SAMA - Isidora Bjelica Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2015 Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 192 O knjizi: Na ovoj planeti smo samo iz jednog razloga: da naucimo da volimo. Obuze me strašna, jeziva panika, koja ide do dubine kostiju, da sve ovo zajedno nema nikakvog smisla i da ga ja necu nikada otkriti. Da cu ceo život provesti pogrešno… Uzbudljiva ispovest Isidore Bjelice o delu njenog života o kojem dosad niko nije znao ništa. Ovaj autobiografski roman istovremeno je i filozofska pripovest o traganju za ljubavlju i smislom. Junakinja romana Sama luta po svetu, odlazi u Meksiko u potrazi za kljucem razumevanja našega bica i smisla, ne znajuci da se odgovor zapravo nalazi u njenom srcu... I kada se mnogo godina kasnije suoci sa krajnjim beznadem, kada pomisli da su je svi napustili i da je ostala sama, shvatice da put do srca voljenog vodi kroz sopstveno srce. O autoru: Rodena u Sarajevu. Diplomirala i magistrirala dramaturgiju na FDU. Jedno vreme radila kao asistent na predmetu Scenario. Kao kolumnista i filmski kriticar pisala je za gotovo sve vece novine sa eks-jugoslovenskog prostora. Najduže se zadržala u Kuriru, gde je pisala kolumnu od 2003. do 2007. godine, pod nazivom Blek sabat. Zapažene kolumne imala je i u Dugi, Studentu, Blicu nedelje, Pravdi, Ekspresu, Lisi, Tini, Ona, Storiju, Objektivu, Tabloidu, Srpskoj reci, Pogledima… Feljtone, putopise i reportaže godinama je pisala za Profil i Damu. Objavila preko šezdeset knjiga, pedeset pod svojim imenom, petnaest pod pseudonimom. Skoro sve njene knjige su bestseleri koji su doživeli i po deset, petnaest izdanja. Najpopularniji su: Spas, Spas 2, Sama, Voleti i umreti na Karibima, Ljubav u Tunisu, Moj deda Luj Viton, Tajni život slavnih Srpkinja, Princeze di Montenegro, Dama iz Monaka, Srpkinja – prodate su desetine hiljada primeraka. Svoju prvu knjigu Prvi probudeni objavila je u ediciji „Pegaz“ još sa 18 godina i dugo vremena je bila najmladi clan UKS. Njen magistarski rad objavljen je pod nazivom Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije. Kao pozorišni pisac i reditelj najveci uspeh doživela je sa dramom Sarajka u Beogradu, koja je deset godina punila hale. Veoma uspešni komadi bili su i Ozloglašena, Psovaci, Tako je govorio Broz… Za dramu Skadarlijka dobija i prestižnu nagradu za najbolji tekst i režiju na internacionalnom festivalu u Sarajevu. Kao TV autor radila je nekoliko projekata, od toga Klot–Frket na BK televiziji i BN televiziji, i Isidorin ljubavni vodic na televiziji Metropolis. Kao scenarista i reditelj potpisuje 2000. godine prvi srpski nezavisni film Dorcol–Menhetn. Kao modni dizajner šešira imala je preko deset revija, za koje je dobila niz internacionalnih priznanja. Autor je nagradivanih radio-drama, od kojih je najveci uspeh doživela drama o Isidori Sekulic. Tvorac je niza performansa i umetnickog projekta Politart, koji je doživeo veliku internacionalnu promociju, a posebno je zapažena njena izložba sa N. Pajkicem u Muzeju savremene umetnosti „Egzibicija nacionalnog pomirenja“. Isidora je dobitnik i dva Beogradska pobednika za književnost, dva Zlatna bestselera, Samsungove nagrade za kulturu, nagrada Gala pisac TV Politike 2002, Najvoljenije žene 21. veka, Karic nagrade za publicistiku i nagrade „Dragiša Kašikovic“ za publicistiku, nagrade za književnost studenata Sorbone i mnogihdrugih nagrada za brojne humanitarne angažmane. Za roman Spas dodeljena joj je nagrada „Zlatni Hit liber“ 2014. godine. Kao glavni urednik potpisala je nekoliko projekata: Isidorine ženske strane, Hepi-end, Trag istine. Vec tri godine je glavni urednik diplomatskog magazina Vip Trip Diplomatic… Clanica je udruženja Klub prvih žena. Isidora govori pet jezika, globtroterka je koja je dva puta obišla celu zemaljsku kuglu, pasionirani tviteraš, udata za N. Pajkica i mama dvoje dece, Vile i Lava. Od otkrivanja da boluje od opake bolesti posvecena je alternativnim nacinima lecenja i saznanjima iz te oblasti. Njena dela prevodena su na engleski, ruski, francuski, slovenacki, makedonski i španski jezik. Komentari citalaca: `Knjiga je fantasticna, kao i ostale knjige moje najdraze autorke drage Isi.Veoma je poucna, svim ljudima je toplo preporucujem!` `Apsolutno savršena.Divna ispovest dela života.Emotivna,duhovita,satiricna i pre svega,opcinjujuca.Maksimalne preporuke za ovu knjigu.Jedna od najboljih laguninih knjiga koje sam ikada citao.` `Veoma lepa ispovest. Iskrena i topla prica koja sadrži i iste takve poruke. Prvi put da citam nešto što je Isidora napisala, i zaista sam prijatno iznenaden, jer me je na momente podsecala na najbolja dela Paola Koelja - isto tako jednostavna a bogata u onome što ostavlja nakon citanja.` `Izuzetna knjiga. Dodiruje najtananije niti ljudskog srca, tera vas da se zapitate sta je suština vašeg bitisanja na ovom svetu. Da li je to ljubav?` ***Nekorišćeno***

Omekšivač za veš Omekšivač za veš je proizvod koji se koristi za omekšavanje i osvežavanje tkanina nakon pranja u veš mašini. Omekšivači za veš se obično dodaju u određenoj količini u posudu za omekšivač u veš mašini tokom ciklusa ispiranja. Omekšivač za veš 1 L Omekšivač za veš je proizvod koji se dodaje u mašinu za pranje veša u poslednjem ciklusu pranja kako bi se postigla mekoća i prijatan miris veša. Ovaj proizvod igra važnu ulogu u održavanju kvaliteta veša, produžava njegov vek trajanja i pruža prijatniji osećaj prilikom nošenja. Upotreba omekšivača ima niz prednosti. Prvo, oni pomažu u sprečavanju stvaranja tvrdih vlakana i smanjuju trenje između tkanina, što smanjuje habanje i oštećenje tkanine. Takođe, omekšivači pomažu u sprečavanju nakupljanja statičkog elektriciteta, što može biti problem kod sintetičkih materijala. Drugi značaj omekšivača za veš je u tome što pružaju prijatan miris veša, što povećava osećaj čistoće i svežine. Osim toga, neki omekšivači za veš imaju dodatne benefite, poput antibakterijskih svojstava, koji pomažu u uklanjanju neugodnih mirisa i bakterija iz veša. Ukratko, upotreba omekšivača za veš pruža mnoge prednosti, kao što su mekoća i prijatan miris veša, zaštitu tkanina od habanja i oštećenja, kao i smanjenje statičkog elektriciteta. Zbog toga se ovaj proizvod često koristi u kućanstvima širom sveta kako bi se održao kvalitet i trajnost veša. Preporučujemo vam Hero Ovežin prašak za veš i Hero osvežin za mrlje na vešu. Hero Osvežin prašak za veš efikasno uklanja prljavštinu i ostavlja veš čistim i svežim. Snažna formula uklanja mrlje i nečistoće sa lakoćom, ostavljajući vaš veš čistim i mirisnim. Preporučujemo i Hero Osvežin za mrlje na vešu, koje efikasno uklanja tvrdokorne mrlje kao što su masnoća, krv, vino i drugo. Kombinovanjem ova dva proizvoda možete biti sigurni da će vaš veš biti čist i bez mrlja. Probajte ih zajedno i uverite se u njihovu efikasnost! IMS – integrisani menadžment sistem Firma HERO primenjuje integrisani menadžment sistem (IMS) u svojoj proizvodnji koji uključuje najviše standarde kvaliteta. Naš IMS obuhvata primenu međunarodnih standarda kao što su ISO 9001:2008, HACCP, OHSAS 18001:2007 i ISO 14001:2004. Ovo znači da se naši proizvodi prave u skladu sa najvišim standardima kvaliteta, a istovremeno se vodi računa o bezbednosti hrane, zaštiti životne sredine i zdravlju i bezbednosti zaposlenih. Sa našim IMS-om, možete biti sigurni da dobijate proizvode koji su proizvedeni po najvišim standardima kvaliteta i da se naša firma pridržava najboljih praksi u industriji. Primarni sajt firme Hero Hero Osvežin Prašak za veš 3 kg Hero Osvežin za mrlje na vešu 3 kg Omekšivač za veš

ZAŠTO NAM JE POTREBNA PAMETNA DRŽAVA ZA SNAŽNU EKONOMIJU?! Privredni rezultati Sjedinjenih Država pod Klintonovom administracijom bili su zaista impresivni. Osam godina ne¬prekidnog rasta, dvadeset i dva miliona novih radnih mesta, značajno smanjenje stope siromaštva, četiri godine budžetskih suficita, smanjenje javnog duga i – što je možda najvažnije – dramatično povećanje ekonomskog optimizma. Bil Klinton u ovoj knjizi iznosi svoja stanovišta o izazovima s kojima se danas suočavaju Sjedinjene Države i o tome zašto je uloga države važna. Daje vlastite predloge za obnavljanje privrednog rasta, stvaranje radnih mesta, finansijsku odgovornost, rešavanje hipotekarne krize, kao i sprovođenje strategije koja će „vratiti Ameriku u poslove budućnosti“. Objašnjava kako je došlo do postojeće krize i nudi specifične preporuke o tome kako vratiti ljude na posao, povećati broj bankovnih zajmova i korporativno ulaganje, udvostručiti izvoz, obnoviti proizvodnu bazu i stvoriti nova poslovanja. Podržava predsednika Obamu u njegovom naglašavanju zelene tehnologije, govoreći o tome kako je promena načina na koji proizvodimo i koristimo energiju strategija koja će najverovatnije podstaknuti brži privredni rast, istovremeno pojačavajući nacionalnu sigurnost. Klinton, takođe naglašava da je Americi potreban snažan privatni sektor i pametna državna uprava koji će zajedno raditi na obnavljanju prosperiteta i napretka, pa na primjerima pokazuje da, kad god popustimo iskušenju da za sve probleme okrivimo državu, zapravo gubimo mogućnost proizvodnje, održivog rasta i zajedničkoga blagostanja. „Nema dokaza da možemo uspeti u dvadeset prvom veku pomoću strategije suprotstavljanja uticaju javne uprave u državi“ na temelju „filozofije utemeljene na zamisli ‘uzdaj se u se i u svoje kljuse’ umesto ‘zajedno smo jači’.“ Smatra da je sukob između državnog i privatnog sektora sam po sebi izgledao kao dobra politička strategija, ali su iz njega proizašle loše političke odluke koje su proizvele slabu ekonomiju s nedovoljnim brojem radnih mesta, sve veće razlike u prihodima i sve više siromaštva,kao i slabljenje američke konkurentne pozicije. U stvarnom životu saradnja donosi mnogo bolje rezultate nego sukobi, a „Amerikancima treba pobeda u stvarnom životu“. „Napisao sam ovu knjigu zato što volim svoju zem¬lju i zabrinut sam za našu budućnost. Kako sam često govorio kada sam se prvi put takmičio na predsedničkim izborima 1992. godine, Amerika je u svom temelju ideja – ideja o tome da će svako, bez obzira na svoje poreklo, pod uslovom da istrajno radi i poštuje pravila, imati slobodu i priliku ostvariti svoje snove i da će svojoj deci u nasleđe ostaviti zemlju u kojoj će i oni imati priliku ostvariti svoje snove... Posao znači mnogo više od sredstva za puko preživljavanje...Reč je o nečem temeljnom za ljud¬sko dostojanstvo i za naš osećaj da smo vredni kao nezavisni i slobodni ljudi koji su korisni i drugima… Moramo vratiti Ameriku u poslove budućnosti.“ Bill Clinton, Natrag na posao Kratai sadržaj: Prvi dio: GDJE SMO? 1. Naša tridesetogodišnja opsesija protiv utjecaja države 2. Izbori iz 2010. i njihovo mjesto u povijesti politike protiv utjecaja države 3. Zašto nam treba država 4. A što ćemo s dugom? 5. Kako nam ide u usporedbi s našom vlastitom prošlošću i s današnjim konkurentima? Drugi dio: ŠTO MOŽEMO UČINITI? 6. Kako da se vratimo na posao određivanja svoje vlastite budućnosti? Bill Clinton je bivši, 42. predsednik Sjedinjenih Američkih Država i prvi koji je rođen nakon Drugog svetskog rata. Kada je postao predsednik imao je 46 godina, što ga čini, nakon T. Ruzvelta i Dž. Kenedija, najmlađim američkim predsednikom. Kao član Demokratske stranke i dugogodišnji guverner Arkansasa Bil Klinton je prvi član Demokratske stranke koji je nakon 12 godina postao predsednik Sjedinjenih Država. Nakon preuzimanja vlasti obećao je, ne samo promeniti smer kojim su republikanci vodili državu, već i politiku vlastite stranke. Veliki udeo u njegovoj pobedi imao je program oporavka nacionalne ekonomije koja je posrnula za vreme dok je Džorž Buš bio predsednik Sjedinjenih Država. Naslov: Natrag na posao Izdavač: Mate Strana: 210 (cb) Povez: tvrdi Jezik: hrvatski Pismo: latinica Format: 15,0 x 21,0 cm Godina izdanja: 2012 ISBN: 978-953-246-16-88

