OLIVER GODSMIT - VEKFILDSKI SVEŠTENIK IZDAVAČ: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD GODINE NEMA BROJ STANA: 174 TVRDOG POVEZA STANJE: POHABANIH I ZAMRLJANIH KORICA, NEMA PREDLISTA I NASLOVNE STRANE KAO I POSLEDNJE 2 175 I 176 KAO POSLEDNJEG PRAZNOG, KORICE SKLOPNE ODVAJANJU, NA KORICAMA PORUKE, NA STRANICI 59 FALI PRAZNO PARČENCE, FALI STRANICA 33 I 34, OBELEŽAVANA U VERTIKALAMA GRAFITNOM OLOVKOM, UNUTRAŠNJOST VIŠE NEGO KOREKTNA, KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

KNJIGA O ZVEZDAMA II GOSPODAR ŠA ERIK L`OM MONO & MANANA B e o g r a d 2 O O 3 Broš Latinica 2 O 3 stranice ... Posle čudesnog putovanja u Neizvestan Svet, Gijemo odlazi u manastir Gifdu da tamo nastavi šegrtovanje. Gilda Veštaca donosi odluku da pošalje ekspediciju, sa Kadeharom na čelu, da stane na kraj pretnjama Senke, demonskog stvorenja. Ko je tajanstveni Gospodar ŠA... ??? ............................................................ NEKORIŠĆENO NEČITANO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

BIBLIOTEKA POLITIKA I DRUŠTVO BEOGRAD VEROVATNO 1939 GODINA, STRANA 77 MEKI POVEZ korice popustile Zagorka Mićić (1903-1982), Huserlova i Finkova učenica, doktorirala je 1934. godine na Beogradskom Univerzitetu sa temom `Fenomenologija Edmunda Huserla`. Jedan je od osnivača Srpskog filozofskog društva (1938), a u svom stanu organizovala je (i pre i posle II svetskog rata) `Filozofske diskusione sastanke kod Zage`, na koje su dolazili mladi filozofi kojima je profesorka Mićić nesebično prenosila svoje znanje.

DOBRO OCUVANO, KAO NA SLICI URADI SAM 1 i 2 , grupa autora, Mladost Zagreb 1982 , 2 knjige , tvrd povez, format 21,5 x 28,5 cm Knjiga 1 : Korištenje drveta , izrada predmeta od drva u stanu , kući i oko nje, radovi u drvu , izrada i popravke nameštaja , drvo u kući , drveni objekti oko kuće , radovi s ostalim materijalima Knjiga 2 : Radovi s metalima , radovi na automobilu , električne instalacije i aparati , ulepšajmo svoj dom - boje , podne i zidne obloge , od svega ponešto

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman uzavrele krvi Stefan Żeromski (Strawczyn, 14. kolovoza 1864. - Varšava, 20. studenog 1925.), poljski književnik. Pisao je romane, dramska djela, pripovijesti. Zbog svojih rodoljubivih raspoloženja bio je 1888. zatvoren od ruskih carističkih vlasti. Bio je jedno vrijeme duhovni vođa omladine; kritika ga je nazivala `nezasićenim srcem` i `savješću naših dana`. Dao je majstorske opise poljskih krajolika. Prozna su mu djela prožeta lirskim pasažima koji ponekad nalikuju na pjesme u prozi. Djela Popioły Ludzie bezdomni Dzieje grzechu Uroda życia Walka z szatanem Stefan Żeromski rođen je 14. listopada 1864. u Strawczyn, blizu Kielcea. Dana 2. rujna 1892. oženio se udovicom Oktawiom Rodkiewiczowom, rođenom Radziwiłłowiczównom, koju je upoznao u toplicama u Nałęczówu, čiji je suvlasnik bio njezin očuh. Jedan od svjedoka na vjenčanju bio je romanopisac Bolesław Prus, Oktawijin obožavatelj koji nije bio za brak.[3] Mladenci su se preselili u Švicarsku, gdje je Żeromski radio od 1892. do 1896. kao knjižničar u poljskom nacionalnom muzeju u Rapperswilu. Na Oktawijin zahtjev, Prus, iako nije bio obožavatelj Żeromskijevih spisa,[4] pomogao je paru koji se borio koliko je mogao. Godine 1913. Żeromski je zasnovao novu obitelj sa slikaricom Annom Zawadzkom, koju je upoznao 1908.; imali su kćer Moniku. Godine 1924., kao priznanje za postignuća Żeromskog, predsjednik Stanisław Wojciechowski dao mu je trosobni stan na drugom katu Varšavskog kraljevskog dvorca.[5] Iste godine Żeromski je ušao u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost.[6] Preminuo je 20. studenog 1925. u Varšavi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stranice sa gornje strane jos uvek ne opsecene. 1939. g Dr Vojislav Voja Vučković (Pirot, 18. oktobar 1910 — Beograd, 24. decembar 1942) bio je muzikolog, kompozitor i dirigent. Biografija Rođen je 18. oktobra 1910. godine u Pirotu. Revolucionarnom studentskom pokretu pristupio je početkom tridesetih godina, za vreme studija u Parizu. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1933. godine. Svoju antifašističku i komunističku opredeljenost izražavao je i u muzici (simfonijske poeme „Burevestnik“, „Ozareni put“ i dr). Februara 1934. položio je doktorat iz filozofije na Karlovom univerzitetu u Pragu, s tezom `Muzika kao propagandno sredstvo`.[1] Bio je organizator studentskih recitativnih horova. U njegovom stanu, u Skadarskoj ulici, držani su ilegalni partijski sastanci. A 1938. godine u njegovom stanu se Josip Broz Tito sastao sa grupom intelektualaca-komunista. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine, uključio se u Narodnooslobodilački pokret. Sredinom 1941. morao se povući u ilegalnost, jer je bio potkazan policiji, ali je i dalje nastavio, aktivno, da radi. Organizator je akcije za prikupljanje potpisa kulturnih i naučnih radnika, kao odgovor na „Apel srpskom narodu“. Uhapšen je 24. decembra 1942. godine, a sutradan je umro, od zadobijenih rana prilikom hapšenja i mučenja u Specijalnoj policiji. Osnovna muzička škola u Čačku nosi njegovo ime, kao i muzička škola u Beogradu.

Roman jednog muskarca i jedne zene Crno -bijela udovica (1917) To je a psihološka priča smešten u Madridu. Ima dva glavna lika: hedonista Rodriga i udovicu Cristinu. Jednog dana, muškarac je prisustvovao misi i bio zabrinut zbog zagonetne žene koja je išla na ispovijed. Nakon što je udvarao damu, on mu je uzvraćen, a nedugo zatim počeli su da budu ljubavnici. Od tada je Rodrigo preuzeo na sebe da svakog popodneva posjeti Cristinu u njenom stanu. Hrbat ojacan trakom. Knjiga je iz 1927. i veoma retka. Stanje kao na slici.

U dobrom stanju SADRŽAJ Dr Milan Đ. Milojević: Spolјna politika fašizma Og Mih. S. Radovanović: Mala antanta i Polјska (3) Gavra Milošević: Sitni rad, najveći rad u narodu Ida Runjanin: Og Eni Bevnt (kraj) Radomir D. Gaćić: Iz fiziologije telesnog vaspitanja Zora Đorđević: Gladne oči Drag. Erić: Prekor proleća P R E G L E D: POLITIČKA KNјIŽEVNOST: Kosta Todorov: Iz mojih uspomena. KNјIŽEVNOST: Marica Vujković: Vera Novakova; — Volterov Kandid; — Egon Erwin Kisch: Tajna Kina. POZORIŠTE: Uzajamno gostovanje u Sofiji i Beogradu; — Gospođa sa kamelijama; — Proslava gospođe Zlate Markovac; — Povodom Zojkinog stana; — Crvenkapa; — Veliki uspjeh Lovrićeve drame u Zagrebu. MUZIKA: Hor muvičkog društva „Stanković`; — Muzički život u Zagrebu; — Jarmila Novotna i dirigent Rukavina. UMETNOST: Izložba „Lada“; — Izložba stare beogradske keramike. BELEŠKE.

