Štampa TUCOVIĆ, Beograd, 1927. 62 strane, manji format. Posveta pisca. Veoma očuvana, nerasečenih tabaka. stan

Dragiša Lapčević PRAVNI SAVETI ZA TEŽAKE Štamparija DOM MALOLETNIKA, ne mogu da pronađem godinu izdanja. 29 strana, manji format. Požutela. Veoma očuvana. stan

CICERONOV GOVOR za Tita Anija Miliona Varaždin Manji format, 86 strana. Korice kao na slici, požutela, potpis bivšeg vlasnika, sem toga je dobro očuvana. CICERON, Tit Anije Milion... stan

NEŠTO O UNAPREĐENJU ŽIVINARSTVA Jovan Sretenović Kao poljoprivrednoj grani i potrebi racionalnog gajenja živine od Jovana M. Sretenovića Štamparija Sv. Sava, 1930. 24 strane, manji format. Očuvana. Požutela. stan

M. V. Knežević MIOZOTIS proza Beograd, 1921. 13 x 20 cm, 30 strana. Požutela i odvojila se od korica, odsečena gornja margina prvog predlista - pogledajte slike, upisan inicijal, par flečica, sem toga očuvana. Milivoje Knežević stan

1936 godina Dobro očuvano ali ima malo tragova korišćenja i starosti , vidi slike ... 350 strana 480 grama ličnost, izjave, govori i politički rad vođe hrvata Dra Vladka Mačka hrvatska politička biblioteka svezak prvi Vlatko Maček - Vladko Maček stan

Euklid i varvari Od Larbauda do Harasimovića Marginalije do Przibosa Lingvistička poezija O neshvatljivosti u poeziji Putovanje Georga Trakla u pakao Duineser Elegien Gottfried Benn Osip Mandeljštam ili dijalozi sa bogom istorije Sveti Jovan Pers T. S. Eliot Pesme Donalda Finkela traganje za transcendencijom Hans Magnus Encensberger Miron Białoszevski varvari Tytuł: Euklides i barbarzyńcy.Szkice literackie Autor: Jan Prokop Kategoria: Eseistyka - polska Wydawnictwo: Czytelnik Rok wydania: 1964 Liczba stron: 218 Język: polski Stan: dobry

GLAMUR I EZOTERIJA VLADIIR ĐURIĆ ĐURA NEA B e o g r a d 2 O O 3 a) Beograd - Kulturni život - 1978-1983 ........................................................ R e f e r e n c e Časopis `Vidici` Časopis `Izgled` Tajna istorije kulture Knjižara u Cetinjskoj Rok utopija Šezdesetosmaški buntovnici Pankeri Beogradski duh i kulturne institucije Koncept i glamur Nodi talas muzike Sumrak idolA `Novi talas` Barouz Ezoterija Bit Utopija Tito kao ezoterična ličnost Amerika ......................................................... NOVOTALASNA MUZIKA (tekst!) AZRA Teško vrijeme Tople usne Vrijeme odluke Gracija Krvava Meri Marina Kurvini sinovi Odlazak u noć Ravno do dna Duboko u tebi Flach IDOLI Amerika Maljčiki Plastika Kenozoik Schwule uber Europek Nemo Rusija ELEKTRIČNI ORGAZAM Krokodili dolaze Nebo Zlatni papagaj Kapetan Esid ŠARLO AKROBATA Niko kao ja Oko moje glave Ona se budi BIJELO DUGME Na zadnjem sedištu moga auta Tramvaj kreće EKATERINA VELIKA Aut FILM Neprikagožen Zamoli život u ritmu uzike za ples HAUSTOR Djevojke u ljetnjim haljinama OLIVER MANDIĆ Sutra imam prazan stan U ŠKRIPCU Siđi do reke .......................................................... Ilustracije Broš 135 stranica NEKORIŠĆENO

prva četiri broja časopisa iz 1946. godine 636 str. oštećene korice i malo povijene Isidora Sekulić Ivo Andrić Milan Dedinac Hugo Klajn Oskar Davičo Ljubomir Ivanović Oto Bihalji Merin Stana Đurić Klajn Aleksandar Vučo ...

Vladimir Velmar Janković NOVA OTADžBINA I PROSVETA Ratno izdanje, Beograd, 1941. 16 strana. Spoljašnosti kao na slikama. Žuta fleka u donjem delu. Mora se stvarati nova otadžbina. Preobražaj srpskoga naroda, kome se nadamo posle katastrofe, ili će biti korenit i dubok, i zavisan u prvom redu od mere naše moralne obnove, ili ćemo onda još dublje potonuti i propasti jednom sasvim nedostojnom propašću. Danas o nama ne misli tako dobro kao što je mislio ranije, ni prijatelj ni neprijatelj. Danas ne mislimo ni mi sami dobro o sebi. Žao nam je naše prošle slave i krvi koja je još ne tako davno davana sa sigurnom svešću za šta se daje. I jasno nam je svima, sem onima koji su saboteri i kockari, da svoje mesto u svetu moramo iznova da osvajamo i to pod uslovima nečuveno teškim... Kolika je krivica svih nas zato što smo do ovog ponora doterali? Na to pitanje hiljade moraju da odgovore. Svi Srbi, svaki za sebe i potom svi zajedno... Moramo se, ma kako bolno bilo, i da ne bude još bolnije, vratiti na onaj dan kad se pitanje `kolika je krivica svih nas` postavilo pred Srbima u svoj svojoj jezovitosti: na 6. april 1941. Izvod iz govora koji je Vladimir Velmar-Janković održao pred beogradskim nastavnicima 18. oktobra 1941 u okupiranom Beogradu. Izdanje Ministarstva prosvete (pod okupacijom), novembar ili decembar 1941. godine. Stan