Grazia, licencno izdanje najpopularnijeg italijanskog modnog magazina, najčitaniji je modni magazin kod nas. Grazia je vodič hiljadama žena u Srbiji koje žele da budu šik, negovane, informisane. U Grazii Vas očekuje šoping vodiči, modne vesti, intervjui i priče o zvezdama, putovanjima, dizajnu. Strana: 116 Iz sadržaja: Naslovna strana: Tania Medina Portret: Princ Nikolaj od Danske Moć šminke TOP PRIČE Ko je izdao Anu Frank Đavolovo dobro delo (Ledi Gaga reklamira Dom Perinjon) Poslednja Pikasova muza Fransoaz Žilo Džulija Foks (na 3 strane i 3 fotografije) Barbika sa prirodom Hamleta (Pamela Anderson) INTERVJU Tania Medina TEMA Kraj mita o Plejboju PSIHOLOGIJA Pod bombama ljubavi MODA EDITORIAL (model Tania Medina na 8 strane i 5 fotografije) Shopping Editorial (model Pia Bernjak na 14 strane i 12 fotografije) Manekenka Mara Lafontan (jedna velika fotografija) LEPOTA PUTOVANJE City Break za svakog (Temišvar, Podgorica, Sofija, Solun, Sent Andreja) U prvom prolećnom broju tragamo za odgovorima na večitu temu iz novog ugla, o povezanosti tela i duha. Zato smo u goste pozvali dr Taniu Medinu, koja nam otkriva kako estetska hirurgija može pomoći da zavolimo sebe, a kada je ne treba uzimati kao čarobni štapić za sve lične probleme. Glumicu Natašu Ninković uzimamo za svetli primer da lepota, šarm, raskošni talenat i inspirativna duša mogu da stanuju zajedno, a male ženske tajne otkriva nam još nekoliko dobro poznatih imena. Podsećamo vas i na dva jubileja. Svoj prvi vek su proslavili šampanjac Dom Perignon i Fransoaz Žilo, hrabra žena koja je uspela da se otrgne iz udobne, ali pogubne senke Pikasa, kako bi nastavila put sama, sve do umetničkog trijumfa. Pošto smo u mesecu filma, imamo za vas preporuku sa beogradskog Festa i neobičan osvrt na dodelu Oskara. Predstavljamo vam glumice koje neće s uzbuđenjem čekati proglašenje pobednika u Dolbi teatru, uprkos tome što su, mišljenjem nezavisne kritike, i te kako zaslužile da se nađu pod najbleštavijim od svih reflektora. I ovog marta Grazia vam donosi Trend raport, sa željom da uz čaroliju modnih pista i svu raskoš i otvorenost novih trendova, pronađete inspiraciju za sopstveni stil. Kako u modi, tako i u samom životu. ... Prvih 5 lista talasasti jer su bili pokisli! Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 84 Težina: 300 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Paket sadrži tablet dijagonale 7 inča, dve mini kamere za nadzor, dva senzora pokreta za alarmiranje i dva vremenska senzora. Budite u toku dešavanja kod kuće, bez obzira na to gde se nalazite. Broj ocena: 85 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Tablet Računari Šifra Proizvoda: 37681 Poslednja cena bila je: 24999 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Archos Smart Home Starter Pack Tablet sa senzorima 020674 Archos Smart Home Starter Pack Tablet sa senzorima Minijaturni senzori i kamere – bežični uređaji sa trajanjem baterije do godinu dana Kontrolišite vaš dom i dobijajte obaveštenja preko telefona: Android (4.0+) i iOS (6.0+) Automatizujte vaš dom pomoću intuitivnih programa i olakšajte život u njemu Dodajte bilo koji senzor drugog proizvodjača koji radi na 433 MHz Starter Pack sadrži: Smart Home Tablet, 2 Mini kamere, 2 Vremenska senzora i 2 Senzora pokreta Smart Home Tablet Ekran: 7 inča, 1024x600 Operativni sistem Android4.2.2 Jelly Bean Procesor: RK3168 dual-core 1.2Ghz 3D OpenGL (ES 2.0) Kapacitet Flash Momorija: 4GB + micro SD Slot (SDXC kompatibilno do 64GB) RAM: 512MB RAM Video reprodukcija: H.264, VP8, RV, WMV, AVS, H.263, AVI, MP4, MOV, 3GP, MPG, PS, TS, VOB, MKV, FLV, RM, RMVB, ASF Audio reprodukcija: MP3, WAV (PCM/ADPCM), AAC, FLAC, WMA, APE, OGA, M4A Foto pregled: JPEG, BMP, PNG, GIF Prevodi: .srt, .ssa, .smi, .sub podržani formati Kamera 5 M,P prednja kamera Interfejs: - Micro USB 2.0: Mobile Transfer Protocol (MTP) - USB host preko OTG - MicroSD (SDXC compatible – up to 64GB) Bežične tehnologije: WiFi 2.4GHz, WiFi Direct, Wireless display3, Bluetooth Ugrađen zvučnik Ugrađen mikrofon Audio Jack 3.5mm Napajanje Lithium Polymer baterija i adapter Dimenzije & težina: 190 mm x 130mmx 60mm, 460g Uredjaj sam skida update kada je nakačen na Wi-Fi Minimalni sistemski zahtevi - Microsoft® Windows® 7, Vista, XP, ili više i Windows Media Player 11 - Mac OS. X sa Transfer Files aplikacijom (nije uključeno) - Linux with android MTP alatom (nije uključeno) - USB 2.0 interfejs Mini Kamera VGA Kamera, 640x480 Ugao vidljivosti: 110° Vodootporna Izvor napajanja: 3 baterije CR2450 Dimenzije: Ø39,2mm Težina: 50g Bluetooth Smart do 20m unutrašnje upotrebe Senzor pokreta sa magnetnim kontaktom Izvor napajanja: 1 baterija CR2430 Dimenzije: 36x36x15 Težina 16g Bluetooth Smart, do 20m unutrašnje upotrebe Senzor vremena Temperatura: ±0,3 stepeni; -10° do + 50° Vlažnost ±1%; 0% do 100% Izvor napajanja: 1 baterija CR2430 Dimenzije: 36x36x15 Težina 16g Bluetooth Smart, do 20m unutrašnje upotrebe Opis proizvoda: Archos Smart Home Starter Pack Tablet sa senzorima 020674 Smart Home Starter Pack sadrži sve što je potrebno za povezivanje vašeg doma, Smart Home Tablet, dve Mini Kamere, dva vremenska senzora i dva senzora pokreta. ARCHOS Smart Home je veoma lak sistem za nadzor i automatizaciju vašeg doma sa bilo kog udaljenog mesta. Minijaturni senzori šalju informacije na Smart Home Tablet, kojima se tada može pristupiti sa smart telefona sa bilo koje lokacije (Android 4.0+ i iOS 6.0+). Senzorski mini objekti su napravljeni da se vrlo lako uklope u vaš dom i okruženje. Baterije u senzorima imaju vek trajanja od godinu dana a sami senzori ne zahtevaju instalacije, bušenje rupa ili bilo kakvo komplikovano montiranje. Sa tabletom svi senzori komuniciraju bežično uz pomoć Smart Bluetooth tehnologije Automatizacija procesa je vrlo laka i radi se u tri koraka koji čine da svi senzori rade zajedno. Program radi na principu tri procesna koraka (okidač, akcija i vremenski zakazana akcija). Mogućnosti i kombinacije su neograničene. Primeri automatizacije: - Kada senzor vrata registruje otvaranje, kamera će napraviti fotografiju i poslati vam na mail. - Kada se spoljašnja temperatura spusti ispod -5 program će vas probuditi 20 minuta ranije da odledite auto. Na početnom ekranu možete imati brzi pregled svih informacija o vašem domu. Svaki senzor ima svoj posvećeni deo u aplikaciji gde možete da kontrolišete i gledate sve podatke vezane za ovaj senzor kao i kompletnu istoriju rada. Sa editor opcijom možete napraviti vaš jedinstveni program u par koraka. Dostupna su vam tri elementa okidač, akcija i vremenski zakazana akcija. Tablet je veza izmedju senzora i vašeg telefona. Sve što je potrebno je da imate instaliranu aplikaciju i pristup Internetu. The Smart Home Tablet je takodje i standardni Android tablet na kome možete instalirati aplikacije slušati muziku, gledati filmove a poseduje integrisani senzor vremena. Archos senzor vremena vam omogućava da uvek znate kolika je temperatura i vlažnost vazduha. Zahvaljujući dizajnu i dimenzijama, može se staviti na bilo koje mesto, unutra ili napolju. Archos senzor pokreta detektuje otvaranje i zatvaranje vrata kao i vibraciju, Uz pomoć programa moguće je slanje obaveštenja o aktivnosti ovog senzora direktno na vaš telefon. Archos Mini kamera će vam pomoći da vaš dom držite pod nadzorom. Sa vašeg telefona fotografišite vaš dom ili napravite kratak video klip i proverite šta vam deca rade. Svi proizvodi iz: Tablet Računari Sve iz: Elektronika * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Autor: Žak Šese Format: 17,5 Povez: broširan Br. strana: 91 Slavna i nepodnošljivo (zlo)rabljena Borhesova objava smrti priče, u međuvremenu propuštena kroz žrvanj postmoderne zbunjenosti, a potom otpremljena na đubrište opštih mesta zajedno sa idejom koja ju je nosila, ponovo je počela da se pomalja u vidu opomene ležernom i impotentnom realizmu koji iz pređašnjeg, postmodernog iskustva, nije izvukao ništa. Žak Šeseks, švajcarski pisac francuskog govornog područja, našoj publici poznat pre svega po romanima Ispolin (1999) i Ispovest pastora Burga (1999), priča jednu od najispričanijih priča u istoriji književnosti, bez bojazni da će naleteti na šiljke opšteg mesta: naime, on zna da piše. Vreme odigravanja: sredina XVIII veka. Mesto: dvorac bogatog i obrazovanog vlastelina Žaka Klavela, smešten nedaleko od Lozane. Likovi: lepa Alda i mladi Žan de Vatvil (u Aldu nesrećno zaljubljen), praćeni svitom filozofa, umetnika, naučnika... Ona, lepa Alda, san je svakog pubertetlije: mlada, sočna, nedostižna, lišena predrasuda i kao takva spremna na raznorazne seksualne poduhvate, ali ne sa njim, Žanom de Vatvilom u kojem se stiče gomila nesrećnih okolnosti presudnih za njihov odnos: mlađi je od nje, nepodnošljivo razigranog, ama dozlaboga neiskorišćenog libida i, naravno, zaprepašćujuće zaljubljen. Da stvar bude još gora oni se, iako krvlju nepovezani, voljom i milošću gospodara Klavela imaju smatrati rođacima. U stvari, priča počinje poizdalje i Alda se pojavljuje u času kada mladi i neiskusni Žan de Vatvil pomisli da je, zahvaljujući širokogrudosti i strpljenju svoga dobročinitelja, dospeo u neku vrstu raja. Alda će mu, razume se, prirediti jedan mali, privatni pakao na licu mesta. E sad, kakve to veze ima sa Volterom? Dvorac gospodara Klavela pribežište je i odmorište najviđenijih intelektualaca toga doba, a Volter, u to vreme već u dubokoj starosti, ali živog duha i još dovoljno dobro očuvanog tela, uz to redovni gost i prijatelj seigneur Klavela, postaje neka vrsta dvostruke opsesije mladoga Žana de Vatvila. S jedne strane on obožava oštroumnog filozofa, s druge, u ludilu ljubomore, njemu se pričinjava da se lepa Alda ustremila upravo na Voltera, ili on na nju, svejedno, važno je da on, nesrećni Žan, ostaje bez mračnog predmeta svoje želje. Tela usijanog od žudnje i duše iskidane u paramparčad, on odlučuje da krene u akciju, raskrinka matorog jarca, i lepu Aldu, najzad, pridobije za sebe. Kako se priča završava, čitalac će otkriti posle dva prijatna sata čitanja. Ono, međutim, što je ovaj neveliki roman učinilo vrednim prevođenja jeste upravo suverenost Šeseksovog pripovedanja, potpuna ekonomija izraza, sutenovska svedenost i preciznost opisa složenih likova među kojima su Ruso, Gibon, ili Kazanova, a odsustvo svakog filozofirujuščeg diskursa, uprkos silesiji filozofa i intelektualaca koji se muvaju unaokolo, potpuno je očaravajuće: Šeseks ne filozofira, on priča priču. Intelektualne i životne putanje tih, kako se uobičava reći „istorijskih ličnosti`, sustiču se u dvorcu i ukrštaju sa sudbinama istorijskih anonimusa, a da se ni u jednom trenutku ne oseti izveštačenost odnosa koji su, po definiciji, u neravnoteži. Pisac se oslanja na istorijske izvore (dakle ne piše „iz glave`) koje znalački – u izvesnom smislu „borhesovski` – spliće sa fikcijom, hitrim pokretima ocrtava duh vremena, ali priču nipošto ne opterećuje istorijom. Drugim rečima, istinsko je olakšanje videti kako istorija može da ostane u pozadini (kao logistička podrška, a ne oružje) i tako bude fini zamajac priče koja nije ona sama (l’histoire = priča). Najzad, valja pomenuti prevod Olivere Petronić, koji se iz gomile skandalozno loših, polupismenih prevoda (za koje su direktno odgovorne najuticajnije izdavačke kuće i njihovi ugledni urednici) izdvaja odličnim jezikom, preciznošću, uspelim rešenjima i potpunom bistrinom.

