Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Prozerpinin vrt` je pjesma Algernona Charlesa Swinburnea. Prozerpina je latinski naziv za Perzefonu, božicu udatu za Hada, boga podzemlja. Prema nekim pričama, u podzemlju je imala vrt cvijeća (makova). Grčki i rimski festivali koji su slavili nju i njezinu majku, Cereru, naglašavali su Prozerpinin povratak u gornji svijet u proljeće. Prema mitovima koji govore o Perzefoninim biserima, koji dovode posjetitelje usamljenoj Perzefoni, ovi makovi izazivaju budan san ako se uberu i putnici zaboravljaju svoju svrhu, zarobljeni lutajući podzemnim svijetom dok više ne dodiruju ovo cvijeće. Međutim, u Swinburneinim pjesmama naglasak je na njezinoj ulozi božice smrti i vječnog sna. Pjesma ima dvanaest strofa. Svaka strofa je `oktavna strofa` od osam redaka, a sve strofe imaju isti unutarnji obrazac rima. Ova se shema rime prepoznaje kao tromjer, s uzorkom ABABCCCB, stavljajući naglasak na kraj pjesme gdje se rimuju tri C i kada se B rimuje s početkom pjesme. Shema rime odražava naglasak Algernona Charlesa Swinburnea na zadnjem retku svake strofe, odvajajući ga od ostatka pjesme, stvarajući skladan prsten ženstvenog završetka svake strofe.[1] Dikcija je još jedan ključni aspekt Swinburneove pjesme jer prenosi ton i osjećaje dublje od pisma. U `Vrtu Prozerpina`, viktorijanska kriza vjere temeljno je pitanje koje Swinburne koristi snažnom, naglašavajućom dikcijom i metaforama kako bi prenio Prozerpinine osjećaje izazivajući kršćanstvo i potvrđujući svoje vrijednosti poganstva i mazohizma.[2] Fraze kao što su `koji okuplja sve što je smrtno; hladnim besmrtnim rukama` i `Ovdje život ima smrt za bližnjega` primjeri su specifične dikcije koja se koristi za oslikavanje negativnog tona prema religiji, izravno se povezujući s temom života i smrti pjesma, jer je Prozerpina simbol praga između života i smrti. `Prozerpinin vrt` također je napisan kao dio njegove prve serije pjesama i balada 1866., oslikavajući duh i formu grčke tragedije, uključujući više njegovih najpopularnijih pjesama kao što je `Dolores`. Algernon Charles Swinburne (5. april 1837 – 10. april 1909) bio je engleski pjesnik, koji je uživao veliku popularnost, ali zbog dekadentističkog sadržaja svoje poezije bio predmetom kontroverze svojih suvremenika u 19. vijeku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U El astilleru, dva izvanredna Onettijeva izuma dostižu svoju zrelost, najkompaktniji sjaj poraza: prolazni antijunak Larsen i neprolazni, ali nikad novi, grad Santa Maria; taj lučki grad koji bi jednako mogao biti i duh Montevidea ili Buenos Airesa, koji je blizu argentinskog grada Rosarija, ali ne pripada nijednoj državi. Još jednom, pred ovim makroom mističnih crta -Larsenom-, nitkovom koji je i potopljen i spašen; Suočeni s ovim gradom koji ne postoji u stvarnosti, ali je istinit, izmišljen, ali ne i igračka, možemo biti u iskušenju da čestitamo Onettiju na predstavljanju čistog dijela Latinske Amerike, bez egzotike ili čuda, bez korištenja nemoći i erozije za izvoz kao veseli i prodajni folklor. Ali svaki stanovnik istočne Europe, od 1930-ih ili nakon Drugog svjetskog rata, mogao je u ovom katastrofalnom gradu pronaći isto toliko zajedničkih čimbenika kao i Latinoamerikanac ili Amerikanac iz pustog grada na jugu. Larsenova ambicija da pridobije slaboumnu - ili ludu - ženu podsjeća na serijski roman Isaaca B. Singera Shosha, smješten u Poljsku kasnih 1930-ih, au skupljaču leševa Larsen ima više od jedne dodirne točke s poljskim makroom Maxom koji glumi u romanu Singer Scoria. Nisu kontinenti ili razdoblja, ili političke ideje, ono što spaja knjige ili oblikuje književne naraštaje, nego nematerijalni efluvij sastavljen od deformiranih odraza ljudske duše, koji uznemiruje čitatelje u bilo kojem vremenu i mjestu. Huan Karlos Oneti Borhes (1. jul 1909 — 30. maj 1994) je bio urugvajski romanopisac i autor kratkih priča. Oneti je rođen u Montevideu, Urugvaj. Bio je sin Carlosa Onetija, carinika, i Honorije Borhesa, koja je pripadala brazilskoj aristokratskoj porodici iz države Rio Grande do Sul.[1] Imao je dvoje braće i sestara: starijeg brata Raula i mlađu sestru Rejčel. Prvobitno prezime njegove porodice bilo je O`Neti (irskog ili škotskog porekla). Sam pisac je prokomentarisao: „Prvi koji je ovde došao, moj pra-pradeda, bio je Englez, rođen na Gibraltaru. Moj deda je bio taj koji je italijanizovao ime”

Knjaževac. Narodna knjiga, 1998. Bibliotečki primerak, sa pečatima, razlistan, pa lepljen, što je, imajući u vidu vrlo loš kvalitet štampe, bilo i nužno. Vučji brlog je oštra, na momente brutalna kritika psedomitologije koja u poslednja dva veka kontaminira srpski kulturni prostor stvarajući duhovnu entropiju koja parališe sve oblasti života. U optici hrišćanske tradicije, etnofiletizam i nacionalizam detektovani su kao prikrivene forme paganstva nespojive sa aktuelnim tokovima u savremenom svetu. Polemika je nastala kao komentar na izbor za Ninovu nagradu 1997, i nikada kasnije nije preštampana. Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), romansijer, pripovedač i dramski pisac. Autor je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je mnogih srpskih i međunarodnih književnih nagrada. Bio je ambasador Srbije na Kipru 2001–2005. godine. Objavio je: – knjige priča: „Priče u nestajanju“ (1982), „Peking by Night“ (1985), „Izgubljen u samoposluzi“ (2008) i „Majmunoopisanije“ (2008); „Očaj od nane“ (2016); – romane i novele: „Kinesko pismo“ (1985), „Fama o biciklistima“ (1987), „Na Gralovom tragu“ (1990), „Napuklo ogledalo“ (1986), „Mongolski bedeker“ (1992, Nolitova nagrada), „De Bello Civili“ (1993), „Looney Tunes“ (1997), „Sveta mast“ (1998), „Ukleta zemlja“ (1995), „Kratkodnevica“ (2000), „Džon B. Malkovič“ (2001), „Srce zemlje“ (2003), „Fantomski bol“ (2005), „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), „Dnevnik Marte Koen“ (2008), „Fundamentalizam debiliteta“ (2009), „Tajna istorija Bajine Bašte“ (2010), „Početak bune protiv dahija“ (2010), „Mein Kampf“ (2011), „Dugovečnost“ (2012), „Gnusoba“ (2013), „Anđeo atentata“ (2015) i „Andrićeva lestvica užasa“ (2016); – drame: „Bumerang“, „Oksimoron“ (2001) i „Nova Stradija“ (2009); – knjige eseja: „Na ivici“ (1987), „Tamna strana Meseca“ (1992), „Drvo istorije“ (1995), „Virtuelna kabala“ (1996), „Vučji brlog“ (1998), „Pušači crvenog bana“ (2017), „Atlas pseudomitogije“ (2019); – prepisku: sa Miljenkom Jergovićem „Tušta i tma“ (2014) i „Drugi krug“ (2015). Dvostruki je dobitnik je Ninove nagrade za romane „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i „Kontraendorfin“; nagrade „Isidora Sekulić“ i nagrade Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović“ za roman „Anđeo atentata“ i prvi je dobitnik stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ptičje mleko je snažno napisana priča smeštena u jedno malo mesto na Islandu u XIX veku. I po jeziku i stilu, kao i po samoj kompoziciji, Sjonovo pisanje za čitaoca predstavlja pravo književno otkriće. Oslanjajući se na tradiciju islandskih narodnih priča, Sjon gradi izuzetan, uzbudljiv i potresan roman o ljubavi, prijateljstvu, pravdi. Taj mali svet snežnih dana i noći ispunjen je snažnim emocijama i neočekivanim obrtima, dokazujući na nov i neobičan način, dobro poznatu istinu da naizgled dobri i prijatni ljudi samo kriju svoje unutrašnje zlo, a da savršenstvo možemo naći tamo gde ga najmanje očekujemo. Sjon (Sigurjon B. Sigurdsson), proslavljeni islandski pisac rođen u Rejkjaviku 1962. godine, u svet književnosti stupio je kao mlad pesnik 1978. godine, knjigom poezije Sinovi. Jedan je od osnivača Meduze, grupe nadrealista koja je odmah po osnivanju postala značajan činilac u umetničkom životu Rejkjavika. Objavljivao je knjige poezije, romane, pozorišne komade, kao i knjige za decu. Za roman Ptičje mleko (Geopoetika, 2005) Sjon je dobio nagradu Nordijskog saveza za književnost (u nordijskim zemljama ekvivalent za Bukerovu nagradu), njegov roman Iz Kitovih čeljusti (From The Mouth Of The Whale) ušao je u uži izbor za međunarodnu nagradu za književnost Impak Dablin, kao i za nagradu britanskog lista Indipendent (Independent Foreign Fiction Prize). Sjonova trilogija Kodeks 1962 (CoDex 1962) u svom konačnom obliku, na veliko oduševljenje čitalaca, objavljena je na islandskom jeziku u jesen 2016. godine. Pesnik, libretist i tekstopisac, Sjon je objavio devet pesničkih zbirki, napisao libreta za četiri opere, tekstove za muziku mnogih izvođača. Bio je nominovan za Oskara 2001. godine za tekst pesme koju je komponovala i u filmu Ples u tami Larsa fon Trira izvela islandska pevačica Bjork. Sjon i Bjork su inače jedno vreme zajedno stvarali u grupi Sugarcubes. Uz engleskog kompozitora Džulijana Nota, autor je dela Ana i njena raspoloženja, koje je Kvartet Brodski izvodio na turneji u Engleskoj 2003. godine. Autor je i teksta pesme Okeanija, koju je Bjork pevala na svečanom otvaranju Olimpijskih igara u Atini 2004. godine. Sjonova dela prevedena su na 35 svetskih jezika.

