Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U NAJUŽEM IZBORU ZA NAGRADU ORINŽ „Ponekad šapućem sebi: Zločinka, Zločinka. Šušti kao suknja od tafta kad klizi po podu.“Grejs Marks. Ženski demon? Fatalna žena? Ili slaba i nevoljna žrtva?Na onovu istinite priče o jednoj od najzagonetnijih i najpoznatijih žena četrdesetih godina devetnaestog veka, Margaret Atvud je isplela moćnu i misterioznu priču o seksualnosti i okrutnosti.„Senzualna, zagonetna knjiga, istovremeno zlokobna i uzvišena, prosta i veličanstvena, sveobuhvatna pa ipak detaljna... Mislim da nikad nisam bila ovako oduševljena... Ovo je, svakako, najviše što jedan roman može da postigne.“ Džuli Majerson, Independent on Sunday„Briljantno... proza Margaret Atvud je duboka i intimna kao da je ispisana na koži.“Hilari Mantel, Literary Review„Margaret Atvud zaslužuje čestitke.“Anita Brukner, Spectator„Jedan od najboljih romanopisaca našeg doba.“Piter Kemp, Sunday Times Margaret Atvud (engl. Margaret Atwood) je kanadska pesnikinja, spisateljica, književna kritičarka, esejistkinja i ekološka aktivistkinja. Rođena je u Ontariju, Kanada, 18. novembra 1939. godine. Živi u Torontu. Udata je za pisca Grejema Gibsona, sa kojim ima ćerku Džes Atvud Gibson. Iako je najpoznatija po svojim romanima, književni opus Atvudove takođe obuhvata poeziju, zbirke kratkih priča, knjige za decu i književne kritike. Odlikovana je najvišim književnim nagradama Kanade. Dobitnica je francuskog ordena Legije časti. Londonski „Sandej Tajms“ dodelio joj je svoju najvišu nagradu. Šest puta je bila u najužem izboru za nagradu Buker, koju je osvojila dvaput — za roman Slepi ubica iz 2000. i Svedočanstva iz 2019. godine.[1] Međunarodnu književnu nagradu „Franc Kafka” dobila je 2017. godine.[2] Dela prevedena na srpski jezik Sluškinjina priča Penelopijada Telesna povreda Izranjanje Mačje oko Godina potopa Slepi ubica Antilopa i Kosac Alijas Grejs Moralni poremećaj Svedočanstva

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Gradina, 1982. Bibliotečki primerak, sa dva-tri mala pečata. U odličnom stanju, naročito s obzirom na slab kvalitet štampe. Vrlo retko u ponudi. Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kiklop je roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine. Smatra se jednim od najboljih djela hrvatske književnosti 20. vijeka [1], a godine 1982. je ekraniziran u obliku igranog filma i TV-serije u režiji Antuna Vrdoljaka. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Оноре де Балзак: ЉУДСКА КОМЕДИЈА- СЛИКЕ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА 2 Издавач: ОТОКАР КЕРШОВАНИ, Ријека, 1961.год. Тврди повез, 964 стране, латиница. Пристојно очувано. - Беатриса - Једна Евина кћи - Лажна љубавница - Напуштена жена - Женски ликови 1 - Женски ликови 2 - Госпођа Фирмиани - Записи двију младих жена `Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма......... Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте. Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам. Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”. Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната. Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд Људска комедија Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе. У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави. Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”

Matica srpska, 1964. Prvo izdanje sabranih dela jedne od najvećih naših književnica. Omot blago iskrzan pri vrhu (vidljivo na slikama). U kritičkim tekstovima o novim srpskim piscima pred Prvi svetski rat, kao i onima između dva svetska rata, Isidora Sekulić je neprestano tragala za autentičnim umetničkim i književnim vrednostima, nezavisno od toga iz kojeg su programskog koncepta poticale. Svoj nedogmatski i integralistički odnos prema književnosti i tumačenju naših pisaca iskazan u njenim brojnim kritičkim i esejističkim tekstovima na poseban način je formirao svojevrsnu njenu viziju moderne književnosti. U ovoj knjizi prikupljeni su njeni tekstovi o Marku Maruliću, Lukijanu Mušickom, Vuku Karadžiću, Stjepanu Mitrovom Ljubiši, Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, dr Jovanu Cvijiću, Aleksi Šantiću, Svetislavu Stefanoviću, Jovanu Dučiću, Svetozaru Ćoroviću, Bori Stankoviću, Milanu Grolu, Milanu Rakiću, Aleksandru Beliću, Petru Kočiću ... Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica i akademik. Sekulićeva je bila prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.[a] Biografija Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo, varoški kapetan[1] i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[2] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[3] Položila je 1898. godine ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti. Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912)[4] i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.[5] Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[6] Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[7] Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) — putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DERI TIBOR LJUBAV - Pripovetke Gradska narodna biblioteka `ŽARKO ZRENJENIN` Z r e nj a n i n TIBOR DERI (1894-1977), znameniti mađarski pisac, evropskog ranga. Romani `Nedovršena rečenica`, `Niki`, `Jednouhi`, `Imaginarna reportaža s jednog američkog pop-festivala`, `I ljubav...` postali su klasična dela mađarske književnosti !!!!!! ........................................................... Izbor, prevod s mađarskog i pogovor SAVA BABIĆ P R I P O V E T K E 1O pripovedaka Devojka iz Praga Teokrit u Novoj Pešti Portugalska princeza Poseta Ljubav Klackalica Kapriči 1. Crv-brašnar 2. Odlučni lav 3. Mr. Džo Smit beži Jedno prepiodne u Balatonu Tibor Deri (Tibor Dery, 1894–1977) znatan deo svog života provodi po zatvorima i u emigraciji. U progonstvu, u koje odlazi posle komune 1919, živi neko vreme i u Dalmaciji. Prvim novelama i ekspresionističkim stihovima javlja se posle Prvog svetskog rata, a svoje prvo značajno delo Nedovršena rečenica, snažnu sliku komunističkog pokreta i građanskih intelektualnih krugova između dva svetska rata, objavljuje tridesetih godina. Po povratku u domovinu, posle oslobođenja; stvara punim poletom. Pripovetka Podzemne igre je veličanstveni dokumenat o opsadi Budimpešte, odnosno o iskrenom otkrivanju karaktera pod izvanrednim prilikama. Uskoro se pojavljuje i njegov drugi veliki roman Odgovor u kojem, kroz sudbinu slavnog naučnika, slika Mađarsku između dva svetska rata. Deri se sve manje slaže sa Rakošijevim režimom i početkom pedesetih godina gotovo ne piše, no zato u pokretu, nastalom u krugu Petöfi (Petefi), koji igra znatnu ulogu u kritici Rakošijeve birokratske diktature, uzima veoma vidno učešće. U tom periodu piše svoje malo remek-delo Niki, u kome prikazuje nečovečan, pseudorevolucionaran, na strahu i sili zasnovan režim koji je neminovno morao dovesti do događaja 1956. godine. Uz Nedovršenu rečenicu ovaj mali roman je Derijev najveći međunarodni uspeh.

Prvo izdanje Garavog sokaka Lepo očuvano 1973 prvo izdanje retko u ponudi Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik.[1] Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[2] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[3] [4] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu.[4] Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[5] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[6] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[7] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[8] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[9] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[10] Preminuo je nakon što se dugo lečio od kancera vilice.[11] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[5] Sabrana dela su mu objavljena u 15 tomova 1998. godine od strane izdavačke kuće „Prometej”. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[12] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[2] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[13] Knjige za decu[2] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[1] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[2] Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912)[3] i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.[4] Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[5] Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Isidora Sekulić na bilbordu kod otvorenog tržnog centra, Novi Beograd juli 2010. Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[6] Dela Spomenik Isidori Sekulić ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) — putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956).

BIGZ, 1986. Druga knjiga drama ALeksandra Popovića, među kojima su neka od njegovih najpoznatijih dela. Mali potpis/ posveta i zacepljena stranica (sve se vidi na slikama). Aleksandar Popović (Ub, 20. novembar 1929 — Beograd, 9. oktobar 1996) bio je srpski književnik. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 51 dramu i dramu za decu.[1] Biografija Rođen na Ubu u porodici sa vojničkom tradicijom.[2] Po završetku gimnazije, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem `40-ih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom `50-ih prihvata poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i piše radio-drame za decu. Prvo delo je objavio 1959. godine. U pitanju je bio kriminalistički roman Ubistvo u trouglu. U svom raznovrsnom opusu stvara drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije. Njegova predstava „Mrešćenje šarana“ je bila zabranjivana.[3] Prema mišljenju žirija za izbor najbolje posleratne drame, u organizaciji Televizije Beograd, lista Večernje novosti i izdavačke kuće „Dereta”, drama Razvojni put Bore Šnajdera proglašena je za najbolji dramski tekst objavljen u periodu 1944–1994.[4] Nagrade Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Razvojni put Bore Šnajdera, 1967. Književna nagrada „Neven”, za roman Lek protiv starenja, 1975. Nagrada „Ćuran” za tekst savremene komedije, za dramu Mrešćenje šarana, 1985. Nagrada „Branko Ćopić” za humor i satiru, za dramu Mrešćenje šarana, 1985. Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Kus petlić, 1990. Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Bela kafa, 1991. Nagrada „Ćuran” za tekst savremene komedije, za drame Kus petlić i Bela kafa, 1991. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramu Mrtva tačka, 1993. Povelja Zmajevih dečjih igara, 1994. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Tamna je noć, 1994. Nagrada festivala „Zemun fest”, za dramu Tamna je noć, 1994. Odabrana dela Drame 1964. Ljubinko i Desanka (praizvedba 30. decembar 1964 Atelje 212, Beograd) 1965. Čarapa od sto petlji (praizvedba 17. jun 1980 Narodno pozorište Timočke krajine, Zaječar) 1967. Razvojni put Bore Šnajdera (praizvedba 12. februar 1967, Atelje 212, Beograd) 1967. Smrtonosna motoristika (praizvedba 7. april 1967, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd) 1984. Mrešćenje šarana (praizvedba 4. april 1984, Narodno pozorište u Pirotu, Pirot) 1990. Bela kafa (praizvedba 6. decembar 1990, Narodno pozorište u Pirotu, Pirot) 1992. Tamna je noć (praizvedba 23. jun 1993, Kult teatar, Beograd) 1995. Čarlama, zbogom (praizvedba 16. mart 1995, Narodno pozorište, Pirot 1996. Baš bunar (praizvedba 5. oktobar 1996, Zvezdara teatar, Beograd) 1999. Noćna frajla (praizvedba 17. mart 1999, Gradsko pozorište, Jagodina), posthumno Književnost za decu Devojčica u plavoj haljini, roman (Beograd: Mlado pokolenje, 1961) Tvrdoglave priče, kratka proza (Zagreb: Mladost, 1962) Sudbina jednog Čarlija, roman (Beograd: Prosveta, 1964) Kako se voli Vesna, kratka proza (Beograd: Nolit, 1974) Gardijski potporučnik Ribanac ili Fantazija o cvećkama, kratka proza (Beograd: Nolit, 1984) Tri svetlice s pozornice, drama (Beograd: „Vuk Karadžić”, 1986)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Tako je - Igra uloga - Covek zver i vrlina - Veceras improvizacija - Kako me hoces Luiđi Pirandelo (ital. Luigi Pirandello; Agriđento, 28. jun 1867 — Rim, 10. decembar 1936), bio je italijanski romanopisac, pesnik i dramaturg.[1] Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1934, zbog njegove “hrabre i briljantne obnove drame i scene”.[2] Njegova dela uključuju romane, stotine kratkih priča, 40 predstava, od kojih su neka napisana i na sicilijanskom. Pirandelove tragične farse smatraju se pretečama drame apsurda. Jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka, koji je otvorio nove puteve moderne dramaturgije.... Rođen je u porodici više klase u siromašnom predgrađu grada Agriđento na Siciliji. Njegov otac, Stefano, pripadao je bogatoj porodici koja je bila uključena u proizvodnju sumpora, a majka, Katarina Riči Gramito, bila je iz buržoaske porodice. Obe porodice, Pirandelo i Riči Gramito, bile su anti-Burbonci i aktivno učestvovali u borbi za ujedinjenje i demokratiju. Stefano je učestvovao u čuvenom Pohodu hiljade, a kasnije pratio Garibaldija sve do bitke Aspromonte. Katarina, koja je bila jedva napunila 13 godina, bila je primorana da prati oca na Maltu, gde je poslat u egzil zbog suprotstavljanja Burboncima. Ali, otvorena naklonost Garibaldiju i jak osećaj idealizma tih prvih godina bili su brzo transformisani, pre svega kod Katarine, u ljuto i gorko razočaranje koje je stvorilo ujedinjenje. Pirandelo je kasnije taj osećaj izdaje i ogorčenosti izrazio u nekoliko svojih pesama i u romanu Stari i mladi. Takođe je verovatno da je ova atmosfera razočaranja u mladom Luiđiju probudila osećaj nesklada između ideala i stvarnosti koji je prepoznatljiv u njegovom eseju o humorizmu.

Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907Naslov Bez porodice. Deo 1 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel]Jedinstveni naslov Sans famille. srpski jezikVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1986Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ)Fizički opis 285 str. : ilustr. ; 20 cmDrugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, SonjaHecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ85ISBN 86-07-00012-8 (plast. s omotom)Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector MalotTiraž 8.000Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu.Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907Naslov Bez porodice. Deo 2 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel]Jedinstveni naslov Sans famille. srpVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1986Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ)Fizički opis 348 str. : ilustr. ; 20 cmDrugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, SonjaHecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ86ISBN 86-07-00006-3 (za izdavačku celinu)86-07-00011-X (plast.)Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector MalotTiraž 8.000Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu.Pisac Hektor Malo (1830–1907) zauzima ugledno mesto u francuskoj literaturi. Međutim, dvotomnim romanom „Bez porodice“ (1878) koji je uspeh u svetu; štaviše, delo je postalo klasična vrednost omladinske književnosti uopšte.U ovoj romantičarski sentimentalnoj povesti reč je o lutanjima mladog Remija, nahočeta, koje je zbog bede i nemaštine moralo da napusti selo i pomajku, jednostavnu seljačku ženu koja ga je volela i koju je on voleo. U potrazi za porodicom, u koju je verovao i o kojoj je kao o utočištu ljubavi i spokoja sanjao, započeo je da luta širom Francuske prvo zajedno sa sinjorom Vitalijusom i njegovom „umetničkom trupom`. Ponosit iako siromah, novi gospodar ga je učio da nastupima trupe ne prose već zarađuju, da pružaju ljudima umetničko uživanje, na šta su se radoznalci najčešće u podsmehu kezili ili ih najgrublje proterivali. Čemerno potucanje nastavljalo se do Pariza i Londona. Na tom putu susretaće retke ali tim draže prijatelje koji će mu, smrznutom i izgladnelom, povratiti život, pokazati samilost i pružiti porodično gnezdo, ali će biti daleko više onih koji će ga iskorišćavati i, čak, o glavi mu raditi u slepoj pohlepi za bogatstvom za koje se ispostavlja da mu po rođenju pripada. Remi je doživljavao najsurovije telesne patnje i podnosio ljudsku pakost i nepravdu, ali su zraci prave ljudskosti uvek grejali njegovo ljubavi žedno srce. Ljuta nevolja ga je iskalila u plemenitog čoveka čija sreća kad je pronašao porodicu nije mogla da bude potpuna dok je nije proširio i sa onima koji su mu je nadomeštali onda kada mu je bilo najteže.5/1

Odlično očuvano Priredila Nina Živančević Književna opština Vršac, 1997. Nina Živančević (Beograd, 30. januar 1957) je srpska pesnikinja, prozni pisac, esejista, kritičar i književni prevodilac. Nina Živančević Datum rođenja 30. januar 1957. (64 god.) Mesto rođenja Beograd, SFR Jugoslavija Najvažnija dela Pesme Mostovi koji rastu Duh renesanse Prodavci snova Orfejev povratak Minotaur i lavirint Nagrade Brankova nagrada Biografija Uredi Nina Živančević rođena je 1957. godine u Beogradu. Spada u one autore koji ne prestaju da iznenađuju sa objavljivanjem nove knjige.[1] Piše kraće pesme, poeme, muzičko-lirske performanse, prozna ostvarenja.[2][3] Nina Živančević je objavila prvu knjigu poezije Pesme u izdanju Nolita 1982. i za nju dobila uglednu Brankovu nagradu.[4] Tih godina sarađivala sa Alenom Ginzbergom. Do sada je objavila više poetskih zbirki na srpskom, francuskom i engleskom. Objavila je nekoliko proznih knjiga i knjiga teoretskih eseja - monografiju o recepciji dela Miloša Crnjanskog (doktorska teza) i studiju o našim umetnicama u egzilu, Onze femmes artistes, nomads et slaves. Dobitnica mnogih književnih nagrada, prevodila, uređivala a i lično učestvovala u brojnim pesničkim antologijama svetskog značaja.[5] Kao urednica i korespondent sarađivala sa časopisima i novinama kao što su Delo, Nin, Politika, Dnevnik[6], Prestup, Moment, El Pais, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, Republique de letters.[7] Predavala je književnost i teoriju pozorišne avangarde na brojnim univerzitetima kao što su Naropa, Univerzitet u Njujorku, Heriman, Sent Džons univerzitet u Sjedinjenim Državama, a u Evropi predaje avangardno pozorište i performans na Sorboni i na univerzitetu Pariz 8.[8][9] Živi i radi u Parizu.[10] Član je Srpskog književnog društva.[11] Objavljena dela Uredi Pesme, Beograd, Nolit, 1982 (Brankova nagrada) Mostovi koji rastu, Beograd, Nolit, 1984. Gledajući knjige nezavisnih izdavača, Beograd, Narodna Knjiga, 1985. More or Less urgent, Minnesota, New Rivers Press, 1988. Duh renesanse, Prosveta, Beograd 1989. I Was a War Reporter in Egypt, New York, Leaves Press, 1992. Recherche Philippe Sollers, Paris, Noel Blandin, 1992. Inside and Out of Byzantium, New York, Semiotexte, 1994. Vizantijske priče, Beograd, Vreme Knjige, 1995. Pesnički divan, Zrenjanin, Braničevo, 1995. Minotaur i lavirint, Vršac, KOV, 1996. Prodavci snova, roman, Narodna Knjiga, Beograd, 2000. Kao što već rekoh, roman, Prosveta, Beograd, 2002. Death of New York City (Izabrane pesme, predgovor Charles Simic), Cool Grove, New York, 2002. Orfejev povratak (pripovetke), Prosveta, Beograd, 2003. J’ai été cette journaliste de guerre en Egypte (izabrana poezija), L’Harmatan, Paris, 2004. Slovo P, (poezija), Beogradska Manufaktura Snova, Beograd, 2004 Krajem veka (poezija) Beogradska Manufaktura Snova, Belgrade, 2006. Milosh Crnjanski, de la Serbie à l’exil et son retour (monografija), L’Harmattan, Paris, 2007. Sous le Signe de Cyber Cybele, poezija, L’Harmattan, Paris, 2009. Iznenadni Blesak (razgovori sa savremenicima), Glasnik, Beograd 2009. Onze Femmes Artistes, Nomades et Slaves, Non Lieu, Paris, 2011. Isceljenje, Mali Nemo, Pančevo 2012. Crnjanski i njegov čitalac, Mali Nemo, Pančevo 2012. L`Amour n`est qu`un mot 2013. Living on Air, 2013. Letters to Myself, 2014. Sonnets En Avion, 2015. Ono što se pamti, 2017. Prevodi Uredi Kabir: Poems (skd1980) Lao Tzu: Tao Te Ching (1981) Walter Abish: How German Is It? (1987) Charles Bukowski: Notes on Ordinary Madness (1985) Kathy Acker: Great Expectations (1986) Lynne Tillman: Haunted Houses (1990) Chris Kraus: Alens and Anorexia (2000) Julia Kristeva: Selected Interviews (2003) Simone Weil: Gravity and Grace (2007)

Cena: 999 din (Fiksno) Viđeno: 1 put Poruke Odgovara na 84% poruka, uglavnom u roku od 6 sati. 0 ПУТ ДО КЊИГЕ - Гандијева, Нов Član od 01.08.2017. Beograd | Novi Bg. 931 2 kp izlog „ Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi? Da li nam se ta duboka čežnja djetinje nerazumnosti posigurno javlja samo kao tužni znak izvezen na mahramama i na safijanskim koricama nepotrebnih knjiga? I tada sam shvatio ono najvažnije. Sjeća li se, i njega sam pitao, nekad, o zlatnoj ptici koja znači sreću. Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem: biću ti prijatelj. “ Srpska književna scena može se pohvaliti brojnim piscima izuzetnog dara, ali malo je onih čije stvaralaštvo dotiče čitaoca kao Selimovićevo – toplina i neposrednost njegovih junaka i čistota osećanja koja izviru sa stranica ovih dela, ispričanih takvom jednostavnošću kakvu samo vrhunski majstor može da postigne, diraju pravo u dušu i zauvek tu ostaju. „ Derviš i smrt“ , „ Tvrđava“ i „ Ostrvo“ pravi su biseri ovog velikana.

Naziv: Lovčevi zapisi 1 i 2 Autor: Ivan Turgenjev Godina izdanja: 1908. i 1909. Izdavač: Srpska književna zadruga (SKZ) Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Stanje kao na slikama. Par stranica je šarano običnom olovkom, a par crvenom bojicom. Ostalo je uredu. Na nekim stranicama se pojavljuju žute mrlje. Opis: Knjigu Lovčevi zapisi čini zbirka kratkih priča nastalih na osnovu piščevih iskustava tokom lova širom Rusije. Ovo je prvo delo koje mu je donelo svetsko piznanje, i predstavlja deo ruske realistične tradicije u kojoj je narator obično neutralni posmatrač likova koje poznaje. Priče oslikavaju život u ruralnim krajevima Rusije. Pisac se susreo sa zloupotrebom seljaka i nepravdom ruskog sistema koji ih sputava i ugnjetava. Njegovi portreti su ispunjeni dirljivim uvidom u živote kmetova i zemljoposednika, lekara i sudskih izvršitelja, zapostavljenih žena i usamljenih majki...

Mek povez sa klapnom, odlicna 5, bez pisanja 311strana, autorsko izdanje - Beograd (KutVS1) sadržaj: - SVET STRAHA - ENTROPIJA KAO SMRT - SVET BEZ EMOCIJA - ĐAVOLA NE TREBA ZVATI - SLIKA MOGUĆE BUDUĆNOSTI - Umesto pogovora Đorđe J. Janić: Rodio se u porodici Jovana, trgovca, i Jelice, domaćice. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje od 1968. godine književnu kritiku, književnu istoriju, religiozne eseje i studije, književnu i političku polemiku, eseje o srpskom duhovnom nasleđu, kao i poeziju. Takođe objavljuje tekstove i studije iz istorije, etnologije, folkloristike, političke komentare i geopolitičke analize. Vladimir Dimitrijević navodi da je Janić zbog svojih intelektualnih stavova trpeo u vreme Titovog režima: Zbog ogleda „Bog u delu Momčila Nastasijevića“, objavljenog 1973. u Teološkim pogledima (urednik je bio vladika Danilo Krstić) izbačen je sa radnog mesta profesora književnosti u 11. beogradskoj gimnaziji, i deset godina je bio bez posla. Razlog za izbacivanje: „moralno-politička nepodobnost“ (to se danas zove „politička nekorektnost“). U intervjuu datom Srpskim organskim studijama (1-2/2003.), Đorđe Janić kaže: „U to vreme sam došao do zaključka, da je u totalitarnom društvu bolje biti u zatvoru, jer tamo imaš stan i hranu, nego biti bez posla“.[1] Janić je, između ostalog, bio saradnik Matice srpske, kao i niza drugih kulturnih i naučnih institucija. Bio je član redakcije časopisa Relation Udruženja književnika Srbije, zbornika Jefimijini dani, Srpski jug, Isidorijana, Srpske organske studije, kao i novina: Novine serbske, Pravoslavlje, Pogledi i Vlasina. Objavio je i preko 60 pogovora književnim i naučnim delima, od kojih su neki prelaze po obimu i dva štampana tabaka. Učestvovao je kao književni kritičar na književnim večerima i na promocijama knjiga oko 600 puta. Bio član više književnih žirija, uključujući i žiri Ninove nagrade za roman godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: IPS Media Godina izdanja: 2009 Broj strana: 196 Povez : mek Pismo: latinica Težina: 251g Opis: Ma-čan je narator Jednostavnog života, dirljive priče o neobičnoj porodici. Ona i njen mladji brat odrastaju u senci briljantnog oca I brata, kao I majke koja je posvetila svoj život brizi o njima dvojici. Otac je proslavljeni I neverovatno talentovani pisac, a njihov brat, iako mentalno zaostao, poseduje gotovo magični talenat za komponovanje muzike. Oni su posvećeni svom radu I jedan drugome, gotovo do isključivanja ostatka porodice. Ma-čanin život se menja kada njen otac napušta Japan da prihvati mesto gostujućeg profesora u SAD. Sa dvadeset godina, ona iznenada postaje glava porodice I mora da redefiniše obrasce njihovog porodičnog života. Priča je u velikoj meri autobiografska kao i sva ostala dela ovog genijalnog japanskog pisca. Kenzaburo Oe (jap. 大江健三郎; 大江 健三郎, 31. januar 1935 — 3. mart 2023) bio je japanski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1994. godine.[1] Studirao je francusku književnost na Univerzitetu u Tokiju. Diplomirao je 1959. sa radom o Žan-Pol Sartru. Počeo je da piše 1957. još kao student. Bio je aktivan u mirovnim i ekološkim pokretima.[2][3] Kenzaburo Oe je velikan savremene japanske književnosti. Njegova dela se bave političkim, društvenim i filozofskim temama, poput nuklearnog oružja, neuklapanja u društvo i egzistencijalizma. U romanu „Jednostavan život“ (静かな生活 - Šizukana sejkacu) iz 1990. bavi se temom hendikepirane dece u porodici.