Grigorije Božović: POD ZAKONOM : PRIPOVETKE Mek povez, 161strana, izdavač: GECA KON - Beograd 1939. očuvana!! sadržaj: - TVRDA DUŠAA - STANA POPOVA - BILO TO I KAZUJU LJUDI - ĐULIJA POLUŽA - MAJČIN ODVOJAC - NAJTEŽI UZMAH - PRVI SNOP JEČMENA - ČUDNA OSVETA - IZ DUŠE - BEGOVSKI KRMAK - A BIVALO JE I OVAKO - GRANIČARSKA KOB - DRUKČIJE SE NI MOGLO NIJE - LJEVOREČKO ČOJSTVO - KARIJERA HASAN-JUSENA - DMITAR KOKERA

FRANCUSKI BUKVAR ZA NIŽE RAZREDE SREDNJIH ŠKOLA Priredio: Sva Z. Jakić Izdavač: Knjižara Velimira Valožića, Beograd Godina izdanja: 1904. Broj stana: 61 Pismo: Ćilirica Povez: mek Format: 21x15 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i ivice liskova iskrzane, korice imaju fleke, listovi požuteli od starosti, na par listova podvijeni ćoškovi, izuzev toga u dobrom stanju. Veoma redak i vredan Francuski bukvar izdatog u Beogradu 1904. godine

SUTON I SENKE - Petar J. Odavić Petar J. Odavić rođen je 1866. godine. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Beogradu, a prava u Parizu, 1887. Od 1890. do 1906. bio u državnoj službi, koju je završio kao inspektor Ministarstva unutrašnjih dela. Beograd nova štamparija Davidović oko 1910 g L. 1. POL. BELA. 1 Izdavao je i uređivao ilustrovani časopis `Život i umetnost`. Pisao je pesme, pripovetke, oglede i prikaze. Objavio je više knjiga: zbirke pesama `Pesme` (1906), Mostar, `Suton i senke` (1909), Beograd, Nova štamparija `Davidović`, `Putem čežnje i snova` (1911), `Večiti motivi` (1930); pripovetke `Novele` (1905), `Krize mladosti` (1910), `Srodne duše` (1923); ogledi `Razmišljanje o Lepom` (1907), Beograd, `O umetnosti i o umetnicima` (1921), `Eseji` (1923), `Skulptorska dela g. Meštrovića` (1934), Beograd, `Politički nemoral naše najveće zlo`. 26. maja 1905. godine, u stanu Srpske književne zadruge, doneta je odluka o osnivanju Srpskog književničkog društva. Jedan od osnivača i prvi članova društva bio je Petar Odavić.

Novi Sad 1913. Mek povez, ćirilica, 263 strane. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U romanu Jarani Ćorović prikazuje muslimansko stanovništvo iz Hercegovine u burnim vremenima pred prestanak turske i početak austrougarske vlasti. Naslov je simboličan jer se u delu pokreće pitanje značaja zajedništva, snažnih veza prijatelja, uz pomoć kojih oni mogu da nadjačaju iskušenja. Likovi romana nalaze se pred raznim životnim ispitima, a iz njihovih postupaka jasno se vidi moć prave ljubavi, sigurnosti koju daje porodica, kao i koliko je bitno poštovanje tradicionalnog i očuvanje imovine stečene napornim radom. `Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“.[2] Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896—1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”.`