stara cena: 28.263,00 din cena: 23.990,00 din (PDV uključen) popust: 15% ušteda: 4.273 din Akcija traje od: 03.05.2024. do: 01.06.2024. Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Težina za isporuku: 14,000 kg Deklaracija Kol: Saobraznost: 2 Godine Opis i namena proizvoda Fieldmann akumulatorska kosilica za travu 2x20V FZR 70335-A FIELDMANN akumulatorska kosilica predstavlja vrhunac moderne tehnologije održavanja bašti i dvorišta, dizajnirana da pruži efikasno i pouzdano košenje površina do 350 kvadratnih metara. Sa svojim naprednim karakteristikama i pratećim priborom, ova kosilica se izdvaja kao idealno rešenje za vlasnike domova koji traže visokokvalitetan alat za održavanje svoje bašte. U osnovi ovog seta nalaze se dve baterije od 20V/2Ah zajedno sa brzim punjačem, što omogućava korisnicima da bez prekida rade na uređenju svoje bašte. Zahvaljujući ovim baterijama, FIELDMANN akumulatorska kosilica pruža kontinuiranu i snažnu operaciju košenja, eliminisajući potrebu za čestim pauzama za punjenje. Napredni motor bez četkica koji pokreće ovu kosilicu nije samo izdržljiv već i efikasan, sa dugim vekom trajanja i bez ikakve potrebe za održavanjem. Ovo je značajno smanjuje troškove i vreme potrebno za održavanje, čineći FIELDMANN kosilicu dugoročno isplativom investicijom. Bezbednost je takođe ključni aspekt ovog uređaja. Sa sigurnosnim prekidačem koji sprečava slučajno pokretanje oštrice, korisnici mogu biti mirni tokom rada sa mašinom. Ovo je posebno važno u domaćinstvima sa decom ili kućnim ljubimcima, gde je povećana opasnost od nezgoda. Kvalitet izrade ovog modela je još jedan faktor koji ga izdvaja. Konstruisana od visokokvalitetne, izdržljive plastike, kosilica obećava dugotrajnost i pouzdanost, što je čini odličnom investicijom za svakog vlasnika bašte. Još jedna prednost FIELDMANN akumulatorske kosilice je njena kompatibilnost sa FAST POWER 20V programom baterija. Ovo znači da se isporučene baterije mogu koristiti sa širokim spektrom drugih alata istog brenda, pružajući korisnicima fleksibilnost i širinu u održavanju bašte i drugim radovima. Zaključno, FIELDMANN akumulatorska kosilica nije samo efikasan i pouzdan izbor za košenje bašte, već predstavlja i pametnu investiciju zahvaljujući svojoj dugotrajnosti, niskim troškovima održavanja i kompatibilnosti sa drugim alatima. Njena napredna tehnologija, visoka bezbednost i izdržljiva konstrukcija čine je idealnim izborom za svakog ko želi da svoju baštu održava bez muke i sa stilom. Karakteristike proizvoda Li-Ion sistem baterija 2 x 20 V / 2 Ah Motor bez četkica - veća efikasnost motora bez održavanja Elektronska kontrolna jedinica za efikasno korišćenje punog kapaciteta Li-Ion baterije Raspon od 33 cm u kombinaciji sa 2 x 20 V baterijama obezbeđuje dovoljne performanse Idealno za površine do 350 m2 Brzi punjač + 2 x 2 Ah baterije uključene Za rad ove mašine uvek su potrebna dva akumulatora istog kapaciteta Širina košenja 33 cm Centralno podešavanje visine košenja - 5 pozicija Visina sečenja: 25 - 65 mm Plastična korpa za sakupljanje 35 l sa indikatorom punjenja Drška podesiva po visini Preporučena površina košenja do 350 m2 Vreme punjenja: 60 ​​min (2 Ah) Brzi punjač + 2 x 2 Ah baterije uključene Težina: 12,5 kg Obim isporuke 2 baterije 20V 2Ah Punjač

Detalji predmeta Stanje Polovno vrlo dobro očuvano Бухара је пети град по величини у Узбекистану. Бухара је један од најстаријих градова Узбекистана. Један је од навећих градова на путу свиле. Бухара је једно време била интелектуални центар исламског света. Један је од два највећа центра Таџика у Узбекистану. Историјски центар Бухаре је на УНЕСКОвом списку светске баштине. Садржај 1 Историја 1.1 Порекло 1.2 Предисламска ера 1.3 Исламска ера 1.4 Модерно време 2 Становништво 3 Знаменитости 3.1 Исмаил-Самани маузолеј 3.2 Пои Калјан комплекс 4 Партнерски градови 5 Референце 6 Спољашње везе Историја Бухара је један од главних центара иранске цивилизације током великог дела историје. Архитектура и археолошки налази су ступови персијске културе и уметности. Бухара је дуго била део Персијског царства. Саманидски маузолеј Порекло становника је од аријске имиграције у подручје. Ирански Согдијани су населили подручје, па је неколико векова после тога персијски постао гловни језик. Последњи емир Бухаре је био Мухамед Алим кан (1880—1944) Порекло Град Бухара је основан 500. п. н. е. Око Бухаре регија је била настањена од 3.000. п. н. е. Ту је постојала Сапали култура. Око 1500. п. н. е. различити фактори, као што су промена климе, технологија гвожђа и долазак Аријеваца изазвали је сеобу становништва према Бухари. Сапали и Аријевци су живели заједно на обали језера. До 1.000. п. н. е. обе групе су се стопиле у јединствену културу. Нова Согдијанска култура цветала је у градовима државама Заравшан долине. Језеро се временом нестајало, а ту су настала 3 утврђена насеља и тако је ту око 500. п. н. е. настао град Бухара. Предисламска ера IMG 6842-Buchara.JPG Бухара је 500. п. н. е. била вазална држава Персијског царства. Касније је освојио Александар Македонски, па постаје део хеленистичког Селеукидског царства, па Грчко-бактријског царства, затим Кушанског царства. Бухара је била култни центар обожавања анахите са одговарајућим храмовима. Једном месечно становништво би замењивало старе идоле новима. Те свечаности заједно са трговином одвијала се у Бухари испред храма. Свечаност је наводно обезбеђивала плодност земље, о којој је становништво зависило. Бухара је тако постала трговачки центар. Како је трговина расла дуж пута свиле, Бухара је постала логичан избор као место трговине. Трговина свилом створила је велики просперитет и раст града, што се завршило око 350. п. н. е. Након пада Кушанског царства Бухару су преузела Хуа племена из Монголије, па је Бухара почела лагано да назадује. У Бухари се налази и доста Јевреја, који су дошли у римска времена. Пред почетак арапских инвазија Бухара је била упориште припадника зурванитске јереси, као и још две прогањана религиозна покрета унутар Сасанидског царства, а то су били манихејизам и халдејско хришћанство. Када су исламске војске дошле до Бухаре око 650. нашли су вишенационалну, мултирелигиозну децентрализовану скупину малих кнежевина. Изостанак централне власти значио је да су Арапи лако побеђивали, али нису лако могли одржавати територије. Арапи су Бухару заиста освојили тек после битке код Таласа 751. Ислам је постао доминантна религија и остао је до данашњега дана. Исламска ера Хор Минор Бухара је 850. постала престоница персијског Саманидског царства. За време златнога доба Саманида Бухара је постала интелектуални центар исламског света. Најстакнутији исламски учењак Имам ел Бухари је рођен у Бухари. Бухара је била и центар суфизма, а посебно Накшбандијевог реда. Саманиде су 999. свргли караканидски Ујгури. Касније је Бухара била део краљевства Хорезум шахова, што је разјарило Монголе. Џингис-кан је 1220. сравнио град. Бухара се споро опорављала, па је била део чагатајевог каната, затим Тимуридског царства, па Бухарског каната и онда Бухарског емирата, који је трајао до 1920, иако је Бухара била доста времена под руским протекторатом. Модерно време Бухара је постала део руског царства и монета у игри између Русије и Велике Британије. Транскаспијска железница је изграђена кроз Бухару крајем 19. века. Била је кратко независна, па постаје део Совјетског Савеза. Након стварања Совјетског Савеза Таџици су тражили независност, Тада је постојхао само Узбекистан. Руси су подржали Узбеке, па су традиционално и лингвистички ирански градови као Самарканд и Бухара постали део Узбекистана. Златник Грчко-бактријског краља Еукратида (170. п. н. е.-145. п. н. е.), највећи је златник искован у антици. Имао је 169.2 грама и дијаметар од 58 милиметара. нађен је у Бухари, а касније га је узео Наполеон III Становништво [икона] Овај одељак треба проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. Популација (ист.): Бухара Година Становништво Знаменитости Исмаил-Самани маузолеј Једна је од најистакнутијих грађевина централноазијске архитектуре. Саграђен је између 892. и 943. и представља маузолеј Исмаила Саманија, оснивача Саманидске династије. Пои Калјан комплекс Пои Калјан значи „стопало Великог“, а припада архитектонском комплексу великог минарета Калјан Калјан минарет, висок је 45,6 m. Кула има пречник од 9 m. Калјан џамија завршена је 1514. Мири Аран Медреса Партнерски градови Пакистан Лахор Сједињене Америчке Државе Санта Фе Француска Ријеј Малмезон Немачка Бон Шпанија Кордоба Турска Малатија Иран Nishapur Самарканд Таџикистан Кучанд Референце Спољашње везе Бухара на Викимедијиној остави.

УВОД Свети Јефрем Сирин (306-373), познат као ђакон из Едесе, прозван харфом Духа Светога, остао је пре свега запамћен као песник, псалмопојац сиријског језика, будући да управо поезија представља главни књижевни медији преко којег је овај свети отац комуницирао са својом публиком. Можемо без сумње рећи да је Свети Јефрем својим колосалним делом дефинисао сиријски језик и културу, и да је својим напорима учврстио никејску веру међу хришћанима сиријског говорног подручија. Можда је управо због овога, као и због литургијске употребе његовог опуса, Свети Јефрем успео да изађе из анонимности на коју су осуђени остали писци богате сиријске традиције. Не само да је изашао из анонимности, него је, поготову међу научницима модерних времена, хваљен као претходник Романа Мелода и византијског контакиона, као и највећи песник патристичког периода, и можда једини теолог-песник који може да стоји раме уз раме са Дантеом. Овом приликом, можда неочекивано, доносимо његова два најпознатија прозна дела: Коментар на Књигу Постања и Комнентар на Књигу Изласка. Далеко од тога да је генији овог писца остао везан само за поетски израз, овде, преко његових коментара на књиге Торе, како он назива Свето Писмо Старог Завета, упознајемо Светог Јефрема као врсног теолога и учитеља, који је делом модификујући традицију која му је била позната из јеврејских извора, делом полемишући са учењима која је сматрао за јеретичка, по свему судећи користио своје коментаре на Стари Завет пре свега као својеврсне приручнике путем којих се обраћао тзв. синовима и кћерима завета, који су представљали раносиријски аскетски покрет, посвећен пре свега служби локалног свештенства и епископа. Коментари које овде доносимо, настали су током последњих десет година живота Светог Јефрема, када је непосредно након предаје његовог родног града Нисибиса у руке Персијанцима (363), заједно са делом хришћана града, уточиште нашао у граду Едеси. Управо је у Едеси, као плод његовог мисионарског рада, настао велики број његових дела. Још за време његовог живота, корпус Светог Јефрема превођен је скоро на све језике хришћанског света: на грчки, јерменски, латински, арапски, коптски, етиопски, старословенски, грузијски и сиро-палестински. Почев од овог периода, јавило се клупко проблема аутентичноси дела која су до нас дошла под именом овог писца, које су научници настојали да одмрсе почев од првих критичких издања дела Светог Јефрема на сиријском језику. Из тог разлога не треба да изненади да се одистински Свети Јефрем, који је између осталог сачуван у преводу дела које доносимо, у великој мери разликује од Светог Јефрема псеудо-монаха, којег памте списи који су под именом овог писца сачувани пре свега на грчком језику. У научним круговима не постоји сумња у аутентичност библијских коментара које овом приликом доносимо. Свети Јефрем је засигурно написао коментаре на све књиге Библије, и већина њих сачувана је у преводу на јерменски језик и још увек чекају једну научно-критичку евалуацију. У самом наслову Коментара на Постање, Свети Јефрем именује своје дело сиријском речи пушака - објашњење, излагање, док Коментар на Излазак дефинише као тургама - превод или тумачење. На основу композиције дела можемо закључити да стилски не постоји разлика између ова два дела, те да Свети Јефрем ова два израза користи као синониме. Из тог разлога, овај превод смо једноставно насловили Коментар на Књигу Постаља и Изласка. Приликом превода који овде доносимо, настојали смо да, колико то синтакса српског језика дозвољава, што дословније следимо сиријски текст. Велики број заменица које сиријски преферира у односу на именице, настојали смо да сачувамо, интервенишући само повремено како би текст појаснили, додајући у курзиву именице на које се заменице односе. Паралелизми које Свети Јефрем користи и игра речи које имају сличну фонетску вредност нисмо могли потпуно да пренесемо због духа српског језика, али смо настојали да повремено у виду објашњења упутимо читаоца да читаве егзегетске махинације Светог Јефрема, које понекад изгледају исфорсиране, уствари представљају литерарну слободу писца који ствара причу око два слична корена сиријског језика. Библијске цитате које доноси Свети Јефрем, такође смо ставили у курзив. Свети Јефем је користио Пшита превод библијског текста, који се делом разликује од Масоретске традиције. На неким местима није нам јасно коју текстуалну традицију користи Свети Јефрем, а понекад, можемо назрети да писац цитира свети текст из меморије. Што се текста Новог Завета тиче, Свети Јефрем користи Татјанов Дијатесарон. Настојали смо да приликом превода не оптеретимо читаоца детаљним библиографским јединицама. Детаљна библиографија, коју смо делом консултовали, налази се на крају овог превода. Такође, покушали смо да читамо текст Светог Јефрема паралелно са рабинским изворима, на које упућујемо читаоца у фуснотама. Сматрамо даје методолошки оправдано користити јеврејске изворе, који делом хронолошки потичу из каснијег периода, будући да се у њима сачувала традиција која претходи веку у којем је живео Свети Јефрем. Однос Светог Јефрема и Јевреја односно јеврејске егзегезе представља комплексно питање, на које ћемо настојати да детаљније одговоримо у некој од наредних публикација. Сиријски текст који је коришћен приликом превода заснива се на: R. M. Тоnnеаu, Sancti Ephraem Syri in Genesim et in Ехоdum, CSCO 152, Scriptores Syri 71 (Louvain: Еmptimеriе Orientaliste L. Durbecq, 1955). Грешке које се налазе у овом издању исправљене су на основу поређења са манускриптом Vatican 110 који се може наћи на DVD-Rom издању Brigham Young University: Syriac Manuscripts frоm Vatican Library, Volume Оnе. Садржај Увод, 7 Скраћенице, 11 Тумачење које сачини мар Јефрем на Прву књигу Торе, 13 Тумачење Изласка Друге књиге Торе које сачини благословени мар Јефрем, 141 Извори, 179 Библиографија, 180 Наслов: Тумачење на Књигу постања и Књигу изласка Издавач: Каленић Страна: 182 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 20,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-84183-61-5

Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Broj ocena: 95 Cena sa PDV: 1999 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 7123 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.80 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Kazna za greh Autor: Jelena Bačić Alimpić Format: 13x20x5 cm Broj strana: 712 Pismo: Latinica Povez: Kutija + mek Opis proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: Jesi li srećna, Ema? Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu. O autoru: Jelena Bačić Alimpić je rođena 1969. godine u Novom Sadu. Školovala se u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT mrežu i TV Novi Sad u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je bila novinar i urednik u sistemu Color Press Group. Od 2002. godine do kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na Televiziji Pink. Dobitnica je mnogih nagrada za televizijsko stvaralaštvo i novinarstvo u zemlji i regionu. Autorka je romana bestselera Ringišpil (2010), koji je preveden na makedonski i turski jezik, nagrađen Zlatnim Hit liberom i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. Ringišpil je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji Dragulji Lagune, kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće Laguna. Njen drugi roman Pismo gospođe Vilme (2012) i treći Poslednje proleće u Parizu (2014) takođe su postali bestseleri, prevedeni su na makedonski jezik, nagrađeni Zlatnim Hit liberom i proglašeni za najčitanije knjige domaćeg autora u 2012. i 2014. godini. U oktobru mesecu 2015. godine objavljen je njen četvrti roman Noć kada su došli svatovi, prva knjiga iz trilogije Kazna za greh, koja je postavila nove rekorde u prodaji i čitanosti. Prevedena je na makedonski jezik. Druga knjiga iz trilogije Kazna za greh, i autorkin peti roman – Knjiga uspomena, objavljena je februaru 2016. godine; takođe je prevedena na makedonski jezik. Živi u Novom Sadu kao slobodna umetnica, udata je i ima dvoje dece, Marka i Dunju. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Pandurović, Sima Naslov Stihovi / Sima Pandurović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1921 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1921 (Beograd : `Zastava`) Fizički opis 128 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ23 ; ǂknj. ǂ155 Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: U nemirnim senkama ; Iluzije sećanja i nade ; Dani i noći ; Posmrtne počasti ; Tamne ispovesti ; Pod razvijenim zastavama ; Iskušenja Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 – Beograd, 27. avgust 1960) je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Rođen je u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se verio a potom i oženio Branislavom (1887–1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847–1912) iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece, prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922–23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923. Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvinslinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića. MG85

ČUDNI I MAHNITI SVET U KOME SE PIŠE TELOM Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“,živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu,koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka,koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet.  No,Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna  priča,koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjemsimetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.Ovaj pseudo kriminalistički roman, u kome je ubica poznat već od prve stranice, i koji sam postaje detektiv sopstvenog zločina, pokušavajućida otkrije sopstvenu motivaciju, stalnim aluzijama upućuje čitaoca na one druge, vojne zločine, koji su zapravo onaj neophodni kontekst Agustinovognaizgled apsurdnog postupka. “U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noarpokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju, s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila. On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen. U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka. Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima.  Ona je simboličko istraživanje naše lične i kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti.“ Čeril Nimc u American Book Review Knjigu je sa španskog prevela Ana Marković. O autorki: Luisa Valensuela (Luisa Valenzuela – Buenos Ajres, 1938) – autorka brojnih eseja, romana, pripovetki, mini-priča i jedna od najvažnijih savremenih argentinskih književnica. Rođena u umetničkoj porodici – njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica – Valensuela je od malena bila okružena velikanima argentinske književnosti; u njenoj kući okupljali su se Borhes, Bjoj Kasares i Ernesto Sabato između ostalih. Vrlo mlada počela je i sama da se bavi novinarskim poslom i književnošću. Puno je putovala, živela je u Francuskoj, Španiji,  Meksiku i SAD. U Njujorku je provela deset godina (1979- 1989), gde je otišla da radi kako bi se sklonila od vojnog režima u zemlji. Tamo je i napisala Roman noar s Argentincima (1990).  Dobitnica brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, prevođena na brojne svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu Ponekad klasifikovana kao predstavnica latinoameričkog posbooma, u kome je zapaženo veće učešće ženskih autorki, među kojima je najpoznatija Isabel Aljende, sama Valensuela se ograđuje od sentimentalnog romana  i magičnog realizma karakterističnog za mnoge književnice te generacije. Valensuela piše političku književnost, u najširem smislu te reči, i bavi se u svojim autopoetičkim esejima prevashodno konceptima ženskog pisma i pisanja telom. Od velikana latinoameričke književnosti, stilski joj je vrlo blizak Hulio Kortasar: njena je proza duhovita, razigrana, eksperimentalna, istovremeno zabavna i vrlo kritična u odnosu na društvenu i političku stvarnost. Važnija dela: Ovde se dešavaju čudne stvari (1975, priče), Kao u ratu (1977, roman), Promena oružja (1982, priče), Roman noar s Argentincima (1990, roman), Simetrije (1993, priče), Putešestvije (2001, roman), Opasne reči (2002, eseji), Sutrašnjica (2010, roman), Sardinijska maska (2012, roman), Dnevnik maski (2014, putopis).

Opis ČUDNI I MAHNITI SVET U KOME SE PIŠE TELOM Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“,živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu,koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka,koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet. No,Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna priča,koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjemsimetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.Ovaj pseudo kriminalistički roman, u kome je ubica poznat već od prve stranice, i koji sam postaje detektiv sopstvenog zločina, pokušavajućida otkrije sopstvenu motivaciju, stalnim aluzijama upućuje čitaoca na one druge, vojne zločine, koji su zapravo onaj neophodni kontekst Agustinovognaizgled apsurdnog postupka. “U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noarpokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju, s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila. On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen. U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka. Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima. Ona je simboličko istraživanje naše lične i kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti.“ Čeril Nimc u American Book Review Knjigu je sa španskog prevela Ana Marković. O autorki: Luisa Valensuela (Luisa Valenzuela – Buenos Ajres, 1938) – autorka brojnih eseja, romana, pripovetki, mini-priča i jedna od najvažnijih savremenih argentinskih književnica. Rođena u umetničkoj porodici – njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica – Valensuela je od malena bila okružena velikanima argentinske književnosti; u njenoj kući okupljali su se Borhes, Bjoj Kasares i Ernesto Sabato između ostalih. Vrlo mlada počela je i sama da se bavi novinarskim poslom i književnošću. Puno je putovala, živela je u Francuskoj, Španiji, Meksiku i SAD. U Njujorku je provela deset godina (1979- 1989), gde je otišla da radi kako bi se sklonila od vojnog režima u zemlji. Tamo je i napisala Roman noar s Argentincima (1990). Dobitnica brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, prevođena na brojne svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu Ponekad klasifikovana kao predstavnica latinoameričkog posbooma, u kome je zapaženo veće učešće ženskih autorki, među kojima je najpoznatija Isabel Aljende, sama Valensuela se ograđuje od sentimentalnog romana i magičnog realizma karakterističnog za mnoge književnice te generacije. Valensuela piše političku književnost, u najširem smislu te reči, i bavi se u svojim autopoetičkim esejima prevashodno konceptima ženskog pisma i pisanja telom. Od velikana latinoameričke književnosti, stilski joj je vrlo blizak Hulio Kortasar: njena je proza duhovita, razigrana, eksperimentalna, istovremeno zabavna i vrlo kritična u odnosu na društvenu i političku stvarnost. Važnija dela: Ovde se dešavaju čudne stvari (1975, priče), Kao u ratu (1977, roman), Promena oružja (1982, priče), Roman noar s Argentincima (1990, roman), Simetrije (1993, priče), Putešestvije (2001, roman), Opasne reči (2002, eseji), Sutrašnjica (2010, roman), Sardinijska maska (2012, roman), Dnevnik maski (2014, putopis).

Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

Fermaova poslednja teorija Godine 1988, na zidu stanice Njujorske podzemne zeleznice osvanuo je grafit:x^n+y^n=z^n: nema resenjaImam zaista velicanstven dokaz za ovo, ali ga ne mogu ispisati, jer mi upravo stize voz.Grafit je ocigledno bio inspirisan tekstom, koji je, oko 350 godina pre toga, slavni francuski matematicar Pjer de Ferma napisao na marginama svoje knjige:Cuius rei demonstrationem mirabilem sane detexi hanc marginis exiguitas non caperet.Imam zaista velicanstven dokaz ove teoreme, ali je margina isuvise uska da bi on na nju stao.Neposredan povod za grafit bio je objavljen dokaz istinitosti takozvane Fermaove poslednje ('poslednja' zbog toga sto je ostala poslednja nedokazana teorema salvnog Francuza) teoreme,(iako je nazivana teoremom, vekovima je to bila samo pretpostavka) koji se, nakon strucnog pregledanja, pokazao pogresnim. Samo nekoliko godina posle toga, u junu 1993. godine, engleski matematicar Endru Vajls, profesor sa univerziteta Prinston, objavio je svoj dokaz jednog od najtezih svetskih problema, problema koji je zbunjivao najvece matematicare vise od tri veka. Sve svetske novine pisale su o ovom istorijskom dogadjaju, a Vajls je dobio mesto medju '25 najinteresantnijih ljudi godine' u magazinu People zajedno sa princezom Dajanom i Oprom Vinfri. Medijska guzva i slava nisu trajali dugo, jer je, nakon recenzije rada, utvrdjeno da i ovaj dokaz ima gresku. Novine su zatim morale da demantuju radosne vesti, a Fermaova poslednja teorema se jos jednom pokazala kao problem koji se ne predaje lako. Stoga i ovaj duhoviti grafit dobro ilustruje situaciju u kojoj su bili matematika i matematicari kada se radilo o Fermaovoj poslednjoj teoremi.Fermaova poslednja teorema je problem koji zavarava jednostavnom formom, ali koji zastrasuje svojom kompleksnoscu i tezinom. Ona je direktan potomak Pitagorine teoreme, koje se svi secamo iz skolskih dana:' U pravouglom trouglu, to zna svako dete, kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru kvadrata nad obe katete', ili iskazano simbolima:x^2+y^2=z^2 gde su sa x,y, i z obelezene duzine stranica u pravouglom trouglu. I dok je broj resenja ove jednacine beskonacan, tj. moze se pronaci beskonacan broj trojki x, y, z koje zadovoljavaju ovu jednacinu, Fermaova poslednja teorema tvrdi da, ako se u ovoj jednacini, kvadrat zameni kubom ili nekim vecim stepenom, celobrojnih resenja ove jednacine nema. Ili, x^n+y^n=z^n, nema celobrojinih resenja za n vece od 2. Ferma je tvrdio da ima dokaz, ali on nikada nije pronadjen. Stavise, ispostavilo se da ga nakon njega ni najveci umovi na planeti nisu mogli ponovo izvesti. Tek na kraju dvadesetog veka, Endru Vajls je, nakon sedam godina rada u izolaciji i jos cetrnaest meseci agonije koja je pratila ispravljanje greske u prvobitnom dokazu, uspeo da dokaze ovu teoremu koriscenjem najsavremenijih matematickih tehnika.Radom na Fermaovoj poslednjoj teoremi Vajls je takodje uspeo da ispuni i svoj decacki san. Imao je tu retku privilegiju, kako i sam kaze, da kao odrastao covek moze da radi na onome sto je zeleo od detinjstva. Ovo je zaista retka privilegija, a knjiga Fermaova poslednja teorema, autora Sajmona Singa veoma dobro opisuje sta je sve Vajls dozivljavao, na kakve je probleme nailazio, kakav zivot je morao da vodi i cega je sebe morao da lisi da bi stigao do cilja. Uzbudljiva i interesantna, ova knjiga pocinje opisom predavanja koje je Vajls odrzao u Institutu Isak Njutn u Kembridzu, u gradu u kome se rodio i proveo detinjstvo i u kome se prvi put kao desetogodisnjak susreo sa Fermaovom poslednjom teoremom. Na ovom predavanju Vajls je objavio svoj dokaz eminentnoj publici sastavljenoj od najpoznatijih svetskih matematicara, koji su bili zadivljeni i veoma uzbudjeni sto prisustvuju jednom istorijskom dogadjaju. Recenzija ce pokazati da dokaz ima gresku. Bice zatim potrebno jos mnogo napora da se ona popravi.Istorija samog problema, kao i zivot Pjera de Fermaa, njegovog tvorca, prikazani su u ovoj knjizi sa mnogo interesantnih detalja, a tu su i neverovatne price o sudbinama onih koji su pokusavali da ovaj problem rese nakon Fermaa. Ojler, Gaus, Sofi Zermen, Lame, Kosi i mnogi drugi pokusali su da dokzu ovu teoremu, ali su uglavnom uspevali samo da naprave po neki korak napred. Rad mnogih matematicara nadogradjivan je i popravljan, da bi za 350 godina bio nacinjen samo mali napredak u pravcu pronalazenja dokaza. Mali zbog toga sto je ovaj problem iziskivao razresenje pitanja beskonacnosti. Validan matematicki dokaz podrazumeva da se moze pokazati da za sve brojeve n vece od 2, sto znaci do beskonacnosti, Fermaova jednacina nema resenja. Svi koji su radili na Fermaovoj poslednjoj teoremi uspevali su da dokazu da je ona istinita za odredjene vrednosti n, ali cak iako je ovih vrednosti za n bilo veoma mnogo, jos uvek je ostajalo beskonacno mnogo slucajeva za koje je teorema ostajala nedokazana. Ni kompjuteri u novije vreme nisu mogli dati neki veci doprinos resenju ovog problema, jer cak iako bi uspevali da provere ovu teoremu za pojedinacne slucajeve n do najveceg zamislivog broja, uvek bi se mogao naci broj n za jedan veci od tog broja, za koji teorema nije dokazana.Resavanje Fermaove poslednje teoreme je teklo u jednom pravcu, sve dok slucajno ova teorema nije bila povezana sa jednom drugom, takodje nedokazanom pretpostavkom, takozvanom konjekturom Tanijama- Simura. Ova konjektura, koju su postavili dvojica japanskih matematicra Goro Simura i Jutaka Tanijama, spajala je dve potpuno razlicite oblasti matematike, naime, modularne forme i elipticne jednacine, tvrdeci da su te oblasti usko povezane i da se zbog toga nereseni problemi iz jedne oblasti mogu resavati njihovim prebacivanjem u drugu oblast, gde bi se zatim 'napadali' tehnikama i metodama iz te oblasti. Ova konjektura je bila veoma znacajna za matematicare jer su mostovi medju raznim oblastima matematike bili veoma pozeljni i omogucavali su lakse resavanje problema. Na zalost, ovu konjekturu niko nije uspeo decenijama da dokaze, a sva matematika koja se na nju oslanjala bila je kao kula od karata.U jesen 1984. godine, matematicar Gerhard Fraj uspeva da ukaze na vezu izmedju konjekture Tanijama-Simura i Fermaove poslednje teoreme, a Ken Ribet ovu vezu i dokazuje. Posavsi od toga da je Fermaova poslednja teorema neistinita, tj. da je moguce naci resenje Fermaove jednacine, Fraj pokazuje da je ova jednacina zapravo elipticna jednacina. Ona je, medjutim, toliko neprirodna, da nikada ne moze biti modularna. S druge strane, konjektura Tanijama- Simura tvrdi da svaka elipticna jednacina mora biti modularna. Stoga, konjektura Tanijama- Simura mora biti neistinita! Postavivsi zatim svoje argumente 's druge strane', Fraj zakljucuje:1. Ako bi se dokazalo da je konjektura Tanijama- Simura istinita, tada svaka elipticna jednacina mora biti modularna.2. Ako svaka elipticna jednacina mora biti modularna, tada Frajeva elipticna jednacina ne sme postojati.3. Ako Frajeva elipticna jednacina ne postoji, tada ne mogu postojati resenja za Fermaovu jednacinu.4. Stoga je Fermaova poslednja teorema istinita!Od momenta kada je saznao da je ova tvrdnja dokazana, Endru Vajls je ostavio sve svoje obaveze koje je imao kao profesor, povukao se u malu radnu sobu u potkrovlju i u potpunoj izolaciji neprestano radio na dokazivanju konjekture Tanijama- Simura jer je sada dokazati njenu istinitost znacilo dokazati i istinitost Fermaove poslednje teoreme. Morao je najpre usvojiti strategiju savladavanja problema beskonacnosti, zato sto se i konjektrura Tanijama-Simura, kao i Fermaovova teorema, takodje odnosila na beskonacan broj jednacina. Induktivna metoda, koju je naposletku usvojio kao strategiju za dokazaivanje, dozvoljavala je da se ostvari zeljeni domino efekat. Dokazivanjem da je konjektura istinita za prvi slucaj, a zatim i dokazivanjem da, ako je ona istinita za slucaj nekog broja n mora biti istinita i za slucaj n+1 tj. za sledeci slucaj u nizu, pokrece se efekat rusenja domina pri kome svaka sledeca domina u redu pada zbog toga sto je i prethodna pala. Ovaj proces se nikada ne zavrsava, tj. zavrsava se u beskonacnosti. Koristeci dokaz indukcijom, a pri tome koristeci najnovije matematicke tehnike naseg doba, Vajls je bio u mogucnosti da savlada problem. Posle visegodisnjeg napora, kada je kompletan dokaz objavljen, Vajls je matematicare zapravo oslobodio dva velika problema: jednog romanticnog i bez prakticnog znacaja i drugog veoma vaznog za dalji razvoj matematike. Dokaz ovog prvog tj. Fermaove poslednje teoreme mnogo je vise znacio samom Endruu Vjalsu, jer je predstavljao ostvarenje njegove zelje iz detinjstva. Za svoj rad primio je vise nagrada, od kojih je jedna, takozvana Volfskelova nagrada, bila raspisana jos pocetkom dvadesetog veka u Nemackoj.Ono sto bi se na kraju moglo tvrditi, Fermaov 'zaista velicanstveni dokaz' sigurno nije mogao biti isti kao i Vajlsov dokaz na preko 100 stranica guste algebre, baziran na matematickim tehnikama dvadesetog veka. Zato mnogi veruju da je 'Fermaov dokaz' verovatno bio pogresan, da je slavni Francus samo mislio da ima dokaz. Postoje i oni drugi koji, iako je problem najzad resen, i dalje veruju da mogu pronaci i originalan Fermaov dokaz. Za to nije, veruju oni, potrebno nista vise od znanja matematike iz osnovne skole, onoliko koliko je i sam Pjer de Ferma verovatno posedovao. Potrebno je, medjutim, dostici njegov nivo genijalnosti u resavanju problema.Opisujuci Vajlsovu borbu sa problemom, autor Sajmon Sing u knjizi Fermaova poslednja teorema skicira i kratku istoriju matematike i opisuje sudbine njenih najvecih heroja kao sto su Evrist Galoa ili Alan Tjuring. U njoj se takodje moze citati o Raselovom paradoksu ili o neobicnom karakteru Kurta Gedela, kao i o njihovom doprinosu resavanju Fermaovog problema. Sudbine likova ove knjige date su sa mnogo fascinantnih detalja, kroz zanimljive i uzbudljive anegdote kao sto su one o dvoboju u zoru ili o samoubistvu u ponoc. Knjiga sadrzi i pitanja i odgovore na matematicke zadatke i zagonetke kao sto su: problem sa tegovima, primer Diofantove pitalice, pitanja iz teorije igara i drugi. Ilustrovana je portretima i fotografijama koji docaravaju likove ovih priv ca.Sledi primer problema sa tegovima iz knjige:Baseov problem sa tegovimaDa bi se izmerio bilo koji ceo broj kilograma od 1 do 40, vecina ljudi bi rekla da je potrebno sest tegova: 1, 2, 4, 8, 16, 32kg. Na ovaj nacin, sve tezine se mogu lako postici stavaljajuci sledece kombinacije tegova na jedan od tasova:1kg =12kg =23kg =2+14kg=45kg=4+1...40kg =32+8.Medjutim, stavljanjem tegova na oba tasa, tako da tegovi mogu biti i na istom tasu sa objektom koji se meri, Base je uspeo da resi zadatak upotrebom samo cetiri tega: 1, 3, 9, 27kg. Teg koji se postavi na isti tas sa objektom koji se meri, prakticno nosi negativnu vrednost. Trazene tezine se stoga mogu postici na sledeci nacin:1kg=12kg =3-13kg =34kg 3+15kg =9-3-1...40kg=27+9+3+1.Zagonetka o duzini Diofantovog zivotaPostoji jedan detalj iz Diofantovog zivota koji je preziveo u obliku zagonetke, a za koju se kaze da je bila urezana na njegovom nadgrobnom spomeniku:Bog mu je poklonio da bude decak jednu sestinu svog zivota, a dodavsi dvanaesti deo na ovo, On je oblozio njegove obraze maljama; zapalio mu je baklju braka posle sedmog dela, a pet godina posle vencanja On mu je dodelio sina. Ali, avaj! Kasno rodjeno nesrecno dete; kada je dostiglo polovinu ocevog punog zivota, ledena Sudbina ga je uzela. Posto je sebi ublazavao bol pomocu ove nauke o brojevima cetiri godine, svrsio je svoj zivot.Resenje zagonetke: Neka je duzina Diofantovog zivota oznacena sa L. Iz zagonetke vidimo da se ceo njegov zivot sastojao od:1/6 njegovog zivota, tj. L/6 proveo je kao decak L/12 proveo je kao mladic, L/7 zatim proveo je pre braka, posle pet godina rodio mu se sin, L/2 je bila duzina sinovljevog zivota, 4 godine proveo je u bolu, pre nego sto je umro.Duzina Diofantovog zivota predstavlja sumu gornjih elemenata: L=L/6+L/12+L/7+5+L/2+4. Jednacinu mozemo svesti na sledecu: L=(25/28)L+9, (3/28)L=9, L=(28/3)9=84. Dakle, Diofant je ziveo 84 godine.Problem defektne sahovske tableMatematicki dokaz je daleko mocniji i stroziji od koncepta dokaza koji mi obicno koristimo u svakodnevnom jeziku ili cak od koncepta dokaza po shvatanju fizicara ili hemicara. Razlika izmedju naucnog i matematickog dokaza je i suptilna i duboka i od izuzetne vaznosti je za razumevanje rada svakog matematicara od Pitagore naovamo.Nauka funkcionise po principu pravnog sistema. Za teoriju se pretpostavlja da je istinita ako postoje pokazatelji koji je dokazuju 'bez svake razumne sumnje'. Matematika se ne oslanja na rezultate nepouzdanih eksperimenata nego je izgradjena na cvrstoj logici. Ovo je demonstrirano problemom 'defektne sahovske table'.Imamo sahovsku tablu sa uklonjena dva polja u suprotnim uglovima, tako da su preostala samo 62 kvadrata. Sada uzmemo 31 dominu takvog oblika da svaka domina prekriva tacno dva kvadrata. Pitanje glasi: da li je moguce poreati 31 dominu tako da one pokriju sva preostala polja (62) na sahovskoj tabli?Postoje dva prilaza problemu:(1) Naucni prilaz: Naucnici bi pokusali da rese problem pomocu eksperimenta i posto bi probali nekoliko desetina mogucih kombinacija, otkrili bi da ni jedna ne odgovara. Na kraju, naucnici bi verovali da postoji dovoljno dokaza da bi se moglo reci da se tabla ne moze prekriti. Medjutim, oni nikada ne mogu biti sigurni da je ovo zaista tako zato sto moze postojati neka kombinacija koja nije testirana a koja resava problem. Postoje milioni razlicitih kombinacija i moguce je samo istraziti mali deo njih. Zakljucak da je trazeni zadatak nemoguce obaviti baziran je na eksperimentu, ali naucnik ce morati da zivi sa cinjenicom da njegova teorija jednog dana moze biti opovrgnuta.(2) Matematicki prilaz: Matematicar pokusava da odgovori na pitanje razvijajuci logicko razmisljanje koje ce izroditi zakljucak koji je bez sumnje tacan i koji ce ostati neopovrgnut zauvek. Jedno takvo razmisljanje je sledece:1. Oba ugaona polja uklonjena sa sahovske table su bele boje. Stoga sada imamo 32 crna polja i samo 30 belih.2. Svaka domina prekriva dva susedna polja, a susedna polja su uvek razlicitih boja, tj. jedno crno i jedno belo.3. Zato, bez obzira na to kako su rasporedjene, prvih 30 domina poredjanih na tablu mora prekriti 30 belih kvadrata i 30 crnih kvadrata.4. Posledica toga je da ce vas ovo uvek ostavljati sa jednom dominom i nepopunjena dva crna polja.5. Ali, setimo se, sve domine prekrivaju dva susedna kvadratna polja, a susedna polja su suprotna po boji. Posto su dva preostala polja iste boje ona ne mogu biti prekrivena jednom preostalom dominom. Zakljucujemo da je prekrivanje table nemoguce!Iz ovog dokaza se vidi da bilo koja od mogucih kombinacija domina nece uspeti da prekrije defektnu sahovsku tablu.Autor knjige Fermaova poslednja teorema, Sajmon Sing, studirao je fiziku na Imperijal koledzu u Londonu kao i na Univerzitetu u Kembridzu. Radio je u BBC-ju za emisiju 'Svet sutrasnjice', a 1996. godine bio je koproducent i reziser emisije 'Horizonti', nagradjenog dokumentarnog programa o Fermaovoj poslednjoj teoremi. Knjiga Fermaova poslednja teorema je bila bestseler u Britaniji. Prikaži više

Limun je lepa i vrlo dekorativna zimzelena biljka koja naraste od 3 - 6 m u visinu, sa sjajnim listovima, belim cvetovima jakog mirisa i osvežavajućim plodovima. U odgovarajućem podneblju limunovo drvo cveta i do 3 puta godišnje, od maja do septembra, a nakon svakog cvetanja daje plodove koji se koriste za jelo, sok i preradu. Listovi su svetlo zelene boje, jajoliki ili nešto produženiji, slabo nazubljeni, mirišljavi, peteljka je gola bez krilaca. Plodovi limuna mogu biti elipsoidnog ili okruglog oblika, žute su boje, a unutrašnjost je ispunjena sokom. Plodovi limuna su opšte poznata, zdrava prehrambena namirnica. Meso je razdeljeno na 8 - 12 režnjeva u kojima se nalaze semenke. Kora može biti hrapava ili glatka, a s unutrašnje strane obložena sunđerastim omotačem koja se zove albedo i nije jestiva. Sočna je i kiselog ukusa. Limun ne podnosi niske temperature. Temperature od -5 °C mogu prouzrokovati znatna oštećenja, pa i uginuće cele biljke. Krošnju voćke treba pokriti zaštitnom folijom tokom zimskih meseci. Limun je jedan od najosetljivijih vrsta agruma na zimsku hladnoću. Za limun je kritična temperatura oko -5 °C. Ta granica može biti nešto niža, ako je limun kalemljen na podlozi Poncirus trifoliata, pa je ta granica oko -6,5 °C. U septembru bi trebalo prekinuti s đubrenjem i biljke zalivati umereno. Dakle, trebalo bi da se zemlja osuši između dva zalivanja. Tokom letnjih vrućina zalivamo ih češće. Limuni traže dovoljne količine vode, naročito u vegetacionom periodu od aprila do kraja septembra. Limunu odgovaraju dobro drenirana zemljišta lakše teksture. Najprikladnija su ilovasta ili peskovito-ilovasta plodna zemljišta kao i osunčani položaji, zaštićeni od vetra. Limune uglavnom delimo na žute i zelene, ali to je samo komercijalna podela jer i jedni i drugi rastu na istom drvetu. Zeleni limun se razvija iz prolećnog cveta drveta namerno izazvanom sušom koja mora trajati 40 dana između juna i jula. Tako dobijen prolećni plod ima tanku, zelenu koru i vrlo sočno meso. Podnosi duga putovanja i skladištenje, pa je moguć izvoz po celom svetu. Žuti plodovi, koji su uobičajeni na tržištu, sazrevaju zimi. Ovaj način korišćenja drveta značajno skraćuje njegov životni vek, ali kako je vrlo isplativ, vrlo često se koristi. Rezidbom se, obično, grane ne prekraćuju, nego se odstranjuju. Odstranjivanjem grana odstranjujemo konkurentne grane i forsiramo rast ostavljenog mladara. Intenzitetom rezidbe, tj. količinom odstranjenog drveta i oštrinom rezidbe određuje se kondicija, bujnost i rodnost voćke. Oštrom rezidbom dobija se više vegetativnih, a manje rodnih pupoljaka. Slabijom rezidbom ili izostankom rezidbe razvija se stablo manje bujnosti i slabije kondicije, što dovodi do neujednačene rodnosti. Budući da se agrumi u posudama gaje i kao ukrasne biljke, njihova je rezidba važna iz estetskih razloga. Ona se sastoji u oblikovanju kuglaste krošnje i proređivanja. Krošnje se proređuju svake godine krajem zime, pre početka vegetacije. Režu se grane koje su predugačke ili rastu prema unutrašnjosti. Od aprila do avgusta agrume treba đubriti jednom nedeljno, najbolje posebnim đubrivom za agrume. Ako je biljka neishranjena, njeno lišće je žute boje. Prve tri - četiri godine u mladom zasadu nema plodova. U odgovarajućem podneblju limunovo drvo rodi dva puta godišnje. Prolećno cvetanje nakon koga rastu najbolji plodovi traje najmanje dva meseca. Isto toliko dugo zreli plodovi mogu čekati branje na grani, što dozvoljava neprekidno branje tokom cele zime, od novembra pa do aprila ili maja. Drugo cvetanje, koja se u komercijalnim zasadima izaziva prisilno, traje u avgustu i septembru, a plodovi se počinju brati u maju, odmah nakon što se oberu zadnji zimski plodovi. Jedno odraslo drvo u povoljnim klimatskim uslovima daje 600 - 800 plodova godišnje. Za gajenje limuna u posudi najprikladnija je južna strana s mnogo svetlosti. Leti mora obavezno biti napolju, na svežem vazduhu. U zimskom periodu potrebno ih je uneti u zatvorenu osvetljenu prostoriju (najbolje na zastakljeni balkon), gde se temperatura ne spušta ispod 10 °C. Usled nedostatka svetlosti biljka može odbaciti lišće, pa je ogolele grane potrebno prekratiti, kako bi iz istih početkom proleća poterali mladi izdanci. Sobnim citrusima potrebna je veštačka oplodnja, pa da se osigura što veći broj plodova. Oni se lako mogu odgajiti iz semena, ali da bi donosili plodove, takve biljke treba kalemiti letorastama uzetim s biljaka koje daju plod. Najpovoljnije je vreme za kalemljenje od 15. 08. do 15. 09. Presađuju se svake 2 do 3 godine u smesu baštenske zemlje, komposta i oštrog peska s nešto teške zemlje. Patuljasti oblici Citrus chinensis i Citrus japonica malog su rasta i nešto osetljiviji. Agrume u proleće treba orezati, leti dohranjivati, a u jesen spremiti u osvetljene prostorije, na temperaturu od 3 do 15 °C. Najlakši za gajenje u posudama je limun (Citrus limon). Cveta cele godine i stvara plodove pa je njegovo stablo vrlo lepo, kada se na njemu istovremeno nalaze beli cvetovi, mali zeleni plodovi i veliki žuti limuni. Limeta (Citrus limetta) je atraktivna biljka, ma¬nja od limuna, aromatičnih i slatkastih plodova, a cveta tokom proleća i leta. Pomorandža (Citrus si¬nen¬sis) dobro podnosi i niže temperature, a mandarinu (Citrus reticulata) ne tre¬ba redovno orezivati jer ima prinosnu gustu i ujednačenu krošnju. Za gajenje u posudi idealan je kumkvat (Fortunella), agrum manjeg i kompaktnog rasta koji se kasno na jesen i početkom zime oki¬ti brojnim malim plodovima narandžaste boje, koji se jedu zajedno s korom.

BUKTINJA - Broj 31 Buktinja - časopis za književnost, umetnost i kulturu Broj 31 Mek povez 99 str. SATIRA IZ NAŠEG SOKAKA Otkako je sveta i veka, mnogobrojne bolesti tište ljudsku zajednicu. Lečimo se na različite načine: buntom, bunom, ratovima, izborima, žalbama, molbama, jadikovanjem i drugim lekovima koji svi zajedno nemaju snagu, prodornost, dalekosežnost i univerzalnost koju sa sobom nosi podsmeh oblikovan u satiričnu književnu formu. Pre 220 godina objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti naslovljeno kao Mali bukvar za veliku decu, autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje sve nivoe srpskog malograđanskog društva XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i do današnjih dana. Na ovim prostorima, na sreću ili nesreću, postoji veoma plodno tle za ovakvu vrstu stvaralaštva, pa je zato kratak put od činije pune raznovrsnog voća do najboljih satiričnih dela, u ovom vremenu, a po svemu sudeći, i u budućim vremenima. SATIRA Satira je u doslovnom značenju reči žrtvena činija puna raznog voća, a u prenesenom — pesma ili neko drugo književno delo sastavljeno od raznih elemenata. Pod satirom je, zapravo, moguće podrazumevati: (1) kraću ili dužu pesmu u kojoj se na podrugljiv način ukazuje na štetne pojave u društvu ili na negativne osobine pojedinaca; (2) književno delo bilo kog žanra; (3) satiričnu književnost u širem smislu. Tako se može govoriti o satiračnoj pesmi, satiračnom epu/spevu, satiračnoj poemi, satiračnoj prapoveci/prači, satiračnom romanu, satiračnoj drami (komedija) aforizmu (koji u novije vreme postaje isključivo satirični žanr). Satira se, tradicionalno, određuje kao viši, oštriji vid komike u odnosu na humor — humor, naime, ima za cilj da samo nasmeje čitaoca ukazujući na negativne pojave, a satira da osudi te pojave i osobine i potpomogne njihovom iskorenjivanju. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... U tom smislu, satira se služi i određenim (standardnim) stilskim sredstvima — haperbolom, ironijom, a naročito alegorijom. U velikom broju slučajeva se satira, parodija i šaljiva književnost uopšte vezuju i za druge odrednice, recimo za erotiku, pa se tako, primera radi, Rableov Gargantua a Pantagruel svrstava i u erotske i u satirične romane. Katkad književna dela erotske provenijencije potpuno prerastu u satiru, za šta kao tipičan primer možemo navesti Gomnaidu Dubrovačanina Junija (Džona) Palmotića. Početke satiračne književnosti je teško odrediti. U starogrčkoj književnosti za istaknute satiričare važe Simonid, Arhiloh, Folkidid, komediograf Aristofan. U književnosti starog Rima su se u oblasti satire istakli Horacije, Juvenal (čije glavno i jedino delo ima naslov Satire), Apulej, Petronije Arbiter. U novijoj (evropskoj) književnosti se kao izraziti satiričari navode: Miguel Servantes (autor čuvenog Don Kihota), Fransoa Rable, Volter (sa svojim romanom Kandid), Džonatan Svift (najpoznatij i po romanu Gulaverova putovanja, koji docnije postaje omiljeno dečje štivo), Džordž Gordon Bajron, Džordž Bernard Šo, Nikolaj Vasiljevič Gogolj (čije je glavno delo roman Mrtve duše). Najiscrpniji pregled satiričnih vidova u početnim fazama novije srpske književnosti dao je, po našem mišljenju, Stanislav Vinaver u svom eseju (javnom predavanju održanom na Kolarčevom narodnom univerzitetu) Srpski humoristi i satiričari. U ovom tekstu on tvrdi da se u `najvažnijem pesničkom dokumentu srpskog naroda`, u Gorskom vijencu Petra Petrovića Njegoša, `nalazi (...) i jedna komična i satirična epizoda od monumentalne vrednosti`. Reč je o onom čuvenom mestu iz Njegoševog dela gde Vojvoda Draško saopštava svoje utiske o boravku u Mlecima. Vinaverova je ocena da ova epizoda `u neku ruku ima programski karakter` i da je ona, zapravo, `okvir u kome se ima kretati srpska satira, srpska komika, srpski humor...` Naravno, počeci srpske satirične književnosti dosežu do nešto dalje prošlosti... U istom eseju Stanislav Vinaver ističe da se Dositej Obradović `služi (...) najradije u svojoj didaktici, komikom, blagom šalom`. (Ova konstatacija bi bila samo jedan u nizu dokaza da je u nekim slučajevima teško razlučiti humorističko od satiričnog!). Kao najznačajnijeg, pak, Dositejevog sledbenika Vinaver navodi Jovana Steriju Popovića, jednog od najvećih i žanrovski najraznovrsnijih srpskih pisaca XIX veka. Osim njega, u periodu klasicizma i predromantizma satiru su negovali i manje poznati pisci Mihailo Maksimović i Konstantin Bogdanović. Svoj doprinos srpskoj satiri dali su, posle Njegoša, i drugi romantičari. U najbolja obimnija pesnička ostvarenja Branka Radičevića se, osim Đačkog rastanka i Tuge i opomene, ubraja i satirični spev Put, u kojem je pesnik ismejao protivnike Vukove jezičke reforme. Uobičajena podela koja obuhvata najveći deo originalnog pesničkog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja jeste na intimnu liriku i poeziju kolektivne inspiracije (koja je najobimnija od svega što je Zmaj stvorio), u čijem sklopu najznačajnije mesto zauzimaju satirične pesme, `lepe satirice`, kako ih je nazvao Miodrag Popović (Bildung, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna...). Za negovanje satire u epohi srpskog realizma znatne zasluge pripadaju Svetozaru Markoviću, koji se, pod vidnim uticajem ruskih revolucionarnih demokrata (najviše Pisarova), zalagao za stvaranje društveno angažovane literature, odnosnoza`uništenje estetike`, kako je to imenovao jedan od njegovih sledbenika, Pera Todorović. Markovićeve ideje je, inače, prihvatio i veliki srpski romantičar (jedini među njima!), Đura Jakšić, a njegova satirična oštrica najubojitija je u pesmi Otac i sin i kratkoj priči Komadić švajcarskog sira. Kod Milovana Glišića, jednog od začetnika srpskog realizma, nailazimo i na onaj tip priča koje su neposredno najavljivale Radoja Domanovića. Najpoznatije od njih su, svakako: Šta čoveku neće pasti na um!, Novi Mesija, Čist vazduh, Sigurna većina, Molepstvo. U tom smislu, treba, kada je reč o Glišiću, veću pažnju posvetiti njegovom ranom stvaralaštvu (onom pre 1873. godine) — saradnji u satiričnom listu Vragolan. I najveći među, inače, malobrojnim liričarima iz vremena realizma, Vojislav Ilić, nije odoleo `izazovu satire`. Takvim svojim pesmama (od kojih je, svakako, najpoznatija Maskenbal na Rudniku) on je, po rečima Jovana Deretića, `stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima` ove epohe. Iz tog vremena potiča i jedna od naj poznatijih naših satiričnih pesama svih vremena - Svinja reformator Milorada Mitrovića. Za razliku od većine ostalih realista, Stevan Sremac je bio monarhista i protivnik Svetozara Markovića. On je, međutim, poput svoje književne sabraće, `više voleo staro nego novo, bliži mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni, građanski svet`. Takva Sremčeva shvatanja uticala su na to da on podvrgne `oštrom satiričnom peru` sve ono evropsko, zapadnjačko što je prodiralo u Srbiju. Naj veći domet, što se satire tiče, kod Sremca je ostvaren u Vukadinu i `Limunaciji` na selu, a njima uz bok ide i kraća pripovetka `Česna starina!... `. U ovim i nekim drugim delima, ipak, nisu pošteđeni ni sledbenici pokreta Svetozara Markovića. Sremac se, inače, kao pisac u znatnoj meri oslanja na svoje prethodnike — Jovana Steriju Popovića i Jakova Ignjatovića, a donekle i na Milovana Glišića. Jedan od najviših dometa srpske satire ostvaren je u književnom delu Branislava Nušića, drugog našeg velikog komediografa posle Jovana Sterije Popovića, na čije se stvaralaštvo on, u velikoj meri, nadovezuje. Nušićev prethodnik je, međutim, i Kosta Trifković, koji predstavlja svojevrsnu `kopču` između ova dva velikana. Premda je Nušić sam sebe smatrao više humoristom nego satiričarem, a svoje komedije manje cenio od ostalih drama (i drugih žanrova), one su najvredniji deo njegovog stvaralaštva, a njihov satirični naboj je neporeciv. B. Nušić je, inače, svoje književno stvaralaštvo otpočeo u periodu realizma (i to satiričnom pesmom Dva raba, komedijom Narodni poslanik i drugim ranim delima), a nastavio je da piše i docnije, u vreme moderne, kao i u periodu između dva svetska rata. Humorističko-satirična tradicija srpskog realizma svoj vrhunac doživlja sa Radojem Domanovićem. On je svoj književni talenat najbolje iskazao u satiričnim pripovetkama, koje se obično dele u nekoliko grupa: humoristčko-satirične ili anegdotsko-satirične (Ne razumem, Glasam za slepce, Demon, Mitropolitov mačor i druge), humorističko-satirične sa elementima groteskne fantastike (Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), parodično-satirične (Ozbiljne naučne stvari, Hajduk Stanko po kritičarskom receptu g. Momčila Ivanića) i (najbolje!) alegorično-satirične, čiji je on i tvorac (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija). Poslednjih godina Radoje Domanović više nego možda ijedan pisac zaokuplja pažnju izučavalaca književnosti, tako da se pojavio veliki broj tekstova i zasebnih knjiga. U Domanovićevom delu se otkrivaju nova značenja, nove vrednosti, a na svetlo dana izbijaju i manje poznati ili do sada nepoznati tekstovi ovog književnog velikana. Dragana Vukićević, primera radi, u Domanovićevom (inače, fikcionalnom) stvaralaštvu uočava i prisustvo književnokritičkih tema. Putem Radoja Domanović pošli su mnogi kasniji srpski pisci, tako da je `stvoreno` čitavo Domanovićevo pleme, kako ga je nazvao Miroslav Egerić, jedan od najprilježnijih izučavalaca srpske satire. Tom `plemenu` pripadaju, između ostalih, i ovi pisci: Erih Koš, Branko Ćopić (onim delom svog stvaralaštva koje ga određuje kao jeretičkog Ćopića, po rečima Vladimira Bunjca), Vasa Popović, Dušan Radović, Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnčević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Aleksandar Baljak i niz drugih pisaca, naročito onih koji važe za aforističare. Svoj već pominjani tekst Stanislav Vinaver završava osvrtom na satirične elemente u delu Petra Kočića, jednog od naših lirskih realista. Ovde se Kočićevi stavovi sravnjuju sa stavovima Vuka Karadžića — Vukova sumnja u `prosveščenije` (zbog kvarenja narodnih vrednosti) kod Kočića prelazi u mržnju, ali samo zato što ono dolazi od tuđinske, okupatorske austrougarske vlasti. Na udaru Kočićevog satiričnog pera najviše se našlo kvarenje jedne od najvećih i najsvetijih vrednosti jednog naroda - jezika. Vinaver se posebno bavi manje poznatim Kočićevim tekstom — dužom pripovetkom Sudanija. Najpopularnije Kočićevo delo je, inače, satira u dramskom obliku Jazavac pred sudom. Branimir V. Branković

Viktor Igo Pesme Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Viktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva. Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834). Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio. Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu. Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon. Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena. Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.

Viktor Igo PesmeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoViktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.12/6

Viktor Igo PesmeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoViktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.12/6