[4] Detinjstvo Kenzaburo Ōe rođen je kao jedno od sedmoro dece, u zabačenom selu Ose, u provinciji Ehime na ostrvu Šikoku.[5] Idiličan krajolik seoceta i šuma koje su ga okruživale, česta su inspiracija u kasnijim Oeovim delima. Prema seoskoj tradiciji dugoj stotinama godina, nitko iz porodice Oe nije nikada napuštao selo, čak ni u doba modernizacije kada je postalo uobičajeno da mladi ljudi napuštaju provincije i odlaze u Tokio ili druge veće gradove. Seoske žene, vešte pripovedateljice, pričale su malome Kenzaburu legende o prirodi, postanku, naravi i svrsi sveta, priče koje su na Kenzabura ostavile neizbrisiv trag. Kada je Oe imao šest godina, buknuo je Drugi svetski rat i militarističko se obrazovanje proširilo po svim delovima zemlje, te su tako i do Oea stigle pripovetke o nacionalnim mitovima i istoriji, pripovetke koje su se uveliko sukobljavale s tradicionalnima. Godine 1944. Oeov otac je poginuo u ratu, a iste godine je preminula i njegova baka, koja je do tada kritički, šaljivo i prkosno zdušno branila tradicionalnu kulturu. Kako ulogu prosvetiteljice sada preuzima majka, knjige koje tada Oe dobija od nje - posebno pustolovine Hakleberi Fina i Nilsa Holgersona - ostavljaju na njega duboki utisak. Oe se seća svog učitelja u osnovnoj školi koji je tvrdio da je car Hirohito bio živi bog i svakog jutra je pitao decu: „Šta biste učinili da vam je car zapovedio da umrete?” Uvek je odgovarao, „Umro bih, gospodine. Presekao bih stomak i umro.” Noću kod kuće u krevetu priznao bi nespremnost da umre i osećao se postiđeno.[6] Nakon rata shvatio je da su ga učili lažima i osećao se izdanim. Ovaj osećaj izdaje pojavio se kasnije u njegovom pisanju.[6] Školovanje Poraz Japana 1945. godine doneo je velike promene, čak i u planinsko selo Ose. U školama se počinje učiti o demokratskim principima koji zamenjuju prethodni apsolutizam. Mladi Oe toliko gorljivo prihvata demokratiju da u osamnaestoj godini odlučuje da napusti selo i ode u Tokio, kako bi već sledeće godine upisao studije francuske književnosti na Tokijskom univerzitetu.[7][8] Pod vodstvom profesora Kazua Vatanabea, stručnjaka za Fransou Rablea, Oe uz Rabeleov groteskni realizam i terminologiju Mihaila Bahtina temeljito preispituje mitove i istoriju vlastitog sela. Vatanabeova razmišljanja o humanizmu, proistekla iz proučavanja francuske renesanse, doprinela su oblikovanju Oeovog gledišta o društvu i ljudima. Kao strastveni čitalac savremene francuske i američke književnosti, Oe je razmatrao društveno stanje metropole u odnosu na dela koja je čitao. Isto tako, nastojao je da preispita i presloži, uz pomoć savremenih spoznaja, te uz Rabelova stanovišta i humanizam, vlastita razmišljanja o legendama koje su pričale seoske žene, pričama koje čine njegovu istoriju. Oe je počeo da piše vrlo rano: još kao student, za nešto više od godinu dana napisao je desetak dela, u kojima se još prilično osećao uticaj Sartra i savremenih francuskih književnika. S temom o Ž. P. Sartru je i diplomirao. U ranijim radovima Oe se bavio istraživanjem svoga detinjstva i uticajem Drugog svetskog rata, te su tako dela izražavala degradaciju i dezorijentaciju uzrokovanu japanskom predajom, koristeći seksualne metafore za okupaciju Japana. Seks i nasilje, seksualne farse, filozofska razmišljanja i politička alegorija obeležja su njegovih ranih dela. Eksperimentisao je književnim jezikom i pokušavao da stvori novi način izražavanja kako bi uhvatio sociološke i psihološke promene koje su se događale u njegovoj provinciji. Takođe se morao boriti s vlastitim hendikepom, kompleksom podređenosti sramežljivog mladića iz provincije koji je zamuckivao i govorio izražajnim Šikoku narečjem. Zrelo doba Veliki prevrat u Oevom životu, kao i pisanju, dogodio se rođenjem prvoga sina, Hikarija. Hikari je rođen s deformacijom lobanje što je uzrokovalo tešku mentalnu hendikepiranost. Premda su lekari savetovali kako bi najbolje bilo da dete ostave da premine, nedovoljno ga hraneći, Oe je odbio da posluša taj savet. Boreći se s traumatičnim iskustvima, Oe proživljava i preživljava tu krizu pišući roman Lično iskustvo (1964), u kome opisuje psihičke traume i unutrašnju borbu oca koji treba da prihvati svoje mentalno obolelo dete. Taj motiv mentalne retardacije kao simbola čistoće i ludila, te odnos između nehendikepiranih i hendikepiranih ljudi, biće kasnije čest u Oeovim delima. Učestvovanje na 9. svetskoj antinuklearnoj konferenciji u Hirošimi takođe je ostavilo utisak na Oea, te se on počevši sa Zapisima iz Hirošime (1965), često bavi vizijama nuklearne apokalipse. Nakon toga, Oe je produbio svoje zanimanje za ostrva Okinava, teritoriju na kojoj se vodila posljednja bitka Drugog svetskog rata i na kojima je dugo nakon pobede trajala američka vojna okupacija. Oeovo zanimanje za Okinavu bilo je politički orijentisano poredeći ono što je Okinava postala - vojna baza - i ono što je Okinava tradicionalno značila pre, kao nezavisna zemlja s vlastitom kulturom. Potonje je Oeu otvorilo i proširilo interes za kulturu Južne Koreje, omogućujući mu da dodatno ceni važnost japanskih periferijskih kultura, koje se razlikuju od centralističke tokijske kulture, što mu je pak dalo realističnu podlogu za studiju Bahtinove teorije o ljudskoj kulturi, studiju koju je pretočio u jedan od najpoznatijih romana, The Silent Cry (1967), delo koje isprepliće mitove i istoriju šumskih seoceta sa savremenim dobom. Karakteristike Oeovog opusa Nakon romana The Silent Cry, moguće je odrediti dve značajne i konzistentne struje u Oeovim književnim delima, struje koje se povremeno slivaju u jednu, struje koje čine jezgro celoga opusa: dela koja oslikavaju njegov saživot s mentalno hendikepiranim sinom (nakon Ličnog iskustva, slede Teach Us to Outgrow our Madness, My Deluged Soul, Rouse Up, O, Young Men of the New Age!), te dela čiji su likovi ustanovljeni u mitovima i istoriji njegova rodnog sela, ali koji se usko isprepliću sa životom u današnjim gradovima (Kidaj pupoljke, tuci decu, The Silent Cry). Nakon završene trilogije The Flaming Green Tree (Savior` Gets Socked (1993), Vacillating (1994), te On The Great Day (1995. godine), smatrajući kako je njegov dotadašnji rad o postojanju, istoriji i narodnim legendama dosegao puni krug i da je uspeo kroz portretisanje mesta i ljudi da stvori model za savremeno društvo, Oe je najavio da namerava da uđe u poslednji stadijum učenja, stadijum u kojemu će se okušati u pisanju novog oblika književnosti. Što se tiče Oeovog hendikepiranog sina, pokazalo se kako je Hikari posebno muzički nadaren, te je danas priznat kao jedan od najpopularnijih kompozitora u Japanu.

Nolit, 1941. Kultna edicija: Nova ruska beletristika predratnog Nolita, sa ilustracijama Pavla Bihaljija. Prevod Branislava Bojović-Kovačević Ruvim Isajevič Frajerman (Ruvim Isaevič Fraerman, 22. septembar 1891, Mogiljov, Rusko carstvo, — 28. mart 1972, Moskva, SSSR) bio je sovjetski pisac, pesnik, esejista i novinar. Glavni predstavnik socijalističkog romantizma, Frajerman se najviše pamti kao pisac književnosti za decu, čiji je roman Divlji pas Dingo ili Priča o prvoj ljubavi (1939) postao popularan sovjetski film 1962. godine.[1][2] Biografija Ruvim Isajevič Frajerman rođen je u Mogiljovu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Godine 1916. upisao se u Harkovski tehnološki institut. Godinu dana kasnije, dok je pohađao industrijsku praksu na ruskom Dalekom istoku, izbila je revolucija 1917. Frajerman se pridružio crvenoj partizanskoj jedinici koja se borila protiv japanskih trupa u blizini Nikolajevska, a zatim je kao komesar putovao kroz Sibir, pomažući da se održi boljševička vlast u regionima naseljenim Tungusima, Nivhima i Nanajcima. Nastanivši se u Jakutsku, pridružio se osoblju lokalnog lista Lenski Kommunar.[1] Jemeljan Jaroslavski, koga je Frajerman upoznao u Novosibirsku, pozvao ga je da se pridruži novoformiranom časopisu Sibirskiie Ogni (Svetla Sibira), gde je 1924. objavljen njegov prvi kratki roman Ognjovka, a zatim Na Misu (Na rtu, 1925), Sobolja ( Sable, 1926) i veliku pesmu Na Rassvete (U zoru, 1926). Mnoga Frajermanova dela tog vremena – posebno Vaska-Giljak (1929), Afanasi Olešek (1933) i Nesreće An-Senena (1935) – bavila su se životom domorodaca Sibira, sa kojima je autor uspostavio čvrste veze. sa. Godine 1939. Frajerman je objavio svoj najpoznatiji roman Divlji pas Dingo ili priča o prvoj ljubavi (Dikaia Sobaka Dingo ili Povest o Pervoi Liubvi). Film koji je 1962. snimio Julij Karasik videlo je 21,8 miliona ljudi.[1][3] Kada je izbio Veliki otadžbinski rat, Frajerman se pridružio dobrovoljačkom korpusu Crvene armije. Januara 1942. godine je teško povređen i u maju demobilisan. Godine 1946. izašao je njegov roman Duga morska plovidba (Dalnee plavanje), a zatim Život i izuzetne avanture kapetana-poručnika Golovkina (1948, sa P.Zajkinom kao koautorom), biografija pretvorena u triler. Među kasnijim Frajermanovim knjigama bile su Dečji najomiljeniji autor (Ljubimi Pisatel Detei, 1954, o Arkadiju Gajdaru) i Test za dušu (Ispitanje Duši, 1966), zbirka skica i eseja.[1][2]. Ruvim Frajerman umro je 28. marta 1972. u Moskvi. Sahranjen je na groblju Pjatničkoe.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez otadžbinske epske patetike, bez „nacionalnog ushićenja i ponosa“. U ovoj knjizi nema glavnog junaka, ovo je roman o ratu, o ogromnoj kobi u kojoj je svako junak u smrtnim užasima i Stanislav Krakov ga slika onakvim kakav jeste, neposredno, filmskom brzinom i na trenutak se učini da su glavni junaci brda, čuke, avioni, reke… Komentari čitalaca - KRILA Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.[1] Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je režim svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik nedićevskih novina Novo vreme i Obnova. Rođen je u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu,[2] a završio 1905. u Zaječaru.[1] Posle toga je završio Drugu mušku gimnaziju 1913. godine u Beogradu. Vojnički dani Kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, gde je i ranjen kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.[2] Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda.[1] Tokom 1916. je uređivao časopis Rovovac. Kao poručnik je penzionisan 21. juna 1921. godine.[2] Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata ranjavan je ukupno 17 puta. Za vojničke zasluge je dobio 9 različitih odlikovanja[3]. Karijera Naslovi na sajmu knjiga 2013. godine u Beogradu Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava.[2] Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939).[1] Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.[2] Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine.[2] Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).[4] Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu.[5] Bavio se i kinematografijom. Snimio je 1932, godine dokumentarni film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva“. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.[1] Film je prikazan novembra 1940.[6] Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.[1] Odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Osim toga bio je oficir rumunske krune.[1] Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.[3] U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.[4] Bibliografija Život čoveka na Balkanu Kroz buru, roman, 1921. Krila, roman, 1922. Kroz Južnu Srbiju, 1926. Naše poslednje pobede, 1928. Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan). Plamen četništva, 1930. Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Leda je razvedena žena srednjih godina posvećena svom poslu učiteljice engleskog jezika i svojim dvema ćerkama. Kad one napuste dom kako bi bile s ocem u Kanadi, umesto očekivane usamljenosti i čežnje za njima, Leda shvata da uživa u slobodi i da joj je život postao lakši i lepši. Odlučuje da ode na odmor u mali priobalni grad na jugu Italije, gde nakon nekoliko mirnih dana upoznaje neobičnu porodicu koja u njoj izaziva nelagodu i služi kao okidač za talas uspomena na njenu mladost, teške i nekonvencionalne odluke koje je donela kao majka i posledice koje su te odluke ostavile na nju i njenu porodicu. Naizgled obična priča polako prerasta u jezivo suočavanje sa sopstvenom haotičnom prošlošću. „Mračna kći predstavlja veliki uspeh... Delikatna je, ali odvažna i precizna: boli kao rez i leči poput melema.“ – La Repubblica „Mračna kći je roman o ženama, izumiranju ljubavi i strasti i teškim odnosima s decom...“ – La Stampa „Elena Ferante je raznela poklopac burnih odnosa roditelja i dece.“ – Seattle Times „Tako rafiniran, gotovo proziran, da se čini kao da će poleteti. Na kraju ovaj prodorni roman nije baš lako izbrisati iz sećanja.“ – Boston Globe Elena Ferante (1943 – ) zapravo je pseudonim italijanske književnice, čije pravo ime nije poznato. Romani Feranteove objavljeni su na italijanskom jeziku i prevedeni na mnoge svetske jezike, kao što su engleski, holandski, nemački itd. Napuljska tetralogija spada u njena najbolja i najčitanija dela.[1] Časopis Time proglasio ju je 2016. godine jednim od najuticajnijih pisaca na svetu. Napulj Književni opus Elena Ferante je autor šest romana.[2] Njeno najčuvenije delo je roman u četiri toma Napuljska tetralogija. Glavne junakinje su dve inteligentne i visprene devojčice iz Napulja koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu koji ih okružuje, a taj svet je pun okrutnosti i predrasuda. Tetralogija se sastoji od sledećih romana: Moja fenomenalna prijateljica (2012), Priča o novom imenu (2013), Oni koji odlaze i oni koji ostaju (2014) i Priča o izgubljenom detetu (2015) koja je nominovana za Italijansku književnu nagradu Strega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1977. god Pripovetke Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Biografija Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme, trgovca poreklom iz Udbine u Lici i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[2] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[3] Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[3] Holokaust, ljudsko zlo i ljudske potrebe su česta tema u njegovim delima. Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je 2019. počela da dodeljuje istoimenu Nagradu „Aleksandar Tišma”. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”

Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 1 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 285 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ85 ISBN 86-07-00012-8 (plast. s omotom) Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 2 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 348 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ86 ISBN 86-07-00006-3 (za izdavačku celinu) 86-07-00011-X (plast.) Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Pisac Hektor Malo (1830–1907) zauzima ugledno mesto u francuskoj literaturi. Međutim, dvotomnim romanom „Bez porodice“ (1878) koji je uspeh u svetu; štaviše, delo je postalo klasična vrednost omladinske književnosti uopšte. U ovoj romantičarski sentimentalnoj povesti reč je o lutanjima mladog Remija, nahočeta, koje je zbog bede i nemaštine moralo da napusti selo i pomajku, jednostavnu seljačku ženu koja ga je volela i koju je on voleo. U potrazi za porodicom, u koju je verovao i o kojoj je kao o utočištu ljubavi i spokoja sanjao, započeo je da luta širom Francuske prvo zajedno sa sinjorom Vitalijusom i njegovom „umetničkom trupom`. Ponosit iako siromah, novi gospodar ga je učio da nastupima trupe ne prose već zarađuju, da pružaju ljudima umetničko uživanje, na šta su se radoznalci najčešće u podsmehu kezili ili ih najgrublje proterivali. Čemerno potucanje nastavljalo se do Pariza i Londona. Na tom putu susretaće retke ali tim draže prijatelje koji će mu, smrznutom i izgladnelom, povratiti život, pokazati samilost i pružiti porodično gnezdo, ali će biti daleko više onih koji će ga iskorišćavati i, čak, o glavi mu raditi u slepoj pohlepi za bogatstvom za koje se ispostavlja da mu po rođenju pripada. Remi je doživljavao najsurovije telesne patnje i podnosio ljudsku pakost i nepravdu, ali su zraci prave ljudskosti uvek grejali njegovo ljubavi žedno srce. Ljuta nevolja ga je iskalila u plemenitog čoveka čija sreća kad je pronašao porodicu nije mogla da bude potpuna dok je nije proširio i sa onima koji su mu je nadomeštali onda kada mu je bilo najteže.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Veci format Ilustrovala: Stanislava Knez-Milojković Vesna Krmpotić (Dubrovnik, 17. lipnja 1932. - Beograd, 21. kolovoza 2018.)[1][2][3] bila je hrvatska književnica i prevoditeljica. Životopis Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu[4]. Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka. Djela Nepotpun [5] popis: Poezija (1956.), pjesme Plamen svijeće (1962.), pjesme Jama bića (1965.), pjesme Dijamanti faraon (1965.), duhovno-poetska autobiografija Indija (1965.), proza Ljevanica za Igora (1978.), molitveno-ispovjedni pjesnički dnevnik Jednina i dvojina (1981.), pjesme Vilin svlak (1983.), pjesme Kešava Madhava (1986.), drama Orfelija (1987.), pjesme Brdo iznad oblaka (1987.), obiteljski roman-kronika Košulja sretnog čovjeka (1987.), knjiga priča Pir Sunca i Mjeseca (1989.) 108 x 108 (1990.-2006.), pjesme Bhagavatar (1990), proza To ljubav ide prema nama (1993.), proza Druga strana ničega (2003.), pjesme Divni stranac (2003.-2004.), pjesme Žar-ptica (2012.), pjesme Portret majke Indije (2013.) Sastavila je i prevela više antologija indijske i egipatske književnosti. Nagrade Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine. Umrla je u Beogradu 2018. godine. Pokopana je u Beogradu na Novome groblju.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Служио сам енглеског краља (чеш. Obsluhoval jsem anglického krále) роман је чешког књижевника Бохумила Храбала. Написан у време строге комунистичке цензуре, први пут је објављен 1971. у облику самиздата у Едицији реза (Edice Pedlice), значајној илегалној издавачкој кући за самиздате. Званично и у облику обичне књиге објављен је тек 1983. у издању Џез одељења музичког савеза.[1] Роман приповеда исповест Јана Дитеа, младог хотелског конобара, који препричава своје авантуре и сопствену визију света из периода док је служио у неколико чешких хотела. Сам Храбал је тврдио да је причу, која ће постати роман, чуо од шефа хотела Морска звезда у варошици Садска. Такође је тврдио да га је написао за 18. дана, а процес писања је објаснио речима: „Краљ“ је писан alla prima, писан је као кад путнички воз усред дана улази полако у веома дуг тунел, или у тамну мрачну ноћ. „Краљ“ је текст који се бојим да читам, чак не смем да погледам ни једну једину страну.[2] Пун комичних, ироничних и гротескних ситуација, роман је исписан у облику дугачких параграфа и необично дугих реченица. Како је Џејмс Вуд, критичар часописа Лондон ривју оф букс, истакао: „Служио сам енглеског краља“ је весела, пустоловна прича, која почиње у стилу авантура барона Минхаузена, а завршава се сузама и самоћом; обликом типичним за Храбалова највећа дела. На основу књиге снимљен је истоимени филм из 2008. у режији Јиржија Мензела.``

Knjige su dobro očuvane. Prosveta,1984. mek povez, strana 372+368, 20cm ,,Nadežda Mandeljštam, udovica pjesnika Osipa Mandeljštama nestalog u Gulagu, nije odigrala važnu ulogu u istoriji logorologije samo zbog toga što je sačuvala u pamćenju gotovo sve njegove pjesme, u doba kad ih je bilo opasno učiti napamet, jer su mogle zlokobno propjevati u toku surovog ispitivanja, nego i po tome što je napisala nekoliko tomova memoara, kod nas prevedenih kao `Strah i nada` i `Sećanja i razmišljanja`, u kojima autentično svjedoči o tome kako se strašni staljinistički teror odrazio na živote vodećih sovjetskih pisaca i intelektualaca od kojih su mnogi na kraju i ubijeni. Donosimo vam u nekoliko nastavaka dijelove memoara Mandeljštamove, u kojima se iz prve ruke opisuje Osipovo hapšenje, ispitivanja, progonstvo i konačno nestanak u gulagovskim prostranstvima, što je propraćeno i portretima i sudbinama i nekih drugih ruskih pisaca i intelektualaca iz te ljudožderske epohe staljinizma.`` Oda Stvarajući poeziju, pjesnik poima zbilju zato što poezija sadrži element predviđanja budućnosti. Kad sam pokazala Ahmatovoj jednu Osipovu pjesmu u kojoj je točno predvidio što će se dogoditi, ona mi je ravnodušno rekla: — Sve su one takve. - Ona je bila proučila njegove pjesme i ničemu se više nije čudila. U Drugoj voroneškoj bilježnici ima jedan ciklus kojemu je matica bila Oda Staljinu, koju je Osip prisilio sam sebe da napiše zimi 1936/37. godine. Oda nije postigla svoju svrhu, nije mu spasila glavu, ali je iz nje nastalo mnoštvo pjesama koje ni najmanje ne nalikuju na nju i koje joj čak i protuslove. »Stiglicov« ciklus, koji je neposredno prethodio Odi, potekao je bio iz silne žudnje za životom i potvrđivanja života, ali je iz njega od sama početka izbijala slutnja nesreće, skore smrti: »Domalo ću sjesti u jorgovanske sanjke«, slutnja našeg rastanka i grozota koje su nas vrebale. Bili smo lek na »početku strahota«, a budućnost se primicala »oprezno«, »prijeteći« i neodoljivo, kao oblaci u njego­voj pjesmi o voroneškom kraju. Napokon je napisao pjesmu o ravnici po kojoj puzi onaj »o kome u snu vrištimo — budućih naroda Juda«. U tom mu je trenutku sve bilo toliko jasno da je samo bio u dilemi: ili da pasivno čeka propast, ili da se pokuša spasiti. Na dan 12. siječnja 1937. nastupio je prijeloman trenutak - završen je ciklus o štiglicu i započeo je novi, oko Ode. Čovjek kome je spjevana Oda bio je toliko zaokupio našu uobrazilju da se aluzije na njega mogu otkriti i na najneočekivani-jim mjestima. Stanovite asocijacije često odaju Osipov slijed misli. Odakle je, na primjer, iznikao »kumir« koji živi »usred gore« i sjeća se dana kad je još imao ljudski lik? Možda je posrijedi sličnost između riječi: Krcmlj, kremen, kamen... Jahontov je bio došao u Voronež sa svojom ženom Liljom, staljinisticom sentimentalnog tipa, koja je pripovijedala Osipu kako je Staljin nekad bio prekra­san mladić - neustrašiv i živahan revolucionar... U istoj toj pjesmi pojavila se i opasna riječ »mast« koja podsjeća na masne prste... Budući da smo živjeli u Asiriji, nismo mogli da ne mislimo na Asirce. Pokraj prozora u sobi, koju smo bili unajmili kod krojačice, stajao je kvadratni jedaći stol koji nam je služio za sve i sva. Osip ga je zauzeo i porazmjestio na njemu olovke i papir. Nikad ništa slično nije uradio — papir i olovke trebale su mu samo pri kraju posla. Međutim, radi Ode je odlučio da promijeni svoje navike, pa smo otada morali ručati na samom rubu stola, ili čak na prozorskoj daski. Svako jutro Osip je sjedao za stol i uzimao u ruku olovku -pravi pravcati književnik! Baš kao kakav Fedin... Još sam samo čekala da kaže: »Svaki dan barem jedan redak«, ali to nije, hvala bogu, rekao. Pošto bi sjedio oko pola sata u književničkoj pozi, odjednom bi skočio na noge i počeo proklinjati sam sebe zbog nedostatka vještine: — Eto, vidiš, Asejev je pravi majstor. On bi bez razmišljanja, začas to napisao... — Zatim bi se iznenada umirio, legao na postelju, zamolio čaja, ustao i bacao kroz otvor navrh prozora šećer susjedovu psu — za to se morao popeti na stol na kojem je bio uredno složen papir. Zatim bi se opet ushodao po sobi, razvedrio se i počeo nešto mrmljati. To je značilo da ne može ugušiti u sebi vlastite stihove koji su se sami oslobodili i nadvladali nečistu silu. Pokušaji nasilja nad samim sobom nikako nisu išli Osipu za rukom. Promišljeno zasnovana pjesma, u koju je nakanio uložiti sav materijal što je bio uzavro u njemu, postala je matica cijelog ciklusa suprotno usmjerenih, neprijateljskih pjesama. Taj ciklus počinje pjesmom Kvasac svijeta i teče sve do kraja Druge bilježnice. Formalni znak srodnosti Ode s pjesmama iz toga ciklusa jesu neke riječi i rime koje se ponavljaju. U Odi je osnovni slog »os« koji se javlja u mnogim riječima. Na primjer, jedna pjesma počinje ovako: »Oboružan vidom uskih osa što sišu os zemaljsku, os zemaljsku...