Knjiga priča Hermana Hesea iz 1907 (rodjen 1887), dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1946, izdata od stane izdavačke kuće S.Ficher Verlag iz Berlina. Osnivač je bio Nemački Jevrejin Samuel Fischer, sedište joj je, do 1942, bilo u Berlinu, a od 1948 se seli u Frankfurt. Posluje i danas. Ono što ovaj primerak knjige izdvaja od drugih, je pečat na samom početku knjige: 1. Flak Division Berlin što sugeriše da je knjiga bila deo biblioteke, ili je na drugi način povezana sa Prvim divizionom PVO Nacističke Nemačke, koji je osnovan 1940/1941 sa namerom da bude glavna odbrana Berlina u toku Drugog svetskog rata. 1. Flak Division je bio deo Nemačkog Luftaffe-a do 1945. Diesseits, Erzählungen Hermann Hesse S.Fischer Verlag Berlin 1907 Fünfte Ausgabe 308 strana Tvde korice

ARTUR SCHOPENHAUER - KOMPLET OD 5 KNJIGA MEKOG POVEZA POSLE 1900 LEIPZIG EXTRA RETKO 1. SCHOPENHAUER WERKE I DIE WELT ALS WILE UND DORFTELLUNG ERSTER BAND, STRANA 692, PREDNJE KORICE ODVOJENE, MALO RIKNA POHABANA GORE I DOLE, UNUTRAŠNJOST OČUVANA, 2. DI WELT ALS WILLE UND VORSTELLUND ZWEITER BAND, STRANA. 793 NEMA PREDNJE KORICE PREDLIST ODVOJEN, RIKNA MALO POZABANA, UNUTRAŠNJOST OČUVANA, 3. SCHOPENAUER WERKE III UBER DEN ...VOM GRUNDE UBER DEN WIILLEN IN DER NATUR DIE GRUNDPROBLEME DER ETHIF, STRAANA. 698 RIKNA GORE POHAVANA, UNUATRAŠNJOST OČUVANA, 4. SCHOPENHAUER WERKE IV PARERGA UND PARALIPOMENA ESTER BAND STANA 579 UNUTRAŠNJOST OČUVANA 5. SHOPENHAUEAR WERKE V PAREARGA UND PARALIPOMENA ZWEITER BAND STRANA. 717 STANJE. RIKNA MALO POHABANA, STANJE. PONEKA SA NEISEČENIM STRANICAMA, OČUVANE, OCEN. 4 KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 360

ДРАГОСЛАВ АДАМОВИЋ РАЗГОВОРИ СА САВРЕМЕНИЦИМА КО ЈЕ НА ВАС ПРЕСУДНО УТИЦАО И ЗАШТО? ПРИВРЕДНА ШТАМПА БЕОГРАД 1982 ПОСЕБНА ИЗДАЊА Р е ф е р е н ц е ИВО АНДРИЋ СТОЈАН АРАЛИЦА КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ АНТУН АУГУСТИНЧИЋ ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ ДУШАН БАРАНИН МЕХМЕД БЕГОВИЋ ЈОВАН БИЈЕЛИЋ ОТО БИХАЉИ МЕРИН АЛЕКСАНДАР ВУЧО НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ МИЛАН ДЕДИНАЦ АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО РАШКО ДИМИТРИЈЕВИЋ СТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈН МИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKAБОЖИДАР ЈАКАЦ СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ МИЛАН КАШАНИН ХУГО КЛАЈН МИЛАН КОЊОВИЋ ПЈЕР КРИЖАНИЋ СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ ДУШАН МАТИЋ ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛО МИЛУНОВИЋ ИСМЕТ МУЈЕЗИНОВИЋ СВЕТОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ ВИКТОР НОВАК ГЕОРГИЈЕ ОСТРОГОРСКИ РАША ПЛАОВИЋ СВЕТОЗАР РАДОЈЧИЋ МАРКО РИСТИЋ ПАВЛЕ САВИЋ ИСИДОРА СЕКУЛИЋ МЕША СЕЛИМОВИЋ ВЛАДИМИР СТАНОЈЕВИЋ РИСТО СТИЈОВИЋ ИВАН ТАБАКОВИЋ ЕМИЛ ХАЈЕК СТЕВАН ХРИСТИЋ НИКОЛА ЦВЕЈИЋ МАРКО ЧЕЛЕБОНОВИЋ МИЛОШ ЦРЊАНСКИ КРСТОХЕГЕДУШИЋ ВАСО ЧУБРИЛОВИЋ .................................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ О М О Т 24 ЦМ 427 СТРАНИЦА СОЛИДНО дсп/1

ima pečat, prekoričena u tvrd povez inače vrlo dobro Zapisi iz kasabe. Knj. I. Beograd, 1901. Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 — Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896—1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U Bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela[uredi | uredi izvor] Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kačiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gjde je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovjedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”.

Prvo izdanje 1971 Objavljeno u Nju Jorku, Simon & Schuster, New York Opisuje dom, porodicu, prijatelje, dnevne aktivnosti i zabave četrnaestogodišnjeg dečaka koji živi u Skoplju, Jugoslavija Živko koji ima četrnaest godina i živi u Skoplju, glavnom gradu Makedonije, samo je odskočna daska pro forma za komentarisanje svega, od pisma (latinice i ćirilice) do zurle, tradicionalnog duvačkog instrumenta „veoma teško svirati“ („Muzičar udiše kroz nos, a zatim pravi muziku tako što izdiše kroz zurlu. On skladišti vazduh u obraze tako da može dugo da svira a da ponovo ne diše“). Da bi igrao fudbal, Živko oblači dres svog omiljenog tima, Partizana, nazvanog po Titovoj vojsci otpora. Sledi kratka rasprava o nesrećnoj istoriji Jugoslavije; pripremajući se da nahrani svoje kućne ljubimce zeca, otkriva da su jedna od vrata kolibe polomljena, a njegova potreba za ekserima dovodi do izleta na pijacu i beleška o kulturnoj raznolikosti. Međutim, stvarni fokus knjige je zemljotres koji je umalo uništio Skoplje 16. jula 1963. Pecajući sa ocem, na početku, Živko se vraća na događaje tog dana i „čudo“ sledećeg „Pomoć je počela da se sliva... ne samo iz drugih krajeva Jugoslavije nego iz celog sveta`; sada, sedam godina kasnije, razmišlja o procesu rekonstrukcije i raduje se što će se useliti u `veliki stan sa grejanjem, toplom vodom i plakarima, koje oni nemaju` u staroj kući njihove bake. Baba se brine za Živka i Rošku dok roditelji rade i ovde se prikazuje pravljenje pita za letnju večeru; sledećeg jutra slave praznik Svetog Mihaila i odaju počast žrtvama zemljotresa. Živko želi da bude arhitekta, `graditelj novih kuća i novih gradova. Nadao se da više neće biti katastrofa. Ali ako bi ih bilo, možda bi mogao da pomogne drugima, kao što su drugi nekada pomogli njima.` Inspirativno na kraju i neopravdano fragmentisano u celosti kako bi se omogućile izmišljene retrospektive, ovo animira preciziranjem (posebno na nekoliko fotografija) što su Popesku i Koldvel istraživali u poslovnom časopisu Let`s Visit. Jedno dopunjuje drugo. 1st Edition. Hard Cover. Describes the home, family, friends, daily activities, and amusements of a fourteen-year-old boy living in Skopje, Yugoslavia. Društveni život, običaji, deca, zemljotres, makedonija, skoplje, jugoslavija

