto toliko dugo zreli plodovi mogu čekati branje na grani, što dozvoljava neprekidno branje tokom cele zime, od novembra pa do aprila ili maja. Drugo cvetanje, koja se u komercijalnim zasadima izaziva prisilno, traje u avgustu i septembru, a plodovi se počinju brati u maju, odmah nakon što se oberu zadnji zimski plodovi. Jedno odraslo drvo u povoljnim klimatskim uslovima daje 600 - 800 plodova godišnje. Za gajenje limuna u posudi najprikladnija je južna strana s mnogo svetlosti. Leti mora obavezno biti napolju, na svežem vazduhu. U zimskom periodu potrebno ih je uneti u zatvorenu osvetljenu prostoriju (najbolje na zastakljeni balkon), gde se temperatura ne spušta ispod 10 °C. Usled nedostatka svetlosti biljka može odbaciti lišće, pa je ogolele grane potrebno prekratiti, kako bi iz istih početkom proleća poterali mladi izdanci. Sobnim citrusima potrebna je veštačka oplodnja, pa da se osigura što veći broj plodova. Oni se lako mogu odgajiti iz semena, ali da bi donosili plodove, takve biljke treba kalemiti letorastama uzetim s biljaka koje daju plod. Najpovoljnije je vreme za kalemljenje od 15. 08. do 15. 09. Presađuju se svake 2 do 3 godine u smesu baštenske zemlje, komposta i oštrog peska s nešto teške zemlje. Patuljasti oblici Citrus chinensis i Citrus japonica malog su rasta i nešto osetljiviji. Agrume u proleće treba orezati, leti dohranjivati, a u jesen spremiti u osvetljene prostorije, na temperaturu od 3 do 15 °C. Najlakši za gajenje u posudama je limun (Citrus limon). Cveta cele godine i stvara plodove pa je njegovo stablo vrlo lepo, kada se na njemu istovremeno nalaze beli cvetovi, mali zeleni plodovi i veliki žuti limuni. Limeta (Citrus limetta) je atraktivna biljka, ma¬nja od limuna, aromatičnih i slatkastih plodova, a cveta tokom proleća i leta. Pomorandža (Citrus si¬nen¬sis) dobro podnosi i niže temperature, a mandarinu (Citrus reticulata) ne tre¬ba redovno orezivati jer ima prinosnu gustu i ujednačenu krošnju. Za gajenje u posudi idealan je kumkvat (Fortunella), agrum manjeg i kompaktnog rasta koji se kasno na jesen i početkom zime oki¬ti brojnim malim plodovima narandžaste boje, koji se jedu zajedno s korom.

BUKTINJA - Broj 31 Buktinja - časopis za književnost, umetnost i kulturu Broj 31 Mek povez 99 str. SATIRA IZ NAŠEG SOKAKA Otkako je sveta i veka, mnogobrojne bolesti tište ljudsku zajednicu. Lečimo se na različite načine: buntom, bunom, ratovima, izborima, žalbama, molbama, jadikovanjem i drugim lekovima koji svi zajedno nemaju snagu, prodornost, dalekosežnost i univerzalnost koju sa sobom nosi podsmeh oblikovan u satiričnu književnu formu. Pre 220 godina objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti naslovljeno kao Mali bukvar za veliku decu, autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje sve nivoe srpskog malograđanskog društva XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i do današnjih dana. Na ovim prostorima, na sreću ili nesreću, postoji veoma plodno tle za ovakvu vrstu stvaralaštva, pa je zato kratak put od činije pune raznovrsnog voća do najboljih satiričnih dela, u ovom vremenu, a po svemu sudeći, i u budućim vremenima. SATIRA Satira je u doslovnom značenju reči žrtvena činija puna raznog voća, a u prenesenom — pesma ili neko drugo književno delo sastavljeno od raznih elemenata. Pod satirom je, zapravo, moguće podrazumevati: (1) kraću ili dužu pesmu u kojoj se na podrugljiv način ukazuje na štetne pojave u društvu ili na negativne osobine pojedinaca; (2) književno delo bilo kog žanra; (3) satiričnu književnost u širem smislu. Tako se može govoriti o satiračnoj pesmi, satiračnom epu/spevu, satiračnoj poemi, satiračnoj prapoveci/prači, satiračnom romanu, satiračnoj drami (komedija) aforizmu (koji u novije vreme postaje isključivo satirični žanr). Satira se, tradicionalno, određuje kao viši, oštriji vid komike u odnosu na humor — humor, naime, ima za cilj da samo nasmeje čitaoca ukazujući na negativne pojave, a satira da osudi te pojave i osobine i potpomogne njihovom iskorenjivanju. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... U tom smislu, satira se služi i određenim (standardnim) stilskim sredstvima — haperbolom, ironijom, a naročito alegorijom. U velikom broju slučajeva se satira, parodija i šaljiva književnost uopšte vezuju i za druge odrednice, recimo za erotiku, pa se tako, primera radi, Rableov Gargantua a Pantagruel svrstava i u erotske i u satirične romane. Katkad književna dela erotske provenijencije potpuno prerastu u satiru, za šta kao tipičan primer možemo navesti Gomnaidu Dubrovačanina Junija (Džona) Palmotića. Početke satiračne književnosti je teško odrediti. U starogrčkoj književnosti za istaknute satiričare važe Simonid, Arhiloh, Folkidid, komediograf Aristofan. U književnosti starog Rima su se u oblasti satire istakli Horacije, Juvenal (čije glavno i jedino delo ima naslov Satire), Apulej, Petronije Arbiter. U novijoj (evropskoj) književnosti se kao izraziti satiričari navode: Miguel Servantes (autor čuvenog Don Kihota), Fransoa Rable, Volter (sa svojim romanom Kandid), Džonatan Svift (najpoznatij i po romanu Gulaverova putovanja, koji docnije postaje omiljeno dečje štivo), Džordž Gordon Bajron, Džordž Bernard Šo, Nikolaj Vasiljevič Gogolj (čije je glavno delo roman Mrtve duše). Najiscrpniji pregled satiričnih vidova u početnim fazama novije srpske književnosti dao je, po našem mišljenju, Stanislav Vinaver u svom eseju (javnom predavanju održanom na Kolarčevom narodnom univerzitetu) Srpski humoristi i satiričari. U ovom tekstu on tvrdi da se u `najvažnijem pesničkom dokumentu srpskog naroda`, u Gorskom vijencu Petra Petrovića Njegoša, `nalazi (...) i jedna komična i satirična epizoda od monumentalne vrednosti`. Reč je o onom čuvenom mestu iz Njegoševog dela gde Vojvoda Draško saopštava svoje utiske o boravku u Mlecima. Vinaverova je ocena da ova epizoda `u neku ruku ima programski karakter` i da je ona, zapravo, `okvir u kome se ima kretati srpska satira, srpska komika, srpski humor...