Samizdat, objavljeno u piščevom izdanju u Švedskoj, izuzetno retko u ponudi. Oblast: Biografije i Memoari Izdavač: Piščevo izdanje Autor: Petar P. Žegarac Opis: amatersko izdanje, meki povez, stanje odlično Naslov: April 41. : zapisi jednog komordžije Vrsta građe: roman Jezik: srpski, ćirilica Godina: 1987 Izdavanje i proizvodnja Štokholm : [P. Žegarac], 1987 Fizički opis: 152 str. ; 22 cm Pisac o svom trošku Petar Žegarac 1906–1993 Vreme brzo, neobično brzo, teče i menja se. Događaji se smenjuju kao na traci. Ono što se dogodilo samo pre pola časa, pola meseca ili pola godine zna se nepovratno izgubiti ako se ne zabeleži. Mudrost, da se stvarno dogodilo samo ono što je zapisano, potvrđuje se uvek iznova. U poodmakloj životnoj dobi, dakle u dobi kada se počinju svoditi računi sa životom i njegovim učinkom, jedan čovek počinjao se sećati i pomalo beležiti. Na nagovor prijatelja odlučio je da svoje beleške učini dostupnim širem krugu ljudi. One što su odlučivali o ulaganju društvenog novca u očuvanje naše kulture i jezika u tuđini, njegove knjige, nažalost, nisu interesovale. Verujući, međutim, u reč svojih prijatelja odlučio je, zbog toga, postati pisac o svom trošku. Zvao se Petar Žegarac. Dobro je, čak bi se moglo reći da je i opšta korist, što je tako odlučio. Staro znanje za nove ideje Bio je mašinski inženjer. Pre Drugog svetskog rata bio je direktor prodajnog odeljenja petrolejske kompanije „Šel“. Kao visokoobrazovan stručnjak posle rata radio je na odgovornim mestima u privredi. Pedesetih godina će se teže razboleti i zbog lečenja, duže će odsustvovati sa posla. U dokolici probude se stara znanja stečena za vreme studija u obradi kovanog gvožđa. Naučeno na fakultetima kombinuje i upoređuje sa literaturom iz umetnosti. Odlučuje se da pokuša i uspeva kovano gvožđe koristiti kao materijal za umetnički izraz. Posle šest godina upornog rada, nakon izložbi u otadžbini i inostranstvu (Italija, Nemačka, Luksemburg, SAD i Švedska), Petar Žegarac je postao član Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Trosoban stan na izložbi Vrhunac kao primenjeni umetnik Žegarac će ostvariti 1962. godine reprezentativnom izložbom „Metal u savremenom domu“. Izložba je bila postavljena u Muzeju za primenjenu umetnost u Beogradu. U stvari na izložbi Žegarac je opremio svojim delima trosoban stan. Nameštaj je bio od kovanog gvožđa modernog oblika i Žegarčevog dizajna, dekorativna ogledala sa ornamentima iz naših srednjevekovnih manastira, tapacirane fotelje, stolovi od kovanog gvožđa sa pločama od staklenog mozaika, a u vitrinama su bili emajl eksponati, zdele, tanjiri, čiraci, vise modela posuđa za kafu. Pisac unikatnih dela U poznim godinama, kao afirmisan umetnik primenjene umetnosti, Petar Žegarac, na sreću, okušava se kao pisac. Zaista je to srećna okolnost, jer je Žegarac, sa izbrušenim osećajem za detalje i opštim zapažanjima, ostavio vredna dela. Njihova vrednost je u slici života osamdesetih godina ovog veka, uspešno izvajanoj slici naših domaćina, Šveđana, ali i u izvanrednim opisima mesta, ljudi i pojava koje su, od detinjstva u Sremskoj Mitrovici do smrti u Stokholmu, ispunjavale život ovog neobičnog čoveka. Humorističko satirične priče „Kako postati pravi Šveđanin“, uz knjige sećanja; „Sećam se...“ i „Nova sećanja“, izdvajaju se svojom zrelošću. Ako zanemarimo jezičke i gramatičke greške, na koje se i pisac u obraćanju čitaocu žali, jer nema među useljenicima lektora, spomenute knjige, verujemo, u budućnosti će se sve više spominjati. Švedska verzija knjige „Kako postati pravi Šveđanin“ od strane švedskih kritičara proglašena je „kao unikatno delo svoje vrste“, piscu je donela godišnju nagradu opštine Stokholm i prijem u članstvo Udruženja švedskih književnika. Neopravdano zapostavljen Kao primenjeni umetnik Petar Žegarac je dobio punu satisfakciju. Kao pisac za života je bio zapostavljen, moglo bi se reći i potcenjen. Neopravdano. Dovoljno je bilo pročitati njegove opservacije o našem i mentalitetu Šveđana, pa se uveriti u umetničku, a posebno dokumentarnu vrednost onog što je Žegarac napisao. Međutim, to nije jedino. Knjige napisane „o svom trošku“ mogu biti, a one su to već i danas, dragocene za sve one koji požele osvetljavati puteve nas razvejanih po belom svetu. _____________________________________________ Sve knjige Petra Žegarca: „Po mirisu mi dođi“, humorističke i druge priče, 1979. „Sećam se...“, priče, 1982. „Att bli äkta svensk“, „Norsteds“ 1982. „Kako postati pravi Šveđanin“, 1985. „Tamo-amo po Evropi“ – putopisi sa originalnim fotografijama, 1986. „April ´41“ – zapisi jednog komordžije, 1987. (ćirilica) „Biser u moru“, priče, 1988. „Članci i eseji“, 1988. „Leni“, roman, 1988. „Nova sećanja“, 1991. (ćirilica) Sve knjige Petra Žegarca, osim jedne napisane na švedskom jeziku ( „Att bli äkta svensk“ – Kako postati pravi Šveđanin), objavljene su u izdanju autora. Knjigu humorističko-satiričnih priča na švedskom objavila mu je poznata izdavačka kuca „Norsteds“ 1982. Dve knjige koje je objavio u vlastitom izdanju Petar Žegarac je posvetio svojoj supruzi Karin Almberg, jednu Mili Vidaković, dok je jednu knjigu posvetio drugarima sa kojima je proveo mladost: Kosti i Nikoli Milinovu, Aleksandru Beriću i Zvonku Veljkoviću. Biografija: Petar Žegarac rođen je 1906. godine u Sremskoj Mitrovici. Školovao se u rodnoj Mitrovici i Novom Sadu gde je maturirao. Studirao je na Tehničkim fakultetima u Beogradu i Zagrebu. Bio je član Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije (ULUPUS) i Udruženja švedskih književnika. U Švedsku je došao 1969. godine. Bio je oženjen Šveđankom Karin Almberg. Imao je više samostalnih i zajedničkih izložbi u Srbiji i inostranstvu. U vlastitom izdanju objavio je devet knjiga. Jednu knjigu objavilo mu je švedsko izdavačko preduzeće „Norsteds“. Bio je član prvog Odbora Srpsko-pravoslavne crkvene opštine u Stokholmu. Umro je u Stokholmu 1993. godine, gde je i sahranjen. MG113 (N)

V R A Č A R SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ PROSVETA BEOGRAD 2005 Z N A K 1 v a) BEOGRAD - VRAČAR - U LITERATURI ............................................................... `... Despot je, Visoki Stefan, Lazarev sin, prema toj priči krenuo na put jednog majskog dana 1422. ili 1423. godine. BeoGrad, koji je bio poDigao iz ruševina i preTvorio ne samo u moćnu tvrđavu nego i u rajsku baštu, kako su to svedoČili putnici iz onog vremena, naSeobinu preLepih kula i vrtova, punu kladenaca i retkog bilja, još je spavao u prvim rasvetljenjima predzorja. Despot je jahao, sa svitom, putem koji je vodio preko današnjih Terazija, kroz Vračarsko polje pa, dalje, preko Vračarskog brega ka Žrnovu, na Avali. Bilo je jutro u maju, svetlost svitanja je osVajala, sve je izGledalo proZračno ali ne i neObično do časa u kojem se Despot zaUstavio kao omađijan: učinilo mu se da pred njim, na tom ravnom i obRađenom Vračarskom polju, pod prvim zracima sunca isKošenim na pRamenju jutarnjih izMaglica, izrasta ogromna kuPola, sva od sjaja i svetlosti. Bio je to čarovit prizor, PreLep i strahotan, i Despot, posle prvog trenutka nedoumice, poTera konja u naMeri da se priBliži toj kupoli i da stane pod nju... (Михајло Грушић) ....................................................... Uredio i oblikovaO: DOBRILO M. NIKOLIĆ 54 preLepih ilustracijA u boji (kao iz bajke!) ĆIRILICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 94 STRANICE KOLEKCIONARSKI PRIMERAK, 2005 BIBLIOFILSKI primerak dsp11