Dobitnik Ninove nagrade za 2015. godinu! Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji. Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema. Bez imalo sumnje, do sada najbolja Velikićeva knjiga. „Nije li svako pisanje podnošenje izveštaja? Pre svega sebi. Da li se pisac uvek razotkriva? Zavirivanje u sopstvenu utrobu ne može biti stvar književne taktike – njegova ishodišta su dublje, suštinske prirode. Ono po čemu se Islednik izdvaja je njegov sasvim lični ton. Samorazotkrivanje. Pisac bez maske. Pronicanje u hemijski sastav vazduha disanog u detinjstvu. Prizivanje topline osmeha starih preko stotinu godina. Filmovi koji se stalno repriziraju. Mirisi. Glasovi. Zvukovi. Predmeti. Opsesivne slike...“ Nebojša Milenković „Mnogo ljudi piše, ali je malo pravih pisaca kakav je Velikić. To je uživanje u čistoj literaturi. Njegova rečenica vas uvek vodi dalje, kao što je u muzici činio Hendriks.“ Gorčin Stojanović Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. Do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik. Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda „Borislav Pekić“), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – Ninova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine, Srednjoevropska nagrada za književnost), Bonavia (2012), Islednik (2015 – Nagrada „Kočićevo pero“, Ninova nagrada za najbolji roman godine, VItalova nagrada) Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009). Knjige eseja: YU-Atlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010). Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010). Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić. Knjige Dragana Velikića prevedene su na šesnaest evropskih jezika, te na arapski i farsi. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama. Dobitnik je Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu.

Hrvatsko društvo pisaca, 2009. Nakon Zida, svoje prve knjige stihova, mladi pjesnik Branko Vasiljević Tiltom hrabro zakoračuje u prostor iza njega – i odvojen, i povezan s prvom zbirkom – diskretno osvojen i uređen ekskluzivitet poezije tzv. jezične prakse. Ipak, šire gledano, priklanja se i neoegzistencijalističkim poetskim strujanjima te, ispreplećući ženu i poeziju, stvarno i nestvarno, laž i ljubav, širi zarazu, rastapa mozak, poslužuje strah… Zapravo, ogoljuje i rastače život i njegove tvarnosti do neprepoznatljivosti. Štoviše, kako bi naglasio konačni rasap, odustajanje, odlazak, čak osam pjesama iz posljednjeg ciklusa Nestajanja naslovljuje nestajanje. No, bez obzira na svojevrsno samovoljno izopćenje iz ovoga nihilističkog svijeta, nakon ove knjige tilt zasigurno više neće morati zvoniti kako bi upozorio na pjesnika Vasiljevića, jer si je on njome priskrbio novi i prepoznatljiviji identitet. Ivan Herceg Vasiljević, Branko, pjesnik (Zagreb,15.II.1980.). Osnovnu školu i gimnaziju završio u Pazinu. Na Filozofskom fakultetu pulskog Sveučilišta Jurja Dobrile studirao je hrvatski jezik i književnost i povijest. Objavljivao je u publikacijama: Quorum, Književna revija, Zarez, Tema, Globus, Re, Iza - glas nesvijesti, Naše pismo, Pobocza, Fokus, Glas Istre, u dvojezičnoj Antologiji suvremenog hrvatskog pjesništva Kad se slova presele na tvoje lice objavljenoj u Ukrajini, u Zborniku prvog Međunarodnog festivala suvremene poezije Zemljovidi nesanice, na Trećem programu hrvatskoga radija u emisiji Šest minuta poezije u šest, Zborniku najljepših lirskih pjesama «Erato» te na internet stranicama Litkona. Kao srednjoškolac pohađao je škole kreativnog pisanja za nadarene učenike pod mentorstvom Zvonimira Makovića, Miroslava Mićanovića i Branka Čegeca. Prve pjesme sabrao je 1998. u promotivnoj knjižici Simulator smijeha. Dvije godine kasnije osnovao je literarnu grupu Kreacija X na pulskom Filozofskom fakultetu, vodio pjesničke radionice za studente književnosti i organizirao tematske pjesničke večeri u suradnji s Danielom Mikulacom. S Radenkom Vadanjelom, Vojinom Pašićem, Bojanom Žižovićem, Sunčicom Vitorović i Sandrom Gobom, sudjelovao je 2001. u osnivanju književne udruge B produkcija iz Pazina koja je za cilj imala okupiti mlađu pjesničku struju Istre. Dobitnik je nagrade Goran za mlade pjesnike 2003. za rukopis Zid (prvi je pjesnik iz Istre koji je bio laureatom Goranovog proljeća). Iste godine Zid je objavljen u nakladi Goranovo proljeće - mladi hrvatski pjesnici. Godine 2009. objavljena mu je i druga knjiga pjesama pod nazivom Tilt u izdanju Društva hrvatskih pisaca. Neke pjesme prevedene su mu na engleski, poljski, makedonski, ukrajinski, talijanski, slovenski i bugarski jezik. Živi i radi u Pazinu.

Ima pečat Inače lepo očuvano PRAZNO NEBO ANTUN BRANKO ŠIMIĆ Prva književna komuna Mostar 1973 B I B L I O F I L S K O I Z D A NJ E PRAZNO NEBO `... Nebo je već dugo praznina bez boga i serafina, beskrajna pustinja siva kroz koju kadŠto aeroplan, grdna tica pliva. Ne lete više gore duše ko laste. Čovjek u zemlju legne i sav se raspe. K bogu izGubismo pute. Pjesnici stoje pred ništavilom i ćute... ` Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898 — Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац. Антун Бранко Шимић Antun branko Šimić.JPG Пуно име Антун Бранко Шимић Датум рођења 18. новембар 1898. Место рођења Дриновци Аустроугарска Датум смрти 2. мај 1925. (26 год.) Место смрти Загреб Краљевина СХС Садржај Биографија Уреди Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер штурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник. Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб. Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1] Књижевно стваралаштво Уреди Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију. 1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва. 1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања. Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2] Дела Уреди Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва. Песници (лирска минијатура) Опомена Моја преображења Херцеговина Смрт и ја Постхумно Уреди Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1933. Приредио Иво Хергешић. Изабране пјесме, Зора, Загреб, 1950. Приредио Драгутин Тадијановић. Сабрана дјела, Знање, Загреб, 1960. У три свеска, приредио Станислав Шимић. Пјесме и проза, Матица хрватска: Зора, Загреб, 1963. Приредио Јуре Каштелан. Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 99. Пјесме и есеји, Матица хрватска, Загреб, 1964. Приредила и поговор написала Весна Крмпотић. Стихови и проза, Свјетлост: Напријед, Сарајево, 1967. Српски и хрватски писци XX века. Коло 3, Антун Бранко Шимић, св. 24. Пјесме и критике, Младост, Загреб, 1973. Празно небо: одабране пјесме, Прва књижевна комуна, Мостар, 1973. Избор пјесама Иван Кордић. Сабрана дјела, Аугуст Цесарец, Загреб - Свјетлост, Сарајево, 1988. У два свеска, приредили Неђељко Михановић (И. свезак) и Дубравко Јелчић (ИИ. свезак). Друго издање у наклади Дом и свијет, 1998., уредници Миле Пешорда и Божидар Петрач. Изабране пјесме, Ерасмус наклада, Загреб, 1996. Приредио и предговор написао Миле Пешорда. Тијело и ми: избор из дјела, Ријеч, Винковци, 1999. Приредио Делимир Решицки. Преображења и изабране друге пјесме, Профил Интернатионал, Загреб, 2005. Приредио Владо Панџић. Преобразбе - Преображења, словенско-хрватско издање, превела Инес Цергол, поговор Миле Пешорда, Копер-Загреб,2006. Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 2008. Приредио Анте Стамаћ. Пјесме, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза I, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза II, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Ране пјесме, Редак, Сплит, 2011. Приредила Мила Панџић. Изабране пјесме, Библиотека Стољећа хрватске књижевности, књ. бр. 113, уредио Анте Стамаћ, Матица хрватска, Загреб, 2012. Antun