` Naravno, počeci srpske satirične književnosti dosežu do nešto dalje prošlosti... U istom eseju Stanislav Vinaver ističe da se Dositej Obradović `služi (...) najradije u svojoj didaktici, komikom, blagom šalom`. (Ova konstatacija bi bila samo jedan u nizu dokaza da je u nekim slučajevima teško razlučiti humorističko od satiričnog!). Kao najznačajnijeg, pak, Dositejevog sledbenika Vinaver navodi Jovana Steriju Popovića, jednog od najvećih i žanrovski najraznovrsnijih srpskih pisaca XIX veka. Osim njega, u periodu klasicizma i predromantizma satiru su negovali i manje poznati pisci Mihailo Maksimović i Konstantin Bogdanović. Svoj doprinos srpskoj satiri dali su, posle Njegoša, i drugi romantičari. U najbolja obimnija pesnička ostvarenja Branka Radičevića se, osim Đačkog rastanka i Tuge i opomene, ubraja i satirični spev Put, u kojem je pesnik ismejao protivnike Vukove jezičke reforme. Uobičajena podela koja obuhvata najveći deo originalnog pesničkog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja jeste na intimnu liriku i poeziju kolektivne inspiracije (koja je najobimnija od svega što je Zmaj stvorio), u čijem sklopu najznačajnije mesto zauzimaju satirične pesme, `lepe satirice`, kako ih je nazvao Miodrag Popović (Bildung, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna...). Za negovanje satire u epohi srpskog realizma znatne zasluge pripadaju Svetozaru Markoviću, koji se, pod vidnim uticajem ruskih revolucionarnih demokrata (najviše Pisarova), zalagao za stvaranje društveno angažovane literature, odnosnoza`uništenje estetike`, kako je to imenovao jedan od njegovih sledbenika, Pera Todorović. Markovićeve ideje je, inače, prihvatio i veliki srpski romantičar (jedini među njima!), Đura Jakšić, a njegova satirična oštrica najubojitija je u pesmi Otac i sin i kratkoj priči Komadić švajcarskog sira. Kod Milovana Glišića, jednog od začetnika srpskog realizma, nailazimo i na onaj tip priča koje su neposredno najavljivale Radoja Domanovića. Najpoznatije od njih su, svakako: Šta čoveku neće pasti na um!, Novi Mesija, Čist vazduh, Sigurna većina, Molepstvo. U tom smislu, treba, kada je reč o Glišiću, veću pažnju posvetiti njegovom ranom stvaralaštvu (onom pre 1873. godine) — saradnji u satiričnom listu Vragolan. I najveći među, inače, malobrojnim liričarima iz vremena realizma, Vojislav Ilić, nije odoleo `izazovu satire`. Takvim svojim pesmama (od kojih je, svakako, najpoznatija Maskenbal na Rudniku) on je, po rečima Jovana Deretića, `stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima` ove epohe. Iz tog vremena potiča i jedna od naj poznatijih naših satiričnih pesama svih vremena - Svinja reformator Milorada Mitrovića. Za razliku od većine ostalih realista, Stevan Sremac je bio monarhista i protivnik Svetozara Markovića. On je, međutim, poput svoje književne sabraće, `više voleo staro nego novo, bliži mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni, građanski svet`. Takva Sremčeva shvatanja uticala su na to da on podvrgne `oštrom satiričnom peru` sve ono evropsko, zapadnjačko što je prodiralo u Srbiju. Naj veći domet, što se satire tiče, kod Sremca je ostvaren u Vukadinu i `Limunaciji` na selu, a njima uz bok ide i kraća pripovetka `Česna starina!... `. U ovim i nekim drugim delima, ipak, nisu pošteđeni ni sledbenici pokreta Svetozara Markovića. Sremac se, inače, kao pisac u znatnoj meri oslanja na svoje prethodnike — Jovana Steriju Popovića i Jakova Ignjatovića, a donekle i na Milovana Glišića. Jedan od najviših dometa srpske satire ostvaren je u književnom delu Branislava Nušića, drugog našeg velikog komediografa posle Jovana Sterije Popovića, na čije se stvaralaštvo on, u velikoj meri, nadovezuje. Nušićev prethodnik je, međutim, i Kosta Trifković, koji predstavlja svojevrsnu `kopču` između ova dva velikana. Premda je Nušić sam sebe smatrao više humoristom nego satiričarem, a svoje komedije manje cenio od ostalih drama (i drugih žanrova), one su najvredniji deo njegovog stvaralaštva, a njihov satirični naboj je neporeciv. B. Nušić je, inače, svoje književno stvaralaštvo otpočeo u periodu realizma (i to satiričnom pesmom Dva raba, komedijom Narodni poslanik i drugim ranim delima), a nastavio je da piše i docnije, u vreme moderne, kao i u periodu između dva svetska rata. Humorističko-satirična tradicija srpskog realizma svoj vrhunac doživlja sa Radojem Domanovićem. On je svoj književni talenat najbolje iskazao u satiričnim pripovetkama, koje se obično dele u nekoliko grupa: humoristčko-satirične ili anegdotsko-satirične (Ne razumem, Glasam za slepce, Demon, Mitropolitov mačor i druge), humorističko-satirične sa elementima groteskne fantastike (Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), parodično-satirične (Ozbiljne naučne stvari, Hajduk Stanko po kritičarskom receptu g. Momčila Ivanića) i (najbolje!) alegorično-satirične, čiji je on i tvorac (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija). Poslednjih godina Radoje Domanović više nego možda ijedan pisac zaokuplja pažnju izučavalaca književnosti, tako da se pojavio veliki broj tekstova i zasebnih knjiga. U Domanovićevom delu se otkrivaju nova značenja, nove vrednosti, a na svetlo dana izbijaju i manje poznati ili do sada nepoznati tekstovi ovog književnog velikana. Dragana Vukićević, primera radi, u Domanovićevom (inače, fikcionalnom) stvaralaštvu uočava i prisustvo književnokritičkih tema. Putem Radoja Domanović pošli su mnogi kasniji srpski pisci, tako da je `stvoreno` čitavo Domanovićevo pleme, kako ga je nazvao Miroslav Egerić, jedan od najprilježnijih izučavalaca srpske satire. Tom `plemenu` pripadaju, između ostalih, i ovi pisci: Erih Koš, Branko Ćopić (onim delom svog stvaralaštva koje ga određuje kao jeretičkog Ćopića, po rečima Vladimira Bunjca), Vasa Popović, Dušan Radović, Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnčević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Aleksandar Baljak i niz drugih pisaca, naročito onih koji važe za aforističare. Svoj već pominjani tekst Stanislav Vinaver završava osvrtom na satirične elemente u delu Petra Kočića, jednog od naših lirskih realista. Ovde se Kočićevi stavovi sravnjuju sa stavovima Vuka Karadžića — Vukova sumnja u `prosveščenije` (zbog kvarenja narodnih vrednosti) kod Kočića prelazi u mržnju, ali samo zato što ono dolazi od tuđinske, okupatorske austrougarske vlasti. Na udaru Kočićevog satiričnog pera najviše se našlo kvarenje jedne od najvećih i najsvetijih vrednosti jednog naroda - jezika. Vinaver se posebno bavi manje poznatim Kočićevim tekstom — dužom pripovetkom Sudanija. Najpopularnije Kočićevo delo je, inače, satira u dramskom obliku Jazavac pred sudom. Branimir V. Branković

Viktor Igo Pesme Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Viktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva. Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834). Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio. Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu. Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon. Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena. Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.