GEJAK GLANCA GULJARKE M. T. VID (MIROLJUB TODOROVIĆ) R e f e r e n c e Ko Ti šmirgla uši BlefiraŠ Prokužio Grebeš se bre Bakutani Mrcine Sitna munđa Ne baroniši Skroziram te Samo šetaš gaće Brišeš blindera Puštaš vodu Čim Ti smeste Dva tri aplauza (šamara!) Trokiraćeš Glonđa Jajara Kališ (Kalemegdan) Zrakam Kulov Kulovčina Naćirisana ćupa Liht leševi Kamenci Labrnja Bulahetke Forpasi Sveži fazon Đanišeš Burazer Ukebali me Dok sam gotovio f i k s Glodari Guša Zabašuriti Ispevam Ušorati se Fanfulja Kužim Skiknuti Šatronada Akumuliram Krletan Đanišem Ždrakam Pletem svoju igru Brisnem kroz prozor Unerediš se Tikva (glava) Ševak Skot Kokadžija Delirko Bunarenje Debeli ulov Strogi fol Truli strendžeri (stranci!) Pamet da Ti stane Ko Ti je rekao da je kamenjarka ? Zagrizao sam Nabacim se Odmrznem auspuh Nisam kandilo Zgotovim je brzo Prodam dva tri fazona Onjušimo se malo Filcujem je pa u gajbicu Zezamo se tako celo veče Odradim četiri puta ! Ronđa personala Počne da mi peva Naravno, nisam gejak Kljun (policajac) Falš Buzdovančine Bulja Nek rikne od muke Blefiraj Kapiraš Šljakator Imaš petlju ! Nisam fenjer ! Stari sam klikeraš Ko bi rekao da je kamenjarka ! Pošizio sam načisto ! Rikne od muke Nisam fenjer ! Gotivna treba Gajba Nisam gedža ! Ko žuti sam zagoreo Šalin Samo što se napenalim ! Ispucavam fazone Švorc sam Bajbokana Brzovozni t u c ! Tapkam Čaršija ........................ Ko te trti seronjo ko ti šmirgla uši kad si tako bled misliš da si dasovan glavni frajer super fazoner ako svako veče vataš zjala kobajagi mutan provetravaš ukandisane giljarke na štrafti i kod `konja` odvajaš žvaku sa još dva tri levaka vonjiferišeš narod alijeriš okolo s namontiranom pišom ! ............................................ Riba je garagabor najobičniji kamen ni mrtvaku se za njom ne bi digla gata ................................................. Naližem se ko bandera litar rubviza već mi uzme pamet .................................................. Klošarim niko neće trubača nema gaže nema kerije nema fukse nema trave Riba lačo ziher ću je zgotoviti ! ..................................................... Kopčaš li ili si lokvar ! Tek tada ukopčam da je časna seka ! Je si li Ti kulove sekin abažur Čim zapišti slobodanka ti presečeš krivinu ! A bio si robija pre kaveza ! Diplomirao sa desetom ribom a ona na akuširanje ! .......................................................... Pažnja !!! Pažnja !!! Pažnja !!! Š a t r o v a č k i g o v o r !!! Ilustracije Latinica Broš 92 stranice Na drugoj/trećoj stranici nečije ime kao pečaT ODLIČAN PRIMERAK R e t k o !!!