Autor - osoba Strugackij, Arkadij Natanovič, 1925-1991 = Strugackiй, Arkadiй Natanovič, 1925-1991 Strugackij, Boris Natanovič, 1933-2012 = Strugackiй, Boris Natanovič, 1933-2012 Naslov Golać na urvini / A. i B. Strugacki ; preveo Milan Čolić Jedinstveni naslov Ulitka na sklone. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1979 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 126 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Zbirka Kentaur : Naučna fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Ulitka na sklone Tiraž 8.000. Braća A. i B. Strugacki predstavljaju danas klasike savremene sovjetske naučne fantastike. Već dobro poznati jugoslovenskoj čitalačkoj publici, oni su nizom svojih dela probili mnoge jezičke barijere širom sveta. Golać na urvini jedno je od takvih dela – roman u svakom pogledu reprezentativan za svoje autore. U njemu kao da je zgusnuta srž tema i dilema, karakterističnih za prozu braće Strugacki. To su, sažeto rečeno, problemi čoveka budućnosti, koji nosi svoje neminovno nasleđe... „Golać na urvini“ je naučno fantastični roman u istoj meri koliko je i gorko humorna alegorija, što se postepeno uobličava u društvenu kritiku, u satiru ostvarenu sredstvima jedne čudne mešavine snovitog i realnog u istom – u osnovi košmarnom kontekstu. Roman je oštro usmeren protiv opasnosti savremene tehnološke mašine, koja preti da ugrozi svaki smisao ljudskog postojanja. Vrhunac stvaralačkog genija Arkadija i Borisa Strugackog. Puž na padini dešava se u dva naporedna sveta. Jedan svet je Uprava, institucija koju vodi nadrealna, kafkijanska birokratija čiji je cilj da upravlja šumom nad kojom je sagrađena. Drugi je šuma, mesto puno straha, čudnih bića, primitivnih ljudi i nasilja. Perec radi u Upravi i žarko želi da poseti šumu. Kandid se srušio u šumi i pokušava da se vrati u Upravu. Njihova putovanja su neobična i prepuna iznenađenja, i ostavljaju čitaoce ispunjene čuđenjem pred tajnama ovog stranog sveta. Roman, isprva napisan daleke 1965. godine i odmah potom značajno prerađen, objavljen je u celosti tek 1972. Braća Strugacki su „Puža na padini” smatrali svojim „najsavršenijim i najznačajnijim delom”. Arkadij i Boris Strugacki nesumnjivo su najslavniji autori ruske naučne fantastike na svetu. Tokom decenija, i mnoštvom dela koja su napisali zajedno, razvili su autentičan glas koji ostaje jedinstven kako u ruskim, tako i u svetskim okvirima. Romani su im prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski i druge jezike, a braća Strugacki su bila i ostala veoma popularna u mnogim zemljama, među kojima su i zemlje bivše Jugoslavije. Arkadij (1925–1991) je završio Vojni institut za strane jezike u Moskvi i postao prevodilac sa engleskog i japanskog. Sredinom pedesetih započinje karijeru urednika i pisca. Godine 1958. počeo je da piše s bratom Borisom i ta saradnja je potrajala do njegove smrti. Boris (1933–2012) je završio astronomiju i neko vreme je radio kao astronom i kompjuterski inženjer u opservatoriji, a od 1966. prelazi u profesionalne pisce. Posle bratovljeve smrti, objavio je dva romana pod pseudonimom. Tajne zla u ljudima i svemiru Braća Strugacki Priča kaže da su braća Arkadij (1925–1991) i Boris (1933) Natanovič Strugacki počeli da pišu naučnu fantastiku zbog opklade u flašu pića. Kako god bilo, njen rezultat ostavio je dubok trag u svetskoj naučnoj fantastici. Nekoliko prvih knjiga (romani „Zemlja purpurnih oblaka” iz 1958, „Put u Amalteju” iz 1960, „Stažeri” iz 1962. i zbirka „Šest šibica” iz 1960) slede obrazac Jefremovskog optimističkog puta ljudi u svemir i borbe sa nepovoljnim uslovima na novim planetama. Zbirka priča „Povratak” (u drugom izdanju njen naslov će biti „Podne: dvadeset drugo stoleće”) iz 1962, najavljuje teme kojima će se autori nadalje baviti, kao i osnovni ton pripovedanja, a ovaj je poprilično mračan. Na jednoj strani nalaze se dela u kojima se razmatra motiv prvog kontakta, započet pričom „Lutalice i putnici” i nastavljen romanima (pripovestima, kako ih braća nazivaju) „Druga invazija Marsovaca” iz 1968, „Hotel „Kod izgubljenog alpiniste“” iz 1974. i „Piknik kraj puta” iz 1974. (po kojem je Tarkovski iz 1979. snimio remek-delo „Stalker”), te „Talasi smiruju vetar” iz 1985. godine. Vanzemaljci u ovim knjigama nipošto nisu standardno zli i agresivni, niti je ljudska civilizacija tako uspešna da se mora lomiti grubom silom: pre se može govoriti o nezainteresovanosti za ljude (kao u „Pikniku...” i „Vetru...” gde ljudi nalaze samo njihove tragove) ili, u boljoj varijanti, poigravanju sa njima (u „Drugoj invaziji...” i „Hotelu...”). Prvi korak ali na drugim planetama obrađuje nekoliko romana („Teško je biti bog” iz 1965, zatim „Nastanjeno ostrvo” iz 1971, u kome se pojavljuje i rasa Lutalica, vanzemaljaca čije artefakte astronauti nalaze na raznim planetama i u nekoliko knjiga, te „Mališan” iz 1973). U tim romanima izaslanici ljudi ne uspevaju da shvate ustrojstva civilizacija drugih bića. Konačno, braća Strugacki se u knjigama „Golać na urvini” iz 1968, „Ružni labudovi” iz 1968, „Momak iz pakla” iz 1975. i „Buba u mravinjaku” iz 1980, bave problemima totalitarnih društava i birokratije koji, u ime velikih težnji za opstankom države, uništavaju pojedinca. Strugacki nisu kritičari socijalizma-staljinizma „na prvu loptu“ i nisu podlegali dnevno političkom imperativu (iako je državna kritika, po zadatku, u njihovim knjigama nalazila elemente osude kapitalističkog uređenja). Njihova vivisekcija lavirinta vlasti, uticaja i mizernog činovničkog mentaliteta, puno duguje iskustvu velikana ruske literature, poput Gogolja, baš kao i Kafki ili Haksliju. Strugacki su u svoja dela, posebno romane „Ponedeljak počinje u subotu” iz 1965, „Bajka o trojki” iz 1968. i „Milijardu godina do kraja sveta” iz 1976, upleli i tradiciju ruskih bajki, basni, folklornih mitova, gradeći fantazmagorijske parabole. Delo braće Strugacki uspešno izbegava žanrovske obrasce i, zahvaljujući talentu i nadahnuću, priključuje naučnu fantastiku svekolikoj literarnoj tematici.` (Ilija Bakić) MG117 (N)