Viktor Igo PesmeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoViktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.12/6

Viktor Igo PesmeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoViktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.12/6

Komplet – Stvarnije od stvarnosti Komplet možete poručiti isključivo preko sajtova laguna.rs i delfi.rs. Nagrađivani romani, porodične sage, zabranjene ljubavi, snaga ljudskog duha u neljudskim vremenima odlike su knjiga u ovom kompletu. „Bog mi je svedok“ – Makis Citas Dobitnik Evropske nagrade za književnost 2014. Duhovita i istovremeno dirljiva priča o protivrečnostima savremenog grčkog društva, viđena očima antijunaka ovog romana Hrisovaladisa, pedesetogodišnjaka razapetog između provincije i prestonice, Grčke i Evrope, sebe i okruženja, profanog i sakralnog. Suočen sa nezaposlenošću i nemaštinom, bolešću i izdajom, kako žena i poslodavaca, tako i svojih najbližih, on ipak korača podignute glave u nameri da savlada talase nadolazeće krize: ekonomske, zdravstvene i moralne. Njegov neprekinuti monolog priziva u sećanje ceo život, od detinjstva do zrelih godina, naizmenično jezikom provincijalca i građanina. Pred naznakama talasa izbeglica i emigranata u Grčkoj, Hrisovaladis se humorom i snovima brani od stvarnosti u kojoj mu je sve tešnje, on je Don Kihot koji traga za svojom Dulčinejom, Prometej naših dana koji žudi da postane Svetogorac… „Pisac u ovoj knjizi uspostavlja zadivljujuću ravnotežu između tragičnog i komičnog.“ literature.gr „Izuzetno pogođen psihološki portret savremene Grčke.“ Efimerida ton Syntakton „Nezaboravna, književno savršena priča sa besprekornim zapletom.“ Frear Magazine Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Bez zaklona“ – Barbara Kingsolver Dobitnica nagrade Orindž i autorka bestselera Biblija otrovne masline i Lakuna. Knjiga godine New York Timesa, O Magazinea, San Francisco Chroniclea, Newsweeka. Roman koji prepliće prošlost i sadašnjost kako bi istražio koliko su ljudi otporni i saosećajni u vremenima velikih promena. 2016, Vajnlend: Vila Noks i njen muž su vredni ljudi koji celog života rade sve kako treba. Zašto su na kraju ostali siromašni? Kako su se našli u takvoj situaciji? 1871, Vajnlend: Tačer Grinvud je nastavnik prirodnih nauka kojem ne dozvoljavaju da govori o uzbudljivom radu koji je upravo objavio Čarls Darvin. Kako čovek da kaže istinu kad ga zbog toga ponižavaju? Vila i Tačer žive u dva različita veka na uglu Šeste ulice i Ulice Plam, u Vajnlendu u Nju Džerziju, i oboje se suočavaju sa krajem njima poznatog sveta. U nesigurnim vremenima oni će morati da plate cenu zbog korenitih promena kojima žele da utru put budućim generacijama. „Impresivno, pronicljivo i veoma zanimljivo. Osvedočeni dar Barbare Kingsolver za portretisanje junaka ponovo se pokazuje u punoj snazi. Analiza teških okolnosti u kojima su se našli likovi – pogotovo u savremenoj priči – u potpunosti je potresna.“ San Francisco Chronicle „Bez zaklona je snažan roman koji se bavi pitanjima iz stvarnog sveta, a naročito time kako se snalazimo u dubokim promenama koje prete da nas poremete.“ O Magazine „Grandiozna knjiga.“ New York Journal of Books Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Žene leta“ – Beatriz Vilijams „Romansa, tajne, svođenje računa i jedna veoma hrabra žena – idealna knjiga za vrelo leto.“ Entertainment Weekly Uzbudljiva istorijska drama o ljubavi, moći, porodičnim tajnama i društvenim razlikama, smeštena na otmeno i zagonetno ostrvo blizu obale Nove Engleske. Leto je 1951. i maturantkinja Miranda Šajler stiže na elitno, tajanstveno ostrvo Vintrop pošto se njena prelepa majka preuda za Hjua Fišera, čije imanje gleda na čuveni svetionik. To je prilika da Miranda zakorači u opojni svet visokog društva – u svet koktela, prijema, vila i limuzina. A ipak, ispod učtive fasade, na ostrvu postoje dva strogo odvojena društva: bogate porodice koje tu samo provode leto sa svojim ustaljenim navikama i potisnutim strastima, i meštani, ribari i radnici poreklom iz Portugalije, koji za život zarađuju na moru i u baštama i kuhinjama gospodskih vila. Miranda se ne oseća prijatno u novom privilegovanom društvu i shvata da je privlači Džozef Vargas, čiji otac zajedno sa svojom tajanstvenom suprugom održava svetionik. Kako se leto bliži kraju, Džozef i Miranda se upliću u niz katasrofalnih događaja koji će uništiti spokoj u malom mestu, a nju prognati sa ostrva na gotovo dve decenije... Burnog leta 1969. Miranda se vraća na Vintrop kao slavna glumica koja krije teške i bolne tajne. Ostrvo je na prvi pogled ostalo isto – izolovano od spoljnog sveta. Međutim, Fišerovi su samo senka nekadašnje slavne porodice, a Džozef Vargas je nedavno pobegao iz zatvora, gde je proveo prethodnih osamnaest godina. Ni sama Miranda nije više naivna tinejdžerka, dok počinje strastvenu borbu za pravdu u pokušaju da spase čoveka koga je nekada volela, makar to značilo da će na svetlost dana izneti sve tajne porodica sa ostrva Vintrop... Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Osetljiva ravnoteža“ – Rohinton Mistri Dobitnik Giller Prize i Commonwealth Writers Prize. Osetljiva ravnoteža poseduje onaj humani realizam i epski zamah koji podseća na dela Čarlsa Dikensa. Ovaj veličanstveni roman prikazuje svu svirepost i pokvarenost, dostojanstvo i junaštvo Indije. Godina je 1975. Mesto je neimenovani grad na moru. Vlast je upravo uvela vanredno stanje, a u tim burnim vremenima četvoro ljudi koji se tek upoznaju – udovica nesalomivog duha, mladi student iskorenjen iz svog idiličnog doma u brdima i dva krojača izbegla od kastinskog nasilja u rodnom selu – ukrstiće životne puteve, primorani da dele jedan mali stan i neizvesnu budućnost. Dok se likovi kreću od nepoverenja ka prijateljstvu i od prijateljstva ka ljubavi, Osetljiva ravnoteža slika nezaboravnu panoramu ljudskog duha u neljudskim vremenima. Pisana s humorom, toplinom i dubokom ljudskošću, ona je živo, višeslojno i snažno delo iz pera jednog od najdarovitijih književnika današnjice. „Remek-delo koje osvetljava i oplemenjuje. Kao sva velika književna dela, ovaj roman preobražava naše poimanje života.