pisano grafitnom olovkom na prvoj praznoj strani (može da se obriše gumicom) i na poslednjoj ali tu ima i potpisa penkalom koji ne može da se ukloni knjiga je verovatno bila u mekom povezu pa prekoričena u tvrd ali tako da su meke korice zalepljene preko tvrdih prvo izdanje iz 1921 retko u ponudi Сарајево : Земаљска штампарија, 1921 31 стр. ; 17 cm Његова Белка / Бора Станковић кратка проза Borisav - Bora Stanković (Vranje, 22. III. 1876. - Beograd, 22. X. 1927), književnik. Biografski podaci 1875. - 31. III. rodio se u Vranju, gdje je završio osnovnu školu i maturu u tamošnjoj gimnaziji. (Datum rođenja naveden u knjizi Borisav Stanković: `Pripovetke`, Novi Sad-Beograd, 1970. ne slaže se s datumom iz `Opće enciklopedije``.) 1902. - završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Angelinom Milutinović iz Beograda. 1903-1904. - provodi godinu dana u Parizu. 1904. - počinje svoje službovanje kao carinik; bio je zatim poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari, a pred Prvi svjetski rat postao je činovnik Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete. 1915. - povlači se iz Beograda, oktobra ostavlja porodicu u Kraljevu i odlazi u Niš, zatim u Crnu Goru, gdje je u Podgorici zarobljen; odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu, odakle je pušten kući u Beograd. 1920. - činovnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. 1927. - 22. X. umire u Beogradu. Književno djelo Javljajući se u vrijeme kad se mlađa generacija sve intenzivnije orijentira prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tadicijama i djelo mu je prožeto simpatijom za patrijarhalni svijet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao `poetične žrtve ljubavi` dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osjećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovijetki i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za I. svjetskog rata opisao je u memoarskom djelu `Pod okupacijom`. Ulazi u red značajnih imena srpske proze na početku XX. stoljeća i po Skerlićevim riječima `to je možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti`. Bibliografija Knjige `Majka na grobu svoga jedinca`, prvi objavljeni rad, pjesma. `Golub`, 1. XI. 1894. `Iz starog jevanđelja`, Beograd, 1899. `Koštana`. `Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem`, Beograd, 1902 `Božji ljudi`, Novi Sad, 1902. `Stari dani`, Beograd, 1902. `Koštana`. Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. `Pokojnikova žena`, Beograd, 1907. `Nečista krv`, Beograd, 1910. `Njegova Belka`, Beograd, 1921. `Koštana`. `Komad iz vranjskog života s pevanjem`, Beograd, 1924. `Drame`. (Koštana. - Tašana. - Jovča. - Dramatizacija `Nečiste krvi`), Beograd, 1928. `Gazda Mladen / Pevci`, beograd, 1928. `Pod okupacijom`, Beograd, 1929. `Sabrana dela`, I-II, Beograd, `Prosveta`, 1956. Pripovijetke * * * (1902) * * * (1902) * * * (1902) `Baba Stana` (1907) `Bekče` (1901) `Biljarica` (1902) `Copa` (1902) `Č`a Mihailo` (1902) `Đurđevdan` (1898) `Jovan` (1902) `Jovča` (1901) `Jovo-to` (1909) `Ludi Stevan` (1902) `Ljuba i Naza` (1902) ``Mace` (1902) `Manasije` (1902) `Marko` (1902) `Menko` (1902) ``Mitka` (1902) `Moj zemljak` (1909) `Naš Božić` (1900) `Nuška` (1899) `Njegova Belka` (1920) `Oni` (1901) `Paraputa` (1902) `Pokojnikova žena` (1902) `Rista krijumčar` (1905) `Stanko `Čisto brašno`` (1902) `Stanoja` (1898) `Stari dani` (1900) `Stari Vasilije` (1906) `Stevan Čuklja` (1906) `Taja` (1901) `Tetka Zlata` (1909) `U noći` (1899) `Uvela ruža (iz dnevnika)` (1899) `U vinogradima` (1899) `Zadušnica` (1902)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Geca Kon, 1939. god Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Izdanje knjižarnice Radomora D. Đukovića, Beograd, 1938. 202 strane. Nedostaju korice i prvih nekoliko listova izgužvano. Posveta autora i potpis prethodnog vlasnika. Povez se jedva drži ali i dalje odoleva. Nema podvlačenja, zapisa... Колико мало познајемо историју српске научне фантастике најбоље показује чињеница да сваке године откривамо бар по један заборављени роман или причу са почетка овог века којима нас наши преци подсећају на оно што, истина у великој мери задојени млеком комунизма које није тако лако испрати из сваке ћелије тела, често заборављамо, да наша култура није почела 1945. Баш као што никако не можемо да се навикнемо да рачунамо предратна (мислим на Други светски) фудбалска првенства, тако смо скоро потпуно заборавили да је пре тог истог рата постојала књижевност која се разликовала од оне реалистичке коју смо помно изучавали у школама, књижевност до којој се враћамо чепркајући по антикварницама и бувљацима у потрази за књигама незабележеним у постојећим историјама књижевности. Свет под маском Станка Кукића је један од таквих романа. Његова уметничка вредност сасвим сигурно није на довољном нивоу да би ушао у уџбенике или историју књижевности једнога народа, али је несхватљиво да се, барем у круговима који се баве научном фантастиком којој овај роман несумњиво припада, потпуно изгуби сваки траг роману који 1938. године антиципира рат који ће уследити само коју годину касније. Роман сам први пут пронашао сасвим случајно, претурајући средином године по пристиглим књигама у антикварници Српске књижевне задруге, а да није претерано редак, доказ је што сам ускоро налетео на још један примерак на крајње бизарном месту - код Цигана на пијаци на Бановом Брду, купујући поморанџе за клинца, а касније се испоставило да је још један члан Друштва „Лазар Комарчић“, Љуба Дамњановић, наишао на њега у истој антикварници. Роман је издала Издавачка књижарница Ратомира Д. Ћурковића из Београда, а осим имена штампарије, Давидовић, и, наравно, имена писца и наслова романа, на унутрашњим страницама нема других података о књизи. Повез је мек, а на насловној страни представљен је колаж са призорима разарања, преко кога су црвеним писаним словима дати наслов романа, писац, место издања, Београд, и година, 1938. Роман има 202 странице и штампан