Autor - osoba Trakl, Georg, 1887-1914 = Trakl, Georg, 1887-1914 Naslov Izabrane pesme / Georg Trakl ; izbor i prevod Branimir Živojinović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1990 Fizički opis 204 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Živojinović, Branimir, 1930-2007 = Živojinović, Branimir, 1930-2007 Kili, Valter, 1917-1995 = Killy, Walther, 1917-1995 Bekić, Olga = Bekić, Olga Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge (koža sa omotom) Napomene Tiraž 3.000 Str. 5-26: O Georgu Traklu / Valter Kili; prevela s nemačkog Olga Bekić Str. 195-198: Napomene / B. [Branimir] Živojinović Hronologija: str. 199-200. Predmetne odrednice Trakl, Georg, 1887-1914 – Poezija Pesništvo Georga Trakla, jednog od najznačajnijih i najizvornijih glasova evropske poezije XX veka, svojom dubinom, profetskom objavom i snagom vizionarskog dara može se porediti sa Blejkovim i Remboovim. Iako u sebi sadrži odlike barokne, romantičarske, ekspresionističke i simbolističke estetike, ne može se pokriti jednostavnim žanrovskim određenjem. Podjednako su mu se divili Rilke, Hajdeger, Vitgenštajn, Jung i generacije stvaralaca koje su došle posle njega.Knjiga koja je pred čitaocem obuhvata Traklove poetske i prozne radove do sada neprevođene na srpski i esej koji se bavi biografskim, ontološkim, arhetipsko-mitskim i simboličko-jezičkim aspektima njegovog dela. Osnovne teme njegove lirike su tamne životne moći, besmislena patnja, smrt, morbidna priviđenja užasa koja se objavljaju u snažnim slikama asocijativnih impresija, oslobođenih svakog logičkog i sintatičkog reda. Mračni sanjar, izopačenik, alkoholičar, samotnjak čiji se život odvijao samo noću, mamuran piše svoje pesme na zgužvanim papirićima ili nagnut nad prljave kafanske stolove, i satima vodi nadahnute lirske monologe. Bio je narkoman, a život je završio samoubistvom. Neshvaćen je i odbačen u vreme kada je pisao, a za Evropu je „otkriven“ tek nakon Drugog svetskog rata. Georg Trakl, veliki austrijski pesnik, rođen je i odrastao u Salcburgu. Objavio je samo jednu knjigu poezije pre svoje prerane smrti. Posle užasne bitke kod Grodeka i pokušaja samoubistva smešten je u bolnicu u Krakovu. Čuveni filozof Ludvig Vitgenštajn, koji je anonimno pomagao Trakla, stigao je prekasno, jer je Trakl već bio mrtav, ubila ga je, navodno, prevelika doza kokaina. Smatra se najveći pesnikom ekspresionizma, njegova fascinantna poetika bliska je Helderlinovoj, a ističe se njegova duhovna povezanost sa Remboom i Lotreamonom, mada je Trakl potpuno samosvojna pojava u svetu poezije. preko belog jezera odletele su divlje ptice uveče ledeni vetar bije. nad grobovima našim nadvija se razbijeno čelo noći pod hrastovima njišemo se u čunu srebrnom. neprekidno zvone bele zidine grada pod svodom od trnja o brate moj, mi, slepe kazaljke, penjemo se ka ponoći. ekspresionizam, avangarda, Lotreamon, Gotfrid Ben, nemačka književnost MG38 (L)

Retko u ponudi sa originalnim omotom koji je dizajnirao i oslikao Boris Dogan, omot iskrzan sa donje strane prednje korice, ali je repariran. Unutra je knjiga odlično očuvana, nečitana. Autor - osoba Lanzmann, Jacques, 1927-2006 Naslov Američki štakor / Jacques Lanzmann ; [s francuskog preveo Vladimir Brodnjak] Jedinstveni naslov ǂLe ǂrat d`Amerique. hrv Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1962 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 167 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Brodnjak, Vladimir Zbirka Strani pisci ISBN (Ppl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Le rat d`Amerique Str. 165: Beleška o autoru / V. B. [Vladimir Brodnjak]. Jacques Lanzmann, AMERIČKI ŠTAKOR (S francuskog preveo Vladimir Brodnjak) Jacquesu Lanzmannu bilo je trinaest godina kad su njemački tenkovi u svom osvajačkom pohodu ušli u Pariz i okupirali Francusku. Tri godine kasnije kao šesnaestogodišnji mladić koji više ne može izdržati to poniženje, bježi iz svog sela i priključuje se Pokretu otpora te se do svršetka rata bori protiv okupatora prebacujući se iz jednog kraja zapadne Francuske u drugi. Nakon rata studira slikarstvo, zatim, nezadovoljan prilikama koje nastaju u poslijeratnoj Francuskoj i političkim kaosom u kome je potpuno zaboravljeno rješavanje akutnih socijalnih problema, odlazi kao emigrant u Južnu Ameriku. Odatle se, razočaran, ubrzo vraća, uključuje se u politički život zemlje i pristupa KP Francuske iz koje će, nakon poznatih događaja 1956. godine, biti isključen zajedno sa Claudom Royem, Claudom Morganom de Tillardom i čitavom jednom grupom intelektualaca koji se ne slažu s politikom Partije. Nekoliko godina nakon povratka iz Amerike objavljuje svoj prvi roman „La glace est rompue“ (1953), neku vrstu romansirane reportaže s Islanda (nagrada Clair Belon 1954) koju je kritika proglasila jednom od najboljih knjiga godine i odmah istakla onaj slikoviti, specifični način izražavanja koji će i kasnije biti istican kao jedna od najvećih vrijednosti Lanzmannovih književnih djela. U svom drugom romanu, „Američkom štakoru“ (Le rat d’Amérique, 1954), Lanzmann opisuje svoj emigrantski „izlet“ u Južnu Ameriku i neobično plastično prikazuje život svih vrsta emigranata (među kojima ima najviše bivših SS-ovaca), što su se razmiljeli po širinama južnoameričkih država. Nakon „Američkog štakora“ objavio je još dva romana istog žanra – „Cuir de Russie“ (1957) i „Le Passage du Sidi-Brahim“ (1958). Dogan, Boris, hrvatski slikar i grafičar (Zagreb, 29. X. 1923 – Zagreb, 26. III. 1992). Završio Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu 1952 (Lj. Babić), bio suradnik Majstorske radionice K. Hegedušića, član grupe Mart. U početku slikao poetične i maštovite krajolike te portrete (Tiha luka, 1959), poslije se približio apstraktnomu izrazu i tašizmu u kompozicijama naglašenih kromatskih vrijednosti (Kao noć, 1977; Krijes, 1980). Bavio se scenografijom, kostimografijom i ilustriranjem knjiga te izradbom plakata i tapiserija. MG81 (N)

Knjaževac Narodna knjiga, 1996. Izvanredno očuvano, najkvalitetnije izdanje ovog romana, tvrde korice, prošiv. „Svako se pre ili kasnije nađe u lavirintu sopstvenih izmišljotina.“ Letnja sijesta mističnog mesta Krštmrk u kome se pisac spletom čudnih okolnosti zatiče tražeći inspiraciju i mir neophodan da završi roman, biva narušena pronalaskom knjige Ukleta zemlja izvesnog Roberta T. Kinkejda, prvog sekretara ambasade Velike Britanije u zemlji Etrasciji. Opisujući svoje službovanje u zemlji, naseljenoj čudnim spodobama, zlim duhovima, opozicionarima, zvezdočatcima, bahatostima i samovoljom, na granici između stvarnosti i književne fikcije Kinkejd ispisuje gorko-sarkastični bedeker ludila savremenog sveta i njegovih utopijskih predstava o pravdi i istini. Sa usponom životne i diplomatske tragedije Roberta T. Kinkejda Ukleta zemlja postaje sve stvarnija i stvarnija, narastajući od uspele književne mistifikacije do postojeće države sveta koji se već uveliko pretvorio u ludnicu, u kojoj ljudi veruju da je sve normalno. Zbog toga je ovaj roman prečica do tačke saznanja iz koje se najbolje vidi ono što je ostalo od vere u život i postojanje. Neposredno i duhovito Svetislav Basara otkriva sva zakrivljenja ljudskih istina i predrasuda, rugajući se svemu onome u šta moderni svet veruje kao u ideal i nepovredivu istinu. Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), romansijer, pripovedač i dramski pisac. Autor je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je mnogih srpskih i međunarodnih književnih nagrada. Bio je ambasador Srbije na Kipru 2001–2005. godine. Objavio je: – knjige priča: „Priče u nestajanju“ (1982), „Peking by Night“ (1985), „Izgubljen u samoposluzi“ (2008) i „Majmunoopisanije“ (2008); „Očaj od nane“ (2016); – romane i novele: „Kinesko pismo“ (1985), „Fama o biciklistima“ (1987), „Na Gralovom tragu“ (1990), „Napuklo ogledalo“ (1986), „Mongolski bedeker“ (1992, Nolitova nagrada), „De Bello Civili“ (1993), „Looney Tunes“ (1997), „Sveta mast“ (1998), „Ukleta zemlja“ (1995), „Kratkodnevica“ (2000), „Džon B. Malkovič“ (2001), „Srce zemlje“ (2003), „Fantomski bol“ (2005), „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), „Dnevnik Marte Koen“ (2008), „Fundamentalizam debiliteta“ (2009), „Tajna istorija Bajine Bašte“ (2010), „Početak bune protiv dahija“ (2010), „Mein Kampf“ (2011), „Dugovečnost“ (2012), „Gnusoba“ (2013), „Anđeo atentata“ (2015) i „Andrićeva lestvica užasa“ (2016); – drame: „Bumerang“, „Oksimoron“ (2001) i „Nova Stradija“ (2009); – knjige eseja: „Na ivici“ (1987), „Tamna strana Meseca“ (1992), „Drvo istorije“ (1995), „Virtuelna kabala“ (1996), „Vučji brlog“ (1998), „Pušači crvenog bana“ (2017), „Atlas pseudomitogije“ (2019); – prepisku: sa Miljenkom Jergovićem „Tušta i tma“ (2014) i „Drugi krug“ (2015). Dvostruki je dobitnik je Ninove nagrade za romane „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i „Kontraendorfin“; nagrade „Isidora Sekulić“ i nagrade Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović“ za roman „Anđeo atentata“ i prvi je dobitnik stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva.