Komplet – Stvarnije od stvarnosti Komplet možete poručiti isključivo preko sajtova laguna.rs i delfi.rs. Nagrađivani romani, porodične sage, zabranjene ljubavi, snaga ljudskog duha u neljudskim vremenima odlike su knjiga u ovom kompletu. „Bog mi je svedok“ – Makis Citas Dobitnik Evropske nagrade za književnost 2014. Duhovita i istovremeno dirljiva priča o protivrečnostima savremenog grčkog društva, viđena očima antijunaka ovog romana Hrisovaladisa, pedesetogodišnjaka razapetog između provincije i prestonice, Grčke i Evrope, sebe i okruženja, profanog i sakralnog. Suočen sa nezaposlenošću i nemaštinom, bolešću i izdajom, kako žena i poslodavaca, tako i svojih najbližih, on ipak korača podignute glave u nameri da savlada talase nadolazeće krize: ekonomske, zdravstvene i moralne. Njegov neprekinuti monolog priziva u sećanje ceo život, od detinjstva do zrelih godina, naizmenično jezikom provincijalca i građanina. Pred naznakama talasa izbeglica i emigranata u Grčkoj, Hrisovaladis se humorom i snovima brani od stvarnosti u kojoj mu je sve tešnje, on je Don Kihot koji traga za svojom Dulčinejom, Prometej naših dana koji žudi da postane Svetogorac… „Pisac u ovoj knjizi uspostavlja zadivljujuću ravnotežu između tragičnog i komičnog.“ literature.gr „Izuzetno pogođen psihološki portret savremene Grčke.“ Efimerida ton Syntakton „Nezaboravna, književno savršena priča sa besprekornim zapletom.“ Frear Magazine Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Bez zaklona“ – Barbara Kingsolver Dobitnica nagrade Orindž i autorka bestselera Biblija otrovne masline i Lakuna. Knjiga godine New York Timesa, O Magazinea, San Francisco Chroniclea, Newsweeka. Roman koji prepliće prošlost i sadašnjost kako bi istražio koliko su ljudi otporni i saosećajni u vremenima velikih promena. 2016, Vajnlend: Vila Noks i njen muž su vredni ljudi koji celog života rade sve kako treba. Zašto su na kraju ostali siromašni? Kako su se našli u takvoj situaciji? 1871, Vajnlend: Tačer Grinvud je nastavnik prirodnih nauka kojem ne dozvoljavaju da govori o uzbudljivom radu koji je upravo objavio Čarls Darvin. Kako čovek da kaže istinu kad ga zbog toga ponižavaju? Vila i Tačer žive u dva različita veka na uglu Šeste ulice i Ulice Plam, u Vajnlendu u Nju Džerziju, i oboje se suočavaju sa krajem njima poznatog sveta. U nesigurnim vremenima oni će morati da plate cenu zbog korenitih promena kojima žele da utru put budućim generacijama. „Impresivno, pronicljivo i veoma zanimljivo. Osvedočeni dar Barbare Kingsolver za portretisanje junaka ponovo se pokazuje u punoj snazi. Analiza teških okolnosti u kojima su se našli likovi – pogotovo u savremenoj priči – u potpunosti je potresna.“ San Francisco Chronicle „Bez zaklona je snažan roman koji se bavi pitanjima iz stvarnog sveta, a naročito time kako se snalazimo u dubokim promenama koje prete da nas poremete.“ O Magazine „Grandiozna knjiga.“ New York Journal of Books Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Žene leta“ – Beatriz Vilijams „Romansa, tajne, svođenje računa i jedna veoma hrabra žena – idealna knjiga za vrelo leto.“ Entertainment Weekly Uzbudljiva istorijska drama o ljubavi, moći, porodičnim tajnama i društvenim razlikama, smeštena na otmeno i zagonetno ostrvo blizu obale Nove Engleske. Leto je 1951. i maturantkinja Miranda Šajler stiže na elitno, tajanstveno ostrvo Vintrop pošto se njena prelepa majka preuda za Hjua Fišera, čije imanje gleda na čuveni svetionik. To je prilika da Miranda zakorači u opojni svet visokog društva – u svet koktela, prijema, vila i limuzina. A ipak, ispod učtive fasade, na ostrvu postoje dva strogo odvojena društva: bogate porodice koje tu samo provode leto sa svojim ustaljenim navikama i potisnutim strastima, i meštani, ribari i radnici poreklom iz Portugalije, koji za život zarađuju na moru i u baštama i kuhinjama gospodskih vila. Miranda se ne oseća prijatno u novom privilegovanom društvu i shvata da je privlači Džozef Vargas, čiji otac zajedno sa svojom tajanstvenom suprugom održava svetionik. Kako se leto bliži kraju, Džozef i Miranda se upliću u niz katasrofalnih događaja koji će uništiti spokoj u malom mestu, a nju prognati sa ostrva na gotovo dve decenije... Burnog leta 1969. Miranda se vraća na Vintrop kao slavna glumica koja krije teške i bolne tajne. Ostrvo je na prvi pogled ostalo isto – izolovano od spoljnog sveta. Međutim, Fišerovi su samo senka nekadašnje slavne porodice, a Džozef Vargas je nedavno pobegao iz zatvora, gde je proveo prethodnih osamnaest godina. Ni sama Miranda nije više naivna tinejdžerka, dok počinje strastvenu borbu za pravdu u pokušaju da spase čoveka koga je nekada volela, makar to značilo da će na svetlost dana izneti sve tajne porodica sa ostrva Vintrop... Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Osetljiva ravnoteža“ – Rohinton Mistri Dobitnik Giller Prize i Commonwealth Writers Prize. Osetljiva ravnoteža poseduje onaj humani realizam i epski zamah koji podseća na dela Čarlsa Dikensa. Ovaj veličanstveni roman prikazuje svu svirepost i pokvarenost, dostojanstvo i junaštvo Indije. Godina je 1975. Mesto je neimenovani grad na moru. Vlast je upravo uvela vanredno stanje, a u tim burnim vremenima četvoro ljudi koji se tek upoznaju – udovica nesalomivog duha, mladi student iskorenjen iz svog idiličnog doma u brdima i dva krojača izbegla od kastinskog nasilja u rodnom selu – ukrstiće životne puteve, primorani da dele jedan mali stan i neizvesnu budućnost. Dok se likovi kreću od nepoverenja ka prijateljstvu i od prijateljstva ka ljubavi, Osetljiva ravnoteža slika nezaboravnu panoramu ljudskog duha u neljudskim vremenima. Pisana s humorom, toplinom i dubokom ljudskošću, ona je živo, višeslojno i snažno delo iz pera jednog od najdarovitijih književnika današnjice. „Remek-delo koje osvetljava i oplemenjuje. Kao sva velika književna dela, ovaj roman preobražava naše poimanje života.“ Guardian „Ovaj roman ima hrabrosti da pamti i da potvrdi ko smo, baš svako od nas; on nastavlja, u tradiciji velikih dela svetske književnosti, da slavi blistavu i neuništivu ljudsku dušu.“ Globe and Mail „Malo ko je dočarao istinsku tugu i neobjašnjivu snagu Indije, neshvatljvu podmuklost i dobrotu, kao što je to uspeo Mistri.“ Time „Izuzetan roman... pun mudrosti i smeha i detalja kroz koje stvaran život sija u književnosti? Wall Street Journal „Priča se razvija s veštinom i lepotom leptirovog krila... Veličanstveno dostignuće.“ The Times „Svaka reč kao da je iskra blistavog svetla na razigranom okeanu... Izuzetno delo.“ Scotland on Sunday Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Do ponovnog susreta“ – Dajna Džefriz Da li je moguće zauvek pokidati spone koje vežu majku i kćer? Malaja 1955. Lidija Kartrajt se vraća iz posete bolesnoj prijateljici u praznu kuću. Nema slugu. Telefon ne radi. Gde je njen muž Alek? Gde su njene male kćeri Ema i Fler? Obuzeta zebnjom i očajem, ona se javlja zvaničniku Britanske upravne službe i saznaje da je Alek premešten na sever zemlje. Ali zašto je nije sačekao? Zašto nije ostavio nikakvu poruku? U panici, Lidija je primorana da se obrati Džeku Hardingu, čoveku za kog se zaklela da će ga ostaviti kao deo prošlosti. Sve žrtvujući da bi se ponovo sastala sa svojom porodicom, kreće na opasno putovanje ne bi li ih pronašla u vreloj malajskoj džungli, razdiranoj građanskim ratom – na putovanje gde joj samo majčinska ljubav može pomoći da preživi. I dok nosi sopstvene tajne, Lidija će se uskoro suočiti s razornom izdajom koja će možda prevazići njenu snagu da sve podnese… Roman Do ponovnog susreta prisan je kao poljubac i oštar kao sečivo noža. U ovoj zanosnoj priči o sponama koje vezuju majku i kćer, Dajna Džefriz istražuje opasna dvoumljenja ljudskog srca i razodeva njegove misterije sloj po sloj, a ujedno odaje veliko priznanje majčinskoj ljubavi. Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Na sve strane mali požari“ – Selest Ing Roman godine amazon.com. Kada je savršeno samo na korak od potpunog haosa. „Ingova piše s mudrošću stotine proživljenih života.“ Harper's Bazaar U Šejker Hajtsu, mirnom, naprednom gradiću u okolini Klivlenda, sve se planira – od rasporeda krivudavih puteva, preko boja kuća, do uspešnih života koje će voditi njegovi stanovnici. A niko taj duh ne oličava više od Elene Ričardson, stuba ove provincijske zajednice koja isključivo živi po pravilima. A onda u grad dolazi Mija Voren, zagonetna umetnica i samohrana majka, zajedno sa maloletnom ćerkom Perl, i krhka ravnoteža prividno savršenih odnosa se remeti – idila Šejker Hajtsa nestaje poput mehura od sapunice. Kada stari porodični prijatelji Ričardsonovih pokušaju da usvoje kinesko-američku bebu, izbija bitka za starateljstvo koja konačno deli grad – i postavlja Miju i Elenu na suprotstavljene strane. Podozriva prema Miji i njenim pobudama, Elena odlučuje da otkrije Mijinu prošlost. Ali će njena opsednutost imati neočekivane i razorne posledice. Roman Na sve strane mali požari bavi se prirodom identiteta i žestokom privlačnom snagom majčinstva – i prividom da se poštovanjem pravila može preduprediti katastrofa. „U ovom promišljenom romanu suprotnosti se privlače koliko i raspaljuju.“ People „Opisi Ingove su toliko verodostojni da praktično možete videti obrise Klivlenda dok se vozite na suvozačkom sedištu s njenim likovima.“ Glamour „Dubok psihološki triler o moći majčinstva, silini adolescentske ljubavi i opsednutosti savršenstvom. Malo je reći da mi se ova knjiga dopada. Ganula me je do suza.“ Ris Viderspun Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Poslednji od nas“ – Adelaid de Klermon-Toner Priča o zabranjenoj ljubavi u vremenu kada je sve bilo dozvoljeno. Velika nagrada za roman Francuske akademije. Februar 1945. u nacističkoj Nemačkoj. Drezden su bombe sravnile sa zemljom, a iz katedrale se čuo plač novorođenčeta pre nego što se i ona srušila. Žena je uspela da donese na svet Vernera, „poslednjeg od nas“, a onda poginula. Beba je poverena Marti, koja će preći Atlantik kako bi pobegla iz razorene Nemačke. Vernera Zilha će usvojiti Amerikanci i on ne zna ništa o svojoj biološkoj porodici. U Njujorku 1969. harizmatični mladić Verner upoznaje porodicu žene u koju je zaljubljen. Njena majka će ga se uplašiti čim ga bude ugledala. Šta ona zapravo zna o njegovim roditeljima? Neočekivano otkriće o Vernerovom nimalo slavnom poreklu preti da ugrozi njegovu vezu. Ako zaista želi da se bori za ljubav, Verner će morati da se suoči sa svojom prošlošću i potraži svoj pravi identitet, čiji je jedini trag ušiven na bebinoj odeći: „Ovo dete se zove Verner Zilh. Nemojte mu menjati ime. On je poslednji od nas.“ U ovoj intrigantnoj priči Adelaid de Klermon-Toner nas vodi u dve epohe i na dva kontinenta: u Njujork sedamdesetih godina XX veka, njegovu živahnost i slobodu, i u Nemačku tokom Drugog svetskog rata, njenu sramotu i okrutnost. Jesmo li odgovorni za greške naših predaka? Kada nas prošlost i odluke naše porodice sprečavaju da nastavimo dalje i živimo svoj život? „Jedan savet: ne počinjite ovaj uzbudljivi roman pre spavanja, ili ćete ostati budni cele noći.“ Psychologies Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Kuća na ivici noći“ – Ketrin Baner „Ostrvo Kastelmare jeste izmišljeno, ali ovaj zanosni roman može biti vaša karta za jedno dugačko, lepo putovanje.“ People Zanosna saga o četiri generacije jedne porodice koja živi i voli na čarobnom italijanskom ostrvu – i spaja u sebi romantiku Predivnih ruševina Džesa Voltera sa magičnim tkanjem romana Izabel Aljende. Kastelamare je ostrvo dovoljno daleko od kopna da na njega mnogi zaborave, ali ne i dovoljno daleko da izbegne svim nemirima velikog sveta. U središtu ostrvskog života nalazi se kafić obrastao u buganviliju, prozvan Kuća na ivici noći, gde se meštani okupljaju da razgovaraju i ogovaraju. Amadeo Espozito, nahoče iz Firence, nalazi na tom ostrvu sudbinu u liku svoje žene Pine, čija pamet, dobrota i nepokolebljiva ljubav utiču na sve ljude koje sreće. Jedna greška će dovesti njihov brak u iskušenje, a njihovoj deci – trojici sinova i ljubopitljivoj kćeri – doneće neizvesnu budućnost. Kroz tajne i zagonetke, iskušenja i žrtvovanja, ovaj nezaboravni roman više od jednog veka prati živote porodice Espozito i drugih ostrvljana koji žive i vole na Kastelamareu: okrutnog grofa i njegovu zanosnu ženu, sveštenika koji voli skandale, prognanog pesnika, odbačenu devojku koja postaje oslonac čitavog gradića, ranjenog engleskog vojnika kojeg izbacuje more. Ketrin Baner je napisala očaravajući roman pun živopisnih likova, epskog zamaha ali nežnih osećanja. Ponekad se čini da je samo ostrvo živo, mitsko mesto gde priče same naviru iz zemlje i mora – a ovaj čarobni roman će vas tamo i odvesti. „Pripovest puna osećanja, maštovitih narodnih predanja i prelepo napisanih stranica o ljudima kojima je ostrvo dom... Samo nemojte da se iznenadite ako nastavite da je čitate do kasno u noć, omađijani...“ The Denver Post Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. Prikaži više

Salman Ruždi Čarobnica iz Firence Meki povez Visoki, žutokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore, mogul ljubavi, pristiže na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara, s pričom koja počinje da opseda čitavu carsku prestonicu. Stranac tvrdi da je dete izgubljene mogulske princeze, najmlađe sestre Akbarovog dede Babura: Qare Köz, gospe Crnooke, velike lepotice za koju se verovalo da poseduje moći mađijanja i čarobnjaštva, i koju je prvo zarobio uzbečki vojskovođa, a zatim persijski šah, da bi na kraju postala ljubavnica izvesnog Argalije, firentinskog plaćenika, zapovednika vojske osmanskog sultana. Kada se Argalija bude vratio kući s mogulskom ljubavnicom, grad će biti hipnotisan njenom pojavom, nakon čega će uslediti mnoge nevolje. Čarobnica iz Firence priča je o ženi koja pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom u muškom svetu. Ona spaja dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi – hedonističku mogulsku prestonicu u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana, humanističke filozofije i nehumanog mučenja, u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija – Nikolo Makijaveli – na teži način uči o pravoj brutalnosti moći. Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta neobjašnjivo slična i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim. Ali, da li je Mogorova priča istinita? I ako jeste, šta se desilo sa izgubljenom princezom? A ako je on lažov, da li mora umreti? Ser Ahmed Salman Ruždi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari[ко?] najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman, „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, „Satanski stihovi“, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990. godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991); knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Ruždi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Ruždi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[тражи се извор] Zanimljivosti Ruždi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[1] U londonskom teatru „Barbikan“ je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Ruždijevom romanu. Prvobitni scenario Ruždi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[2] U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA - Sveta Lukić Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965 Izdavač: Prosveta Godina izdanja: 1968. Broj strana: 300 veoma dobro stanje Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Prosveta, 1968. Rasprava o književnom životu i književnim merilima kod nas Dobro očuvana. Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.