је ћирилицом. Прегледом каталога Народне библиотеке открио сам да је Станко Кукић објавио само још један роман, 1934. године, под називом А живот тече, који вероватно не спада у жанр научне фантастике. На почетку романа Свет под маском налази се пишчев кратак увод, кога преносим у целини: Овај роман нема своје нарочито национално обележје, као што ни материја самог дела нема граница. Он је писан једино у жељи да се помогне напаћеним генерацијама које су прошле кроз калварију светске трагедије рата. Ако би се, не дај Боже, остварило оно о чему се у овом роману говори, он би се могао применити на све државе и све народе који стрепе за своју независност, за мир и слободан развој. Овога тренутка, када се мутни облаци гомилају над сводом свих културних и просвећених народа, фантом будућег рата урезан је у мисао човекову више него икада. Роман почиње у Београду, 193_, како каже писац, чијим улицама се вуче главни јунак, Станковић, књиговођа без посла, отац троје деце, чију главу притискају све веће и веће недаће. Економска је криза, посла нема, деца су му на ивици глади, жена све нервознија, а он се враћа кући након још једног дана узалудног обијања прагова. Кући га чекају још веће невоље. Власник стана решио је да избаци Станковиће јер већ неколико месеци нису платили кирију и довео је жандара да то лакше учини. Станковићу пада мрак на очи и почиње на дави станодавца, после чега завршава у затвору, а његова породица у подруму на периферији. По изласку из затвора једна девојка, сиротица са села која је дошла у град да учи школу, а због беде је принуђена да тело изнајмљује начелнику, из пријатељства према његовом познанику Кошутићу успева да Станковићу среди запослење. У тренутку кад помисли да се ствари сређују, долази катастрофа. Прво се у новинама појављују вести о заоштравању односа на Далеком истоку између Јапана и Русије, а затим и о томе како непријатељ (до краја књиге ће остати непријатељ) упркос јаке одбране уништава Брисел. Станковић води расправе са пријатељем о томе да је рат само смицалица оних који господаре нашом вољом. Распињу нас без потребе на две половине: између дужности и љубави, између патриотизма и крви... Питај онога што седи у ауту од осам цилиндера, где је патриотизам, он ће ти одговорити: у стомаку, код љубавнице, у новчанику... Ни на крај памети му неће бити да каже да је патриотизам на бојишту. Ипак, Станковић је само пион у игри живота и када дође до мобилизације, јер данас пре подне је наша влада одбила увредљиве захтеве и наредила мобилизацију. На окуп јунаци!... Дигните високо барјак слободе... Нема попуштања... Народе који са песмом умиреш на уснама... Хероји прошлих дана, будни чувари будућности, ви имате реч!... он одлази у борбу на границу. Рат је суров и немилосрдан. Ровови, блато, бодљикава жица, артиљеријска паљба на све стране, раскомадана тела, бојни отрови. Усавршена ратна техника преноси се и на позадину. Авиони нечујни, невидљиви, заштићени вештачком маглом и јесењим густим непрозирним облацима искрсавају сваког дана над градовима, селима, сејући отров и смрт на сваком кораку... Време протиче а рат се не окончава, високи напон струје уништава све живо на земљи, челик се топи под смртоносним зрацима, уводе се нови авиони који се заустављају у ваздуху, али ни непријатељ не мирује, непрестано бомбардује Београд. Станковићева жена добија отказ и притиснута немаштином предаје се удварању његовог колеге, грбавца Љубића. Писма престају. У једној акцији Станковић бива рањен и по пуштању из Болнице запућује се возом ка Београду. Град је изменио физиономију. Свуда рушевине... свуда испреплетени подземни ходници, тунели. Изнад Славије нема подземних лавирината, ту су само старе, испреплетене, изроване улице са порушеним домовима. Улице су пусте, а тек овде-онде промакне брзо поред њега по нека сенка са гас-маском на лицу. Станковић налази децу код старе Анке, где живе у кући са релативно сигурним подрумом, одвојени од мајке. Ту сазнаје за женино неверство, а све загорчава чињеница да они пливају на парама зарађеним на фабрици бојних отрова. Бесан, полази у потрагу за њима, али га у граду затиче ваздушни напад. Непријатељ баца бојне отрове. Станковић јури назад до деце и затиче најстаријег сина мртвог на огради. Избезумљен, јури градским улицама без циља... луд... Корача без гас-маске и ништа не чује. Умор му крши и ломи снагу. Плућа се дубоко надимају, тражећи ваздуха. Иперит полако... полако да га не повреди у безмерном болу, разара плућна ткива, раскида му живот на ситне честице, које стопљене заједно са његовим сузама, искиданим срцем улазе у нови , чистији, племенитији живот, где нема злобе, где нема Љубића, а где рад замењује рат као средство за сретнију будућност човечанства... Приликом изношења садржаја романа трудио сам се да што више користим речи самог писца, не би ли вам што верније дочарао његов стил, до зла бога патетичан и оперисан од сваког осећаја за суптилност. Ликови уздишу, питају се: Докле!... Докле!... Зар има Бога? Дијалози су углавном на нивоу: - Ја морам успети!... Разуми... Морам радити због деце! - Мораш!... Мораш!... Ликови су црно-бели и прилично су карикатурално дати, чак и физички (и Љубић и станодавац који их истерује из стана су грбавци), при чему је једино главни јунак, Станковић, нешто изнијансираније (у границама могућности писца) представљен. Сличну неукост писац показује и у композицији дела. Како уведе нови лик, писац се расприча о њему потпуно губећи континуитет радње. С обзиром на све наведено, оно што би данашњег читаоца ипак могло навести да прочита роман Свет под маском Станка Кукића очито не лежи у литерарној равни дела. Мене је највише импресионирала невероватна сличност мојих размишљања о сулудости рата који се у овом тренутку (године 1992) води, и размишљања писца о рату који ће само коју годину од писања његовог дела уследити. Осим тога, многобројан накот национал-романтичара могао би да се увери да ни пре рата није све било баш тако ружичасто у земљи српској. На Растку објављено: 2007-12-30

Stanko Kukic- Svet pod maskom Izdavcka knjizarnica Radomira D. Cukovica, Beograd, 1938. Mek povez, fotomontaza na prednjoj korici, 202 strane. SRPSKI NAUCNO-FANTASTICNI ROMAN! A da vidimo sta na ovu temu ima da kaze Miodrag Milovanovic, poznatiji kao Mica, neumorni istrazivac domace naucne fantastike i konja: Колико мало познајемо историју српске научне фантастике најбоље показује чињеница да сваке године откривамо бар по један заборављени роман или причу са почетка овог века којима нас наши преци подсећају на оно што, истина у великој мери задојени млеком комунизма које није тако лако испрати из сваке ћелије тела, често заборављамо, да наша култура није почела 1945. Баш као што никако не можемо да се навикнемо да рачунамо предратна (мислим на Други светски) фудбалска првенства, тако смо скоро потпуно заборавили да је пре тог истог рата постојала књижевност која се разликовала од оне реалистичке коју смо помно изучавали у школама, књижевност до којој се враћамо чепркајући по антикварницама и бувљацима у потрази за књигама незабележеним у постојећим историјама књижевности. Свет под маском Станка Кукића је један од таквих романа. Његова уметничка вредност сасвим сигурно није на довољном нивоу да би ушао у уџбенике или историју књижевности једнога народа, али је несхватљиво да се, барем у круговима који се баве научном фантастиком којој овај роман несумњиво припада, потпуно изгуби сваки траг роману који 1938. године антиципира рат који ће уследити само коју годину касније. Роман сам први пут пронашао сасвим случајно, претурајући средином године по пристиглим књигама у антикварници Српске књижевне задруге, а да није претерано редак, доказ је што сам ускоро налетео на још један примерак на крајње бизарном месту - код Цигана на пијаци на Бановом Брду, купујући поморанџе за клинца, а касније се испоставило да је још један члан Друштва „Лазар Комарчић“, Љуба Дамњановић, наишао на њега у истој антикварници. Роман је издала Издавачка књижарница Ратомира Д. Ћурковића из Београда, а осим имена штампарије, Давидовић, и, наравно, имена писца и наслова романа, на унутрашњим страницама нема других података о књизи. Повез је мек, а на насловној страни представљен је колаж са призорима разарања, преко кога су црвеним писаним словима дати наслов романа, писац, место издања, Београд, и година, 1938. Роман има 202 странице и штампан је ћирилицом. Прегледом каталога Народне библиотеке открио сам да је Станко Кукић објавио само још један роман, 1934. године, под називом А живот тече, који вероватно не спада у жанр научне фантастике. На почетку романа Свет под маском налази се пишчев кратак увод, кога преносим у целини: Овај роман нема своје нарочито национално обележје, као што ни материја самог дела нема граница. Он је писан једино у жељи да се помогне напаћеним генерацијама које су прошле кроз калварију светске трагедије рата. Ако би се, не дај Боже, остварило оно о чему се у овом роману говори, он би се могао применити на све државе и све народе који стрепе за своју независност, за мир и слободан развој. Овога тренутка, када се мутни облаци гомилају над сводом свих културних и просвећених народа, фантом будућег рата урезан је у мисао човекову више него икада. Роман почиње у Београду, 193_, како каже писац, чијим улицама се вуче главни јунак, Станковић, књиговођа без посла, отац троје деце, чију главу притискају све веће и веће недаће. Економска је криза, посла нема, деца су му на ивици глади, жена све нервознија, а он се враћа кући након још једног дана узалудног обијања прагова. Кући га чекају још веће невоље. Власник стана решио је да избаци Станковиће јер већ неколико месеци нису платили кирију и довео је жандара да то лакше учини. Станковићу пада мрак на очи и почиње на дави станодавца, после чега завршава у затвору, а његова породица у подруму на периферији. По изласку из затвора једна девојка, сиротица са села која је дошла у град да учи школу, а због беде је принуђена да тело изнајмљује начелнику, из пријатељства према његовом познанику Кошутићу успева да Станковићу среди запослење. У тренутку кад помисли да се ствари сређују, долази катастрофа. Прво се у новинама појављују вести о заоштравању односа на Далеком истоку између Јапана и Русије, а затим и о томе како непријатељ (до краја књиге ће остати непријатељ) упркос јаке одбране уништава Брисел. Станковић води расправе са пријатељем о томе да је рат само смицалица оних који господаре нашом вољом. Распињу нас без потребе на две половине: између дужности и љубави, између патриотизма и крви... Питај онога што седи у ауту од осам цилиндера, где је патриотизам, он ће ти одговорити: у стомаку, код љубавнице, у новчанику... Ни на крај памети му неће бити да каже да је патриотизам на бојишту. Ипак, Станковић је само пион у игри живота и када дође до мобилизације, јер данас пре подне је наша влада одбила увредљиве захтеве и наредила мобилизацију. На окуп јунаци!... Дигните високо барјак слободе... Нема попуштања... Народе који са песмом умиреш на уснама... Хероји прошлих дана, будни чувари будућности, ви имате реч!... он одлази у борбу на границу. Рат је суров и немилосрдан. Ровови, блато, бодљикава жица, артиљеријска паљба на све стране, раскомадана тела, бојни отрови. Усавршена ратна техника преноси се и на позадину. Авиони нечујни, невидљиви, заштићени вештачком маглом и јесењим густим непрозирним облацима искрсавају сваког дана над градовима, селима, сејући отров и смрт на сваком кораку... Време протиче а рат се не окончава, високи напон струје уништава све живо на земљи, челик се топи под смртоносним зрацима, уводе се нови авиони који се заустављају у ваздуху, али ни непријатељ не мирује, непрестано бомбардује Београд. Станковићева жена добија отказ и притиснута немаштином предаје се удварању његовог колеге, грбавца Љубића. Писма престају. У једној акцији Станковић бива рањен и по пуштању из Болнице запућује се возом ка Београду. Град је изменио физиономију. Свуда рушевине... свуда испреплетени подземни ходници, тунели. Изнад Славије нема подземних лавирината, ту су само старе, испреплетене, изроване улице са порушеним домовима. Улице су пусте, а тек овде-онде промакне брзо поред њега по нека сенка са гас-маском на лицу. Станковић налази децу код старе Анке, где живе у кући са релативно сигурним подрумом, одвојени од мајке. Ту сазнаје за женино неверство, а све загорчава чињеница да они пливају на парама зарађеним на фабрици бојних отрова. Бесан, полази у потрагу за њима, али га у граду затиче ваздушни напад. Непријатељ баца бојне отрове. Станковић јури назад до деце и затиче најстаријег сина мртвог на огради. Избезумљен, јури градским улицама без циља... луд... Корача без гас-маске и ништа не чује. Умор му крши и ломи снагу. Плућа се дубоко надимају, тражећи ваздуха. Иперит полако... полако да га не повреди у безмерном болу, разара плућна ткива, раскида му живот на ситне честице, које стопљене заједно са његовим сузама, искиданим срцем улазе у нови , чистији, племенитији живот, где нема злобе, где нема Љубића, а где рад замењује рат као средство за сретнију будућност човечанства... Приликом изношења садржаја романа трудио сам се да што више користим речи самог писца, не би ли вам што верније дочарао његов стил, до зла бога патетичан и оперисан од сваког осећаја за суптилност. Ликови уздишу, питају се: Докле!... Докле!... Зар има Бога? Дијалози су углавном на нивоу: - Ја морам успети!... Разуми... Морам радити због деце! - Мораш!... Мораш!... Ликови су црно-бели и прилично су карикатурално дати, чак и физички (и Љубић и станодавац који их истерује из стана су грбавци), при чему је једино главни јунак, Станковић, нешто изнијансираније (у границама могућности писца) представљен. Сличну неукост писац показује и у композицији дела. Како уведе нови лик, писац се расприча о њему потпуно губећи континуитет радње. С обзиром на све наведено, оно што би данашњег читаоца ипак могло навести да прочита роман Свет под маском Станка Кукића очито не лежи у литерарној равни дела. Мене је највише импресионирала невероватна сличност мојих размишљања о сулудости рата који се у овом тренутку (године 1992) води, и размишљања писца о рату који ће само коју годину од писања његовог дела уследити. Осим тога, многобројан накот национал-романтичара могао би да се увери да ни пре рата није све било баш тако ружичасто у земљи српској.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Stari dani - Nas Bozic - Zadusnica - Njegova Belka Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Rođen je u Vranju i vrlo rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila majka njegovog oca, baba Zlata. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1902. godine. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike. Svoj najpoznatiji roman Nečista krv objavljuje 1910. godine, dobijajući pozitivne kritike. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka.[1] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[1] Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883.[1], tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[2] U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao.[2] Baba Zlata umire 8. februara 1896., iste godine kada on upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu.[1] Zbog nedostatka novca prodaje kuću lokalnom svešteniku.[1][2] Godine 1900., izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[3] Iste godine završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Sa njom je imao tri kćeri.[1] U periodu 1903-1904. provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.[4][5] Objavljuje roman Nečista krv 1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.[6][2] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu i kao poslanik Ministarstva vera se povlači pred neprijateljem u Niš, sa moštima Stefana Prvovenčanog.[7] U Podgorici ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu.[4] Jula 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten kući u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.[7] Godine 1920. postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju.[4] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[7] Dana 22. oktobra 1927. godine umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju. Književno delo Njegovo celokupno književno delo je vezano za Vranje, iako je u Vranje retko odlazio i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima; čak nije poznavao geografski položaj materijalnih mesta.[8][9] U jednom predavanju je priznao da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao i spajao elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije.[2] Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[10] Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“[2] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[11] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[1] Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[12] Zaostavština Rad Borisava Stankovića je imao veliki uticaj na kulturu i na formiranje identiteta Vranjanaca. Mnoge institucije u gradu nose njegovo ime (npr. gimnazija, Gradska biblioteka i profesionalno pozorište), kao i jedna ulica. Njegova kuća (izgrađena 1855. godine) je pretvorena u muzej posvećen njegovom životu i stvaralaštvu. Nekadašnja fabrika obuće „Koštana“ u Vranju je nosila naziv lika iz njegove istoimene drame. Knjige Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. „Golub“, 1. XI 1894. Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899. Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902. Božji ljudi, Novi Sad, 1902. Stari dani, Beograd, 1902. Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. Pokojnikova žena, Beograd, 1907. Nečista krv, Beograd, 1910. Njegova Belka, Beograd, 1921. Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928. Pod okupacijom, Beograd, 1929. Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956. Gazda Mladen, 1928. Pripovetke Baba Stana (1907) Bekče (1901) Biljarica (1902) Copa (1902) Č`a Mihailo (1902) Đurđevdan (1898) Jovan (1902) Jovča (1901) Jovo-to (1909) Ludi Stevan (1902) Ljuba i Naza (1902) Mace (1902) Manasije (1902) Marko (1902) Menko (1902) Mitka (1902) Moj zemljak (1909) Naš Božić (1900) Nuška (1899) Njegova Belka (1920) Oni (1901) Paraputa (1902) Pokojnikova žena (1902) Rista krijumčar (1905) Stanko „Čisto brašno“ (1902) Stanoja (1898) Stari dani (1900) Stari Vasilije (1906) Stevan Čuklja (1906) Taja (1901) Tetka Zlata (1909) U noći (1899) Uvela ruža (iz dnevnika) (1899) U vinogradima (1899) Zadušnica (1902)

Retko Prvo izd. 1938 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Omotač kao na slikama unutra lepo očuvana za svoje godine Retko! Prvo izd. 1939 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Retko sa omotom (Pavle Bihaly), stanje kao na slikama, knjiga odlično očuvana, bez pisanja. Autor - osoba Горки, Максим Naslov Život Matveja Kožemnjakina : roman. Knj. 1, Sin monahinje / Maksim Gorki ; prevli Mira Čehova, Radovan Zogović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1939 (Beograd : Beletra) Fizički opis 314 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Чехова, Мира Зоговић, Радован Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Dela Maksima Gorkog ; 1 Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 — 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. -------------------------------------- Алексеј Максимович Пешков (rus. Алексей Максимович Пешков; 28. mart, 16. mart po Julijanskom kalendaru, 1868 - 14. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Максим Горький), je bio sovjetski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista. Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju. U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitirao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913., gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima. KC