Tvrd povez, 302 strane, izdanje Epoha Zagreb 1933. Malo oštećene korice i povez, labava ali i dalje kompaktna, kompletna, listovi dobri Detaljniji opis, preuzeto sa interneta Jako zanimljiva knjiga sjajnog autora, koji je s našim krajevima povezan na čudan način. Naime, dolazak nacista na vlast u Njemačkoj ga je zatekao u Dubrovniku, nakon čega se kao antimilitarist i antiautoritarni komunist više nije mogao tamo vratiti. Iste godine u izdanju Epohe, ovdje je objavljenja ova knjiga. U knjizi `Moskva, New-York, Madrid`, donosi svoja opažanja o radničkom pokretu, socijalnim sukobima, revoluciji u Njemačkoj, a uz to razgovara s nekim od ključnih aktera tih zbivanja. Tako je tu pismo koje je uputio Gustavu Landaueru, razgovarao je s Durrutijem u ranim tridesetim godinama, a obišao je tri kontinenta i o njima pisao u ovoj sjajnoj knjizi koja pokriva puno više od onoga što stane u ovako kratak opis

ENGELHORN`S ALLGEMEINE ROMAN BIBLIOTHEK KOMPLET OD 13 KNJIGA IZDAVAČ: STUTTART 18887, 18888 TVRDOG POVEZA 1. SALVATORE FARINA - GLANZ DESR RUHMES 1888 2. RIDER HAGGARD - EINE NEUE JUDITH II18887 3. RIDER HAGGARD - EINE NEUE JUDITH I, NEMA PRVE 3 STANE, BOČNA MARGINA MALO ZGRICKANA, 4. HANS BORFEN - DIE GANZE BAND I, 1900, MALO OTCEPLJENJE PREDLISTA 5. HANS BORFEN - DIE GANZE BAND II, 1900, ZACEPLJENJE PREDLISTA I NASLOVNE STRANE, 6. ... MALOT - BARRARAT I, 1887, MALI SELOTEJP 7. ... MALOT - BARRARAT II, 1887, FLEKA NA KORICAMA 8. ... MALOT - DAHEIM II, 1902 9. JULIEN GORDON - DAPHNE, 1891 10. JEANNE MAIRET - IN GUTER GUT 1893, ZADNJI DEO RIKNE MALO POHABAN 11. B.M. CROKER - ANGELIKA 1904, 12. HENRIY GRENILLE - SOFIA 1885, RIKNA POZADI DOBRO POHABANA 13. MARIE ... AUF RIEDENHEM UND ANDRED GRAHLUNGEN 1899, IZMENJENA BOJA KORICA, SELOTEJP PREKO RIKNE, POHABANIH IVICA I KORICE STANJE: POHABANIH IVICA I ČOŠKOVA, UNUTRAŠNJOST KOREKTNA, OCENA: 3... KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 326

Prvo izdanje ove knjige, Plava ptica- knjiga za mlade i stare- Beograd 1940, tvrd povez kao na slici, unutrašnjost sacuvana samo je napisana posveta na prvoj stranici. Objavljena 1937. u Lenjingradu (Petrograd, Sankt Peterburg), knjiga Jana Larija Neobične avanture Karika i Valje prvo inostrano izdanje imala je 1940. u Kraljevini Jugoslaviji, i to u čuvenoj ediciji “Plava ptica”. Kao i svaka dobra knjiga, Karik i Valja zasniva se na potrazi. Počinje nestankom dečaka i devojčice, i čudnovatim otkrićem njihove odeće u stanu komšije, naučnika Jenotova koji vrši kućne eksperimente. Kad u flešbeku shvatimo da su Karik i njegova sestra Valja greškom popili tek otkriveni napitak za smanjivanje, priča zapravo može da počne. Ubrzavajući, knjiga prati pustolovine dvoje smanjenih mališana u svetu u kome su zolje, pauci i vilinski konjici, čak i obična kiša – smrtne opasnosti. Veličine manje od centimetra, oni su sad ranjivi onoliko koliko su insekti, manje životinje i biljke u realnom životu ranjive pred našom arogancijom i nesmotrenošću.

SUTON I SENKE - Petar J. Odavić Petar J. Odavić rođen je 1866. godine. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Beogradu, a prava u Parizu, 1887. Od 1890. do 1906. bio u državnoj službi, koju je završio kao inspektor Ministarstva unutrašnjih dela. Beograd nova štamparija Davidović oko 1910 g L. 1. POL. BELA. 1 Izdavao je i uređivao ilustrovani časopis `Život i umetnost`. Pisao je pesme, pripovetke, oglede i prikaze. Objavio je više knjiga: zbirke pesama `Pesme` (1906), Mostar, `Suton i senke` (1909), Beograd, Nova štamparija `Davidović`, `Putem čežnje i snova` (1911), `Večiti motivi` (1930); pripovetke `Novele` (1905), `Krize mladosti` (1910), `Srodne duše` (1923); ogledi `Razmišljanje o Lepom` (1907), Beograd, `O umetnosti i o umetnicima` (1921), `Eseji` (1923), `Skulptorska dela g. Meštrovića` (1934), Beograd, `Politički nemoral naše najveće zlo`. 26. maja 1905. godine, u stanu Srpske književne zadruge, doneta je odluka o osnivanju Srpskog književničkog društva. Jedan od osnivača i prvi članova društva bio je Petar Odavić.

Knjige su `spašene` iz starog stana, stanje im varira (ima veoma dobro očuvanih / skoro novih a ima i onih koje je malo zakačila vlaga ili je samo vreme uticalo na boju i miris). Neke su ispisane ili grafitnom olovkom ili hemijskom. Od školskih lektira, stručnih skripti i knjiga za fakultet, romana i knjiga o zdravlju, raznih uputstava i karti, kao i nekoliko knjiga na nemačkom jeziku. Takođe im i datumi variraju od 1930-ih do 2014. Sve knjige su u velikoj kutiji, koju bih za slanja pojačao i verovatno bih spustio cenu jer će dostava biti (zbog težine) skupa - pretpostavljam. Ugrubo sam računao 50din po knjizi. U interesu mi je da celu kutiju prodam tako da prednost imaju zainteresovani za ceo lot ali ako neko želi neku zasebno - pišite. Lično se može preuzeti u Novom Sadu ili ako je nekoliko knjiga u pitanju mogu ih ja besplatno dostaviti  (ceo lot nisam u mogućnosti besplatno da dostavim) ili dostava preko Postexpress-a pouzećem.