“ Guardian „Ovaj roman ima hrabrosti da pamti i da potvrdi ko smo, baš svako od nas; on nastavlja, u tradiciji velikih dela svetske književnosti, da slavi blistavu i neuništivu ljudsku dušu.“ Globe and Mail „Malo ko je dočarao istinsku tugu i neobjašnjivu snagu Indije, neshvatljvu podmuklost i dobrotu, kao što je to uspeo Mistri.“ Time „Izuzetan roman... pun mudrosti i smeha i detalja kroz koje stvaran život sija u književnosti? Wall Street Journal „Priča se razvija s veštinom i lepotom leptirovog krila... Veličanstveno dostignuće.“ The Times „Svaka reč kao da je iskra blistavog svetla na razigranom okeanu... Izuzetno delo.“ Scotland on Sunday Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Do ponovnog susreta“ – Dajna Džefriz Da li je moguće zauvek pokidati spone koje vežu majku i kćer? Malaja 1955. Lidija Kartrajt se vraća iz posete bolesnoj prijateljici u praznu kuću. Nema slugu. Telefon ne radi. Gde je njen muž Alek? Gde su njene male kćeri Ema i Fler? Obuzeta zebnjom i očajem, ona se javlja zvaničniku Britanske upravne službe i saznaje da je Alek premešten na sever zemlje. Ali zašto je nije sačekao? Zašto nije ostavio nikakvu poruku? U panici, Lidija je primorana da se obrati Džeku Hardingu, čoveku za kog se zaklela da će ga ostaviti kao deo prošlosti. Sve žrtvujući da bi se ponovo sastala sa svojom porodicom, kreće na opasno putovanje ne bi li ih pronašla u vreloj malajskoj džungli, razdiranoj građanskim ratom – na putovanje gde joj samo majčinska ljubav može pomoći da preživi. I dok nosi sopstvene tajne, Lidija će se uskoro suočiti s razornom izdajom koja će možda prevazići njenu snagu da sve podnese… Roman Do ponovnog susreta prisan je kao poljubac i oštar kao sečivo noža. U ovoj zanosnoj priči o sponama koje vezuju majku i kćer, Dajna Džefriz istražuje opasna dvoumljenja ljudskog srca i razodeva njegove misterije sloj po sloj, a ujedno odaje veliko priznanje majčinskoj ljubavi. Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Na sve strane mali požari“ – Selest Ing Roman godine amazon.com. Kada je savršeno samo na korak od potpunog haosa. „Ingova piše s mudrošću stotine proživljenih života.“ Harper's Bazaar U Šejker Hajtsu, mirnom, naprednom gradiću u okolini Klivlenda, sve se planira – od rasporeda krivudavih puteva, preko boja kuća, do uspešnih života koje će voditi njegovi stanovnici. A niko taj duh ne oličava više od Elene Ričardson, stuba ove provincijske zajednice koja isključivo živi po pravilima. A onda u grad dolazi Mija Voren, zagonetna umetnica i samohrana majka, zajedno sa maloletnom ćerkom Perl, i krhka ravnoteža prividno savršenih odnosa se remeti – idila Šejker Hajtsa nestaje poput mehura od sapunice. Kada stari porodični prijatelji Ričardsonovih pokušaju da usvoje kinesko-američku bebu, izbija bitka za starateljstvo koja konačno deli grad – i postavlja Miju i Elenu na suprotstavljene strane. Podozriva prema Miji i njenim pobudama, Elena odlučuje da otkrije Mijinu prošlost. Ali će njena opsednutost imati neočekivane i razorne posledice. Roman Na sve strane mali požari bavi se prirodom identiteta i žestokom privlačnom snagom majčinstva – i prividom da se poštovanjem pravila može preduprediti katastrofa. „U ovom promišljenom romanu suprotnosti se privlače koliko i raspaljuju.“ People „Opisi Ingove su toliko verodostojni da praktično možete videti obrise Klivlenda dok se vozite na suvozačkom sedištu s njenim likovima.“ Glamour „Dubok psihološki triler o moći majčinstva, silini adolescentske ljubavi i opsednutosti savršenstvom. Malo je reći da mi se ova knjiga dopada. Ganula me je do suza.“ Ris Viderspun Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Poslednji od nas“ – Adelaid de Klermon-Toner Priča o zabranjenoj ljubavi u vremenu kada je sve bilo dozvoljeno. Velika nagrada za roman Francuske akademije. Februar 1945. u nacističkoj Nemačkoj. Drezden su bombe sravnile sa zemljom, a iz katedrale se čuo plač novorođenčeta pre nego što se i ona srušila. Žena je uspela da donese na svet Vernera, „poslednjeg od nas“, a onda poginula. Beba je poverena Marti, koja će preći Atlantik kako bi pobegla iz razorene Nemačke. Vernera Zilha će usvojiti Amerikanci i on ne zna ništa o svojoj biološkoj porodici. U Njujorku 1969. harizmatični mladić Verner upoznaje porodicu žene u koju je zaljubljen. Njena majka će ga se uplašiti čim ga bude ugledala. Šta ona zapravo zna o njegovim roditeljima? Neočekivano otkriće o Vernerovom nimalo slavnom poreklu preti da ugrozi njegovu vezu. Ako zaista želi da se bori za ljubav, Verner će morati da se suoči sa svojom prošlošću i potraži svoj pravi identitet, čiji je jedini trag ušiven na bebinoj odeći: „Ovo dete se zove Verner Zilh. Nemojte mu menjati ime. On je poslednji od nas.“ U ovoj intrigantnoj priči Adelaid de Klermon-Toner nas vodi u dve epohe i na dva kontinenta: u Njujork sedamdesetih godina XX veka, njegovu živahnost i slobodu, i u Nemačku tokom Drugog svetskog rata, njenu sramotu i okrutnost. Jesmo li odgovorni za greške naših predaka? Kada nas prošlost i odluke naše porodice sprečavaju da nastavimo dalje i živimo svoj život? „Jedan savet: ne počinjite ovaj uzbudljivi roman pre spavanja, ili ćete ostati budni cele noći.“ Psychologies Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Kuća na ivici noći“ – Ketrin Baner „Ostrvo Kastelmare jeste izmišljeno, ali ovaj zanosni roman može biti vaša karta za jedno dugačko, lepo putovanje.“ People Zanosna saga o četiri generacije jedne porodice koja živi i voli na čarobnom italijanskom ostrvu – i spaja u sebi romantiku Predivnih ruševina Džesa Voltera sa magičnim tkanjem romana Izabel Aljende. Kastelamare je ostrvo dovoljno daleko od kopna da na njega mnogi zaborave, ali ne i dovoljno daleko da izbegne svim nemirima velikog sveta. U središtu ostrvskog života nalazi se kafić obrastao u buganviliju, prozvan Kuća na ivici noći, gde se meštani okupljaju da razgovaraju i ogovaraju. Amadeo Espozito, nahoče iz Firence, nalazi na tom ostrvu sudbinu u liku svoje žene Pine, čija pamet, dobrota i nepokolebljiva ljubav utiču na sve ljude koje sreće. Jedna greška će dovesti njihov brak u iskušenje, a njihovoj deci – trojici sinova i ljubopitljivoj kćeri – doneće neizvesnu budućnost. Kroz tajne i zagonetke, iskušenja i žrtvovanja, ovaj nezaboravni roman više od jednog veka prati živote porodice Espozito i drugih ostrvljana koji žive i vole na Kastelamareu: okrutnog grofa i njegovu zanosnu ženu, sveštenika koji voli skandale, prognanog pesnika, odbačenu devojku koja postaje oslonac čitavog gradića, ranjenog engleskog vojnika kojeg izbacuje more. Ketrin Baner je napisala očaravajući roman pun živopisnih likova, epskog zamaha ali nežnih osećanja. Ponekad se čini da je samo ostrvo živo, mitsko mesto gde priče same naviru iz zemlje i mora – a ovaj čarobni roman će vas tamo i odvesti. „Pripovest puna osećanja, maštovitih narodnih predanja i prelepo napisanih stranica o ljudima kojima je ostrvo dom... Samo nemojte da se iznenadite ako nastavite da je čitate do kasno u noć, omađijani...“ The Denver Post Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. Prikaži više