« Uopće, po svim pjesmama iz tog ciklusa razbacane su rime i asonance sa slovom »s«, ali je od svih tih formalnih znakova mnogo važnija misaona suprotnost između Ode i »slobo­dnih« pjesama iz tog ciklusa. U Odi, na primjer, slikar sa suzama u očima crta vođu, a u Osama pjesnik nenadano kaže da ne zna crtati: »Nit crtam nit pjevam«. Osip se i sam začudio tom neočekivanom priznanju: - Vidiš što ne valja kod mene - ne znam crtati... Spominjanje Eshila i Prometeja u Odi dovelo je u »slobodnim« pjesmama do teme tragedije i mučeništva. Tema mučeništva javlja se i u Rembrandtu, gdje Osip otvoreno govori o sebi i o svojoj Golgoti, u kojoj nema ni tračka velebnosti. (U voroneškom muzeju, koji smo redovito posjećivali, nalazila se mala Rembrandtova slika »Golgota« i nekoliko grčkih vaza — ostaci nekadašnjeg blaga Derptskoga sveučilišta.) Kavkaz, koji se u Odi spominje kao mjesto rođenja opjevane osobe, javlja se ponovo u vezi s Tiflisom koji ne pamti moćnika, nego pjesnika izlizanih đonova. Najviši vrh Kavkaza Elbrus posta­je, pak, mjera narodnih potreba u snijegu, kruhu i pjesništvu. U prvoj pjesmi toga ciklusa. Kvascu svijeta, i u njenim varijanta­ma, Osip se otvoreno žali da se Oda nikako ne slaže s ostalim njegovim pjesmama: »Moje izravno djelo blebeće, odlazi ukoso« zato što ga je »drugo pregazilo, ismijalo, izbilo mu os«. Naš dušmanin koga su nam uselili u stan, književnik s general­skim činom, prepisivao je sam Osipove pjesme na vlastitom pisaćem stroju. Budući da je tada pisaći stroj bio rijetkost, a on se sam ponudio da nam učini tu »uslugu«, nismo ga mogli odbiti — pogotovo što bi se ionako bio domogao pjesama, pa ma ih izvukao i ispod moga jastuka. Da bi nas malo zaplašio, potcrtao je crvenom olovkom stihove o uzaludnosti pjevanja. Kad se jednom otvore arhivi, vrijedilo bi potražiti njegovu prijavu te pjesme. U pjesmama iz toga ciklusa Osip je slavio i čovjeka (»Ne sravnjuj - živi su nesravnjivi«) i posljednji put dao maha svojoj ljubavi prema životu. Oplakao je ugasle oči koje su bile »oštrije od nabrušene kose«, i koje se nisu nagledale »osamljenog mnoštva zvijezda«. I odmah je sumirao svoj život ovako: »I pratio sam ushit svemirski kao što prigušene orgulje prate glas ženski«. Govoreći tu o sebi, upotrijebio je, dakle, »neumoljivo prošlo vrijeme« — da se poslužim njegovim izrazom iz Razgovora o Danteu. Nekoliko mjeseci kasnije rekao je Ani Andrejcvnoj: — »Spreman sam za smrt... — Ona je poslije umetnula te njegove riječi u svoju Pjesmu bez junaka, a posvetu je datirala danom njegove smrti: 27. prosinca 1938. Ali, vrhunac su ciklusa ponosite riječi čovjeka osuđena na smrt, koji se, međutim, još bori za život: Zle je sreće onaj tko se. kao svoje sjene, Laveža plaši i koga vjetar kosi, I nevoljan je onaj tko, ni živ ni mrtav, Od sjene milostinju prosi. Onaj od koga su svi molili milost nazvan je ovdje sjenom, i zaista se na kraju pokazalo da je sjena. A bradati, zadihani čovjek koga je sve plašilo ali koji se ničega nije bojao, zgažen i osuđen na propast, uputio je u posljednje dane još jedan izazov diktatoru koji je imao vlast kakvu svijet do tada još nije bio poznavao. Ljudi obdareni glasom bijahu podvrgnuti najodvratnijoj od svih muka — iščupali su im jezik i zapovjedili da korijenom jezika slave vlastodršca. Nagon za samoodržanjem jest nesavladiv, i ljudi su prihvaćali i taj oblik propasti samo da produlje fizičko postojanje. Oni koji su preživjeli bili su isto onako mrtvi `kao i oni koje su pobili. Nema smisla nabrajati ih poimence, ali se može reći da ni jedan od književnika koji su u ono doba djelovali ne može više ni svjedočiti. Toliko su se zapetljali da se ne mogu više raspetljati ni bilo šta reći korijenima svojih jezika. A među njima je bilo mnogo takvih koji bi u drugim prilikama našli svoj put i svoje riječi. Osip je u posljednji čas ipak učinio ono što su od njega tražili — spjevao je hvalospjev Staljinu, ali Oda nije postigla svoju svrhu. Pa ipak, možda upravo zbog nje nisu uništili i mene, iako su u prvi mah htjeli. Obično se udovicama računalo u dobro ako su im muževi prinijeli »žrtvu«, čak ako ta žrtva i nije bila prihvaćena. I Osip je to znao. A ja sam mu spasila pjesme koje bi se inače sačuvale samo u iskrivljenim prijepisima iz 1937. godine. Molitva »Neka me ova čaša mimoiđe« može se razumjeti tek kad se zna koliko je nepodnosivo polagano i postupno primicanje propasti. Kudikamo je teže čekati hitac u leđa nego iznenada pasti pokošen na zemlju. Mi smo iščekivali svršetak cijelu posljednju godinu u Voronežu, pa onda još godinu dana, potucajući se po okolici Moskve. Da se napiše onakva Oda, valjalo je najprije ugoditi sam sebe, kao instrument, svjesno podleći općoj hipnozi i začarati sam sebe obrednim riječima koje su u ono doba bile zaglušile sve ljudske glasove. Inače, pjesnik ne bi mogao ništa. Osip je tako na početku 1937. godine izvršio čudovištan pokus na samom sebi. Udešavajući i ugađajući sam sebe za Odu, razarao je svoju psihu. Poslije je rekao Ahmatovoj: - Sad mi je jasno da je to bila bolest. - Zašto, kad god mislim na njega, vidim pred sobom same glave, brda glava? Šta radi s tim glavama? - rekao mi je jednom Osip. Prije odlaska iz Voroneža Osip je zamolio Natašu da uništi Odu. Mnogi mi sad savjetuju da je zatajim, kao da je nije ni bilo. Ali ja neću da to učinim, jer tada istina ne bi bila potpuna — dvostruki život bio je neprijeporna činjenica našeg doba i nitko je nije bio pošteđen. Samo što su drugi sastavljali takve ode u svojim stanovi­ma i ljetnikovcima i dobivali za njih nagrade. Jedino je Osip to učinio s omčom oko vrata, i Ahmatova dok su pritezali omču oko vrata njenu sinu... Tko da im što zamjeri zbog tih pjesama?! Obitelj Šklovski U Moskvi je bio samo jedan stan čija su vrata uvijek bila otvorena izopćenicima. Kad ne bismo zatekli Viktora i Vasilisu Šklovski kod kuće, istrčala bi nam u susret djeca - mala Varja, koja je vazda držala čokoladu u ruci, štrkljasta Vasja (kćerka Vasilisine sestre Natalije) i Nikita, dječak širokih gesta, ljubitelj ptica i istine. Nitko im nikad nije ništa kazao, ali su sami znali što treba da rade - u djeci se uvijek ogleda moral starijih. Vodili su nas u kuhinju, koja im je služila kao blagovaonica, pa su nas hranili, napajali i zabavljali dječjim razgovorima. Vasja je svirala violu i rado razgovarala o najnovijem koncertu - u to je vrijeme Šostako-vičeva simfonija izazvala bila senzaciju. Šklovski bi sve redom saslušao, a onda bi radosno rekao: - Šostakovič ih je sve preši-šao... - Tada su svi morali točno znati tko koje mjesto zauzima -tko je prvi, tko posljednji, tko je koga prešišao... Država je iskoristila stari običaj po kojem je svaki boljar imao svoje mjesto za carskim stolom, pa je počela sama određivati prva mjesta. Tada je Lebedev-Kumač, o kome kažu da je bio vrlo skroman čovjek bio proglašen za najboljeg pjesnika. Šklovski se također time zabav­ljao, samo što je priželjkivao »hamburški obračun«1. Osip je silno želio poslušati Šostakovičevu novu simfoniju, ali se bojao da ne zakasnimo na posljednji vlak. S Varjom smo vodili drugačije razgovore. Ona nam je pokaziva­la školski udžbenik u kojemu je, kao i drugi učenici, po nalogu učiteljice lijepila debele komadiće papira na slike rukovodilaca koji su pali u nemilost. Priželjkivala je da pokrije i sliku Semaška: - Ionako ćemo ga jednom pokriti, pa onda bolje da odmah... - Uredništvo enciklopedije slalo je pretplatnicima popise natuknica koje je trebalo isto tako pokriti ili izrezati. To je bio Viktorov posao. Nakon svakog novog hapšenja rukovodilaca, pregledavale su se knjige i spaljivala njihova djela. Međutim, u novim zgradama, gdje je bilo uvedeno centralno grijanje mjesto peći, ljudi su morali zabranjene knjige, dnevnike, pisma i ostalu »prevratničku« litera­turu rezati na komadiće škarama i bacati ih u nužnik. Imali su pune ruke posla. Nikita je bio najšutljiviji od djece, ali je umio katkad svojim upadicama zaprepastiti odrasle. Viktor nam je jednom pričao kako je bio s Paustovskim kod nekog glasovitog ptičara koji je dresirao kanarince. Kanarinac bi na njegov znak izletio iz krletke, sjeo na prečku i održao koncert. Kad bi gospodar ponovo dao znak, pjevač bi se pokorno zavukao u svoju krletku. - Baš kao član Saveza književnika - kazao je Nikita i izišao iz sobe. Kad god bi tako nešto rekao, otišao bi u svoju sobu, u kojoj je držao ptice koje je bio sam ulovio. Međutim, on je lijepo postupao s njima, nije ih dresirao. Rekao nam je da se ptice uče pjevati od majstora u svojoj vrsti. U kraju oko Kurska polovili su ljudi glasovite slavuje, pa mladi slavuji nemaju od koga učiti. Tako je propala kurščanska »slavujska škola«, zbog obijesti ljudi koji su najbolje majstore zatvorili u krletke. Čim bi došla Vasilisa, smiješeći se svojim svijetloplavim očima, stupila bi u akciju. Naložila bi peć u kupaonici i donijela nam rublje. Meni je davala svoje rublje, a Osipu Viktorove košulje. Zatim bi nas natjerali da otpočinemo. Viktor je razbijao sebi glavu kako da pomogne Osipu, galamio, pričao novosti... Kasno u jesen pribavio je Osipu bundu. Bila je to ona Viktorova stara kratka bunda od psećeg krzna koju je prethodne zime bio nosio Andronikov. Kad bi god zazvonilo zvonce, sakrili bi nas u kuhinju ili u dječju sobu prije nego što bi otvorili vrata. Ako su došli prijatelji, oslobodili bi nas iz zarobljeništva vičući radosno, a ako je došao Pavlenko ili susjeda doušnica, Lelja Povolocka - ona ista koju je udarila kap kad su počeli rehabilitirati ljude - morali smo čamiti u svom skrovištu. Nikad nas nitko nije iznenadio, na što smo bili vrlo ponosni. Njihov je stan bio jedino mjesto gdje smo se osjećali kao ljudi. Svi su u toj obitelji znali kako treba postupati s ljudima osuđenim na propast. U kuhinji smo se dogovarali gdje ćemo prenoćiti, kako ćemo otići na koncert, gdje ćemo namaknuti novaca i, uopće, što ćemo raditi. Izbjegavali smo da noćimo kod Šklovskih jer su u kući bile vratarke, čistačice i žena koja je upravljala liftom. Te dobroću­dne i siromašne žene oduvijek su radile za tajnu policiju, premda nisu za taj posao bile plaćene — to im je bila dodatna funkcija. Ne sjećam se više kod koga smo noćili, ali smo na Šostakovičev koncert na kraju ipak otišli... Kad sam nakon Osipove smrti došla sama u njihovu kuću, vratarke su me upitale gdje je Osip, a kad sam im rekla daje umro, uzdahnule su i kazale: — A mi smo mislile da ćete vi prvi... - Iz toga sam izvela dva zaključka, prvo, da nam je na licima pisalo da smo osuđeni na propast, i drugo, da se ne treba bojati tih nesretnih žena, da i one imaju srca. One koje su me tada požalile ubrzo su umrle - te sirote žene umiru kao muhe jer se slabo hrane - ali od tada sam dobra s njihovim nasljednicama. Nikad me nisu prijavile miliciji da noćim kod Škiovskih, iako nisam ondje bila prijavljena. Međutim, 1937. godine bojali smo se zadržati kod Škiovskih preko noći, da ih ne uvalimo u nepriliku, te smo spadali s nogu od vječite jurnjave. Pokatkad, ipak, nije bilo druge pa smo i prespavali kod njih, Tada bi nam u spavaonici prostrli na pod madrac i prostirku od ovčjeg runa. Na šestom se katu, naravno, ne čuje kad se pred kućom zaustavi automobil, ali kad bi se po noći dizao lift, sve bismo četvoro izjurili u predsoblje i osluškivali: »Hvala bogu, stao je ispod nas«, ili »Hvala bogu, prošao je...