Autori: Erik Sass, Steve Wiegand Povez: broširan Br. strana: 402 Format: 13,5x20 Većina ljudi smatra da je 99% `istorije`, barem u onom obliku u kome se izučava u školi, zamorno i dosadno. Žao nam je zbog toga, ali sada je nemoguće izmeniti ono što se dešavalo u našoj mladosti. Ova knjiga, međutim, i sama kreira istoriju - ona čini istoriju zanimljivom. Zašto? Zato što to polazi za rukom i Holivudu, čiji istorijski spektakli drže gledaoce prikovane za sedišta. Proverite, zašto je izdavač HarperCollins odbio prvu verziju knjige od 500.000 stranica, sa obrazloženjem da bi takva knjiga bila veoma teška za nošenje i korišćenje. Želite akciju? Imaćete je. Seks i nasilje? U neograničenim količinama. Masovne ubice - psihopate? Masovne ubice pokreću istoriju. Najlepše od svega je što takve pojave zaista i postoje u istoriji. O knjizi: Istorija je... (a) gomila gluposti (b) košmar iz kog želim da se probudim (c) zaražena lažima kao uličarka sifilisom Uparite: (1) Stiven Dedalus (Odiseja Džejmsa Džojsa) (2) Henri Ford (3) Artur Šopenhauer Ispostaviće se da odgovor ne mora biti glupav, košmaran ili zaražen. Najinteresantniji događaji naše prošlosti su, zahvaljujući Mentalnoj_higijeni, izdvojeni i prikazani u punom sjaju. Kombinacija manje poznatih priča i neverovatnih - ali istinitih - činjenica, upoznaće vas, uz smeh do suza, sa prvih 60 000 godina naše civilizacije. Imajte na umu - istina ne mora da bude dosadna. Uskoro naš prevod, od kog nećete moći da se odvojite. Kome je knjiga namenjena: Siromašnima: Siromašni su tamanili živinu, domaću i divlju, znači: patke, guske, čaplje, prepelice, pelikane i ždralove. Ribe je u Nilu bilo u izobilju, pa je verovatno predstavljala glavni izvor proteina u ishrani širokih narodnih masa. Osnova popularnih specijaliteta bili su grgeč, som i cipal. Za dezert su jeli voće - smokve, urme, nar, grožđe i lubenice. Ljubiteljima leda za viski i ostale namene: 10 000 g.p.n.e. Led na polovima počinje da se topi i podiže nivo mora za 30 m. Pripitomljivačima: Arheolozi tvrde da su ljudi pripitomili pšenicu pre, otprilike, jedanaest hiljada godina - mada se slobodno može reći da je pšenica pripitomila ljude. Kako god zvučalo, to ostaje pitanje zbog kog se evolucioni biolozi češkaju i gde ih ne svrbi. Onima koji veruju: Većina ranih religija bila je politeistička (višebožačka), što znači da bi sledbenici trebalo da pogode raspoloženje određenog boga ili boginje ne bi li im se dodvorili žrtvovanjem dragocenosti, životinja, pa i ljudi, ako zagusti. Previše pažnje jednom bogu budi ljubomoru ostalih, koje, takođe, valja pridobiti molitvom i žrtvom. Onima koji ne vole istoriju: Ako je nešto dosadno, onda to može da bude istorija. Ali, samo ako je ispričana dosadno. Ako je ispričana kao u ovoj knjizi, istorija će i lošim đacima postati veoma zanimljiva. Onima koji vole da sade i seju: Da bi se osigurali od `gladnih godina` poljoprivrednici su se u vreme blagostanja odricali dela prinosa, koji su čuvani za `ne daj bože`.

Артур Кларк: ДРУГА СТРАНА НЕБА Издавач: SIGNET BOOK (The New American Library of Canada), 1959.god. Меки повез, 158 страна, енглески језик, Очуваност приказана на фотографијама. ` Сер Артур Чарлс Кларк (енгл. Sir Arthur Charles Clarke; Мајнхед, 16. децембар 1917 — Коломбо, 19. март 2008) је био британски писац и проналазач. Уз Исака Асимова сматра се најпознатијим писцем научне фантастике, али за разлику од њега Кларк се чврсто држи науке и њених реалних домета и хипотеза. Главне теме његових романа и прича су истраживање космоса, мора и времена, место човека у васиони и последице људских контаката са ванземаљским интелигенцијама. Биографија Рођен је у Мајнхеду у Самерсету у Енглеској. После средње школе, пошто није имао пара да плати универзитетско образовање, запослио се као ревизор у једном министарству. Током Другог светског рата служио је у РАФ-у као специјалиста за радаре и учествовао је у изградњи првих система за рано узбуњивање и аутоматско навођење пилота са земље. Његова једина не-научно-фантастична књига Glide Path базирана је на том раду. После рата завршио је Краљевски Колеџ у Лондону и магистрирао математику и физику 1948. Оженио се Американком Мерилин Мејфилд у јуну 1953. али су се већ у децембру исте године развели. Како је сам касније рекао `То је био кључни доказ да ја нисам за брак. Али мислим да сваки човек то мора да проба барем једном у животу`. Његов највећи допринос науци је идеја да би геостационарни сателити могли да се користе као комуникациони релеји. У његову част, Међународна астрономска унија назвала је геостационарну орбиту (42.000 km) Кларковом орбитом. Године 1951 написао је кратку причу Стражар (енгл. The Sentinel) коју је послао на једно БиБиСи-јево такмичење. Прича је одбијена на том такмичењу и комисија ју је оценила веома лошом. Међутим, 1964. ће та прича постати главна инспирација за дело и филм које је написао заједно са Стенлијем Кјубриком - 2001: Одисеја у свемиру (премијерно приказан 1968). Иако се на корицама књиге не налази Кјубриково име а на шпици филма под редитељ не стоји и Кларково, сам Кларк је често говорио да би на књизи морало да стоји: `Написали Артур Кларк и Стенли Кјубрик“ а на филму „Режирали Стенли Кјубрик и Артур Кларк“. Од 1956. године живи у Коломбу у Шри Ланки. 1988. константовано је да болује од пост поли синдрома и од тада је везан за инвалидска колица. Британска краљица Елизабета II га је 1998. године прогласила витезом. Преминуо је 19. марта 2008. Погледи О религији Тема религиозности и духовности се појављује у многим списима Артура Кларка. Говорио је: „Сваки пут до знања је пут до Бога – или Стварности, која год реч вам је дража“. О себи је говорио да је „фасциниран концептом Бога“. Ј. Б. С. Халдане је, нешто пре своје смрти, нагласио Кларку у приватном писму да би Кларк требало да добије награду из теологије јер је тек један од неколицине који су написали нешто ново у том пољу, и у наставку је чак написао да би Кларк представљао претњу, да његови списи нису садржали више контрадикторних теолошких становишта. Када је ступио у британско Краљевско ратно ваздухопловство, Кларк је инсистирао да на (војним идентификацијским) плочицама ипак буде обележен као пантеиста, а не као што је уобичајено – Енглеска црква. У есеју „Кредо“ из 1991. је написао за себе да је логички позитивиста још од десете године. За шриланчанске новине „Острво“ је 2000. изјавио „Не верујем у Бога нити у загробни живот` и изјаснио се као атеиста. Био је почасни лауреат хуманиста на Међународној академији за хуманизам. Такође се изјашњавао као „крипто-будиста“, инсистирајући на томе да будизам није религија. У ранијем животу је показао мало интересовања за религију, нпр, неколико месеци након венчања је открио да му је супруга презвитеријанац. Чувена Кларкова реченица, која се често цитира је „Једна од највећих трагедија човечанства је што је религија киднаповала морал“. Такође су цитиране његове речи у вези са религијом 2004. у часопису „Популарна наука“ „Најзлокобнији и најупорнији од свих умних вируса. Треба да га се отарасимо што пре.` У тродневним „дијалозима о човеку и његовом свету“ са Аланом Вотсом је навео да је био пристрасан у борби против религије и да није могао да опрости религијама неспособност да временом спрече зверства и ратове. У осврту на дијалог, у ком је још јасније нагласио „човечанство“, у претпоследњој епизоди емисије „Мистериозни свет“ имена „Чудна небеса“, рекао је: „Понекад помислим да је универзум заправо машина направљена да непрестано изненађује астрономе“. При крају те исте епизоде, у последњем сегменту, у ком се говорило о Витлејемској звезди, Кларк је навео да је његова најомиљенија теорија да би то могао бити пулсар. С обзиром на то да су пулзари откривени у временском интервалу између писања кратке приче „Звезда“ 1995. и прављења „Мистериозног света“ 1980. и с обзиром на најновије откриће пулсара ПСР Б1913+16, Кларк је рекао „Како романтично, ако и сада можемо да чујемо умирући глас звезде који је најавио хришћанску еру.` Кларк је оставио писане инструкције за сахрану, које гласе: „Апсолутно ниједан религијски ритуал било које врсте који се односи на било коју религијску веру не сме да има везе са мојом сахраном“. О паранормалним феноменима Кларк је раније у својој каријери био опчињен паранормалним и навео је да је то била инспирација за његов роман „Крај детињства“. Цитирајући гомилу обећавајућих тврдњи о паранормалном које су касније оповргнуте, Кларк је описао како је његова ранија отвореност према паранормалном прерасла у „готово апсолутни скептицизам“ до његове биографије из 1992. године. Током интервјуа, и 1993. и 2004 – 2005, говорио је да не верује у реинкарнацију, јер не постоји механизам који би то омогућио, мада је често и наводио .`Увек парафразирам Џ. Б. С. Халдана: Универзум није само чуднији више него што замишљамо, чуднији је више него што можемо да замислимо.`. Назвао је идеју о реинкарнацији фасцинантном, али је преферирао коначност у постојању. Кларк је веома познат и по тв серијама које су се бавиле истраживањем паранормалних феномена –Артур Кларков мистериозни свет- (1980), -Артур Кларков мистериозни универзум- (1985) и -Артур Кларков свет чудесних моћи- (1994) – што је резултирало пародијом у једној од епизода серије `The Goodies`, у којој је Кларков шоу отказан након тврдње да Кларк - не постоји.`