Salman Ruždi Čarobnica iz Firence Meki povez Visoki, žutokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore, mogul ljubavi, pristiže na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara, s pričom koja počinje da opseda čitavu carsku prestonicu. Stranac tvrdi da je dete izgubljene mogulske princeze, najmlađe sestre Akbarovog dede Babura: Qare Köz, gospe Crnooke, velike lepotice za koju se verovalo da poseduje moći mađijanja i čarobnjaštva, i koju je prvo zarobio uzbečki vojskovođa, a zatim persijski šah, da bi na kraju postala ljubavnica izvesnog Argalije, firentinskog plaćenika, zapovednika vojske osmanskog sultana. Kada se Argalija bude vratio kući s mogulskom ljubavnicom, grad će biti hipnotisan njenom pojavom, nakon čega će uslediti mnoge nevolje. Čarobnica iz Firence priča je o ženi koja pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom u muškom svetu. Ona spaja dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi – hedonističku mogulsku prestonicu u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana, humanističke filozofije i nehumanog mučenja, u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija – Nikolo Makijaveli – na teži način uči o pravoj brutalnosti moći. Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta neobjašnjivo slična i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim. Ali, da li je Mogorova priča istinita? I ako jeste, šta se desilo sa izgubljenom princezom? A ako je on lažov, da li mora umreti? Ser Ahmed Salman Ruždi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari[ко?] najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman, „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, „Satanski stihovi“, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990. godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991); knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Ruždi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Ruždi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[тражи се извор] Zanimljivosti Ruždi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[1] U londonskom teatru „Barbikan“ je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Ruždijevom romanu. Prvobitni scenario Ruždi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[2] U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

Hermann Schmid Der Kanzler von Tirol Berlin 1929 tvrde korice 600 str odlično očuvana, ilustrovana pisana staro/nemačkim - gotikom Херманн Сцхмид Канцелар Тирола Тиролски канцелар је историјски роман немачко-аустријског писца Хермана фон Шмида. Његов роман `Тиролски канцелар` описује причу о Вилхелму Биенеру. Роман је први пут објављен као тротомно дело 1863. године. Историјска позадина Роман је написан у духу 19. века; смештена је у време контрареформације на крају Тридесетогодишњег рата. Било је то време прогона „лутеранских јеретика“ у Тиролу. Књига описује контрасте између тадашње Католичке цркве - коју је превасходно представљао језуитски ред - и бесплатне тиролске класе. Такође је описан контраст између немачких и италијанских владара (у књизи се назива „велсцхен“) владара. Суверена је била надвојвоткиња Аустрије, Клаудија фон Медичи, удовица надвојводе Леополда В Аустријско-Тиролског, која је владала државом Тирол између 1632. и 1646. године као регент за свог малолетног сина Фердинанда Карла, била је у поседу родом из Лауцххеим-а у Вурттембергу Др. Вилхелм Биенер је активно подржавао канцелара. садржај У двадесет и једном обимном поглављу свог дела од 600 страница, аутор описује последњу фазу живота Вилхелма Биенера као тиролског канцелара. Удовац Вилхелм Биенер приказан је као моћни, неометани канцелар, верни саветник и блиски поверитељ своје љубавнице након што је Цлаудиа вон Медици преузела владавину Тиролом. Био је изузетно цењен због свог изванредног образовања и урођеног организационог талента, али је такође био непопуларан и омражен од противника због ароганције. Његов циничан и подругљив манир брзо је створио бесне непријатеље многих људи. Огорченост његових противника произашла је углавном из његове енергичне одбојности према италијанској неозбиљности, која је нарочито била присутна под Клаудијевим сином Фердинандом Карлом, и из мржње јужних епископија, које би се радо одрекле Тирола. Биенер је био посебно непопуларан међу својим лучним непријатељима, канцеларом горњоаустријске земље Исааком Волмаром, председником Коморе Сцхмаусом и помоћним бискупом Јосуом Перкхофером из Бриксена, који ће на крају потражити свој живот. Биенер је оштро критиковао распродају тиролске моћи да влада у Граубундену. Посебно вреди прочитати опис Инсбруцк Ландтага, где су се сударила два света: с једне стране немачко племство заједно са тиролском сељачком класом, а с друге стране француске класе и католичко свештенство. Као прототип класно свесног, али истовремено слободног тиролског пољопривредника, лик Сцхилдхофера, који долази из долине Пассеиер, одан је и посвећен Клаудији вон Медици и коју сме да користи као једну од ретких. Као тиролски канцелар, Биенер је успео да сачува јединство земље: „Не сме постојати сопствено добро, само добро заједнице у целини ако се жели водити поштена политика“, био је један од његових слогана. С једне стране, Вилхелм Биенер био је забринут за добробит државе Тирол, која је као „немачки национални патриота“ веровала да будућност може видети само у вези са Немачким