Novi Sad 1913. Mek povez, ćirilica, 263 strane. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U romanu Jarani Ćorović prikazuje muslimansko stanovništvo iz Hercegovine u burnim vremenima pred prestanak turske i početak austrougarske vlasti. Naslov je simboličan jer se u delu pokreće pitanje značaja zajedništva, snažnih veza prijatelja, uz pomoć kojih oni mogu da nadjačaju iskušenja. Likovi romana nalaze se pred raznim životnim ispitima, a iz njihovih postupaka jasno se vidi moć prave ljubavi, sigurnosti koju daje porodica, kao i koliko je bitno poštovanje tradicionalnog i očuvanje imovine stečene napornim radom. `Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“.[2] Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896—1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”.`

Die Regulatoren in Arkansas Aud dem waldleben Ameritas Original ausgabe Verlag von Neufeld & Henius. Aus der 11. Auflage - Neu durchgesehen und herausgegeben von Dietrich Theden. Ohne Jahresangabe, aber 1905 kann in etwa hinkommen. Aus dem Waldleben Amerikas Vorwort 1. Der Leser macht die Bekanntschaft von vier würdigen Leuten 2. Mehrere neue Personen erscheinen auf dem Schauplatz 3. Der Indianer und der Methodist 4. Die Regulatoren 5. Brown und Marion 6. Die Bärenhetze 7. Zwei ächte Backwoodsmen 8. Der Morgen in der Blockhütte 9. Das vierblätterige Kleeblatt verhandelt eine Geschäftssache 10. Die Sheriffswahl in Pettyville 11. Assowaum, der »befiederte Pfeil«, und seine Squaw 12. List der Pferdediebe 13. Der Prediger von der Indianerin entlarvt 14. Brown auf dem Rückwege 15. Die Betversammlung 16. Die Leichenwache 17. Das Begräbniß der Indianerin 18. Roberts` Abenteuer auf der Pantherjagd 19. Harper`s Wohnung 20. Rowson bei Roberts 21. Wilson`s Geständnisse 22. Atkins` Wohnhaus 23. Die verbündeten Verbrecher 24. Die Pionier-Familie 25. Harper und Marion 26. Die Regulatorenversammlung 27. Die Rückkehr von der Versammlung 28. Der Indianer auf Johnson`s Fährten 29. Rowson bei Roberts 30. Der Hinterhalt 31. Die Damengesellschaft 32. Die Kreuzeiche 33. Der entlarvte Verbrecher 34. Die Belagerung 35. List und Gegenlist 36. Das Gericht der Regulatoren 37. Roberts` Haus 38. Die Rache des »befiederten Pfeiles« 39. Schluß Regulatori u Arkanzasu Iz šumskog života Amerike Originalno izdanje Iz šumskog života Amerike Predgovor 1. Čitalac upoznaje četiri dostojna čoveka 2. Na sceni se pojavljuje nekoliko novih ljudi 3. Indijanac i metodista 4. Regulatori 5. Braun i Marion 6. Mame medveda 7. Dva prava šumara 8. Jutro u brvnari 9. Detelina sa četiri lista pregovara o poslovnoj stvari 10. Izbori za šerifa u Pettivilu 11. Assovaum, `pernata strela` i njegova skvo 12. Trik konjokradice 13. Propovednik razotkriven od Indijke 14. Braun na povratku 15. Molitveno sabranje 16. Bdenje 17. Sahrana Indijanke 18. Robertsove avanture u lovu na pantere 19. Harperov stan 20. Rovson kod Robertsa 21. Vilsonove ispovesti 22. Atkinsov dom 23. Saveznički zločinci 24. Porodica Pionir 25. Harper i Marion 26. Skupština regulatora 27. Povratak sa sastanka 28. Indijanac na Džonsonovim stazama 29. Rovson kod Robertsa 30. Zasjeda 31. Damsko društvo 32. Krst hrast 33. Razotkriveni zločinac 34. Opsada 35. Lukavo i protivlukavo 36. Regulatorni sud 37. Robertsova kuća 38. Osveta `pernate strele` 39. Zaključak dobro očuvana exlibris DEUTSCH.10

42310) DIE SUDSLAWISCHE FRAGE UND DER WELTKRIEG , Ivo Pilar ( L. v. Sudland ), Matica hrvatska Zagreb 1944 , Übersichtliche Darstellung des Gesamtproblems , drugo izdanje. Prvo izdanje knjige objavio je hrvatski ekonomista, sociolog i istoričar Ivo Pilar. 1918. godine u Beču pod pseudonimom L. v. Sudland . Knjiga stranica predstavlja istoriju odnosa Hrvata i Srba , sa nacionalnog hrvatskog stanovišta , negativno gleda na na Jugoslaviju, kao put do stvaranja Velike Srbije. Prvo izdanje je zabranjeno u Kraljevini Jugoslavijia hrvatski izvori navode da je izdanje najverovatnije otkupila i uništila jugoslovenska tajna služba. Na taj način knjiga je postala bibliografska retkost. Pilar je knjigu napisao nemačkim jezikom jer je namijena austrijskoj čitalačkoj publici ali i vojnim i političkim krugovima Austrijske Monarhije. Autor se zalagao za federalni sistem nasuprot diktature srpske kraljevske dinastije. Ubrzo nakon objavljivanja Pilar je pronađen ubijen u svom stanu u Zagrebu. U ratnoj 1944. godini objavljeno je drugo izdanje južnoslovenskog pitanja. Komentari su u skladu sa politikom tadašnje Nezavisne Države Hrvatske (NDH), vazalne tvorevine germanskog Trećeg Rajha. mek povez, format 15 x 21,5 cm , ilustrovano sa 5 karata , 828 strana

Samizdat, objavljeno u piščevom izdanju u Švedskoj, izuzetno retko u ponudi. Oblast: Biografije i Memoari Izdavač: Piščevo izdanje Autor: Petar P. Žegarac Opis: amatersko izdanje, meki povez, stanje odlično Naslov: April 41. : zapisi jednog komordžije Vrsta građe: roman Jezik: srpski, ćirilica Godina: 1987 Izdavanje i proizvodnja Štokholm : [P. Žegarac], 1987 Fizički opis: 152 str. ; 22 cm Pisac o svom trošku Petar Žegarac 1906–1993 Vreme brzo, neobično brzo, teče i menja se. Događaji se smenjuju kao na traci. Ono što se dogodilo samo pre pola časa, pola meseca ili pola godine zna se nepovratno izgubiti ako se ne zabeleži. Mudrost, da se stvarno dogodilo samo ono što je zapisano, potvrđuje se uvek iznova. U poodmakloj životnoj dobi, dakle u dobi kada se počinju svoditi računi sa životom i njegovim učinkom, jedan čovek počinjao se sećati i pomalo beležiti. Na nagovor prijatelja odlučio je da svoje beleške učini dostupnim širem krugu ljudi. One što su odlučivali o ulaganju društvenog novca u očuvanje naše kulture i jezika u tuđini, njegove knjige, nažalost, nisu interesovale. Verujući, međutim, u reč svojih prijatelja odlučio je, zbog toga, postati pisac o svom trošku. Zvao se Petar Žegarac. Dobro je, čak bi se moglo reći da je i opšta korist, što je tako odlučio. Staro znanje za nove ideje Bio je mašinski inženjer. Pre Drugog svetskog rata bio je direktor prodajnog odeljenja petrolejske kompanije „Šel“. Kao visokoobrazovan stručnjak posle rata radio je na odgovornim mestima u privredi. Pedesetih godina će se teže razboleti i zbog lečenja, duže će odsustvovati sa posla. U dokolici probude se stara znanja stečena za vreme studija u obradi kovanog gvožđa. Naučeno na fakultetima kombinuje i upoređuje sa literaturom iz umetnosti. Odlučuje se da pokuša i uspeva kovano gvožđe koristiti kao materijal za umetnički izraz. Posle šest godina upornog rada, nakon izložbi u otadžbini i inostranstvu (Italija, Nemačka, Luksemburg, SAD i Švedska), Petar Žegarac je postao član Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Trosoban stan na izložbi Vrhunac kao primenjeni umetnik Žegarac će ostvariti 1962. godine reprezentativnom izložbom „Metal u savremenom domu“. Izložba je bila postavljena u Muzeju za primenjenu umetnost u Beogradu. U stvari na izložbi Žegarac je opremio svojim delima trosoban stan. Nameštaj je bio od kovanog gvožđa modernog oblika i Žegarčevog dizajna, dekorativna ogledala sa ornamentima iz naših srednjevekovnih manastira, tapacirane fotelje, stolovi od kovanog gvožđa sa pločama od staklenog mozaika, a u vitrinama su bili emajl eksponati, zdele, tanjiri, čiraci, vise modela posuđa za kafu. Pisac unikatnih dela U poznim godinama, kao afirmisan umetnik primenjene umetnosti, Petar Žegarac, na sreću, okušava se kao pisac. Zaista je to srećna okolnost, jer je Žegarac, sa izbrušenim osećajem za detalje i opštim zapažanjima, ostavio vredna dela. Njihova vrednost je u slici života osamdesetih godina ovog veka, uspešno izvajanoj slici naših domaćina, Šveđana, ali i u izvanrednim opisima mesta, ljudi i pojava koje su, od detinjstva u Sremskoj Mitrovici do smrti u Stokholmu, ispunjavale život ovog neobičnog čoveka. Humorističko satirične priče „Kako postati pravi Šveđanin“, uz knjige sećanja; „Sećam se...“ i „Nova sećanja“, izdvajaju se svojom zrelošću. Ako zanemarimo jezičke i gramatičke greške, na koje se i pisac u obraćanju čitaocu žali, jer nema među useljenicima lektora, spomenute knjige, verujemo, u budućnosti će se sve više spominjati. Švedska verzija knjige „Kako postati pravi Šveđanin“ od strane švedskih kritičara proglašena je „kao unikatno delo svoje vrste“, piscu je donela godišnju nagradu opštine Stokholm i prijem u članstvo Udruženja švedskih književnika. Neopravdano zapostavljen Kao primenjeni umetnik Petar Žegarac je dobio punu satisfakciju. Kao pisac za života je bio zapostavljen, moglo bi se reći i potcenjen. Neopravdano. Dovoljno je bilo pročitati njegove opservacije o našem i mentalitetu Šveđana, pa se uveriti u umetničku, a posebno dokumentarnu vrednost onog što je Žegarac napisao. Međutim, to nije jedino. Knjige napisane „o svom trošku“ mogu biti, a one su to već i danas, dragocene za sve one koji požele osvetljavati puteve nas razvejanih po belom svetu. _____________________________________________ Sve knjige Petra Žegarca: „Po mirisu mi dođi“, humorističke i druge priče, 1979. „Sećam se...“, priče, 1982. „Att bli äkta svensk“, „Norsteds“ 1982. „Kako postati pravi Šveđanin“, 1985. „Tamo-amo po Evropi“ – putopisi sa originalnim fotografijama, 1986. „April ´41“ – zapisi jednog komordžije, 1987. (ćirilica) „Biser u moru“, priče, 1988. „Članci i eseji“, 1988. „Leni“, roman, 1988. „Nova sećanja“, 1991. (ćirilica) Sve knjige Petra Žegarca, osim jedne napisane na švedskom jeziku ( „Att bli äkta svensk“ – Kako postati pravi Šveđanin), objavljene su u izdanju autora. Knjigu humorističko-satiričnih priča na švedskom objavila mu je poznata izdavačka kuca „Norsteds“ 1982. Dve knjige koje je objavio u vlastitom izdanju Petar Žegarac je posvetio svojoj supruzi Karin Almberg, jednu Mili Vidaković, dok je jednu knjigu posvetio drugarima sa kojima je proveo mladost: Kosti i Nikoli Milinovu, Aleksandru Beriću i Zvonku Veljkoviću. Biografija: Petar Žegarac rođen je 1906. godine u Sremskoj Mitrovici. Školovao se u rodnoj Mitrovici i Novom Sadu gde je maturirao. Studirao je na Tehničkim fakultetima u Beogradu i Zagrebu. Bio je član Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije (ULUPUS) i Udruženja švedskih književnika. U Švedsku je došao 1969. godine. Bio je oženjen Šveđankom Karin Almberg. Imao je više samostalnih i zajedničkih izložbi u Srbiji i inostranstvu. U vlastitom izdanju objavio je devet knjiga. Jednu knjigu objavilo mu je švedsko izdavačko preduzeće „Norsteds“. Bio je član prvog Odbora Srpsko-pravoslavne crkvene opštine u Stokholmu. Umro je u Stokholmu 1993. godine, gde je i sahranjen. MG113 (N)

НЕЧИСТА КРВ / LE SONG IMPUR БОРИСАВ СТАНКОВИЋ Д.Д. Н.К. - ВРАЊЕ 1 9 9 4 Илустрације и кадрови из играног филма ....... `НЕЧИСТА КРВ`....... Редитељ СТОЈАН СТОЈЧИЋ У филмУ играјУ: Маја Стојановић (Софка) Раде Шербеџија (Марко Мете Јовановски (Агим) Љуба Тадић (ефенди-Мита) СВЕТЛАНА ВЕЛИЧКОВИЋ (сада РАЖНАТОВИЋ !!!) К о ш т а н а !!! Душица Жегарац (Стана) Цветана Манева (Тодора) Неда Арнерић (Биљарица) Кирил Поп Христов (учитељ) Бобан Петровић (Арса) Ружица Сокић (стара Софка) .......................................................... Пажња !!! Пажња !!! Пажња !!! ...Филм никада није био у биоскопском програму јер је, /к а ж у/, Аркан забранио приказивање филма због провокативних сцена ЦЕЦЕ ВЕЛИЧКОВИЋ (тада) у којој је она играла Коштану. Цеца је тада била /м л а д а/ и /л е п а/. Све је прштало !!! Штета за живот филма, за ускраћене гледаоце, за уживање, ш т е т а !!! У филму Цеца пева божанствену стару врањанску песму `Симбил цвеће` уз пратњу старог инструмента !!! (Михајло Грушић) Послушајте на Yut Tube и уживајте !!! Текст је упоредни српско-француски !!! Првокласне фотографије у боји !!! Ћирилица Тврде корице Омот Шивен повез 2 4 6 страница Тежина књиге: 1,5 кг Репрезентатива - луксузна књига !!! НЕКОРИШЋЕНО перфекТ гаранцијА кондицијА: 1О Изврсно за поклон !!!

Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, sveska 6-8 (juni - avgust 1931.): Naša Slovenačka Beograd 1931. Mek povez, ilustrovano, tekstovi na srpskom i slovenačkom jeziku, 160 strana. Knjiga je, za godine, odlično očuvana. Sadržaj: Dr. Fr. Ilešić: Iz mladih dana »Društva slovenskih profesorjev« Josip Wester: Izlet u Dravsku banovinu Franjo Baš: Maribor Franjo Baš: Geografski pregled bivše Mariborske oblasti Franjo Baš: Jugoslovensko-nemačka granica Josip Wester: Triglav, naš narodni simbol Franjo Baš: Prometna gravitacija Slovenije Dr. V. Bohinec: Kulturno geografsko trojstvo slovenskega ozemlja L. Brodar: Potočka zijalka na Olševi Dr. Balduin Saria: Slovenija v starem veku Petelin Stanko: Z godovinski spomeniki na slovenskem Dr. Kolarić Rudolf: Razvojne smeri slovenskega jezika J. Dolenc: Slovenska bibliografija za leta 1929 Ljudevit Mlakar: Muzeji in znanstvene knjižice Dravske banovine Dr. Ivan Lach: Naše kulturno jedinstvo J. Orožen: Kratek pregled zgodovine slovenskega šolstva Dr. R. Savnik: Slovensko srednjo šolstvo v Jugoslaviji Dr. Stane Rape i J. Dolenc: Narodna prosveta v Sloveniji I, II Fran Jeran: Dobrodelne ustanove za dijake — srednješolce v Dravski banovini Jovan J. Babić: Slovenci i njihova književnost Klamolc Luka: Glazbena kultura pri Slovencih I L. Žimbrek: Izdanje Jugoslovanske knjigarne u Ljubljani Ljubica Jankovič: Iz slovenačke književnosti OD UREDNIŠTVA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepe ilustracije, duboka stampa, avangardne ilustracije. Rucno radjen papir, prva stranica nije opsecena. Ilustrovala zena Ezre Paunda Tiraz je 300 komada i svaki primerak je numerisan, ovo je br 14. Elimus: A Story With Twelve Designs by D. Shakespear 1923. god Prvo izdanje. Jedan od tri stotine numeriranih primjeraka izdanih u seriji `Istraga` Ezre Pounda. Ilustrirano s dvanaest nacrta Dorothy Shakespear Pound i drvorezom frontis Roberta Dill-a. Dorothy Shakespear (14. rujna 1886. - 8. prosinca 1973.) bila je engleska umjetnica. Bila je kći romanopisca Olivije Shakespear i supruga američkog pjesnika Ezre Pounda. Jedna od malog broja žena vorticističkih slikarica, njezin je likovni rad objavljen u BLAST-u, kratkotrajnom, ali utjecajnom književnom časopisu. Dorothy i Pound prvi put su se upoznali 1909. u Londonu, a nakon dugog udvaranja njih dvoje su se vjenčali 1914. Od 1920. do 1924. živjeli su u Parizu, a 1925. nastanili su se u Rapallu u Italiji. Unatoč suprugovoj 50-godišnjoj vezi s Olgom Rudge, koju je upoznao u Parizu početkom 1920-ih, Dorothy je ostala u braku s Poundom. Godine 1926. rodila je sina Omara Pounda, kojeg je majka odgojila u Engleskoj. Do 1930-ih dobila je brojne obiteljske ostavštine, što ju je učinilo financijski neovisnom, ali je izgubila velik dio svog novca poslušavši Poundov savjet da uloži u fašistički režim Benita Mussolinija. Pred kraj Drugog svjetskog rata, Dorothy i Pound evakuirani su iz svog doma u Rapallu, a neko je vrijeme živjela s Poundom u Rudgeovoj kući. Nakon rata, kada je Pound uhićen zbog izdaje i zatvoren na temelju neuračunljivosti u Washingtonu, D.C., preselila se tamo, svakodnevno ga posjećujući, preuzela kontrolu nad njegovim imanjem i ostala s njim do njegova oslobađanja. U Italiju su se vratili 1958.; 1961. preselila se u London, ostavivši svog muža da proživi posljednje desetljeće svog života s Olgom Rudge. Rane godine Obojica Dorothynih roditelja potječu iz obitelji britanske indijske vojske. Njezina majka Olivia Shakespear, rođena na otoku Wight, proživjela je prve godine u Sussexu, a kasnije u Londonu gdje su ona i njezina sestra Florence odgajane da žive slobodnim životom.[2] Godine 1885. udala se za Henryja Hopea Shakespeara (1849. – 1923.), koji je svoju obitelj vodio do proizvođača užadi u istočnom Londonu iz 17. stoljeća i, kao i njegova supruga, potjecao je iz vojne obitelji. Školovan u Harrowu, nastavio je studirati pravo, postao odvjetnik i 1875. pridružio se odvjetničkoj praksi. Jedino dijete para Dorothy rođeno je devet mjeseci nakon što su se njih dvoje vjenčali.[3] Dorothyna majka, manja spisateljica, bila je aktivna u londonskim književnim krugovima veći dio svog života. Od svog oca Dorothy je naučila slikati, a njih dvoje su odlazili na selo na redovite slikarske izlete.[5] Pohađala je internat u Hampshireu i kratko vrijeme završila školu u Ženevi, nakon čega je živjela u domu svojih roditelja, baveći se slikanjem akvarela, čitanjem, pisanjem pisama i prateći majku na društvenim posjetima. Biograf Ezre Pounda Wilhelm opisuje ju kao `bistru, oštru, lijepu englesku djevojku s osmijehom koji osvaja iako su je neki ljudi smatrali hladnom`, [6] a Humphrey Carpenter kaže da je živjela zaštićenim životom prije nego što je upoznala Pounda.[7] Udvaranje Dorothy je upoznala Pounda u vlastitom domu 16. veljače 1909. kada ga je njezina majka, koja je nedavno upoznala mladog američkog pjesnika u salonu prijatelja u Kensingtonu, pozvala na čaj.[8] Iako je Olivia bila više od 20 godina starija od Pounda, bila je lijepa žena i utjecajna u londonskom književnom društvu, koje je Pound možda i privukao. Ali Dorothy, godinu dana mlađa od Pounda, bila je zadivljena njegovom prisutnošću, zapisavši u svoj dnevnik istog dana kad ga je upoznala: Slušajte to - Ezra! Ezra! I treći put — Ezra! Ima divno, lijepo lice, visoko čelo, istaknuto nad očima; dugačak nježan nos, s malim, crvenim nosnicama; čudna usta, nikad mirna i sasvim neuhvatljiva; četvrtasta brada, malo rascijepljena u sredini - cijelo lice blijedo; oči sivo-plave; kosa zlatno-smeđa i kovrčava u mekim valovitim naborima. Velike groteskne oči, s dugim, dobro oblikovanim prstima i lijepim noktima.[9] Mnogo godina kasnije rekla bi biografu Ezre Pounda Noelu Stocku da je njezino sjećanje na posjet `bilo vrlo maglovito, sve čega se mogla sjetiti je da je bila zima i da je sjedila na niskom stolcu blizu vatre i slušala`.[10] Dorothyna majka, Olivia Shakespear, upoznala je Pounda sa svojom kćeri 1909. godine. Od majke je stekla interes za teozofiju i misticizam. Sa svojom najboljom prijateljicom i rođakinjom, Georgie Hyde-Lees, pridružila se Redu Zlatne zore. Konkretno, Dorothy je bila zainteresirana za astrologiju i tražila je Pounda za njegov točan trenutak rođenja kako bi pripremila astrološku kartu. U svojoj je bilježnici napisala: `Vrlo ste širokogrudni — previše toga. Vrlo umjetnički nastrojeni. Sve za boju. Vrlo osjetljivi — preosjetljivi. Na vrlo velikoj prekretnici u životu... dvaput ćete se udati i imati dvoje djece.` [11] Krajem 1909. i početkom 1910., uz pratnju svoje majke, Dorothy je pohađala Poundova predavanja na Londonskom politehničkom institutu; u lipnju 1910. majka i kći otišle su u Italiju i pridružile mu se u Sirmioneu na nekoliko tjedana. Dorothy je vrijeme provela slikajući, oduševivši se jezerom Garda, kao i Pound, tvrdeći da je tada prvi put vidjela boju.