Autor: Zvonko Karanović Žanrovi: Domaći pisci, Poezija Izdavač: Partizanska knjiga Godina izdanja: 2022. Broj stranica: 72 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Srebrni surfer je poezija otpora dominantnoj struji. Bije unapred već izgubljenu bitku s establišmentom, utoliko značajniju što je osuđena na propast, jer je namernim guranjem u zapećak zapravo jačaju, daju joj apsolutni legitimitet pred generacijama koje dolaze. Surfer se čita i prekucava, kopira i prepisuje, postaje ono čega se zapravo dominantna struja najviše i plaši – poezija podzemlja i vere u mogućnost drugačijeg, boljeg i savremenijeg poetskog izraza. Zvonko Karanović Rođen je 1959. u Nišu. Piše poeziju i prozu. Objavljivao je u svim najznačajnijim književnim časopisima stare i nove zemlje. Pesme su mu prevođene na engleski, francuski, nemački, španski, italijanski, grčki, poljski, ukrajinski, slovački, češki, albanski, bugarski, makedonski, slovenački i mađarski jezik. Živi u Beogradu. Knjige pesama Srebrni Surfer, SKC, Niš, 1991. Mama melanholija, Prosveta, Beograd, 1996. Extravaganza, Gradina, Niš, 1997. Tamna magistrala, Narodna knjiga, Beograd, 2001. Svlačenje, Povelja, Kraljevo, 2004. Blitzkrieg (rane pesme 1980 – 1985), LOM, Beograd, 2009. Mesečari na izletu, LOM, Beograd, 2012. Kavezi, LOM, Beograd, 2013. Zlatno doba, LOM, Beograd, 2015. Izabrane pesme Neonski psi – izabrane pesme, Home Books, Beograd, 2001. Box set – sabrane pesme, LOM, Beograd, 2009. Najbolje godine naših života – izabrane pesme 1991-2004, LOM, Beograd, 2014. Knjige pesama u inostranstvu Tamna magistrala – izabrane pesme, Fraktura, Zagreb, Hrvatska, 2008. Barabanы i strunы, magistralь i nočь – izabrane pesme, Piramida, Lavov, Ukrajina , 2011. Burn, baby, burn – izabrane pesme, Drava Verlag, Klagenfurt, Austrija, 2013. Pepelaška vo hromiran kovčeg – izabrane pesme, Blesok, Skopje, Makedonija, 2014. It Was Easy to Set the Snow On Fire: The Selected Poems, Phoneme Media, Los Angeles, USA, 2016. Najboljša leta najinih življenj – izabrane pesme, LUD Literatura, Ljubljana, Slovenija, 2017. Antologije – domaće Antologija niških pesnika (priredio Milentije Đorđević), Prosveta, Niš, 2003. Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam – antologija srpske urbane poezije (priredila Radmila Lazić), Samizdat B92, Beograd, 2009. Iz muzeja šumova – antologija srpske poezije 1988 – 2008 (priredio Nenad Milošević), VBZ, Beograd – Zagreb, 2009. Antologije – strane New European Poets , Graywolf Press (Wayne Miller, Kevin Prufer), Saint Paul, Minnesota, USA, 2008. Ulaznica · eintrittskarte, Panorama srpskog pesništva 21. veka, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert, (priredio Dragoslav Dedović), Drava Verlag, Austrija, 2011. Cat Painters – An Anthology of Conteporary Serbian Poetry (Edited and Introduced by Biljana B. Obradović and Dubravka Đurić), Dialogos Books, New Orleans, USA, 2016. Romani Više od nule, Zograf, Niš, 2004. Četiri zida i grad, Laguna, Beograd, 2006. Tri slike pobede, Laguna, Beograd, 2009. Prevodi Čotiri stіni і mіsto, FAKT, Kijev, Ukrajina, 2009. Tri kartini peremogi, Komora, Kijev, Ukrajina, 2016. Nagrade i priznanja Nagrada Laza Kostić za zbirku pesama Mesečari na izletu, 2013. Nagrada Biljana Jovanović za zbirku pesama Kavezi, 2014. Nagrada Kočićevo pero i Kočićeva knjiga za zbirku pesama Najbolje godine naših života, 2014. Nagrada Dušan Vasiljev za zbirku pesama Zlatno doba, 2016. Članstvo Srpsko književno društvo Srpski PEN centar MG64

Knjaževac Narodna knjiga, 2004. Odlično očuvana. Izuzetne ljudske figure uvek moraju da se prilagođavaju tesnim čizmama „duha vremena“. Oni su iznad ludila i normalnosti; iznad „dobra“ i „zla“. Oni su ti koji ukazuju da su „civilizacija“ i „kultura“ masne laži; da se „dobro“ i „zlo“, kako za Hegela i Nemce, tako i za Bantu crnce i njihovog poglavicu, na kraju krajeva neumitno sažima u rečenicu: Zlo je kada Hutsi nama kradu stoku i žene, dobro je kada mi Hutsima ukrademo žene i stoku. Za takve, mira nema ni posle smrti. Ničeanski brkovi u ovom Basarinom romanu postaju ne samo paradigma „volje za moć“ – od čije se harizme neće spasiti ni Josif Visarionovič Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... – već i ubedljiva parabola o patološkim strastima, o večnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopističkim konceptima svojih „usrećitelja“. Dok se lucidni umovi Evrope napajaju Ničeom, Sigmund Frojd savetuje Ataturka da čita Ničea ali da ne dozvoli da ga prevode u njegovoj zemlji, Rihard Vagner gradi svoju zadužbinu u Bajrojtu nipodaštavajući Ničeovo učenje, dok Niče na Kipru pokušava da napravi luft-balon. Posustala vera u horizontalna levo-desna određenja čoveka vodi ga ka viziji da se jedino uz pomoć tehnologije može „odlepiti“ od zemlje, jer se jedino luft-balon ne povinuje „zakonu jačega“. Ali, nažalost, zemlja je mnogo više od prostoproširene metafore tla, srce koje kuca duboko u unurašnjosti daleko je od poznanja dobra i zla. Totalitarizam nije mrtav, naprotiv, život je fikcija, proizvoljan raspored mistifikacija i onoga u šta ljudi žele da veruju. Takođe ni posveta Zoranu Ðinđiću sa početka knjige nije samo gest lepog građanskog pijeteta, već još jedna smernica između varljivih hridi forme i sadržine novijeg srpskog romana i društvene panorame koja ga je oblikovala. Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), romansijer, pripovedač i dramski pisac. Autor je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je mnogih srpskih i međunarodnih književnih nagrada. Bio je ambasador Srbije na Kipru 2001–2005. godine. Objavio je: – knjige priča: „Priče u nestajanju“ (1982), „Peking by Night“ (1985), „Izgubljen u samoposluzi“ (2008) i „Majmunoopisanije“ (2008); „Očaj od nane“ (2016); – romane i novele: „Kinesko pismo“ (1985), „Fama o biciklistima“ (1987), „Na Gralovom tragu“ (1990), „Napuklo ogledalo“ (1986), „Mongolski bedeker“ (1992, Nolitova nagrada), „De Bello Civili“ (1993), „Looney Tunes“ (1997), „Sveta mast“ (1998), „Ukleta zemlja“ (1995), „Kratkodnevica“ (2000), „Džon B. Malkovič“ (2001), „Srce zemlje“ (2003), „Fantomski bol“ (2005), „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), „Dnevnik Marte Koen“ (2008), „Fundamentalizam debiliteta“ (2009), „Tajna istorija Bajine Bašte“ (2010), „Početak bune protiv dahija“ (2010), „Mein Kampf“ (2011), „Dugovečnost“ (2012), „Gnusoba“ (2013), „Anđeo atentata“ (2015) i „Andrićeva lestvica užasa“ (2016); – drame: „Bumerang“, „Oksimoron“ (2001) i „Nova Stradija“ (2009); – knjige eseja: „Na ivici“ (1987), „Tamna strana Meseca“ (1992), „Drvo istorije“ (1995), „Virtuelna kabala“ (1996), „Vučji brlog“ (1998), „Pušači crvenog bana“ (2017), „Atlas pseudomitogije“ (2019); – prepisku: sa Miljenkom Jergovićem „Tušta i tma“ (2014) i „Drugi krug“ (2015). Dvostruki je dobitnik je Ninove nagrade za romane „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i „Kontraendorfin“; nagrade „Isidora Sekulić“ i nagrade Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović“ za roman „Anđeo atentata“ i prvi je dobitnik stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva.