царством. С друге стране, лудо се заљубио у војвоткињу Клаудију де Медичи. Клаудија му је узвратила љубав, али она је остала неиспуњена, пошто су се обојица одрекли у корист државе Тирол. На крају, то је била чисто платонска љубав. Звезда Вилхелма Биенера почела је да опада када је Цлаудиа вон Медици предала владавину свом старијем сину Фердинанду Карлу 1646. године и више није била у стању да држи своју заштитничку руку над Биенер-ом. Испоставило се да је Фердинанд Карл био слаб, превртљив и лако подложан утицају владар. Под утицајем својих дворјана `Велсцхен`, Биенер је отпуштен из своје канцеларије као тиролски канцелар; Фердинанд Карл успео је да утиче на своје непријатеље „лажним чињеницама“ на такав начин да је регент одобрио суђење против Биенера за велеиздају. Биенер је ухапшен, претресена његова имовина и одведен у дворац Раттенберг и затворен. Тамо га је саслушао Фискал Хипполити у показном суђењу са знањем надвојводе (који намерно није био обавештен о тачним чињеницама) и на крају осуђен мачем на смрт. Након што је брат владајућег војводе Сигисмунд Франз, који се Биенеру изузетно дивио и ценио као његовог бившег учитеља, сазнао за догађаје који су се одвијали у замку Раттенберг, одјурио је до свог брата и наговорио Фердинанда Карла да укине казну, што је и он учинио сложио се. Изричитог курира који је требало да пресуду достави замку Раттенберг, међутим, Биенерови непријатељи преварили су у гостионици

SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA - Sveta Lukić Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965 Izdavač: Prosveta Godina izdanja: 1968. Broj strana: 300 veoma dobro stanje Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Prosveta, 1968. Rasprava o književnom životu i književnim merilima kod nas Dobro očuvana. Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Bahtin, Mihail Mihajlovič, 1895-1975 = Бахтин, Михаил Михайлович, 1895-1975 Наслов Autor i junak u estetskoj aktivnosti / Mihail Bahtin ; prevod s ruskog Aleksandar Badnjarević Јединствени наслов Автор и герой в эстетической деятельности. srp Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1991 Издавање и производња Novi Sad : Bratstvo-Jedinstvo, 1991 (Beograd : "Radiša Timotić") Физички опис 221 str. ; 18 cm Други аутори - особа Badnjarević, Aleksandar Збирка ǂBiblioteka ǂSvetovi ISBN 86-7047-091-8 (broš. sa omotom) Напомене Prevod dela: Автор и герой в эстетической деятельности / М. М. Бахтин Tiraž 2.000 Beleška o autoru i delu na presavitku omota. Предметне одреднице Roman -- Poetika Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, LUX izdanje, preko 3000 stranica, džinovski format (31cm), preko 15 kg teške, u punom koloru, KNJIGA I Hrvatska i Europa - Rano doba hrvatske kulture - Svezak I. Skupina autora Autori Skupina autora Opis U ovom se djelu prvi put interdisciplinarno uočava veliki luk povijesnih zbivanja i kulturnog razvoja na tlu Hrvatske od najdavnijih vremena do našega doba. Djelo je ponajprije namijenjeno stranim znanstvenicima i umjetnicima, sveučilištima, bibliotekama i institutima, državnicima, političarima i javnim radnicima u svrhu predstavljanja Hrvatske kao srednjoeuropske i mediteranske zemlje, koja od svojih ishodišta nakon doseobe Hrvata pripada zapadnoeuropskoj kulturi i zapadnome kršćanskom svijetu. Ovo djelo izlazi posebno na hrvatskome, engleskome i francuskom jeziku i moralo bi doći u ruke svim važnim i istaknutim djelatnicima javnog života. Svi su svesci pisani pristupačno, jasno i privlačno, s mnogo ilustracija u koloru, zemljopisnih karata, kronoloških tablica i drugih priloga, da što zornije prikažu hrvatsku povijest i kulturu od davnih vremena do naših dana. Ovakvo stožerno djelo vrhunske kvalitete, prvo te vrste u nas, nemaju ni neki veći narodi, a do uspostave današnje suverene Hrvatske bilo je nezamislivo. Za upoznavanje Hrvatske i njezina položaja u Europi od kapitalnog je značenja. Nakon ovoga djela neće se više moći reći da Hrvatska ne pripada Srednjoj Europi i zapadnoeuropskoj kulturi jer će ono biti iznimno važno kao znanstveni argument za upoznavanje hrvatske pripadnosti Europi. Šifra 061461 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 624 Godina izdanja 2007 ISBN 978-953-0-61461-1 Format 24 x 31 KNJIGA II Hrvatska i Europa - Srednji vijek i renesansa - Svezak II. Skupina autor Autori Skupina autora Opis Drugi svezak edicije HRVATSKA I EUROPA, poput prvoga, također stavlja težište na kulturu, znanost i umjetnost u Hrvata, obuhvaća razdoblje od početka XIII. do kraja XVI. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim sveskom, ukupno tisuću godina hrvatske povijesti i kulture. Ta povijest može mnogo reći o onome što je bilo i kako je bilo stvoreno u Hrvatskoj na području kulture, znanosti i umjetnosti, kao što može i protumačiti razloge zbog kojih nije postignuto još i više. Kultura Hrvata, u cijelome svojem povijesnom rasponu do naših dana, u uvjetima novoosvojene slobode i najnovijih otvaranja Europi i svijetu, postat će vjerojatno, u XXI. stoljeću, sve poznatija u njima. Šifra 061521 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 895 Godina izdanja 2001 ISBN 978-953-0-61521-2 Format 25 x 31 KNJIGA III Hrvatska i Europa - Barok i prosvjetiteljstvo - Svezak III. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Treći svezak znanstveno-nakladničkog niza Hrvatska i Europa – Kultura, znanost i umjetnost obuhvaća razdoblje baroka i prosvjetiteljstva od početka XVII. do kraja XVIII. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim i drugim sveskom, ukupno 1200 godina hrvatske povijesti i kulture. Kao prva dva, i ovaj treći svezak potvrđuje neprijepornu izvornost hrvatske kulture, neprekinuti kontinuitet hrvatskoga narodnog identiteta i jezika, sve bogatstvo i bujnost umjetničkog stvaralaštva i znanstvenog rada Hrvatâ te vjekovnu hrvatsku uključenost u europsku civilizaciju i kulturu, napose zapadnoeuropsku. Šifra 061565 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 800 Godina izdanja 2004 ISBN 978-953-0-61565-6 Format 24 x 31 KNJIGA IV Hrvatska i Europa - Moderna hrvatska kultura od preporoda do moderne - Svezak IV. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Burni događaji, koji XIX. stoljeće čine toliko bitnima uza stvaranje moderne Europe i moderne Hrvatske, podrobno su i promišljeno izloženi u prvoj povijesnoj tematskoj cjelini u knjizi... Druga tematska cjelina bavi se političkom misli i potretima ključnih osoba, ustrojem hrvatskoga društva i njegovim promjenama, ulogom Crkve u tom razdoblju, kulturnim i znanstvenim ustanovama i udrugama, osnovnim i srednjoškolskim obrazovanjem, institucionalizacijom naobrazbe i kulture itd. Treća tematska cjelina posvećena jeziku u književnosti i filologiji. U njoj se može steći slika o nastavku tradicionalne trojezičnosti hrvatske kulture, koja se izražavala latinskim, staroslovjenskim hrvatske redakcije i hrvatskim književnim jezikom. Četvrta tematska cjelina posvećena je književnosti i kazalištu. U njoj su obrađena književna razdoblja predromantizma i romantizma, protorealizma i realizma te hrvatske moderne. Peta je tematska cjelina posvećena urbanizu, arhitekturi i likovnim umjetnostima. Arhitekturu obilježuju klasicizam i romantički historicistički stilovi u prvoj polovici stoljeća, eklektički stilovi u drugoj polovici te secesija na prijelazu stoljeća... Sastavnicu likovne, umjetnosti specifičan za XIX. stoljeće, predstavlja i fotografija, koja se brzo nakon izuma javlja i u Hrvatskoj. Šesta je tematska cjelina posvećena glazbi. Tu su i prilozi o glagoljaškom pjevanju, glazbenoj kulturi u Hrvatskoj, privatnome i javnom muziciranju, crkvenoj glazbi, glazbenim kazalištima i njihovom repertoriju, glazbenoj pouci i skladateljima koji su djelovali u tome razdoblju. Sedma je tamatska cjelina osobito znakovita za XIX. stoljeće. Posvećena je razvoju prirodnih znanosti i sve bližemu razvoju tehnike, biologiji, matematici, fizici, astronomiji, kemiji, medicini, veterini, farmaciji, humanističkim i društevnim znanostima, filozofiji, histriografiji, arheologiji, ekonomiji, pravu, teologiji... ...Prilozi u IV. svesku Moderna europska kultura. Od preporoda do moderne edicije Hrvatska i Europa multidisciplinarno se bave bitnim sastavcima hrvatske povijesti i društva, umjetnosti i znanosti, i pritom se niti njihovih tema često isprepliću, a uvijek dopunjuju i otvaraju mnoge perspektive iz kojih se može gledati na cjelinu hrvatske kulture od preporoda do moderne... U XIX. stoljeću Hrvatska gotovo gubi korak s Europom, a onda ponovo hvata i tada se polažu temelji moderne hrvatske kulture, gospodarstva, državnosti i društva, pa je to razdoblje presudno za razumijevanje hrvatske suvremenosti... Šifra 061299 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 908 Godina izdanja 2010 ISBN 978-953-0-61299-0 Format 25 x 31

Detalji predmeta Stanje Polovno AKCIJA VELIKA RASPRODAJA KNJIGA NA MOM NALOGU https://www.limundo.com/Clan/LUKA.LABAN LINGVISTIKA I POETIKA Roman Jakobson NOLIT BEOGRAD 1966 g. BIBLIOTEKA SAZVEŽĐA VRLO DOBRO OČUVANA Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896[1] — Boston, 18. jul 1982[2]) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Kao pionir strukturalne lingvistike, Jakobson je bio jedan od najslavnijih i najuticajnijih lingvista dvadesetog veka. Sa Nikolajem Trubeckojem je razvio revolucionarne nove tehnike za analizu jezičkih zvučnih sistema, efektivno osnovavši savremenu disciplinu fonologije. Jakobson je zatim primenio slične principe i tehnike na proučavanje drugih aspekata jezika kao što su sintaksa, morfologija i semantika. On je dao brojne doprinose slovenskoj lingvistici, od kojih su najznačajnije dve studije ruskih padeža i analiza kategorija ruskih glagola. Oslanjajući se na uvide iz semiotike Č. S. Pirsa, kao i iz teorije komunikacije i kibernetike, predložio je metode za istraživanje poezije, muzike, vizuelnih umetnosti i kinematografije. Svojim odlučujućim uticajem na Kloda Levi-Strosa i Rolana Barta, između ostalih, Jakobson je postao ključna figura u prilagođavanju strukturalne analize disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti; njegov razvoj pristupa čiji je pionir Ferdinand de Sosir, poznatog kao „strukturalizam“, postao je značajan posleratni intelektualni pokret u Evropi i Sjedinjenim Državama. U međuvremenu, iako je uticaj strukturalizma opao tokom 1970-ih, Jakobsonov rad je nastavio da dobija pažnju u lingvističkoj antropologiji, posebno kroz etnografiju komunikacije koju je razvio Del Hajms i semiotiku kulture koju je razvio Jakobsonov bivši učenik Majkl Silverštajn. Jakobsonov koncept temeljnih lingvističkih univerzalija, posebno njegova proslavljena teorija osobenih karakteristika, presudno je uticao na rano razmišljanje Noama Čomskog, koji je postao dominantna figura u teorijskoj lingvistici tokom druge polovine dvadesetog veka.[3] Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije.[4] Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Intelektualni doprinosi Prema Jakobsonovim ličnim sećanjima, najodlučnija faza u razvoju njegovog mišljenja bio je period revolucionarnog iščekivanja i preokreta u Rusiji između 1912. i 1920. godine, kada je, kao mlad student, pao pod čari proslavljenog ruskog futuriste i lingvističkog mislioca Velimira Hlebnikova.[5] Nudeći malo drugačiju sliku, predgovor drugom izdanju Zvučnog oblika jezika tvrdi da ova knjiga predstavlja četvrtu fazu u „Jakobsonovoj potrazi da se otkrije funkcija i struktura zvuka u jeziku.“[6] Prva faza je bila otprilike od 1920-ih do 1930-ih, gde je sarađivao sa Trubeckojevim, u kojem su razvili koncept fonema i razjasnili strukturu fonoloških sistema. Druga faza, od oko kasnih 1930-ih do 1940-ih, tokom koje je razvio ideju da su „binarne osobene karakteristike“ temeljni element u jeziku i da je takva različitost „puka drugost“ ili diferencijacija.[6] U trećoj fazi Jakobsonovog rada, od 1950-ih do 1960-ih, radio je sa akustičarem C. Gunar Fantom i Morisom Haleom (Jakobsonovim učenikom) na razmatranju akustičkih aspekata osobenih karakteristika. Legat Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu.... #13

Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