[12] Kasnije će pisati Poundu da su dani provedeni u Sirmioneu bili duboko duboki; prema Poundovu biografu Johnu Tytellu, sljedeća dva desetljeća akvarel rs koje je naslikala bili su s te lokacije u Italiji.[13] Dorothy se vjerojatno smatrala zaručenom za Pounda nakon putovanja u Italiju.[8] Olivia je ograničila kontakt između njih dvoje nakon putovanja. Nekoliko dana prije nego što je Pound trebao otići na produženi boravak u SAD, Dorothy mu je napisala obećavajući da će se pridržavati ograničenja svoje majke i potičući ga da slijedi njezino vodstvo: `U slučaju da te ne vidim nasamo u srijedu, pretpostavljam da tijekom tvog `izgnanstvo` ti je bilo zabranjeno da mi pišeš?.... ako si obećao—nemoj prekršiti riječ—nemoj mi pisati!”[14] Olivia je dopustila Dorothy da napiše poruku zahvale kad Objavljeni su Poundovi Canzoni — koje je posvetio Oliviji i Dorothy — jedini slučaj kad je dopustila Dorothy da ga izravno kontaktira. John Harwood, biograf Olivije Shakespear, piše da se Dorothyn nedostatak otpora čini ekstremnim, čak i prema edvardijanskim standardima; međutim, on nagađa da su Olivijini motivi bili držati Dorothyno ponašanje pod kontrolom, dok je Poundovo ponašanje bilo ignorirano.[8] Angažman Njih dvoje ostali su neslužbeno zaručeni do 1914., a Dorothy se pridržavala društvenih konvencija i čekala očevo dopuštenje da se uda. Godine 1911. Pound se vratio iz Amerike iu listopadu se službeno obratio Dorothynu ocu tražeći dopuštenje da je oženi. Pound je rekao Shakespearu da ima zajamčeni godišnji prihod od 200 funti uz zaradu od pisanja i Dorothyn vlastiti prihod od 150 funti godišnje. Shakespear je odbio na temelju nedovoljnog prihoda vjerujući da je Pound precijenio svoj potencijal da zaradi novac pišući poeziju. U isto vrijeme iz Amerike je stigla Hilda Doolitle, koja je vjerovala da je zaručena za Pounda. Walter Rummel, s kojim je Pound dijelio sobu dok je čekao da se isprazne njegove stare sobe u Church Walku, rekao je Hildi za Dorothy nekoliko dana prije nego što je Pound zatražio dopuštenje da oženi Dorothy. Tijekom tog razdoblja Olivia je pozvala Hildu u svoj dom da je upozna i bila je zabrinuta zbog napetosti između Dorothy, Hilde i Pounda, kao i zbog kćerine očite opsjednutosti Poundom. Olivia je nastavila ograničavati kontakt između njih dvoje, dok je Dorothy nastavila tretirati vezu kao zaruku, unatoč kratkim tjednim ili dvotjednim nadziranim posjetima u obiteljskom salonu.[16] Tijekom gotovo pet godina dugog udvaranja Dorothy i Pound redovito su se dopisivali, ispunjavajući svoja pisma tračevima o zajedničkim poznanicima poput T.E. Hulme, Violet Hunt, Walter Rummel, Florence Farr i Henri Gaudier-Brzeska; dodatno su u svojim pismima dijelili trivijalne događaje, podatke o obitelji i pokazivali ljubav jedno prema drugome. Bili su razdvojeni na duga razdoblja svake godine kada je obitelj Shakespear posjećivala prijatelje i širu obitelj (uglavnom članove obitelji Tucker) u zemlji, vraćajući se u London samo na nekoliko mjeseci u proljeće i jesen — što je uobičajeno za mnoge viktorijanske obitelji. Općenito se od mladih žena tog razdoblja očekivalo da se prepuste aktivnostima kao što su slikanje, vezenje i glazba dok čekaju na udaju. Dorothy je, međutim, pod utjecajem svoje majke, bila načitana (i prilično sposobna razgovarati s Poundom koji je imao više diploma), poznavala je glazbu i bila je talentirana umjetnica.[17] Postala je vješta umjetnica i tijekom vorticističkog razdoblja bila je sposobna lako razgovarati s umjetnicima kao što je Wyndham Lewis kojeg je upoznala u salonu svoje majke.[6] Brak Olivia je shvatila da je njezina 27-godišnja kći odlučna udati se za Pounda i 1914. je dopustila da se njih dvoje vjenčaju iako je Pound zarađivao manje nego 1911. kada je napravio prvu prosidbu.[18] Dana 20. travnja 1914. Dorothy se udala za Pounda unatoč očevom protivljenju — popustio je kada je par pristao na crkveni obred, a ne na građanski obred.[19] Ceremonija vjenčanja održana je u St Mary Abbots, Kensington, ujutro sa šest gostiju; službeni svjedoci bili su mladenkin otac i njezin ujak Henry Tucker.[20] Kao vjenčani dar Olivia im je dala dva cirkuska crteža Pabla Picassa.[21] Naslovnicu Ripostes dizajnirala je Dorothy Shakespear Dorothy i Pound preselili su se u stan na adresi 5 Holland Place, a Hilda Doolittle, nedavno udana za Richarda Aldingtona, živjela je u susjednom stanu.[22] Hilda je bila šokirana i povrijeđena kada je Pound oženio Dorothy, a još više šokirana kada je otkrila da je unajmio stan preko puta u Holland Placeu. Ona i Dorothy nisu bile u prijateljskim odnosima, a Hilda je o njoj napisala: `Nepodnošljivo je kritična i nikada nije bila poznata po tome da se sprijatelji s muškarcem ili ženom. Mrzi (kaže) djecu! Međutim, to bi moglo biti mala poza. Pomalo je ovisna o sitnim manirima. Mislim da ne može biti dirljivo osjetljiva inače nikad ne bi zaglavila Ezru.` Kad je Dorothy došla [?] u mali stan, odbila je kuhati - ikad. Zapravo, nikada nije kuhala dok nije bila prisiljena tijekom Drugog svjetskog rata.[23] Pound je kuhao u većoj prostoriji i radio u maloj, bolje osvijetljenoj sobi. Izradio je namještaj za stan u kojem su boravili do 1919. godine.[20] Iako je Dorothy i Ezra planirali su medeni mjesec u Španjolskoj tog rujna, izbijanje Prvog svjetskog rata prisililo ih je na odgodu. Umjesto toga živjeli su s W.B. Yeats u Stone Cottageu tijekom zime, gdje je Pound radio na korekturama za drugi broj časopisa BLAST.[24] Yeats je o Dorothy napisao: `Izgleda kao da joj je lice napravljeno od dresdenskog porculana. Gledam je u neprestanom čudu. Teško je povjerovati da je stvarna; ipak provodi sve svoje dnevne sate crtajući najmonstruoznije kubističke slike .` [25] Pjesnikinja Iris Barry, pišući 1930-ih o Poundsima tijekom tog razdoblja, opisuje Dorothy kao: `S [Ezrom] došla je gospođa Pound, nježno se držeći, uvijek kao mlada viktorijanska dama na klizanju, i profil jasan i lijep kao onaj od porculanskog Kuan-yina.` [26] Od oca je učila pejzažnu umjetnost, ali do 1913. njezina je umjetnost pokazala utjecaje japanske grafike. Osim toga, bila je pod utjecajem izloženosti umjetnicima kao što su Wyndham Lewis i Henri Gaudier-Brzeska te je do 1914. preuzela vlastiti apstraktni vorticistički stil. Godine 1915. dizajnirala je naslovnicu za Ezrin zbornik poezije, Ripostes, [25] i dizajnirala je kineska slova za dodavanje u njegove rukopise.[6] Njezin je rad jednostavno potpisan kao `D.S.` i nikada nije izlagao.[25] Kada je objavljeno prvo izdanje BLAST-a, kako bi promovirala njegovo izdavanje, Dorothy je hodala Tottenham Court Roadom upadljivo držeći avangardni časopis jarkih boja kako bi ga svi vidjeli.