Knjaževac! Dereta, 1997. Prvo izdanje, retko! Vicešampion Ninove nagrade 1997. Bibliotečki primerak, ali izuzetno očuvan, s tim što je sama štampa vrlo lošeg kvaliteta, tako da se lako razlistava, te treba jako pažljivo rukovati s knjigom. Književnici koji su postali književni likovi, književnost koja više nije druga strana stvarnosti već stvarnost po sebi! Da, bila su to teška vremena. Srbija bez romana. Romani bez Srbije. A poslednji čas da se to popravi. Jer, stizali su zloslutni glasi sa trulog zapada: kraj romana se bliži. To se moralo – mislio je Disident – sprečiti po svaku cenu. Prvi tom manično-paranoične istorije srpske književnosti – kao i naslovna luda melodija, oscilira u misterioznim ubistvima, ratu, sunovratu smisla... Pisci žive svoju književnost a „očevi nacije“ podgrevaju veru da se sve prvo dešava u književnosti, pre nego što se desi u stvarnosti. Krojeći granice nekih budućih imaginarnih zemalja, kao vlasnici i baštinici prošlosti, oni pokušavaju da izmene budućnost iako ona – a to znaju samo pravi posvećenici i pisac ove knjige – više ne postoji. I dok traje putovanje između fiktivnih gradova i stvarnih književnih dela, mrtvi ne žele da budu u svojoj smrti a živi beže iz života, romanom krstare u crnom mercedesu četiri obućara-mistika koji privode zabludele ovčice pravdi i istini Božjoj. Ako je jedna od osnovnih poetičkih osobenosti moderne književnosti da provocira ustaljen sistem vrednosti, onda ova knjiga unutar svoje manično-paranoične melodije dovodi u pitanje samo postojanje, locirajući „nedodirljive“ nacionalne mitove i njihove posvećenike u crnohumornu perspektivu bliske prošlosti ali i još uvek aktuelne stvarnosti. Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), romansijer, pripovedač i dramski pisac. Autor je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je mnogih srpskih i međunarodnih književnih nagrada. Bio je ambasador Srbije na Kipru 2001–2005. godine. Objavio je: – knjige priča: „Priče u nestajanju“ (1982), „Peking by Night“ (1985), „Izgubljen u samoposluzi“ (2008) i „Majmunoopisanije“ (2008); „Očaj od nane“ (2016); – romane i novele: „Kinesko pismo“ (1985), „Fama o biciklistima“ (1987), „Na Gralovom tragu“ (1990), „Napuklo ogledalo“ (1986), „Mongolski bedeker“ (1992, Nolitova nagrada), „De Bello Civili“ (1993), „Looney Tunes“ (1997), „Sveta mast“ (1998), „Ukleta zemlja“ (1995), „Kratkodnevica“ (2000), „Džon B. Malkovič“ (2001), „Srce zemlje“ (2003), „Fantomski bol“ (2005), „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), „Dnevnik Marte Koen“ (2008), „Fundamentalizam debiliteta“ (2009), „Tajna istorija Bajine Bašte“ (2010), „Početak bune protiv dahija“ (2010), „Mein Kampf“ (2011), „Dugovečnost“ (2012), „Gnusoba“ (2013), „Anđeo atentata“ (2015) i „Andrićeva lestvica užasa“ (2016); – drame: „Bumerang“, „Oksimoron“ (2001) i „Nova Stradija“ (2009); – knjige eseja: „Na ivici“ (1987), „Tamna strana Meseca“ (1992), „Drvo istorije“ (1995), „Virtuelna kabala“ (1996), „Vučji brlog“ (1998), „Pušači crvenog bana“ (2017), „Atlas pseudomitogije“ (2019); – prepisku: sa Miljenkom Jergovićem „Tušta i tma“ (2014) i „Drugi krug“ (2015). Laguna je, počev od 2009, objavila nova izdanja romana „Fama o biciklistima“, „Ukleta zemlja“, „Looney Tunes“, „Sveta mast“, „Napuklo ogledalo“, „Mongolski bedeker“ i „Srce zemlje“. Dvostruki je dobitnik je Ninove nagrade za romane „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i „Kontraendorfin“; nagrade „Isidora Sekulić“ i nagrade Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović“ za roman „Anđeo atentata“ i prvi je dobitnik stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „Prelep“ roman koji je inspirisao film sa Dejvidom Bouvijem u glavnoj ulozi, od finaliste Nebula nagrade (Njujork tajms). Čovek koji je pao na Zemlju priča priču o Tomasu Džeromu Njutnu, vanzemaljcu prerušenom u čoveka koji dolazi na Zemlju u misiji da spase svoj narod. Razorena nuklearnim ratom, njegova matična planeta, Antea, više nije pogodna za stanovanje. Njutn sleće u Kentaki i počinje da patentira tehnologiju Antheana — skupljajući bogatstvo koje mu je potrebno da napravi svemirski brod koji će na Zemlju dovesti poslednjih tri stotine preživelih od Anteana. Ali umesto pomoći koju traži, on pronalazi samo samouništenje, potonuće u alkoholizam i napuštanje svog svemirskog broda, u ovoj potresnoj priči o ljudskom stanju hvaljenog autora Ptice rugalice. David Bowie Volter Stoun Tevis (28. februar 1928 — 9. avgust 1984) je bio američki romanopisac i pisac kratkih priča. Njegove knjige poslužile su kao inspiracija za tri filma i televizijsku seriju. Rođen je u San Francisku, Kalifornija. Kao dete odrastao je u San Francisku, u blizini okeana i parka Golden Gate. Kada je imao deset godina, roditelji su ga stavili u kliniku na godinu dana dok su se vratili u Kentaki, gde su dobili zemljište u okrugu Medison. Sa jedanaest godina, Volter je sam putovao širom zemlje da bi se ponovo spojio sa svojom porodicom. Drugi svetski rat i Kentaki Pri kraju Drugog svetskog rata, sa sedamnaest godina, služio je na Pacifiku kao pomoćnik mornarice na USS Hamiltonu. Nakon što je otpušten, završio je srednju školu za modele 1945. godine i upisao se na Univerzitet u Kentakiju gde je diplomirao englesku književnost i studirao kod A. B. Gathrie Jr.-a, autora romana Veliko nebo. Dok je bio tamo, radio je u sali za bilijar i objavio priču o toj igrici za Gatrijev razred. Nakon diplomiranja, služio je kao pisac za odeljenje za autoput u Kentakiju i predavao časove nauke, engleskog i fizičkog vaspitanja u srednjim školama u predgrađu Kentakija (Science Hill, Havesville, Irvine i Carlisle). Kasnije je počeo da radi na Univerzitetu Severni Kentaki. Svojom prvom ženom Džejmi Grigs oženio se 1957. godine i zajedno su ostali dvadeset sedam godina. Trka Časopisi Tevis je napisao više od dvadesetak kratkih priča za različite časopise. „The Big Hustle“, njegovu priču o bazenu za Collier`s (5. avgust 1955), ilustrovao je Denver Gilen. Takođe je objavljivao kratke priče u The American Magazine, Bluebook, Cosmopolitan, Eskuire, Galaki Science Fiction, Plaiboi, Redbook i The Saturdai Evening Post. romane Nakon svog prvog romana, The Hustler (Harper & Rov, 1959), napisao je Čovek koji je pao na Zemlju, koji je 1963. objavio Gold Medal Books. Predavao je englesku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Ohajo (u Atini, Ohajo) od 1965. do 1978. godine, gde je dobio MFA. Dok je predavao na Univerzitetu u Ohaju, Tevis je primetio da književni nivo studenata alarmantno opada. Ovo zapažanje mu je dalo ideju za pticu rugalicu (1980, objavljenu na španskom od Editorial Impedimenta 2022), smeštenu u sumorni Njujork 25. veka. U predstavi, stanovništvo opada, niko ne zna da čita, a roboti vladaju dezorijentisanim ljudima. Pošto je natalitet veoma nizak, kraj vrste se predstavlja kao mogućnost. Tevis je 1980. nominovan za nagradu Nebula u kategoriji najboljeg romana za pticu rugalicu. Tokom jednog od svojih poslednjih televizijskih intervjua, otkrio je da je PBS jednom planirao da napravi produkciju Ptice rugalice kao nastavak njegovog filma The Lathe of Heaven iz 1979. godine.,,