PEČAT nedeljnik strana 72 Iz sadržaja: Дан после 30 година Зашто је Мило Ђукановић доживео изборни пораз, да ли то значи да је остао и без власти, и шта ће ова мирна (р)еволуција донети Црној Гори и Србији За Мирослава Лајчака, специјалног изасланика Европске уније … ВУЧИЋЕВ ПРЕВЕНТИВНИ УДАР У СУСРЕТ ВАШИНГТОНСКОМ ДИЈАЛОГУ Хоће ли Вучића у Вашингтону дочекати изненађење на које га упозорава његов „политички нос“? Да ли је таква понуда уопште постојала у плановима Беле куће, или је њено најављивање део психолошког … ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ Лукашенко: Отаџбина од Бреста до Владивостока Председник Белорусије Александар Лукашенко изјавио је да ће заједно са председником Русије Владимиром Путином „сачувати заједничку отаџбину од Бреста до Владивостока“. „У годишњем обраћању народу и парламенту пре избора … Рат отровима и отровним лажима За Запад је унапред потпуно јасно и да је Алексеј Наваљни отрован и ко га је отровао. То значи да су моћне западне обавештајне службе узеле ствари у своје руке, и да наука и „истина“ … Младић друмом, суд шумом Свестан пресуде која му следи, генерал је покушао да изнесе своје виђење босанског рата и касније ујдурме од суђења. Није му то дозвољено, али је и у оно мало времена показао достојанство и непокорност српског … Писма из Тамног вилајета – Алиспахићево проклетство Док је Шефик Џаферовић објашњавао везу између Кулина бана и босанске државности, на великом митингу у Бихаћу затражена је његова оставка због мигрантске агресије на БиХ Крај Хладног рата оставио је, констатује Френсис Фукујама, гомилу … ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ Нестали на КиМ: Отета истина Међународни дан несталих на Косову је обележен полагањем венаца испред уметничке инсталације „Мисинг“ и изложбом фотографија из књиге „Отета истина“ у Грачаници. Представник Удружења киднапованих и несталих лица KиМ за … Светионик – Агенда 2030 Након што је рок за испуњење миленијумских циљева истекао, било је потребно брзо и промишљено реаговати, у условима када су климатске промјене постале пријетња коју треба спријечити – како би се ефикасније наставило са остваривањем … Зечевизија: Немањићи – реприза дебакла Неминовно је да се репризом ТВ серије Немањићи – рађање краљевине реемитује и поразан утисак о друштвеном, продукционом и уметничком дебаклу какав није забележен у историји овдашње телевизије. Шта треба Бујошевћу да данас подсећа на … Баук Кремља опет кружи Америком Није први пут у последње време да Џо Бајден оптужује Русију и Владимира Путина да се мешају у америчке изборе и то је његова стратегија у борби против озбиљног супарника какав је Доналд Трамп Џо … БОЏО И ЊЕГОВИ ШКОЛСКИ ДРУГОВИ МИТ О ДРУШТВЕНОЈ МОБИЛНОСТИ НА ЗАПАДУ Док чекамо да видимо да ли ће у Белорусији бити примењен украјински или можда чак и венецуелански сценарио и да ли ће Наваљни, „вођа руске опозиције“ са око два … ГРАНИЦЕ СУ ОСНОВА ДЕМОКРАТИЈЕ Технократи космополитских простора руше сваки зид и баријеру слободном кретању, али истовремено постављају све дебље зидове и све непремостивије баријере између владалаца и потчињених, између првих и последњих Метафизика неограничености својствена турбокапиталу поставља се, у … Србија и Синђанг Због чега све Београд не треба да постане оруђе, или још горе – балканско геополитичко ђуле, у новом хладном рату САД против Кине Синђанг је аутономни регион ујгурске етничке групе на северозападу Кине. Свијен око … Да ли је боље побећи, сакрити се или извршити самоубиство ? СИНДРОМ МОДЕРНЕ ПАНИКЕ: КОРОНА И ПАНДЕМИЈА СТРАХА И пре такозване корона кризе је важило: више него било шта друго, наше време обележава страх. Страх спада у кључне симптоме нашег времена, уочио је немачки писац Ернст … СУМРАК ЛИБЕРАЛИЗМА Светски поредак настао крајем 20. века и идеолошком победом глобалистичког неолибералног Запада, с почетком овог столећа несумњиво улази у фазу свог реструктурирања, с тенденцијом преласка и у терминалну фазу декомпоновања. Ера светског Pax Americana који … Надежда Винавер – Патриотизам као културна чињеница Заноси и пркоси Станислава Винавера Песника коме је српски језик „рајска река“ расрбљивати 65 година после смрти! То су реликти недосањаног сна некадашњих кроатокомуниста, о томе да ће српски гласови заћутати Надежда Винавер, рођена Ђонлић, … Предности отворених позорница Између две позоришне сезоне Како су се у тек стасалој српској држави понашали званичници Милошеве Србије у катастрофалним условима епидемије и како се сам кнез бринуо о народу, захтевајући да му се извештаји о сузбијању … Велика мисија малог–великог филма Уз приметно поштовање актуелних политичких канона, тренутно највећи филмски хит у свету „Тенет“ некако је успео да буде и до очаја стереотипни акциони холивудски спектакл и квазиинтелектуални СФ „за забаву и размишљање“, који, наравно, као … Над ужасом живота Поводом новог, преименованог, издања романа Несрећа без жеља Испричати причу, подарити самоубици идентитет, личност за којом је целог живота трагао, чин је чија етичност надилази сваку расправу. Овде, у пуном луку у односу на контроверзу … ИЗЛОГ КЊИГЕ Петер Хандке ИСТОРИЈА ИЗА ПРИПОВЕСТИ. ЕСЕЈИ О ЈУГОСЛАВИЈИ Прометеј, Нови Сад Први пут у једној књизи, на српском језику, сабрани су сви есеји о Југославији. Есеје је Петер Хандке писао у Музика у славу живота Како је после шест месеци тишине протекао тродневни концерт класичне музике из серијала Ноћ музике, а под симболичним насловом Симфонија живота? После шест месеци тишине музичари Ансамбла Симфонијског оркестра РТС одржали су 28. августа на … Знање плус Научно-технолошки центар (НТЦ) компаније НИС стекао је статус Јавно признатог организатора активности образовања одраслих (ЈПОА), као прва од ћерки компанија НИС-а регистрована за ову делатност у Србији. У пракси то значи да ће НТЦ моћи … ДУХ КУЛТУРЕ И СВЕТЛА СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ Подигнута завеса престоничког театра Драма, опера, балет и џез уједињени против короне Поводом почетка 152. сезоне, на балкону и испред главног улаза у Народно позориште, одржан спектакуларни програм под називом Поново заједно – Поглед проматрача … КО НЕ НОСИ МАСКУ ДОБИЋЕ ДАСКУ Део овог текста сам објавио у „Печату“ број 333, 29. августа 2014. Кад уместо еболе ставимо корону, Аргентину заменимо Венецуелом, мало се шта изменило. Сем данас обавезног ношења маски. Или се бар мени тако чини? Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 10/2 Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija