Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Tako je - Igra uloga - Covek zver i vrlina - Veceras improvizacija - Kako me hoces Luiđi Pirandelo (ital. Luigi Pirandello; Agriđento, 28. jun 1867 — Rim, 10. decembar 1936), bio je italijanski romanopisac, pesnik i dramaturg.[1] Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1934, zbog njegove “hrabre i briljantne obnove drame i scene”.[2] Njegova dela uključuju romane, stotine kratkih priča, 40 predstava, od kojih su neka napisana i na sicilijanskom. Pirandelove tragične farse smatraju se pretečama drame apsurda. Jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka, koji je otvorio nove puteve moderne dramaturgije.... Rođen je u porodici više klase u siromašnom predgrađu grada Agriđento na Siciliji. Njegov otac, Stefano, pripadao je bogatoj porodici koja je bila uključena u proizvodnju sumpora, a majka, Katarina Riči Gramito, bila je iz buržoaske porodice. Obe porodice, Pirandelo i Riči Gramito, bile su anti-Burbonci i aktivno učestvovali u borbi za ujedinjenje i demokratiju. Stefano je učestvovao u čuvenom Pohodu hiljade, a kasnije pratio Garibaldija sve do bitke Aspromonte. Katarina, koja je bila jedva napunila 13 godina, bila je primorana da prati oca na Maltu, gde je poslat u egzil zbog suprotstavljanja Burboncima. Ali, otvorena naklonost Garibaldiju i jak osećaj idealizma tih prvih godina bili su brzo transformisani, pre svega kod Katarine, u ljuto i gorko razočaranje koje je stvorilo ujedinjenje. Pirandelo je kasnije taj osećaj izdaje i ogorčenosti izrazio u nekoliko svojih pesama i u romanu Stari i mladi. Takođe je verovatno da je ova atmosfera razočaranja u mladom Luiđiju probudila osećaj nesklada između ideala i stvarnosti koji je prepoznatljiv u njegovom eseju o humorizmu.

Odlično očuvano Priredila Nina Živančević Književna opština Vršac, 1997. Nina Živančević (Beograd, 30. januar 1957) je srpska pesnikinja, prozni pisac, esejista, kritičar i književni prevodilac. Nina Živančević Datum rođenja 30. januar 1957. (64 god.) Mesto rođenja Beograd, SFR Jugoslavija Najvažnija dela Pesme Mostovi koji rastu Duh renesanse Prodavci snova Orfejev povratak Minotaur i lavirint Nagrade Brankova nagrada Biografija Uredi Nina Živančević rođena je 1957. godine u Beogradu. Spada u one autore koji ne prestaju da iznenađuju sa objavljivanjem nove knjige.[1] Piše kraće pesme, poeme, muzičko-lirske performanse, prozna ostvarenja.[2][3] Nina Živančević je objavila prvu knjigu poezije Pesme u izdanju Nolita 1982. i za nju dobila uglednu Brankovu nagradu.[4] Tih godina sarađivala sa Alenom Ginzbergom. Do sada je objavila više poetskih zbirki na srpskom, francuskom i engleskom. Objavila je nekoliko proznih knjiga i knjiga teoretskih eseja - monografiju o recepciji dela Miloša Crnjanskog (doktorska teza) i studiju o našim umetnicama u egzilu, Onze femmes artistes, nomads et slaves. Dobitnica mnogih književnih nagrada, prevodila, uređivala a i lično učestvovala u brojnim pesničkim antologijama svetskog značaja.[5] Kao urednica i korespondent sarađivala sa časopisima i novinama kao što su Delo, Nin, Politika, Dnevnik[6], Prestup, Moment, El Pais, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, Republique de letters.[7] Predavala je književnost i teoriju pozorišne avangarde na brojnim univerzitetima kao što su Naropa, Univerzitet u Njujorku, Heriman, Sent Džons univerzitet u Sjedinjenim Državama, a u Evropi predaje avangardno pozorište i performans na Sorboni i na univerzitetu Pariz 8.[8][9] Živi i radi u Parizu.[10] Član je Srpskog književnog društva.[11] Objavljena dela Uredi Pesme, Beograd, Nolit, 1982 (Brankova nagrada) Mostovi koji rastu, Beograd, Nolit, 1984. Gledajući knjige nezavisnih izdavača, Beograd, Narodna Knjiga, 1985. More or Less urgent, Minnesota, New Rivers Press, 1988. Duh renesanse, Prosveta, Beograd 1989. I Was a War Reporter in Egypt, New York, Leaves Press, 1992. Recherche Philippe Sollers, Paris, Noel Blandin, 1992. Inside and Out of Byzantium, New York, Semiotexte, 1994. Vizantijske priče, Beograd, Vreme Knjige, 1995. Pesnički divan, Zrenjanin, Braničevo, 1995. Minotaur i lavirint, Vršac, KOV, 1996. Prodavci snova, roman, Narodna Knjiga, Beograd, 2000. Kao što već rekoh, roman, Prosveta, Beograd, 2002. Death of New York City (Izabrane pesme, predgovor Charles Simic), Cool Grove, New York, 2002. Orfejev povratak (pripovetke), Prosveta, Beograd, 2003. J’ai été cette journaliste de guerre en Egypte (izabrana poezija), L’Harmatan, Paris, 2004. Slovo P, (poezija), Beogradska Manufaktura Snova, Beograd, 2004 Krajem veka (poezija) Beogradska Manufaktura Snova, Belgrade, 2006. Milosh Crnjanski, de la Serbie à l’exil et son retour (monografija), L’Harmattan, Paris, 2007. Sous le Signe de Cyber Cybele, poezija, L’Harmattan, Paris, 2009. Iznenadni Blesak (razgovori sa savremenicima), Glasnik, Beograd 2009. Onze Femmes Artistes, Nomades et Slaves, Non Lieu, Paris, 2011. Isceljenje, Mali Nemo, Pančevo 2012. Crnjanski i njegov čitalac, Mali Nemo, Pančevo 2012. L`Amour n`est qu`un mot 2013. Living on Air, 2013. Letters to Myself, 2014. Sonnets En Avion, 2015. Ono što se pamti, 2017. Prevodi Uredi Kabir: Poems (skd1980) Lao Tzu: Tao Te Ching (1981) Walter Abish: How German Is It? (1987) Charles Bukowski: Notes on Ordinary Madness (1985) Kathy Acker: Great Expectations (1986) Lynne Tillman: Haunted Houses (1990) Chris Kraus: Alens and Anorexia (2000) Julia Kristeva: Selected Interviews (2003) Simone Weil: Gravity and Grace (2007)

Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907Naslov Bez porodice. Deo 1 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel]Jedinstveni naslov Sans famille. srpski jezikVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1986Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ)Fizički opis 285 str. : ilustr. ; 20 cmDrugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, SonjaHecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ85ISBN 86-07-00012-8 (plast. s omotom)Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector MalotTiraž 8.000Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu.Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907Naslov Bez porodice. Deo 2 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel]Jedinstveni naslov Sans famille. srpVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1986Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ)Fizički opis 348 str. : ilustr. ; 20 cmDrugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, SonjaHecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ86ISBN 86-07-00006-3 (za izdavačku celinu)86-07-00011-X (plast.)Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector MalotTiraž 8.000Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu.Pisac Hektor Malo (1830–1907) zauzima ugledno mesto u francuskoj literaturi. Međutim, dvotomnim romanom „Bez porodice“ (1878) koji je uspeh u svetu; štaviše, delo je postalo klasična vrednost omladinske književnosti uopšte.U ovoj romantičarski sentimentalnoj povesti reč je o lutanjima mladog Remija, nahočeta, koje je zbog bede i nemaštine moralo da napusti selo i pomajku, jednostavnu seljačku ženu koja ga je volela i koju je on voleo. U potrazi za porodicom, u koju je verovao i o kojoj je kao o utočištu ljubavi i spokoja sanjao, započeo je da luta širom Francuske prvo zajedno sa sinjorom Vitalijusom i njegovom „umetničkom trupom`. Ponosit iako siromah, novi gospodar ga je učio da nastupima trupe ne prose već zarađuju, da pružaju ljudima umetničko uživanje, na šta su se radoznalci najčešće u podsmehu kezili ili ih najgrublje proterivali. Čemerno potucanje nastavljalo se do Pariza i Londona. Na tom putu susretaće retke ali tim draže prijatelje koji će mu, smrznutom i izgladnelom, povratiti život, pokazati samilost i pružiti porodično gnezdo, ali će biti daleko više onih koji će ga iskorišćavati i, čak, o glavi mu raditi u slepoj pohlepi za bogatstvom za koje se ispostavlja da mu po rođenju pripada. Remi je doživljavao najsurovije telesne patnje i podnosio ljudsku pakost i nepravdu, ali su zraci prave ljudskosti uvek grejali njegovo ljubavi žedno srce. Ljuta nevolja ga je iskalila u plemenitog čoveka čija sreća kad je pronašao porodicu nije mogla da bude potpuna dok je nije proširio i sa onima koji su mu je nadomeštali onda kada mu je bilo najteže.5/1

Cena: 999 din (Fiksno) Viđeno: 1 put Poruke Odgovara na 84% poruka, uglavnom u roku od 6 sati. 0 ПУТ ДО КЊИГЕ - Гандијева, Нов Član od 01.08.2017. Beograd | Novi Bg. 931 2 kp izlog „ Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi? Da li nam se ta duboka čežnja djetinje nerazumnosti posigurno javlja samo kao tužni znak izvezen na mahramama i na safijanskim koricama nepotrebnih knjiga? I tada sam shvatio ono najvažnije. Sjeća li se, i njega sam pitao, nekad, o zlatnoj ptici koja znači sreću. Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem: biću ti prijatelj. “ Srpska književna scena može se pohvaliti brojnim piscima izuzetnog dara, ali malo je onih čije stvaralaštvo dotiče čitaoca kao Selimovićevo – toplina i neposrednost njegovih junaka i čistota osećanja koja izviru sa stranica ovih dela, ispričanih takvom jednostavnošću kakvu samo vrhunski majstor može da postigne, diraju pravo u dušu i zauvek tu ostaju. „ Derviš i smrt“ , „ Tvrđava“ i „ Ostrvo“ pravi su biseri ovog velikana.

Naziv: Lovčevi zapisi 1 i 2 Autor: Ivan Turgenjev Godina izdanja: 1908. i 1909. Izdavač: Srpska književna zadruga (SKZ) Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Stanje kao na slikama. Par stranica je šarano običnom olovkom, a par crvenom bojicom. Ostalo je uredu. Na nekim stranicama se pojavljuju žute mrlje. Opis: Knjigu Lovčevi zapisi čini zbirka kratkih priča nastalih na osnovu piščevih iskustava tokom lova širom Rusije. Ovo je prvo delo koje mu je donelo svetsko piznanje, i predstavlja deo ruske realistične tradicije u kojoj je narator obično neutralni posmatrač likova koje poznaje. Priče oslikavaju život u ruralnim krajevima Rusije. Pisac se susreo sa zloupotrebom seljaka i nepravdom ruskog sistema koji ih sputava i ugnjetava. Njegovi portreti su ispunjeni dirljivim uvidom u živote kmetova i zemljoposednika, lekara i sudskih izvršitelja, zapostavljenih žena i usamljenih majki...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: IPS Media Godina izdanja: 2009 Broj strana: 196 Povez : mek Pismo: latinica Težina: 251g Opis: Ma-čan je narator Jednostavnog života, dirljive priče o neobičnoj porodici. Ona i njen mladji brat odrastaju u senci briljantnog oca I brata, kao I majke koja je posvetila svoj život brizi o njima dvojici. Otac je proslavljeni I neverovatno talentovani pisac, a njihov brat, iako mentalno zaostao, poseduje gotovo magični talenat za komponovanje muzike. Oni su posvećeni svom radu I jedan drugome, gotovo do isključivanja ostatka porodice. Ma-čanin život se menja kada njen otac napušta Japan da prihvati mesto gostujućeg profesora u SAD. Sa dvadeset godina, ona iznenada postaje glava porodice I mora da redefiniše obrasce njihovog porodičnog života. Priča je u velikoj meri autobiografska kao i sva ostala dela ovog genijalnog japanskog pisca. Kenzaburo Oe (jap. 大江健三郎; 大江 健三郎, 31. januar 1935 — 3. mart 2023) bio je japanski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1994. godine.[1] Studirao je francusku književnost na Univerzitetu u Tokiju. Diplomirao je 1959. sa radom o Žan-Pol Sartru. Počeo je da piše 1957. još kao student. Bio je aktivan u mirovnim i ekološkim pokretima.[2][3] Kenzaburo Oe je velikan savremene japanske književnosti. Njegova dela se bave političkim, društvenim i filozofskim temama, poput nuklearnog oružja, neuklapanja u društvo i egzistencijalizma. U romanu „Jednostavan život“ (静かな生活 - Šizukana sejkacu) iz 1990. bavi se temom hendikepirane dece u porodici.[4] Detinjstvo Kenzaburo Ōe rođen je kao jedno od sedmoro dece, u zabačenom selu Ose, u provinciji Ehime na ostrvu Šikoku.[5] Idiličan krajolik seoceta i šuma koje su ga okruživale, česta su inspiracija u kasnijim Oeovim delima. Prema seoskoj tradiciji dugoj stotinama godina, nitko iz porodice Oe nije nikada napuštao selo, čak ni u doba modernizacije kada je postalo uobičajeno da mladi ljudi napuštaju provincije i odlaze u Tokio ili druge veće gradove. Seoske žene, vešte pripovedateljice, pričale su malome Kenzaburu legende o prirodi, postanku, naravi i svrsi sveta, priče koje su na Kenzabura ostavile neizbrisiv trag. Kada je Oe imao šest godina, buknuo je Drugi svetski rat i militarističko se obrazovanje proširilo po svim delovima zemlje, te su tako i do Oea stigle pripovetke o nacionalnim mitovima i istoriji, pripovetke koje su se uveliko sukobljavale s tradicionalnima. Godine 1944. Oeov otac je poginuo u ratu, a iste godine je preminula i njegova baka, koja je do tada kritički, šaljivo i prkosno zdušno branila tradicionalnu kulturu. Kako ulogu prosvetiteljice sada preuzima majka, knjige koje tada Oe dobija od nje - posebno pustolovine Hakleberi Fina i Nilsa Holgersona - ostavljaju na njega duboki utisak. Oe se seća svog učitelja u osnovnoj školi koji je tvrdio da je car Hirohito bio živi bog i svakog jutra je pitao decu: „Šta biste učinili da vam je car zapovedio da umrete?” Uvek je odgovarao, „Umro bih, gospodine. Presekao bih stomak i umro.” Noću kod kuće u krevetu priznao bi nespremnost da umre i osećao se postiđeno.[6] Nakon rata shvatio je da su ga učili lažima i osećao se izdanim. Ovaj osećaj izdaje pojavio se kasnije u njegovom pisanju.[6] Školovanje Poraz Japana 1945. godine doneo je velike promene, čak i u planinsko selo Ose. U školama se počinje učiti o demokratskim principima koji zamenjuju prethodni apsolutizam. Mladi Oe toliko gorljivo prihvata demokratiju da u osamnaestoj godini odlučuje da napusti selo i ode u Tokio, kako bi već sledeće godine upisao studije francuske književnosti na Tokijskom univerzitetu.[7][8] Pod vodstvom profesora Kazua Vatanabea, stručnjaka za Fransou Rablea, Oe uz Rabeleov groteskni realizam i terminologiju Mihaila Bahtina temeljito preispituje mitove i istoriju vlastitog sela. Vatanabeova razmišljanja o humanizmu, proistekla iz proučavanja francuske renesanse, doprinela su oblikovanju Oeovog gledišta o društvu i ljudima. Kao strastveni čitalac savremene francuske i američke književnosti, Oe je razmatrao društveno stanje metropole u odnosu na dela koja je čitao. Isto tako, nastojao je da preispita i presloži, uz pomoć savremenih spoznaja, te uz Rabelova stanovišta i humanizam, vlastita razmišljanja o legendama koje su pričale seoske žene, pričama koje čine njegovu istoriju. Oe je počeo da piše vrlo rano: još kao student, za nešto više od godinu dana napisao je desetak dela, u kojima se još prilično osećao uticaj Sartra i savremenih francuskih književnika. S temom o Ž. P. Sartru je i diplomirao. U ranijim radovima Oe se bavio istraživanjem svoga detinjstva i uticajem Drugog svetskog rata, te su tako dela izražavala degradaciju i dezorijentaciju uzrokovanu japanskom predajom, koristeći seksualne metafore za okupaciju Japana. Seks i nasilje, seksualne farse, filozofska razmišljanja i politička alegorija obeležja su njegovih ranih dela. Eksperimentisao je književnim jezikom i pokušavao da stvori novi način izražavanja kako bi uhvatio sociološke i psihološke promene koje su se događale u njegovoj provinciji. Takođe se morao boriti s vlastitim hendikepom, kompleksom podređenosti sramežljivog mladića iz provincije koji je zamuckivao i govorio izražajnim Šikoku narečjem. Zrelo doba Veliki prevrat u Oevom životu, kao i pisanju, dogodio se rođenjem prvoga sina, Hikarija. Hikari je rođen s deformacijom lobanje što je uzrokovalo tešku mentalnu hendikepiranost. Premda su lekari savetovali kako bi najbolje bilo da dete ostave da premine, nedovoljno ga hraneći, Oe je odbio da posluša taj savet. Boreći se s traumatičnim iskustvima, Oe proživljava i preživljava tu krizu pišući roman Lično iskustvo (1964), u kome opisuje psihičke traume i unutrašnju borbu oca koji treba da prihvati svoje mentalno obolelo dete. Taj motiv mentalne retardacije kao simbola čistoće i ludila, te odnos između nehendikepiranih i hendikepiranih ljudi, biće kasnije čest u Oeovim delima. Učestvovanje na 9. svetskoj antinuklearnoj konferenciji u Hirošimi takođe je ostavilo utisak na Oea, te se on počevši sa Zapisima iz Hirošime (1965), često bavi vizijama nuklearne apokalipse. Nakon toga, Oe je produbio svoje zanimanje za ostrva Okinava, teritoriju na kojoj se vodila posljednja bitka Drugog svetskog rata i na kojima je dugo nakon pobede trajala američka vojna okupacija. Oeovo zanimanje za Okinavu bilo je politički orijentisano poredeći ono što je Okinava postala - vojna baza - i ono što je Okinava tradicionalno značila pre, kao nezavisna zemlja s vlastitom kulturom. Potonje je Oeu otvorilo i proširilo interes za kulturu Južne Koreje, omogućujući mu da dodatno ceni važnost japanskih periferijskih kultura, koje se razlikuju od centralističke tokijske kulture, što mu je pak dalo realističnu podlogu za studiju Bahtinove teorije o ljudskoj kulturi, studiju koju je pretočio u jedan od najpoznatijih romana, The Silent Cry (1967), delo koje isprepliće mitove i istoriju šumskih seoceta sa savremenim dobom. Karakteristike Oeovog opusa Nakon romana The Silent Cry, moguće je odrediti dve značajne i konzistentne struje u Oeovim književnim delima, struje koje se povremeno slivaju u jednu, struje koje čine jezgro celoga opusa: dela koja oslikavaju njegov saživot s mentalno hendikepiranim sinom (nakon Ličnog iskustva, slede Teach Us to Outgrow our Madness, My Deluged Soul, Rouse Up, O, Young Men of the New Age!), te dela čiji su likovi ustanovljeni u mitovima i istoriji njegova rodnog sela, ali koji se usko isprepliću sa životom u današnjim gradovima (Kidaj pupoljke, tuci decu, The Silent Cry). Nakon završene trilogije The Flaming Green Tree (Savior` Gets Socked (1993), Vacillating (1994), te On The Great Day (1995. godine), smatrajući kako je njegov dotadašnji rad o postojanju, istoriji i narodnim legendama dosegao puni krug i da je uspeo kroz portretisanje mesta i ljudi da stvori model za savremeno društvo, Oe je najavio da namerava da uđe u poslednji stadijum učenja, stadijum u kojemu će se okušati u pisanju novog oblika književnosti. Što se tiče Oeovog hendikepiranog sina, pokazalo se kako je Hikari posebno muzički nadaren, te je danas priznat kao jedan od najpopularnijih kompozitora u Japanu.

Mek povez sa klapnom, odlicna 5, bez pisanja 311strana, autorsko izdanje - Beograd (KutVS1) sadržaj: - SVET STRAHA - ENTROPIJA KAO SMRT - SVET BEZ EMOCIJA - ĐAVOLA NE TREBA ZVATI - SLIKA MOGUĆE BUDUĆNOSTI - Umesto pogovora Đorđe J. Janić: Rodio se u porodici Jovana, trgovca, i Jelice, domaćice. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje od 1968. godine književnu kritiku, književnu istoriju, religiozne eseje i studije, književnu i političku polemiku, eseje o srpskom duhovnom nasleđu, kao i poeziju. Takođe objavljuje tekstove i studije iz istorije, etnologije, folkloristike, političke komentare i geopolitičke analize. Vladimir Dimitrijević navodi da je Janić zbog svojih intelektualnih stavova trpeo u vreme Titovog režima: Zbog ogleda „Bog u delu Momčila Nastasijevića“, objavljenog 1973. u Teološkim pogledima (urednik je bio vladika Danilo Krstić) izbačen je sa radnog mesta profesora književnosti u 11. beogradskoj gimnaziji, i deset godina je bio bez posla. Razlog za izbacivanje: „moralno-politička nepodobnost“ (to se danas zove „politička nekorektnost“). U intervjuu datom Srpskim organskim studijama (1-2/2003.), Đorđe Janić kaže: „U to vreme sam došao do zaključka, da je u totalitarnom društvu bolje biti u zatvoru, jer tamo imaš stan i hranu, nego biti bez posla“.[1] Janić je, između ostalog, bio saradnik Matice srpske, kao i niza drugih kulturnih i naučnih institucija. Bio je član redakcije časopisa Relation Udruženja književnika Srbije, zbornika Jefimijini dani, Srpski jug, Isidorijana, Srpske organske studije, kao i novina: Novine serbske, Pravoslavlje, Pogledi i Vlasina. Objavio je i preko 60 pogovora književnim i naučnim delima, od kojih su neki prelaze po obimu i dva štampana tabaka. Učestvovao je kao književni kritičar na književnim večerima i na promocijama knjiga oko 600 puta. Bio član više književnih žirija, uključujući i žiri Ninove nagrade za roman godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Leda je razvedena žena srednjih godina posvećena svom poslu učiteljice engleskog jezika i svojim dvema ćerkama. Kad one napuste dom kako bi bile s ocem u Kanadi, umesto očekivane usamljenosti i čežnje za njima, Leda shvata da uživa u slobodi i da joj je život postao lakši i lepši. Odlučuje da ode na odmor u mali priobalni grad na jugu Italije, gde nakon nekoliko mirnih dana upoznaje neobičnu porodicu koja u njoj izaziva nelagodu i služi kao okidač za talas uspomena na njenu mladost, teške i nekonvencionalne odluke koje je donela kao majka i posledice koje su te odluke ostavile na nju i njenu porodicu. Naizgled obična priča polako prerasta u jezivo suočavanje sa sopstvenom haotičnom prošlošću. „Mračna kći predstavlja veliki uspeh... Delikatna je, ali odvažna i precizna: boli kao rez i leči poput melema.“ – La Repubblica „Mračna kći je roman o ženama, izumiranju ljubavi i strasti i teškim odnosima s decom...“ – La Stampa „Elena Ferante je raznela poklopac burnih odnosa roditelja i dece.“ – Seattle Times „Tako rafiniran, gotovo proziran, da se čini kao da će poleteti. Na kraju ovaj prodorni roman nije baš lako izbrisati iz sećanja.“ – Boston Globe Elena Ferante (1943 – ) zapravo je pseudonim italijanske književnice, čije pravo ime nije poznato. Romani Feranteove objavljeni su na italijanskom jeziku i prevedeni na mnoge svetske jezike, kao što su engleski, holandski, nemački itd. Napuljska tetralogija spada u njena najbolja i najčitanija dela.[1] Časopis Time proglasio ju je 2016. godine jednim od najuticajnijih pisaca na svetu. Napulj Književni opus Elena Ferante je autor šest romana.[2] Njeno najčuvenije delo je roman u četiri toma Napuljska tetralogija. Glavne junakinje su dve inteligentne i visprene devojčice iz Napulja koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu koji ih okružuje, a taj svet je pun okrutnosti i predrasuda. Tetralogija se sastoji od sledećih romana: Moja fenomenalna prijateljica (2012), Priča o novom imenu (2013), Oni koji odlaze i oni koji ostaju (2014) i Priča o izgubljenom detetu (2015) koja je nominovana za Italijansku književnu nagradu Strega.

Nolit, 1941. Kultna edicija: Nova ruska beletristika predratnog Nolita, sa ilustracijama Pavla Bihaljija. Prevod Branislava Bojović-Kovačević Ruvim Isajevič Frajerman (Ruvim Isaevič Fraerman, 22. septembar 1891, Mogiljov, Rusko carstvo, — 28. mart 1972, Moskva, SSSR) bio je sovjetski pisac, pesnik, esejista i novinar. Glavni predstavnik socijalističkog romantizma, Frajerman se najviše pamti kao pisac književnosti za decu, čiji je roman Divlji pas Dingo ili Priča o prvoj ljubavi (1939) postao popularan sovjetski film 1962. godine.[1][2] Biografija Ruvim Isajevič Frajerman rođen je u Mogiljovu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Godine 1916. upisao se u Harkovski tehnološki institut. Godinu dana kasnije, dok je pohađao industrijsku praksu na ruskom Dalekom istoku, izbila je revolucija 1917. Frajerman se pridružio crvenoj partizanskoj jedinici koja se borila protiv japanskih trupa u blizini Nikolajevska, a zatim je kao komesar putovao kroz Sibir, pomažući da se održi boljševička vlast u regionima naseljenim Tungusima, Nivhima i Nanajcima. Nastanivši se u Jakutsku, pridružio se osoblju lokalnog lista Lenski Kommunar.[1] Jemeljan Jaroslavski, koga je Frajerman upoznao u Novosibirsku, pozvao ga je da se pridruži novoformiranom časopisu Sibirskiie Ogni (Svetla Sibira), gde je 1924. objavljen njegov prvi kratki roman Ognjovka, a zatim Na Misu (Na rtu, 1925), Sobolja ( Sable, 1926) i veliku pesmu Na Rassvete (U zoru, 1926). Mnoga Frajermanova dela tog vremena – posebno Vaska-Giljak (1929), Afanasi Olešek (1933) i Nesreće An-Senena (1935) – bavila su se životom domorodaca Sibira, sa kojima je autor uspostavio čvrste veze. sa. Godine 1939. Frajerman je objavio svoj najpoznatiji roman Divlji pas Dingo ili priča o prvoj ljubavi (Dikaia Sobaka Dingo ili Povest o Pervoi Liubvi). Film koji je 1962. snimio Julij Karasik videlo je 21,8 miliona ljudi.[1][3] Kada je izbio Veliki otadžbinski rat, Frajerman se pridružio dobrovoljačkom korpusu Crvene armije. Januara 1942. godine je teško povređen i u maju demobilisan. Godine 1946. izašao je njegov roman Duga morska plovidba (Dalnee plavanje), a zatim Život i izuzetne avanture kapetana-poručnika Golovkina (1948, sa P.Zajkinom kao koautorom), biografija pretvorena u triler. Među kasnijim Frajermanovim knjigama bile su Dečji najomiljeniji autor (Ljubimi Pisatel Detei, 1954, o Arkadiju Gajdaru) i Test za dušu (Ispitanje Duši, 1966), zbirka skica i eseja.[1][2]. Ruvim Frajerman umro je 28. marta 1972. u Moskvi. Sahranjen je na groblju Pjatničkoe.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez otadžbinske epske patetike, bez „nacionalnog ushićenja i ponosa“. U ovoj knjizi nema glavnog junaka, ovo je roman o ratu, o ogromnoj kobi u kojoj je svako junak u smrtnim užasima i Stanislav Krakov ga slika onakvim kakav jeste, neposredno, filmskom brzinom i na trenutak se učini da su glavni junaci brda, čuke, avioni, reke… Komentari čitalaca - KRILA Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.[1] Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je režim svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik nedićevskih novina Novo vreme i Obnova. Rođen je u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu,[2] a završio 1905. u Zaječaru.[1] Posle toga je završio Drugu mušku gimnaziju 1913. godine u Beogradu. Vojnički dani Kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, gde je i ranjen kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.[2] Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda.[1] Tokom 1916. je uređivao časopis Rovovac. Kao poručnik je penzionisan 21. juna 1921. godine.[2] Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata ranjavan je ukupno 17 puta. Za vojničke zasluge je dobio 9 različitih odlikovanja[3]. Karijera Naslovi na sajmu knjiga 2013. godine u Beogradu Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava.[2] Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939).[1] Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.[2] Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine.[2] Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).[4] Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu.[5] Bavio se i kinematografijom. Snimio je 1932, godine dokumentarni film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva“. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.[1] Film je prikazan novembra 1940.[6] Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.[1] Odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Osim toga bio je oficir rumunske krune.[1] Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.[3] U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.[4] Bibliografija Život čoveka na Balkanu Kroz buru, roman, 1921. Krila, roman, 1922. Kroz Južnu Srbiju, 1926. Naše poslednje pobede, 1928. Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan). Plamen četništva, 1930. Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968.

Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 1 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 285 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ85 ISBN 86-07-00012-8 (plast. s omotom) Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 2 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 348 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ86 ISBN 86-07-00006-3 (za izdavačku celinu) 86-07-00011-X (plast.) Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Pisac Hektor Malo (1830–1907) zauzima ugledno mesto u francuskoj literaturi. Međutim, dvotomnim romanom „Bez porodice“ (1878) koji je uspeh u svetu; štaviše, delo je postalo klasična vrednost omladinske književnosti uopšte. U ovoj romantičarski sentimentalnoj povesti reč je o lutanjima mladog Remija, nahočeta, koje je zbog bede i nemaštine moralo da napusti selo i pomajku, jednostavnu seljačku ženu koja ga je volela i koju je on voleo. U potrazi za porodicom, u koju je verovao i o kojoj je kao o utočištu ljubavi i spokoja sanjao, započeo je da luta širom Francuske prvo zajedno sa sinjorom Vitalijusom i njegovom „umetničkom trupom`. Ponosit iako siromah, novi gospodar ga je učio da nastupima trupe ne prose već zarađuju, da pružaju ljudima umetničko uživanje, na šta su se radoznalci najčešće u podsmehu kezili ili ih najgrublje proterivali. Čemerno potucanje nastavljalo se do Pariza i Londona. Na tom putu susretaće retke ali tim draže prijatelje koji će mu, smrznutom i izgladnelom, povratiti život, pokazati samilost i pružiti porodično gnezdo, ali će biti daleko više onih koji će ga iskorišćavati i, čak, o glavi mu raditi u slepoj pohlepi za bogatstvom za koje se ispostavlja da mu po rođenju pripada. Remi je doživljavao najsurovije telesne patnje i podnosio ljudsku pakost i nepravdu, ali su zraci prave ljudskosti uvek grejali njegovo ljubavi žedno srce. Ljuta nevolja ga je iskalila u plemenitog čoveka čija sreća kad je pronašao porodicu nije mogla da bude potpuna dok je nije proširio i sa onima koji su mu je nadomeštali onda kada mu je bilo najteže.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1977. god Pripovetke Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Biografija Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme, trgovca poreklom iz Udbine u Lici i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[2] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[3] Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[3] Holokaust, ljudsko zlo i ljudske potrebe su česta tema u njegovim delima. Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je 2019. počela da dodeljuje istoimenu Nagradu „Aleksandar Tišma”. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sve ostalo uredno! Kiklop je roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine. Smatra se jednim od najboljih djela hrvatske književnosti 20. vijeka [1], a godine 1982. je ekraniziran u obliku igranog filma i TV-serije u režiji Antuna Vrdoljaka. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Veci format Ilustrovala: Stanislava Knez-Milojković Vesna Krmpotić (Dubrovnik, 17. lipnja 1932. - Beograd, 21. kolovoza 2018.)[1][2][3] bila je hrvatska književnica i prevoditeljica. Životopis Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu[4]. Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka. Djela Nepotpun [5] popis: Poezija (1956.), pjesme Plamen svijeće (1962.), pjesme Jama bića (1965.), pjesme Dijamanti faraon (1965.), duhovno-poetska autobiografija Indija (1965.), proza Ljevanica za Igora (1978.), molitveno-ispovjedni pjesnički dnevnik Jednina i dvojina (1981.), pjesme Vilin svlak (1983.), pjesme Kešava Madhava (1986.), drama Orfelija (1987.), pjesme Brdo iznad oblaka (1987.), obiteljski roman-kronika Košulja sretnog čovjeka (1987.), knjiga priča Pir Sunca i Mjeseca (1989.) 108 x 108 (1990.-2006.), pjesme Bhagavatar (1990), proza To ljubav ide prema nama (1993.), proza Druga strana ničega (2003.), pjesme Divni stranac (2003.-2004.), pjesme Žar-ptica (2012.), pjesme Portret majke Indije (2013.) Sastavila je i prevela više antologija indijske i egipatske književnosti. Nagrade Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine. Umrla je u Beogradu 2018. godine. Pokopana je u Beogradu na Novome groblju.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Служио сам енглеског краља (чеш. Obsluhoval jsem anglického krále) роман је чешког књижевника Бохумила Храбала. Написан у време строге комунистичке цензуре, први пут је објављен 1971. у облику самиздата у Едицији реза (Edice Pedlice), значајној илегалној издавачкој кући за самиздате. Званично и у облику обичне књиге објављен је тек 1983. у издању Џез одељења музичког савеза.[1] Роман приповеда исповест Јана Дитеа, младог хотелског конобара, који препричава своје авантуре и сопствену визију света из периода док је служио у неколико чешких хотела. Сам Храбал је тврдио да је причу, која ће постати роман, чуо од шефа хотела Морска звезда у варошици Садска. Такође је тврдио да га је написао за 18. дана, а процес писања је објаснио речима: „Краљ“ је писан alla prima, писан је као кад путнички воз усред дана улази полако у веома дуг тунел, или у тамну мрачну ноћ. „Краљ“ је текст који се бојим да читам, чак не смем да погледам ни једну једину страну.[2] Пун комичних, ироничних и гротескних ситуација, роман је исписан у облику дугачких параграфа и необично дугих реченица. Како је Џејмс Вуд, критичар часописа Лондон ривју оф букс, истакао: „Служио сам енглеског краља“ је весела, пустоловна прича, која почиње у стилу авантура барона Минхаузена, а завршава се сузама и самоћом; обликом типичним за Храбалова највећа дела. На основу књиге снимљен је истоимени филм из 2008. у режији Јиржија Мензела.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Okean more je jedan od najpoznatijih romana Alesandra Barika. Podeljen je u tri knjige i odvija se u nadrealnoj atmosferi sa izrazito neobičnim likovima i sudbinama koje se ukrštaju i uslovljavaju – svi su oni susreli more i njihova je sudbina morem zapečaćena. Slušajući njihovu priču, čujemo glas mora. Okean more je lirski predivna ali surova alegorija potajnih nadanja, snova, strahova, pitanja i užasa koji nas sve pokreću i često, protiv naše volje, izjedaju naše živote. I ma koliko to odricali, u životu svakog čoveka dođe vreme kada mora da se suoči sa svojim najdubljim, najmračnijim tajnama, vreme kada one više ne mogu da se potiskuju. Jer zapravo tek onda kada se suočimo sa svojim strahovima i opsesijama, svojim nadama i snovima, pa čak i užasima, oni gube svoju moć nad nama i mi se najzad vraćamo sebi. Alesandro Bariko je sklopio jednu celovitu formu od slomljenih, potpuno različitih likova koji tragaju za isceljujućom moći okeana mora, tog neuhvatljivog mesta gde mašta susreće stvarnost, gde ljubav i užas postaju neumitno utkani u tkivo života. Njegova proza podseća na lirsku neuhvatljivost Debisija – prelepu i tešku, a ipak jedva prisutnu, kao sam kraj mora. Alesandro Bariko (ital. Alessandro Baricco; 25. januar 1958, Torino[1]) je popularni italijanski novelista, scenarista, književni i muzički kritičar, novinar, pijanista, režiser i esejista. Njegova dela su prevedena na više jezika. Napisao je jedanaest romana, tri eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Biografija Nakon završenih studija iz filozofije sa Đanijem Vatimom, objavljuje nekoliko eseja o kritici u muzici: Genije u bekstvu, Hegelova duša i krave iz Viskonsina u kojima povezuje muziku i modernizam. Strast prema klasičnoj muzici preneli su mu roditelji, a znanje na ovom polju plod je njegovog samostalnog istraživanja. Takođe, diplomirao je na konservatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila - svetsku slavu, kao i Pijanista i City.[2] U kratkom, ali efektnom romanu SvilaBariko svog junaka, trgovca svilenim bubama sprovodi kroz začuđujuće avanture na putu od Evrope do Japana.[3] Kao muzički kritičar daje svoj doprinos u dnevnim novinama la Repubblica i la Stampa. Između maja i oktobara 2006. godine objavio je seriju članaka u listu Republika u kojima je kritički prikazao odnos prema fenomenu globalizacije.[4] Takođe, kao glumac se oprobao u filmu Il cielo è sempre più blu, a 2008. režira i film Lezione 21. Svaka od Barikovih knjiga sadrži neke zajedničke karakteristike: bogate imaginacije, neobične likove i sudbine. Ono što Barika čini istinski drugačijim je svojevrstan način pripovedanja u kome je rečenica čas izlomljena čas dugačka, bogata poetskim slikama.[5] Alesandro sebe vidi kao zanatliju koji radi, razmišlja, posmatra, oseća težinu i čvrstinu dela. Pisanje je dugotrajan proces kroz koji se iskazuje energija, lepota, talenat.[6] Godine 2014. učestvovao je na Dubrovačkim letnjim igrama u okviru programa Pisci na Igrama gde je bio predstavljen njegov roman Okean more sa citatom Pesak dokle ti oko seže.[7] Piše toplo, s istančanim osećajem za patnju, usamljenost i tugu. Lirski lako opisuje posebna stanja duha, promene i sumnju kroz bogatu igru reči i stilova, ali i kroz blagu ironiju i šalu.

Knjaževac Matica srpska, 1963. Prvo izdanje! Sadrži neke eseje koji nikada kasnije nisu preštampani, jer se drugo, Nolitovo izdanje ove knjige značajno razlikuje. Ex libris pečat. Osim toga, odlično očuvana. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robin Hud (engl. Robin Hood) je junak iz engleskih srednjovekovnih narodnih priča. Robin Hud je pobunjenik, odmetnik, iz Šervudske šume koja se nalazi u blizini grada Notingema u Engleskoj. Njegovi najveći neprijatelji su Princ Jovan bez Zemlje i šerif Notingema. Robin Hud od svojih neprijatelja uzima novac i daje ga sirotinji ili ga vraća ukoliko im je prethodno pod nekim izgovorom uzet. Robin Hud je u 20. veku omiljeni heroj mnogih filmova, pre toga je značajna ličnost bila u romantičnim romanima, kao što je Ajvanho. Po nekim tvrdnjama članovi njegove bande su bili: Mali Džon, Tak (poznatiji kao fratar Tak), Alan A Dejl,Veliki Džon, Đak-Safija, Vil Skarlet, Kejt. Neki čak tvrde da je legendarna ledi Merijen (Marijana) mogla da se stavi kao član bande. Aleksandar Dima (franc. Alexandre Dumas; Viler Kotre, 24. jul 1802 — Djep, 5. decembar 1870) je bio francuski književnik.[1] Otac je Aleksandra Dime Sina, takođe pisca i dramaturga.[2] Aleksandar Dima otac jedan je od začetnika takozvanog romana — feljtona. Talentovan pisac bogate fantazije i živog duha, podjednako uspješno se okušao u pozorišnim djelima i u istorijskim romanima. Najpozantije mu je djelo avanturistički roman „Tri musketara“, poznat po zanimljivom zapletu, mnogim pustolovinama i simpatičnim i hrabrim junacima.[3] Uticaj Diminih istorijsko-avanturističih romana osetio se gotovo u celoj evropskoj popularnoj literaturi. Napisao je, što sam, što u saradnji s drugima, oko 300 romana i drama. Za pozorište je zaslužan jer je napisao prvu istorijsku romantičnu dramu „Henrik III i njegov dvor“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Mladena Leskovca! Istinit dogadjaj Epos u deset pesama sa slikama u tekstu Aleksandar Deroko Mladen Leskovac Stevan Sremac (Senta, 11/23. novembar 1855 — Sokobanja, 12/25. avgust 1906) jedan je od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca, akademik. Rođen je u Senti, u Bačkoj, 23. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, od oca Avrama krojača i majke Katarine,[1] gde je proveo rano detinjstvo, a delom i kod bake po majci u Pirotu. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, doveo ga je 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877 — 1878. godine. Bio je odlikovan Ordenom Sv. Save V i IV stepena i Ordenom Takovskog krsta IV stepena. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku[2] sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.[3] Pisac Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Ciganima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.[2] Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije.[4] Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka. Liberal Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Stevan Sremac je bio rasni realista, obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja pronicanja u suštinu pojava i događanja. Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.

U dobrom stanju! Povodom stogodisnjice rodjenja Milosa Crnjanskog Sadrzaj: Jedini Sloveni tamo Ja, ti i svi savremeni parovi Prolog Himna Jadranu Zdravica Groteska Nasa Elegija Oda Vesalima Spomen principu Vojnicka pesma Jugoslavija Zamorenoj omaldini Gardista i tri pitanja Serenata Putnik Mramor u Vrtu Prica Bele ruze Nove Senke Partenon Kuga NJegos u veneciji Vetri Eterizam Moja ravanica Mizera Pod Krkom Na ulicu Trag Smiraj Moja Pesma Srp na Nebu Ljubavnici Epilog Apoteoza Tri krsta (iz mog dnevnika) (1919) Sumatra Objasnjenje sumatre Stenje Poslanici iz Pariza Dnevnik o carnojevicu Raj Finistere Strazilovo Bespuca Zivor Devojka Blagovesti Povorka Nasa Lirika Dobrinovic Komponovan sa uspomenama San Ciminjano Serbija Leto u Dubrovniku godine 1927 Seobe I beskrajni, plavi krug U njemu zvezda Prividjenja Cupavi konji na Islandu Mikelanjdjelova mati Prolece je stiglo u london Lamet nad Beogradom Sudba Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature 20. veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj“, poslata iz Bečkereka.[8] Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Period između dva svetska rata Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[9] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[10] profesor je IV beogradske gimnazije. Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i razglednica iz Dubrovnika sa potpisom Miloša Crnjanskog Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[11][12] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[13] List je sledeće godine prestao da izlazi. Diplomatska služba, emigracija U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[14] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike i ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[15] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[16] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[17] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[18] Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Povratak u Beograd Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[19] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[20] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen `dostojanstveno ali ne i pompezno` u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[21] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...“.[22] Dela Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Iris Berlina (1928) Tajna Albrehta Direra (1928) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) U okviru sabranih dela (1966) je druga knjiga Seoba podeljena na dva dela pa treća knjiga Seoba predstavlja u stvari drugi deo druge knjige ovog dela. Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi i Suzni krokodil (nedovršen).[23] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[24] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je `i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet`.[25] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov“ — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo“.) Po „Romanu o Londonu“ snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. „Roman o Londonu” prevden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[26] Glavna obeležja literarnog stvaralaštva Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[27] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture“, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Nagrada Miloš Crnjanski Glavni članak: Nagrada Miloš Crnjanski Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloš Crnjanski je dobila svoje prostorije 2013. godine.[28] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Izdanja sabranih i izabranih dela Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Crnjanski u sportu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [29] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK `Rijeke`. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu“ 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije“: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije“ bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović. [30] [31] [29] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.

RETKO!!! Dobro očuvana. 1978 Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 — Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik.[1] Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige[uredi | uredi izvor] PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLjENjE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLjAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni entar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELjA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Amerika nije ni najčitaniji ni najbolje proučen Kafkin roman. To nesumnjivo proističe iz činjenice da u tom svom prvom romanu on u svojim razmišljanjima ne ide do kraja. Daleko smo još od stroge jednostavnosti Zamka. Kafka će se kasnije odreći slikovitosti, patetike, svih onih ukrasa koji u Americi još uvek odvraćaju pažnju od bitnog. U romanu imamo traženje tona, mnoštvo likova, mešavinu stilova; on ispoljava zanatsku umešnost zbog koje mu je autor kasnije strogo sudio, ali koja ga čini i prijatnijim i bar naizgled, najpristupačnijim od svih Kafkinih dela. Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorirajući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Amerika nije ni najčitaniji ni najbolje proučen Kafkin roman. To nesumnjivo proističe iz činjenice da u tom svom prvom romanu on u svojim razmišljanjima ne ide do kraja. Daleko smo još od stroge jednostavnosti Zamka. Kafka će se kasnije odreći slikovitosti, patetike, svih onih ukrasa koji u Americi još uvek odvraćaju pažnju od bitnog. U romanu imamo traženje tona, mnoštvo likova, mešavinu stilova; on ispoljava zanatsku umešnost zbog koje mu je autor kasnije strogo sudio, ali koja ga čini i prijatnijim i bar naizgled, najpristupačnijim od svih Kafkinih dela. Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorirajući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova dirljiva priča pozvala je generacije čitatelja u poseban svijet Green Gablesa, staromodne farme izvan grada po imenu Avonlea. Anne Shirley, jedanaestogodišnje siroče, stigla je u ovaj zeleni kutak Otoka princa Edwarda samo da bi otkrila da Cuthbertovi - stariji Matthew i njegova stroga sestra Marilla - žele posvojiti dječaka, a ne veselu crvenokosu djevojčicu. Ali prije nego što je uspiju poslati natrag, Anne - koja jednostavno mora imati više prostora za maštu i pravi dom - potpuno ih osvaja. Jako voljeni klasik koji istražuje svu ranjivost, očekivanja i snove odrastanja djeteta, Anne of Green Gables također je prekrasan portret jednog vremena, mjesta, obitelji... i, najviše od svega, ljubavi. Lucy Maud Montgomery OBE (30. studenog 1874. – 24. travnja 1942.), objavljena kao L. M. Montgomery, bila je kanadska spisateljica najpoznatija po zbirci romana, eseja, kratkih priča i poezije počevši 1908. s Anne of Green Gables. Objavila je 20 romana te 530 kratkih priča, 500 pjesama i 30 eseja. Anne of Green Gables odmah je postigla uspjeh; naslovni lik, siroče Anne Shirley, proslavio je Montgomery za života i priskrbio joj međunarodne sljedbenike.[1] Većina romana smještena je na Otok princa Edwarda, a ta su mjesta unutar najmanje kanadske pokrajine postala književna znamenitost i popularno turističko mjesto – točnije farma Green Gables, nastanak Nacionalnog parka Otok princa Edwarda. Časnicom Reda Britanskog Carstva proglašena je 1935. Montgomeryjeva djela, dnevnike i pisma čitali su i proučavali znanstvenici i čitatelji diljem svijeta.[2] Institut L. M. Montgomery, Sveučilište Otoka princa Edwarda, odgovoran je za znanstveno istraživanje života, djela, kulture i utjecaja L. M. Montgomeryja.