[27] Parizu i Italiji Fotografija za putovnicu Dorothy Shakespear, srpanj 1919 Ezra Pound od E.O. Hoppé (1920, godina kada su se on i Dorothy preselili u Pariz.) Dorothy i Pound preselili su se u Pariz 1920. gdje su prvo živjeli u hotelu sve dok nisu iznajmili studio u 70 bis rue de Notre Dame des Champs, maloj ulici u blizini Dôme Caféa. S pismom predstavljanja od Sherwooda Andersona, Hemingway je osigurao poziv na čaj za sebe i svoju suprugu Hadley, koja je smatrala da su Dorothyni maniri zastrašujući, rekavši za njihov stan da je `siromašan koliko je studio Gertrude Stein bio bogat`.[28] ] Unatoč tome, sklopili su čvrsto prijateljstvo koje je trajalo mnogo godina,[29] a Dorothy se obratila Hemingwayu za pomoć ranih 1950-ih, tijekom Poundova zatvaranja u St. Elizabeth.[30] Tijekom tog razdoblja Pound je uređivao, a Dorothy radila kao poslovna menadžerica za četiri sveska književnog časopisa, The Exile, koji sadrži djela samog Pounda, Hemingwaya i drugih.[29] Godine 1923. Pound je upoznao klasičnu violinisticu Olgu Rudge, u koju se zaljubio i bio u vezi do svoje smrti. Godinu dana kasnije, 1924., Dorothy i Pound napustili su Pariz i otišli u Italiju kako bi Ezri dali vremena da se oporavi od upale slijepog crijeva. Kratko su ostali u Rapallu, otišli na Siciliju, a zatim se vratili i nastanili u Rapallu u siječnju 1925. [32] Dana 9. srpnja 1925. Olga je rodila njihovo dijete Mariju, u talijanskom Tirolu.[33] Dorothy je bila odvojena od Pounda veći dio te i sljedeće godine; pridružila se svojoj majci u Sieni u jesen, a zatim je otišla u Egipat od prosinca 1925. do ožujka 1926., vraćajući se trudna u Rapallo.[34] U Parizu u lipnju na otvaranju Poundove opere Le Testament de Villon, Dorothy je odlučila ostati i roditi dijete u američkoj bolnici. Budući da je Pound bio odsutan kad se dijete rodilo, Hemingway je doveo Dorothy u bolnicu. Omar Pound je rođen u popodnevnim satima 10. rujna 1926.[34] Dorothy je zadržala dječaka kod sebe samo kratko vrijeme; prije njegovog drugog rođendana poslala ga je u London gdje ga je Olivia odgojila s Dorothy koja ga je često posjećivala.[35] Kad je Olivia umrla 1938., ostavila je značajan prihod Dorothy. Godine 1931. Olivia je udvostručila Dorothyn prihod, koji je do tada imao dodatne prihode u obliku raznih obiteljskih ostavština i dividendi od ulaganja. Budući da je njezin suprug zarađivao samo 50 funti godišnje, Pounds je živjela od Dorothynih prihoda. Olivia joj je otvorila dionički račun koji je ubrzo potrošen jer je poslušala Poundov savjet da uloži u talijanske dionice. Naslijedila je 16.000 funti od svoje majke, ali tijekom rata novac je bio nedostupan jer je imovina iz Engleske zabranjena za slanje u zemlje Osovine. Kao rezultat toga, tijekom ratnih godina par se oslanjao isključivo na Poundove prihode, po prvi put od njihovog braka.[36] Godine 1941. u dva odvojena navrata, Pound je pokušao napustiti Italiju s Dorothy: jednom mu je odbijen prolazak avionom, [37] drugi put im je odbijen prolazak diplomatskim vlakom iz zemlje [38]. Godine 1944. Pound i Dorothy evakuirani su[39] iz svog doma jer su bili preblizu obale. Pound je želio da Dorothy ostane u Rapallu i brine o njegovoj majci, Isabel, dok on ode živjeti s Olgom. Dorothy je inzistirala da ostane sa svojim mužem - njih troje živjeli su zajedno godinu dana. Olga se zaposlila u uršulinskoj školi; Dorothy—koja nije naučila talijanski nakon gotovo dva desetljeća u zemlji—bila je prisiljena naučiti kupovati i kuhati.[40] Kasnije godine Dana 25. studenog 1945., Pound je izveden pred sud u Washingtonu, D.C., pod optužbom za izdaju. Popis uključuje emitiranje zalaganje za neprijatelja, pokušaj uvjeravanja američkih građana da potkopaju vladinu potporu ratu i jačanje talijanskog morala protiv Sjedinjenih Država. Poundu je bilo loše tijekom suđenja i vraćen je u bolnicu u Washingtonu, D.C., gdje je bio podvrgnut psihijatrijskom pregledu. Tjedan dana kasnije primljen je u bolnicu St. Elizabeths i dodijeljen na odjel za ludnice do veljače 1947. Budući da nije mogla obnoviti svoju putovnicu, Dorothy je tek u lipnju stigla u SAD, kada je njezin suprug, tada proglašen `pravno nesposobnim`, smješten u njezinoj nadležnosti. Bilo joj je dopušteno da dolazi u rijetke posjete sve do njegova preseljenja u Chestnut Ward sljedeće godine - rezultat žalbe koju je pokrenula.[41] Preselila se u turobni stan u kojem je živjela 12 godina, posjećujući muža svako poslijepodne. Tytell piše da je imala `općenito umirujući, umirujući utjecaj`. Tipkala je njegova pisma, bila njegova osoba od povjerenja, štitila ga od neželjenih posjetitelja i vodila razgovore među posjetiteljima koji su hrlili posjetiti pjesnika, osobito 1950-ih. Međutim, nije uspjela zadržati Pounda od `samog sebe`, kako piše Tytell, nesposobna spriječiti prijateljstvo svog supruga s ekstremno desničarskim aktivistima poput Johna Kaspera. Nadalje, Pound je nastavio biti zainteresiran za druge žene. U odjelu Chestnut Ward posjetila ga je Sheri Martinelli, bivša manekenka prema Tytellu, na koju se Dorothy požalila u pismu upravitelju bolnice Winfredu Overholseru. Martinelli je tada zamijenjen Marcellom Spann, `naivnom mladom učiteljicom engleskog iz malog grada u Teksasu`.[42] U travnju 1958. Archibald MacLeish potaknuo je kampanju za oslobađanje Pounda koja je bila uspješna. Ostao je u St. Elizabeths sljedećih mjesec dana, čekajući putovnicu, pakirajući knjige i papire koji su bili pohranjeni u Dorothynu stanu, napuštajući bolnicu početkom svibnja. U lipnju su se Dorothy i njezin suprug, putujući s Marcellom, sada nominalno kao Poundova tajnica, ukrcali na brod za Italiju. Po dolasku u Veroni ih je dočekala Mary, Poundova kći s Olgom, a odatle su otputovali u njezin dom u Južnom Tirolu, Schloss Brunnenburg. U siječnju 1959. napetosti između tri žene postale su nepodnošljive. Dorothy, koja je živjela u svom dijelu dvorca, održavala je zakonsko skrbništvo i kontrolirala njegova sredstva. Nekoliko mjeseci kasnije Dorothy je odvela Pounda i Marcellu u Rapallo da posjete Olgu, a potom je proputovala Italiju. U Sirmioneu je Pound počeo pričati o vjenčanju s Marcellom, a Dorothy je iskoristila svoju zakonsku moć: do kraja ljeta Marcella, 40 godina mlađa od Pounda, poslana je natrag u SAD. Pound je 1960. zapao u razdoblje lošeg zdravlja koje se zadržalo u prvim mjesecima 1961. Dorothy ga je naposljetku dovela u Rapallo, i nesposobna se nositi s njim, prepustila je brigu o njemu Olgi. Dorothy se vratila u London gdje je živjela do kraja života.[35] Kada je 1970. Noel Stock objavila ono što je trebala biti konačna biografija života njezina supruga, Dorothy je odobrila konačnu verziju.[43] Pound je umrla u Veneciji 1972., ali nije prisustvovala sprovodu. Umrla je godinu dana kasnije, 1973..[35] Vorticist Muzej umjetnosti Nasher na Sveučilištu Duke održao je od 30. rujna 2010. do 2. siječnja 2011. izložbu pod naslovom The Vorticists: Rebel Artists in London and New York, 1914–1918, uključujući Shakespearovu sliku. Avangarda