« Oni su tako osluškivali lift svake noći, bez obzira na to jesmo li noćili kod njih ili nismo. Srećom, lift se prilično rijetko uspinjao jer je većina stanara bila u Peredelkinu ili se rano vraćala kući, a djeca im još nisu bila poodrasla. U doba strahovlade nije bilo u zemlji kuće u kojoj nisu strepili osluškujući brektanje automobilskih motora ili buku koju proizvodi lift. I dan-danas, kad noćim kod Škiovskih, trgnem se čim začujem obnoć kako se diže lift. A onu sliku — kako poluodjeveni i ukočeni stojimo pokraj ulaznih vrata da čujemo gdje će se lift zaustaviti — neću nikad zaboraviti. Nedavno, pošto je pred mojom kućom stao automobil, sanjala sam kako me Osip budi i kaže: - Oblači se... Ovaj put su došli po tebe... - Ali se nisam dala, kazala sam mu: - Neka! Neću im izlaziti u susret. Baš me briga... - I okrenula sam se na drugu stranu i ponovo zaspala. Bio je to psihički revolt protiv onoga što je također bila neka vrsta suradnje s vlastima - dolaze po tebe da te odvuku u zatvor, a ti dobrovoljno ustaješ i navlačiš haljinu uzdrhtalim rukama. Dosta! Dodijalo mi je. Neću im izići ni koraka u susret. Neka me nose na nosiljci, neka me ubiju ovdje, kod kuće... Neću! Photo: www.rbth.com Jednom, usred zime 1937. godine, Osip i ja smo odlučili da ne zlorabimo više dobrotu Šklovskih. Bojali smo se da ih ne uvalimo u nepriliku - da ih je tkogod prijavio, bilo bi i s njima svršeno... Sama pomisao da bismo mogli upropastiti Šklovskoga, a s njim i cijelu njegovu obitelj, tjerala nas je u očaj. Svečano smo im saopćili svoju odluku i, ne obazirući se na njihove prosvjede, nismo im dolazili nekoliko dana. Svaki dan bivali smo sve zdvojniji i osamljeniji. Jednom, dok smo bili kod Brunija, Osip nije mogao odoljeti da se ne javi Šklovskome telefonski. - Dođite što prije — rekao mu je Viktor. - Vasilisa tuguje, nema nigdje mira... - Nakon četvrt sata pozvonili smo na njihova vrata, a Vasilisa nas je dočekala sa suzama radosnicama u očima. I tada sam pomislila da plave oči te žene jedine postoje na svijetu. Tako mislim i dan-da­nas. Da se razumijemo - Ana Andrejevna isto mi je tako bliska, ali je tih dana bila daleko - Lenjingrad nam se činio nedostižan. Datum smrti Neki novinari iz »Pravde« — »pravdaši«, kako smo ih zvali — rekli su Šklovskome, negdje potkraj prosinca 1938. ili na početku siječnja 1939, kako su u CK pred njima govorili da protiv Mandeljštama nisu bile ni iznesene nikakve optužbe. Bilo je to neposredno nakon Ježovljeva pada i značilo je: »Eto, vidite šta je sve taj Ježov napravio...« Odatle sam izvela zaključak daje Osip umro. Nakon nekog vremena pozvali su me u poštu kod Nikitinih gradskih vrata. Tu su mi vratili paket koji sam bila poslala Osipu. -Zbog smrti naslovnika - saopćila mi je mlada poštarica. Lako je utvrditi datum povratka paketa - tog istog dana u novinama je objavljen prvi podugačak popis književnika koji su odlikovani ordenima. Moj brat Jevgenij otišao je istog dana u Lavrušensku ulicu da javi Šklovskima tužnu vijest. Viktora su pozvali odozdo, čini mi se iz Katajevljeva stana, gdje su Fadjejev i drugi »suputnici« zalijevali državnu milost. Tada je Fadjejev prolio pijanu suzu za Osipom: -Kakva smo pjesnika upropastili! - Slavljenje novih nosilaca ordena poprimilo je primjesu ilegalnih, potajnih karmina. Samo ne znam kome je od njih, osim Sklovskom, bilo dokraja jasno što znači upropastiti čovjeka. Jer, većina je njih pripadala pokoljenju koje je preispitalo vrednote i borilo se za »novo«. Upravo su oni utrli put snažnoj ličnosti, diktatoru, koji može, kako mu se prohtije, kažnjavati i pohvaljivati, postavljati ciljeve i birati sred­stva za njihovo ostvarenje. U lipnju 1940. pozvali su Osipova brata Aleksandra u prijavni ured Baumanova rajona i predali mu Osipovu smrtovnicu da je dostave meni. U njoj je bilo naznačeno da je Osipu bilo 47 godina, da je umro 27. prosinca 1938, a da je uzrok smrti bila kljenut srca. To bi se moglo ovako parafrazirati: umro je zato što je umro. I još je dometnuto: arterioskleroza. Izdavanje smrtovnice nije bilo pravilo nego izuzetak. Građanska smrt, to jest logor ili, još točnije, hapšenje jer je samo hapšenje značilo osudu i logor, odgovaralo je, praktički, fizičkoj smrti i potpunoj likvidaciji. Nitko nije obavještavao rodbinu o smrti logoraša ili zatvorenika — udovištvo i sirotanstvo počinjalo je od trenutka hapšenja. Ponekad su u javnom tužilaštvu govorili žena­ma kojima su muževi bili osuđeni na deset godina prisilnog rada: »Možete se slobodno preudati...« Nikog nije bila briga kako se može takvo Ijubezno dopuštenje uskladiti sa službenom osudom koja nije bila smrtna. Kako već rekoh, ne znam zašto su meni iskazali takvu milost - izdali mi »smrtovnicu«. Zanima me ne krije li se što iza toga. U takvim je prilikama smrt bila jedini izlaz. Kad sam doznala da je Osip umro, prestala sam sanjati one zlokobne snove. Poslije mi je rekao Kazarnovski: Dobro je šio je Osip Emiljevič umro — inače bi otišao na Kolimu. — Sam je Kazarnovski izdržao kaznu na Kolimi. a 1944. godine pojavio se u Taškentu. Živio je ondje bez dozvole boravka i bez potrošačkih karata, sakrivao se od milicije, bojao se svega i svakoga, opijao se, a kako nije imao cipela, dala sam mu malene kaljače svoje pokojne majke. Taman su mu pristajale jer nije imao prstiju na nogama - smrznuli su mu se bili u logoru pa ih je odsjekao sjekirom da ne dobije gangrenu. Kad su logoraše tjerali na kupanje, rublje im se smrzavalo na vlažnom zraku u svlačionici i zvečalo kao lim. Photo: daviscenter.fas.harvard.edu Nedavno sam čula kako se ljudi prepiru oko toga tko je prije mogao preživjeti u logoru - oni koji su radili, ili oni koji su zabušavali. Oni koji su radili umirali su od iscrpljenosti, a zabušanti od gladi. Meni koja nisam mogla govoriti iz vlastita iskustva, bilo je jasno da su umirali i jedni i drugi. Ono malo ljudi stoje preživjelo bili su iznimke. Ta me prepirka podsjetila na onu rusku bajku o junaku koji se našao na raskršću triju putova, a na svakom mu od njih prijeti pogibao. Osnovna je osobina ruske povijesti, neprolaz­na, postojana osobina, da i junaku i kukavici na svakom putu prijeti pogibao i da joj može samo slučajno izbjeći. Ali ne čudim se tome, nego se čudim kako su se neki slabi ljudi ponijeli kao pravi junaci i nisu sačuvali samo goli život, nego i bistru glavu i dobro sjećanje. Poznajem neke takve ljude i rado bih navela njihova imena, ali mislim da još nije vrijeme, pa ću stoga spomenuti samo onoga za koga već svi znamo — Solženjicina. Kazarnovski je sačuvao samo goli život i nepovezana sjećanja. U etapni je logor stigao zimi i upamtio da je to bila neka velika krčevina - osvajali su se novi prostori za silnu robijašku bujicu. Ondje nije bilo još nijednog zdanja, nijedne barake. Spavali su pod šatorima i sami sebi gradili zatvor i barake. Čula sam da su kažnjenike otpremali iz Vladivostoka na Kolimu samo morskim putem. More se u zaljevu zamrzavalo, doduše prilično kasno, ali kako je mogao Kazarnovski dospjeti na Kolimu zimi? Sigurno se tada nije moglo ploviti morem... Ili je možda najprije bio otpremljen u neki drugi logor, nedaleko od Vladivo­stoka, zato što je etapni logor bio pretrpan? To nisam uspjela izvesti načistac jer se u bolesnoj glavi Kazamovskoga bilo sve ispremiješalo. A da bih mogla ustanoviti datum Osipove smrti, morala bih znati kad je Kazarnovski napustio etapni logor. Kazarnovski je bio prvi manje-više pouzdan glasnik s onoga svijeta. Još mnogo prije nego što se pojavio, čula sam od nekih povratnika da se Kazarnovski doista nalazio u logoru s Osipom, i da mu je čak nekako i pomagao. Spavali su u istoj baraci, gotovo jedan do drugog... Eto, zato sam tri mjeseca sakrivala Kazarnovskog od milicije i polako izvlačila od njega podatke koje je donio sa sobom u Taškent. Sjećanje mu je bilo kao kakva golema užegla palačinka, u kojoj su se činjenice iz robijaškog života spekle s tlapnjama, fantazijama, legendama i izmišljotinama. Tada sam već znala da takvo bolesno pamćenje nije nikakva osebujnost nesretnoga Kazarnovskog i da tome nije kriva votka. To je bila osobina gotovo svih logoraša koje sam vidjela neposre­dno nakon izlaska na slobodu - oni nisu znali za datume i tok vremena, nisu povlačili oštru granicu između činjenica kojima su bili svjedoci i logoraških legendi. Mjesta, imena i tok događaja bili su izmiješani u sjećanju tih skršenih ljudi i nikako nisam mogla da ih razmrsim. Većina je logoraških kazivanja, kad sam ih prvi put slušala, bilo nepovezano nabrajanje prijelomnih trenutaka u koji­ma se pripovjedač nalazio na rubu propasti i ostao, ipak, nekim čudom živ. Logorski život svodio se kod njih na takve blijeske koji su im se urezali u pamćenje, i koji su imali dokazati da je bilo nemoguće iznijeti živu glavu, ali da je volja čovjekova za život takva da se ipak izvukao. I tada sam, užasnuta, govorila sama sebi da ćemo ostati bez ljudi koji bi mogli posvjedočiti kakva je bila ta naša prošlost. I u logorima i izvan njih, svi smo već izgubili pamćenje. Pa ipak. pokazalo se da ima ljudi koji su od sama početka postavili bili sebi zadatak ne samo da sačuvaju glavu nego i da svjedoče. To su nesmiljeni čuvari istine koji su se bili izgubili u robijaškoj masi, ali samo na neko vrijeme. Reklo bi se da ih se u logorima sačuvalo više nego izvan njih, gdje je previše ljudi podleglo kušnji da se pomiri sa životom i mirno dotraje svoje dane. Dakako da takvih svjedoka kojima je glava ostala bistra nema više mnogo, ali sama činjenica što ih ipak ima, najbolji je dokaz da na kraju uvijek dobro pobjeđuje zlo. Photo: News Dog Media Kazarnovski nije bio jedan od tih junaka. Iz njegovih beskrajnih priča napabirčila sam tek pokoje zrnce istine o Osipovu životu u logoru. Sastav etapnih logora neprestano se mijenjao, ali je iz početka baraka u koju su njih dvojica dospjeli bila puna intelektua­laca iz Moskve i Lenjingrada osuđenih po članu 58. Zbog toga im je bilo mnogo lakše. Kao i posvuda u tim godinama, starješine baraka bili su kriminalci, ali ne obični lopovi nego oni koji su i na slobodi radili za »organe«. Taj mladi »komandni kadar« bio je neobično okrutan i nije mučio one koji su bili osuđeni po članu 58. ništa manje nego i pravi čuvari, s kojima, uostalom, kažnjenici nisu imali toliko dodira. Osip je oduvijek bio nervozan i nemiran, pa se svako uzbuđenje očitovalo u njega hodanjem amo-tamo. Ondje, u etapnom logoru, to tumaranje i ta razdražljivost dovodili su ga vječito u neprilike i sukobe. Na dvorištu se često približavao zabranjenim zonama, ogradi i stražarima, koji su ga tjerali od sebe derući se i psujući. Nitko od desetak svjedoka s kojima sam razgovarala nije, međutim, potvrdio da su ga kriminalci pretukli. Bit će da je to legenda. Kažnjenici u etapnim logorima nisu dobivali odjeću — a i gdje je dobivaju? — pa se Osip smrzavao u svom kožnom kaputu koji se već raspadao. Doduše, Kazarnovski mi je rekao da je najžešća studen bila zavladala tek nakon Osipove smrti. I to je važan podatak za utvrđivanje datuma njegove smrti. Osip gotovo ništa nije jeo, bojao se dotaknuti jelo, kao poslije i Zoščenko. Gubio je svoj kruh, zamjenjivao porcije... Po riječima Kazarnovskog, u etapnom je logoru bila kantina u kojoj se prodavao duhan i, čini mi se, šećer. Ali odakle Osipu novci? Osim toga, strah od jela protezao se u njega na sve što je mogao ondje kupiti, pa je i šećer primao samo iz ruku Kazarnovskog. Blagoslov­ljen onaj prljavi logoraški dlan na kojem leži komadićak šećera, a Osip se još skanjiva da primi taj posljednji dar... Ali, je li Kazarnovski govorio istinu? Nije li izmislio tu pojedinost? Pored straha od jela i neprekidnog nemira, Kazarnovski je zapazio da je Osip opsjednut sumanutom idejom, koja je bila karakteristična za njega i koja nije mogla biti izmišljena - Osip se tješio nadom da će dobiti neke olakšice zato što će se Romain Rolland zauzeti za njega kod Staljina. Ta mi je sitna pojedinost dokaz da se Kazarnovski odista družio s Mandeljštamom. U Voronežu smo čitali u novinama kako je Romain Rolland doputo­vao sa suprugom u Moskvu i kako ih je primio Staljin. Osip je poznavao Maju Kudaševu, pa je uzdisao: »Maja sad sve obilazi u Moskvi. Sigurno su joj rekli za mene. Što bi njemu bilo da kaže koju riječ Staljinu pa da me puste...« Osip nije nikako mogao povjerovati da se profesionalni humanisti ne zanimaju za pojedi­načne sudbine nego samo za cijelo čovječanstvo, pa je sve nade u svom bezizlaznom položaju usredotočio na Romaina Rollanda. Istini za volju, moram dodati da je Romain Rolland, dok je bio u Moskvi, uspio, čini se, olakšati sudbinu lingvistima umiješanim u »rječničku aferu«. Tako se bar pričalo. Ali zbog toga se nije promijenilo moje mišljenje o profesionalnim humanistima. Pravi humanizam ne zna za granice i stalo mu je do svakog pojedinca. Photo: News Dog Media Evo još jedne Osipove karakteristične crte iz pričanja Kazarnovskog — Osip je bio čvrsto uvjeren da sam i ja u logoru. Molio je Kazarnovskog da me potraži ako ikad iziđe iz logora: »Zamolite Literarni fond da joj pomogne...« Sav svoj vijek Osip je bio vezan za književničke organizacije kao robijaš za tačke, nikad ništa nije zaradio bez njihova odobrenja. Ma koliko se upinjao da se oslobodi te zavisnosti, nije uspio - kod nas se tako što ne dopušta, jer to ne bi odgovaralo vlastodršcima. Stoga je mislio da se i ja mogu uzdati samo u Literarni fond. Međutim, moja je sudbina bila drugačija. U ratu su na nas zaboravili, pa sam uspjela prijeći na drugo polje rada i tako sačuvali glavu i sjećanje. Kadikad je Osip, u mirnijim trenucima, recitirao logorašima svoje pjesme, pa ih je vjerojatno ponetko i zapisivao. Imala sam priliku vidjeti »album« s njegovim pjesmama koje su kolale po logorima. Jednom mu je netko rekao da je u ćeliji osuđenika na smrt u Lefortovu bio urezan na zidu njegov stih: »Zar sam ja stvaran, zar će smrt zbilja doći?« Kad je to čuo. Osip se razveselio i nekoliko dana bio mirniji. Nisu ga tjerali na rad, pa čak ni da čisti krug. Ma koliko svi bili iscrpljeni, on se medu njima isticao svojom iscrpljenošću. Po cijele bogovetne dane šalabazao je bez posla, navlačio na sebe gnjev, prijetnje i dernjavu ljudi u čijim je rukama bio. Bio je ojađen kad su ga gotovo odmah odvojili od onih koji su odlazili na rad. Nadao se da će mu u stalnom logoru biti ipak lakše, iako su ga iskusni ljudi uvjeravali u suprotno. Jednom je Osip čuo da se u etapnom logoru nalazi čovjek koji se preziva Hazin, pa je zamolio Kazarnovskog da ga zajedno potraže, da vide nije li slučajno u rodu sa mnom. Pokazalo se da smo samo prezimenjaci. Poslije je taj Hazin, pročitavši Erenburgove memoa­re, pisao Erenburgu i tako sam se i ja s njim upoznala. Postojanje tog Hazina još je jedan dokaz da je Kazarnovski doista bio s Mandeljštamom. Sam Hazin vidio je Osipa dva puta-prvi put kad je Osip došao do njega s Kazarnovskim, a drugi put kad je odveo Osipa do logoraša koji ga je tražio. Hazin kaže da je taj Osipov sastanak s čovjekom koji ga je tražio bio vrlo dirljiv. Sjeća se da se taj čovjek zvao Hint ili tako nekako, da je bio Letonac, a po profesiji inženjer. Taj je Hint putovao iz logora u kojem je proveo nekoliko godina u Moskvu na reviziju procesa. Takve su se revizije u tim godinama obično tragično završavale. Ne znam tko je bio taj Hint. Hazin misli da je bio Lenjingrađanin i da je išao u školu s Osipom. Hint je ostao u etapnom logoru svega nekoliko dana. I Kazarnovski se sjećao da je Osip uz Hazinovu pomoć našao nekog svog starog druga. Hazin tvrdi da je Osip umro za epidemije pjegavog tifusa, a Kazarnovski nije uopće spomenuo tu epidemiju. Čula sam, među­tim, od više osoba o toj epidemiji. Trebalo bi da potražim Hinta, ali u našim prilikama to je nemoguće - ne mogu valjda dati oglas u novine da tražim tog i tog čovjeka koji je vidio u logoru moga muža... Sam je Hazin primitivan čovjek, a htio se upoznati s Erenburgom da mu ispriča svoje uspomene iz početka revolucije, u kojoj je sudjelovao sa svojom braćom, koji su, čini se, bili čekisti. Tog se razdoblja iz svog života najbolje sjećao i u razgovoru sa mnom neprestano se navraćao na svoja davna junaštva. Nego, da se vratimo na pričanja Kazarnovskog. Jednom Osip nije htio sići s prični, ma koliko ga tjerali i vikali na njega. Tih je dana studen sve jače stezala - jedino se po tome mogu ravnati u koje je to vrijeme bilo. Sve su potjerali da čiste snijeg, pa je Osip ostao sam. Nakon nekoliko dana skinuli su ga s prični i prenijeli u bolnicu. Uskoro je Kazarnovski čuo da je Osip umro i da su ga pokopali, ili, bolje reći, bacili u jamu. Pokapali su ih, dabome, bez lijesova, razgolićene, ako ne i gole, da ne propadne odjeća. Mrtvaca je uvijek bilo napretek pa su ih bacali po nekolicinu u jednu jamu, a svakom su za nogu privezali privjesak s brojem. Photo: News Dog Media Ali to još nije najgora varijanta smrti, pa vjerujem da je verzija Kazarnovskog istinita. Narbutova je smrt bila mnogo gora. Kažu da je u etapnom logoru čistio zahodske jame i da su ga s nekim drugim invalidima ukrcali na šlep koji su poslije digli u zrak. To su učinili da se oslobode ljudi nesposobnih za rad. Kažu da je bilo još takvih slučajeva... Kad sam živjela u Tarusi, nosio mi je drva i vodu neki Pavle, bivši lopov i logoraš, koji mi je sam od sebe ispričao kako je jednom čuo eksploziju koja je doprla od mora, a zatim vidio kako tone šlep na kojem su bili invalidi osuđeni po članu 58. Oni koji i dan-danas pošto-poto za sve traže opravdanje. A takvih ima mnogo među bivšim kažnjenicima, uvjeravaju me da je samo jedan šlep tako dignut u zrak, i da je zapovjednik logora koji je skrivio to nedjelo bio poslije strijeljan. To je zaista dirljiv kraj priče, ali mene nekako ne dira. Većina je mojih znanaca koji su bili otpremljeni u logore vrlo brzo pomrla. Ljudi humanističkih profesija gotovo da i nisu mogli ondje opstati, a nisu imali ni zašto. Čemu životariti kad je jedino smrt bila spas? Što bi vrijedilo nekoliko dana više Margulisa (koji je bio štićenik kriminalaca zato što im je obnoć prepričavao Dumasove romane)? On je bio u logoru sa Svjatopolkom-Mirskim koji je ubrzo umro od posvemašnje iscrpljenosti. Hvala bogu što su ljudi smrtni. Iza žice je vrijedilo živjeti samo zato da se sve upamti i jednom ispriča ljudima - ne bi li ih to spriječilo da ponove naše ludosti. Drugi je pouzdani svjedok bio biolog M. koga je Osip zamolio, ako ikad iziđe na slobodu, da potraži Erenburga i ispriča mu kako je Osip proveo posljednje dane u logoru - tada je već znao da neće preživjeti. Iznijet ću ono što mi je ispričao Erenburg, koji je do mog povratka iz Taškenta već koješta bio zaboravio i pobrkao - na primjer, nazivao je tog čovjeka agronomom zato što je, nakon puštanja iz logora, zaista radio kao agronom ne bi li zameo trag. Njegovo se kazivanje uglavnom slaže s pričanjem Kazarnovskog. On je držao da je Osip umro već prve godine, prije otvaranja plovidbe na Kolimu, to jest prije svibnja ili lipnja 1939. M. je prilično potanko prepričao svoj razgovor s liječnikom, koji je također, srećom, bio kažnjenik i poznavao je Mandeljštama po čuvenju. Liječnik je rekao da nije mogao spasiti Osipa zato stoje bio previše iscrpljen. To potvrđuje tvrdnju Kazarnovskog da se Osip bojao jesti, premda je, naravno, logorska hrana bila takva da su se ljudi pretvarali u sjene ako su je i jeli. Osip je ležao u bolnici svega nekoliko dana, a M. je razgovarao s liječnikom neposredno nakon Osipove smrti. Osip je dobro uputio M-a da ispriča Erenburgu njegove posljednje dane, jer u ono vrijeme nijedan drugi sovjetski književnik, osim Šklovskoga, ne bi primio takva izaslanika. A izaslanik se ne bi usudio sam posjetiti nekog ugroženog književnika da ga ponovo ne snađe ista sudbina. Pošto bi izdržali kazne od pet ili deset godina, što je, po našim shvaćanjima, značilo da su dobro prošli, ljudi bi obično ostali, dobrovoljno ili silom prilika, u onim dalekim krajevima gdje su bili logori. Nakon rata su mnogi po drugi put dospjeli u logor i postali »dvomotorci«. kako se to kaže u našoj nevjerojatnoj terminologiji. Eto, zato je od onih kojih su bili otpremljeni u logore 1937. i 1938. godine ostala u životu samo šačica mlađih ljudi, koji su se zarana počeli potucati po logorima. Imala sam priliku da porazgovaram samo s nekolicinom koji su se ondje sreli s Osipom. Međutim, glas o njegovoj sudbini bio se pronio po logorima na sve strane i na desetke ljudi pričali su mi logoraške legende o nesretnom pjesniku. Višeput su me pozivali i vodili ljudima koji su čuli — ili, kako su sami govorili, »pouzdano znali« — da je Osip živ, ili daje bio živ sve dorata, ili da je još u nekom logoru, ili da je pušten na slobodu. Bilo je ljudi koji su tvrdili da su bili uz njega kad je umro, ali kad bih se sastala s njima, obično bi mi zbunjeno priznali da su sve čuli od drugih, koji su, dakako, sasvim pouzdani svjedoci. Osip Mandeljštam, posljedni snimci Photo: Wikipedia Neki su ljudi napisali i priče o Osipovoj smrti. Šalamov je jednostavno iznio svoje misli o tome kako je Mandeljštam umro i što je tada zacijelo osjećao. Time je jedan zlosretni umjetnik odao priznanje drugom. Ali medu tim pričama ima i takvih koje su iskićene mnoštvom tobože vjerodostojnih pojedinosti. Po jednoj od njih, Osip je umro na brodu koji je plovio na Kolimu. Tu je potanko opisano kako su ga bacili u ocean. Priče o tome kako su ga ubili kriminalci, i kako je uz logorsku vatru recitirao Petrarku, također pripadaju legendama. Mnogi su nasjeli toj posljednjoj prići o Petrarki zato što je tako »poetska«. Ima i »realističkih« priča u kojima uvijek važnu ulogu igraju obični kriminalci. Jedna je od najrazradenijih ona koju je ispričao pjesnik R. On pripovijeda kako je noću zalupao netko na vrata njihove barake i tražio »pjesnika«. R., se prepao noćnih gostiju - što hoće kriminalci od njega? Pokazalo se da gosti nemaju nikakve zle namjere, da su jedino došli da ga odvedu do jednog drugog pjesnika koji umire. R. je zatekao samrtnika, to jest Mandeljštama, kako leži na pričnama, kao da je u bunilu ili bez svijesti, ali kad je ugledao R-a, odmah se pribrao pa su cijelu noć proveli u razgovoru. Pred jutro je Osip umro. a R. mu je zaklopio oči. Dakako da se ne spominje kad je to bilo, ali je točno navedeno mjesto: »Druga Rječica«, etapni logor kod Vladivostoka. Meni je cijelu tu priču ispripovjedio Slucki i dao mi R-ovu adresu, ali mi R. na pismo nije uopće odgovorio. Svi ljudi koji su mi pričali o Osipu u logoru bili su dobronamjer­ni, osim jednoga koji mi se narugao. Bilo je to u Uljanovsku, na samu početku pedesetih godina, dok je još Staljin bio živ. Obvečer mi je dolazio kolega s književne katedre, koji je ujedno bio zamjenik direktora, neki Tjufjakov, ratni vojni invalid, sav iskićen odlikovanjima što ih je dobio za politički rad u vojsci. Rado je čitao ratne romane u kojima se opisuje strijeljanje kukavice ili dezertera pred strojem. Cijeli svoj život posvetio je »reformi visokog škol­stva« pa nije dospio završiti školovanje ni diplomirati. Bio je to vječit komsomolac iz dvadesetih godina i »nezamjenjiv radnik«. Oslobodili su ga bili nastave i povjerili mu odgovoran zadatak da pazi na idejnu čistoću u visokim školama i da najmanja zastranje-nja prijavljuje kamo treba. Premještali su ga iz jedne visoke škole u drugu da pazi na direktore koji su bili sumnjivi zbog liberalizma. Upravo je radi toga i došao u Uljanovsk na mjesto zamjenika direktora - čudnovato i počasno radno mjesto - iako formalno `nije imao prava da radi u visokoj školi. Imali smo zapravo dva takva komsomolca, Tjufjakova i još jednog, Gluhova, čije ime treba upamtiti radi potomstva — taj je bio odlikovan zbog zasluga u likvidaciji kulaka, a stekao je doktorsku titulu disertacijom o Spinozi. Radio je otvoreno i pozivao u svoj kabinet studente da ih pouči koga će i kako raskrinkati na sastanku. Tjufjakov je, međutim, radio u rukavicama. Obojica su se bavila čistkama u visokim školama od početka dvadesetih godina. Tjufjakov je »radio« sa mnom na dobrovoljnoj bazi, radi odmora i zabave. Taj mu je rad pričinjao tako reći estetsko zadovoljstvo. Svaki dan izmislio bi neku novu priču — Mandeljštam je strijeljan, Mandeljštam je bio u Sverdlovsku gdje ga je Tjufjakov posjećivao iz humanih pobuda, Mandeljštam je ubijen pri pokušaju bijega, Mandeljštam je na izdržavanju nove kazne u logoru zbog kriminala, Mandeljštama su zatukli kriminalci zato što im je ukrao komadić kruha, Mandeljštam je izišao na slobodu i živi s drugom ženom negdje na sjeveru, Mandeljštam se nedavno objesio jer se uplašio Ždanovljeva pisma koje je tek sad doprlo do logora... O svakoj od tih verzija govorio je slavodobitno kako je netom dobio te podatke u javnom tužilaštvu. Morala sam ga uvijek saslušati do kraja jer nisam smjela doušnika izbaciti iz sobe. Naš se razgovor završavao Tjufjakovljevim .književnim razmatranjima: »Najbolji je naš pjesmotvorac Dolmatovski... Ja u poeziji najviše držim do odmjerene forme... Recite što vam drago, ali bez metafore nema poezije niti će je ikad biti... Stil nije samo formalna pojava nego i ideološka - sjetite se samo što je Engels rekao... S time se čovjek mora složiti... A zar nisu do vas doprle Mandeljšta-move pjesme iz logora? On je ondje mnogo pisao...« Tjufjakov-Ijevo suhonjavo tijelo bilo je napeto kao struna, a ispod vojničkih, staljinskih brkova titrao je smiješak. Tvrdio je da je iz kremaljske bolnice nabavio pravogženšena, i da se nikakvi umjetni preparati ne mogu mjeriti s tim prirodnim sredstvom. Photo: News Dog Media Do mene su često dopirali glasovi o pjesmama koje je Osip napisao u logoru, ali se svaki put pokazalo da je to bila svjesna ili nesvjesna mistifikacija. Nedavno sam, međutim, vidjela zanimljivu zbirku Osipovih pjesama sakupljenih iz logoraških »albuma«. Riječ je o prilično iskrivljenim neobjavljenim pjesmama, od kojih nema ni jedne s jasnim političkim aluzijama, kao što je Stan. Glavni su izvor prijepisi koji su kolali u tridesetim godinama, ali su ljudi često zapisivali pjesme po sjećanju, pa ima sva sila pogrešaka. Neke su pjesme zapisane u starim, odbačenim varijantama, prim­jerice Uz njemački govor. Po neke je od njih neosporno izdiktirao sam Osip jer ih nema u prijepisima. Među njima je valjda i pjesma o raspeću koju je napisao u djetinjstvu. U tim se albumima našlo i nekoliko šaljivih pjesmica koje ja nemam, na primjer Fijakerist i Dante, ali, na žalost, u neprihvatljivu obliku. Na takve su ga izlete mogli navesti samo Lenjingrađani, kojih je ondje bilo napretek. Tu mi je zbirku pokazao Dombrovski, koji je napisao knjigu o našem životu »krvlju svoga srca«, kako se negda govorilo. U toj je knjizi razotkrivena sama srž našeg nesretnog života, premda je najčešće riječ o iskopavanjima, zmijama, arhitekturi i mladim uredskim damama. Kad se zadubi u nju, čovjek i nehotice shvati zašto su logori morali postati osnovna snaga koja je održavala ravnotežu u našoj zemlji. Dombrovski tvrdi da je vidio Mandeljštama u doba kad se vodio »čudni rat«, to jest nešto više od godinu dana nakon 27. prosinca 1938. što sam ja držala da je datum Osipove smrti. Morski je put do Kolime bio već otvoren, a čovjek za koga je Dombrovski mislio da je Osip, ili koji je zaista bio Osip, nalazio se medu kažnjenicima koji su čekali u etapnom logoru na »Drugoj Rječici« da ih otpreme na Kolimu. Dombrovski, koji je tada bio mlad, plahovit i pun života, čuo je kako se među njima nalazi čovjek koga svi zovu »pjesnik«, pa je zaželio da ga vidi. Kad ga je potražio po imenu i prezimenu - Osip Mandeljštam - taj mu se čovjek odazvao. Dombrovski je stekao dojam da je »pjesnik« duševno bolestan, ali da nije potpuno izgubio vezu sa stvarnošću. Porazgovarali su vrlo kratko o tome hoće li se moći prebaciti brodom na Kolimu u tim burnim ratnim danima. Tada su »pjesnika«, kome je moglo biti sedamdesetak godina, pozvali da pojede kašu, pa je otišao. Staračka vanjština tog logoraša - tobožnjeg ili pravog Mandelj-štama - ne dokazuje ništa, jer su u tamošnjim prilikama ljudi nevjerojatno brzo starili, a Osip se oduvijek doimao stariji nego što je bio. Ali, kako se sve to slaže s onim što sam prije toga čula? Može se pretpostaviti da je Mandeljštam izišao iz bolnice kad su se svi njegovi znanci bili već raspršili po raznim logorima, pa da je proživio kao sjena od čovjeka još nekoliko mjeseci ili čak i godina. Ili je pak to bio neki starac koji se također zvao Mandeljštam i koga su u logoru držali za Osipa — jer mnogi Mandeljštami imaju ista imena i slične crte lica. Imamo li osnove smatrati da je čovjek kojeg je Dombrovski sreo bio zaista Osip? Kad sam mu rekla sve što sam čula, Dombrovski se malo pokolebao u svom uvjerenju, a njegovo je kazivanje opet mene zbunilo tako da nisam više bila ni u šta sigurna. A zar je išta pouzdano u našem životu? Pomno sam odvagnula sve za i sve protiv... Photo: www.mikaelstrandberg.com Dombrovski nije osobno poznavao Osipa, samo ga je u Moskvi dva-tri puta slučajno vidio, ali uvijek kad je Osip nosio bradu, a »pjesnik« u logoru bio je bez brade. Međutim, neke su crte lica podsjetile Dombrovskog na Osipa. To, naravno, ipak nije dovoljno — čovjek se vrlo lako prevari. Dombrovski je tada doznao, međutim, za jednu važnu pojedinost, ali ne od samog »pjesnika« nego od nekog drugog - naime, da je o Osipovoj sudbini odlučilo nekakvo Buharinovo pismo. Zacijelo je u istrazi nakon drugog hapšenja, 1938. godine, isplivalo na površinu Buharinovo pismo Staljinu, koje je bilo priloženo prvom istražnom predmetu, i brojna Buharinova pisamca koja su nam bila zaplijenjena za prve preme­tačine. To je vrlo vjerojatno, a o tome je mogao znati jedino pravi Mandeljštam. Pa ipak, ostaje otvoreno pitanje je li o tom pismu govorio onaj tajanstveni starac koga su svi zvali »pjesnik«, ili su njemu samo pripisivali priču čovjeka koji je već bio umro i s kojim su ga zamjenjivali. Nemoguće je ustanoviti pravu istinu. Najviše me u svemu tome ipak zanima pismo — to je bio prvi i jedini glas koji je dopro do mene o istražnom postupku nakon Osipova drugog hapšenja. Dobro je Osip napisao u Četvrtoj prozi: »Moj slučaj nije završen niti će se ikad završiti...« Zbog Buharinova pisma njegov je slučaj revidiran 1934. godine, a isto tako i 1938. godine. Zatim se taj isti slučaj ponovo razmatrao 1955. godine, ali je ostao nerazjašnjen, pa se nadam da će se još razmatrati. Što zapravo potkrepljuje moje mišljenje da je Osip umro u prosincu 1938? Meni je prva vijest o njegovoj smrti bio povratak paketa »zbog smrti naslovnika«. Ali, to još nije dovoljno — znamo za tisuće slučajeva u kojima su pošiljke bile isto tako vraćane, a poslije se pokazalo da je naslovnik jednostavno bio prebačen na drugo mjesto i da zato nije dobio paket. Vraćena pošiljka bila je u svačijim mislima čvrsto vezana za smrt naslovnika, a većini je ljudi to bio jedini način da dozna za smrt voljenog čovjeka. Međutim, u onom kaosu pretrpanih logora drzoviti činovnici u vojnim unifor­mama pisali su što bi im god palo na pamet: smrt - smrt, pa šta onda? Svi koji su dospjeli onkraj bodljikave žice bili su samim time isključeni iz života, s njima se nitko više nije ženirao. I s ratišta su stizale obavijesti o smrti vojnika i oficira koji su bili samo ranjeni ili zarobljeni. Međutim, na ratištu se to činilo samo zabunom, a u logorima iz bezdušnosti. S logorašima se postupalo kao sa stokom, a zvijeri koje su raspolagale njihovim životima bile su specijalno izvježbane da gaze sva njihova ljudska prava. Povratak pošiljke ne može poslužiti kao dokaz smrti. Datum naveden u smrtovnici koju je izdao prijavni ured isto tako ništa ne dokazuje. Datumi su se u takvim dokumentima navodili često sasvim proizvoljno, a milijuni smrti namjerno su pripisane jednom određenom razdoblju, na primjer ratnom. Radi statistike je bilo zgodno spojiti žrtve logora s ratnim žrtvama... U doba rehabilitacija gotovo su se automatski navodile kao godine smrti žrtava 1942. i 1943. godina. Tko može vjerovati u istinitost datuma navedenog u smrtovnici kad se sjeti glasine, koja se pronijela u inozemstvu, da je Mandeljštam bio u logoru u vorone-škoj oblasti gdje su ga navodno ubili Nijemci? Očito je da je neki naš »napredni« književnik ili diplomat, kad su ga stjerali uza zid stranci koji zabadaju nos u tuđe poslove, kako kaže Surkov, svalio lijepo sve na Nijemce - tako je bilo najjednostavnije i najlakše... U smrtovnici piše da je Osipova smrt zavedena u registar u svibnju 1940. godine. To je možda nešto pouzdanji podatak od ostalih. Valjda ga nisu živa unijeli u popis mrtvih, iako ništa nije sto posto sigurno. Recimo da se kod Staljina zauzeo za Osipa Romain Rolland, ili netko drugi do koga je Staljin držao - bilo je slučajeva da je Staljin zapovjedio da se oslobode neki ljudi zato što se netko iz inozemstva zauzeo za njih... Staljin se mogao oglušiti na tu molbu, ili je nije mogao ispuniti zato što su Mandeljštama već bili dotukli u zatvoru... U oba slučaja najlakše je bilo proglasiti ga mrtvim i izdati meni smrtovnicu tako da razglasim tu laž vlasti. Jer, zašto su meni izdali smrtovnicu a drugima nisu? Photo: rbth.com Ako je Osip doista umro negdje prije svibnja 1940. - recimo u travnju — Dombrovski ga je mogao vidjeti, i onaj je stari pjesnik bio zaista on. Možemo li se pouzdati u svjedočenje Kazarnovskog i Hazina? Logoraši se najčešće ne sjećaju nikakvih datuma, jer su se u onom njihovom jednoličnom i košmarskom životu svi dani stopili jedan s drugim. Možda je Osip izišao iz bolnice kad je Kazarnovski bio već otpremljen dalje. Glasovi o Osipovoj smrti u bolnici isto tako ništa ne dokazuju — u logorima se živjelo od glasina. Nije utvrđeno ni kad je onaj liječnik bio s Osipom - možda je to bilo godinu-dvije kasnije... Nitko ništa ne zna. Nitko nije mogao ništa pouzdano doznati ni u prostoru ograđenom bodljikavom žicom ni izvan njega. Nitko se nikad neće moći snaći u onom strašnom darmaru i krkljancu, u onaj stiješnjenosti, gdje su mrtvaci s oznakama na nogama ležali pored živih ljudi. Nitko ga nije vidio mrtva. Nitko se nije javio da mu je oprao tijelo ni da ga je položio u lijes. U grozničavu bunilu logorskih patnika izgubio se račun o vremenu, nije se razlikovala java od tlapnje. Kazivanja tih ljudi nisu ništa pouzdanija od sličnih kaziva­nja o bilo kojem križnom putu. A oni malobrojni koji su ostali svjedoci — Dombrovski je jedan od njih — nisu imali prilike da provjere svoje podatke, da na licu mjesta analiziraju sva zbivanja. Pouzdano znam samo jedno - da je Osip negdje umro. Pred smrt je zacijelo ležao na pričnama, a oko njega su se bacakali drugi samrtnici. Vjerojatno je čekao pošiljku - pošiljku koju mu nisu predali, ili koja nije stigla na vrijeme, pa su mi je vratili. Za nas je to bio znak da je Osip umro. A za njega je uzaludno iščekivanje pošiljke značilo da smo i mi propali. A sve to zato što je dobro uhranjen čovjek u vojnoj uniformi, izvježban za likvidiranje ljudi, kome je dojadilo da kopa po golemim popisima kažnjenika što su se neprestance mijenjali, i da traži nekakvo prezime koje je teško i izgovoriti, precrtao adresu i napisao u sprovodnicu ono najobičnije što mu je palo na pamet - »zbog smrti naslovnika« - i poslao paket natrag. A ja, koja sam molila Boga da smrt prekrati muke moga supruga, zaglavinjala sam pred prozorčićem kad sam doznala od poštanske službenice tu posljednju i neminovnu dobru vijest. Međutim, nakon smrti — a možda i prije nje — živio je u logoraškim legendama kao sedamdesetogodišnji ludi starac s por­cijom za kašu u ruci, starac koji je nekad davno na slobodi pisao pjesme pa su ga zato u logoru prozvali »pjesnikom«. A jedan drugi starac - ili je to bio isti? - živio je u logoru na »Drugoj Rječici« i čekao da ga otpreme brodom na Kolimu — mnogi su mislili da je to Osip Mandeljštam, ali ja ne znam tko je to bio. Eto, to je sve što znam o Mandeljštamovim posljednjim danima, bolesti i smrti. Neki drugi znaju još manje o kraju svojih milih i dragih.``