Рођен је као син дипломата у Бразилу. Убрзо након капитулације Француске прешао је у Уједињено Краљевство. Примљен је у пилотску школу у Кранвелу, а 1942. у 61. оперативно-тренажну јединицу у Рендалу, да би 21. јануара 1943. у чину наредника био распоређен у 341. ескадрилу (Алзас) Слободне Француске. Под командом Ренеа Мушота ескадрила је тада била у Шкотској, али је ускоро била пребачена за Бигин Хил, да би извршавала задатке летећи на ловцима Супермарин Спитфајер IX. Клостерман је стекао корисна искуства на својим првим летовима изнад Француске у пролеће 1943. и тада је први пут известио о ваздушној победи, 17. јуна, када је погодио и оштетио немачки Месершмит Бф-109. Потом, на дан 27. јула, његов ловачки пук је пратио америчке дневне бомбардере типа Мартин Мародер у нападу на Триквил. Када су бомбардери окренули за повратак кући после извршеног напада, непријатељски авиони су се појавили приближавајући се са југоистока. Пилоти 341. ескадриле окренули су улево да пођу у пењање, „ка сунцу“ но одмах затим морали су да прискоче у помоћ 485. ескадрили јер је она нападнута. Почело је прегањање по небу и борба на висини од 6 400 m са Мушотом на челу, који је повео своје пилоте против 14 немачких ловаца Фоке Вулф Fw-190. Капетан Л. Ц. Мартел и његов пратилац Клостерман оборили су сваки по два Фоке Вулфа. Тачно месец дана касније, 341. ескадрила је пратила америчке бомбардере летеће тврђаве Б-17 у напад на бродоградилишта у Сен Омеру. Током борби Спитфајери су се распршили, а Клостермана је напало осам немачких Фоке Вулфова. Успео је да једнога обори, а потом да умакне својим гониоцима. Али се Мушот није вратио са те акције. Клостерманова последња ваздушна победа у 341. ескадрили, био је Месершмит Бф-109 којег је оборио 26. октобра. При нападима на циљеве на земљи, он је уништио два железничка воза и пет камиона, а и касније се посебно истакао у нападима на сличне циљеве. Након рата, Клостерман је радио као инжењер, учествујући у оснивању Ремс-Авијејшена, радећи као представник Цесне и за Рено. Клостерман је имао успешну политичку каријеру, служећи осам мандата као посланик у Француској народној скупштини између 1946. и 1969. Такође се кратко активирао у француском ратном ваздухопловству 1956-57. током Алжирског рата. Током Фолкландског рата између Аргентине и Уједињеног Краљевства, Клостерман је наводно честитао аргентинским пилотима на њиховој храбрости. Као резултат ове „издаје“ РАФ-а, Клостерман је привукао много антипатије од стране Уједињеног Краљевства. Такође је привукао пажњу на себе због противљењу Заливском рату. `Велики циркус` је једна од великих књига које су проистекле из рата од 1939–45. године. Вилијем Фокнер Као борбеном пилоту и младом командиру са рекордом од 420 оперативна лета, прво у славној ескадрили Слободне Француске у Великој Британији названој „Алзас,” затим у јединицама РАФ, Пјеру Клостерману нема равног. Сер Џон Слесор, носилац највиших британских војних одликовања, главни командант РАФ ``Пјер Клостерман је ратни пилот чије ће акције у борбама увек служити као пример другима. Прикључивши се ескадрили Темпестс у склопу РАФ, изводио је летове са изузетном смелошћу и дао кључни допринос великој слави француских борбених ескадрила. Завршио је своју изванредну каријеру са само 24 године, са укупним збиром од 600 сати борбених летова и 33 оборена непријатељска авиона, што му даје титулу најбољег француског борбеног пилота.`` Шарл де Гол

Autor: Pjer Klosterman Broj strana: 313 Pismo: ćirilica Povez: broširan Format: 21 cm Rođen je kao sin diplomata u Brazilu. Ubrzo nakon kapitulacije Francuske prešao je u Ujedinjeno Kraljevstvo. Primljen je u pilotsku školu u Kranvelu, a 1942. u 61. operativno-trenažnu jedinicu u Rendalu, da bi 21. januara 1943. u činu narednika bio raspoređen u 341. eskadrilu (Alzas) Slobodne Francuske. Pod komandom Renea Mušota eskadrila je tada bila u Škotskoj, ali je uskoro bila prebačena za Bigin Hil, da bi izvršavala zadatke leteći na lovcima Supermarin Spitfajer IX. Klosterman je stekao korisna iskustva na svojim prvim letovima iznad Francuske u proleće 1943. i tada je prvi put izvestio o vazdušnoj pobedi, 17. juna, kada je pogodio i oštetio nemački Meseršmit Bf-109. Potom, na dan 27. jula, njegov lovački puk je pratio američke dnevne bombardere tipa Martin Maroder u napadu na Trikvil. Kada su bombarderi okrenuli za povratak kući posle izvršenog napada, neprijateljski avioni su se pojavili približavajući se sa jugoistoka. Piloti 341. eskadrile okrenuli su ulevo da pođu u penjanje, „ka suncu“ no odmah zatim morali su da priskoče u pomoć 485. eskadrili jer je ona napadnuta. Počelo je preganjanje po nebu i borba na visini od 6 400 m sa Mušotom na čelu, koji je poveo svoje pilote protiv 14 nemačkih lovaca Foke Vulf Fw-190. Kapetan L. C. Martel i njegov pratilac Klosterman oborili su svaki po dva Foke Vulfa. Tačno mesec dana kasnije, 341. eskadrila je pratila američke bombardere leteće tvrđave B-17 u napad na brodogradilišta u Sen Omeru. Tokom borbi Spitfajeri su se raspršili, a Klostermana je napalo osam nemačkih Foke Vulfova. Uspeo je da jednoga obori, a potom da umakne svojim goniocima. Ali se Mušot nije vratio sa te akcije. Klostermanova poslednja vazdušna pobeda u 341. eskadrili, bio je Meseršmit Bf-109 kojeg je oborio 26. oktobra. Pri napadima na ciljeve na zemlji, on je uništio dva železnička voza i pet kamiona, a i kasnije se posebno istakao u napadima na slične ciljeve. Nakon rata, Klosterman je radio kao inženjer, učestvujući u osnivanju Rems-Avijejšena, radeći kao predstavnik Cesne i za Reno. Klosterman je imao uspešnu političku karijeru, služeći osam mandata kao poslanik u Francuskoj narodnoj skupštini između 1946. i 1969. Takođe se kratko aktivirao u francuskom ratnom vazduhoplovstvu 1956-57. tokom Alžirskog rata. Tokom Folklandskog rata između Argentine i Ujedinjenog Kraljevstva, Klosterman je navodno čestitao argentinskim pilotima na njihovoj hrabrosti. Kao rezultat ove „izdaje“ RAF-a, Klosterman je privukao mnogo antipatije od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Takođe je privukao pažnju na sebe zbog protivljenju Zalivskom ratu. `Veliki cirkus` je jedna od velikih knjiga koje su proistekle iz rata od 1939–45. godine. - Vilijem Fokner. Kao borbenom pilotu i mladom komandiru sa rekordom od 420 operativna leta, prvo u slavnoj eskadrili Slobodne Francuske u Velikoj Britaniji nazvanoj „Alzas,” zatim u jedinicama RAF, Pjeru Klostermanu nema ravnog. - Ser Džon Slesor, nosilac najviših britanskih vojnih odlikovanja, glavni komandant RAF. Pjer Klosterman je ratni pilot čije će akcije u borbama uvek služiti kao primer drugima. Priključivši se eskadrili Tempests u sklopu RAF, izvodio je letove sa izuzetnom smelošću i dao ključni doprinos velikoj slavi francuskih borbenih eskadrila. Završio je svoju izvanrednu karijeru sa samo 24 godine, sa ukupnim zbirom od 600 sati borbenih letova i 33 oborena neprijateljska aviona, što mu daje titulu najboljeg francuskog borbenog pilota. - Šarl de Gol

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posle knjiga `Nuspojave` i `Sad smo kvit` Vudi Alen je stekao status jednog od najvećih živih svetskih satiričara i humorista. Hejvud „Vudi” Alen (engl. Heywood `Woody` Allen), rođen kao Alan Stjuart Konigsberg (engl. Allan Stewart Konigsberg; Njujork, 1. decembar 1935),[1] američki je režiser, pisac i glumac.[2] Jedan je od uticajnijih i cenjenijih ljudi u svetu filma.[3] Takođe je počeo da piše materijal za televiziju, objavio je nekoliko knjiga sa kratkim pričama i pisao humoristične komade za The New Yorker. Biografija Rođen je u jevrejskoj porodici.[4] Početkom šezdesetih nastupao je kao stend-ap komičar u Grinvič Vilidžu zajedno sa Lenijem Brusom, Elejn Mej, Majk Nikolsom i Džoun Rivers. Tamo je razvio monološki stil (umesto tradicionalnih šala), i ličnost nesigurnog, intelektualnog, uznemirenog kolebljivca, za koju on tvrdi da se prilično razlikuje od njegove stvarne ličnosti.[5] On je objavio tri komediografska albuma tokom sredine i kasnih 1960-ih, čak je i nominovan za nagradu Gremi za svoj komični album iz 1964. pod nazivom Vudi Alen.[6] Godine 2004, Komedi sentral je rangirao Alena na četvrto mesto liste 100 najvećih stend-ap komičara,[7][8] dok je jedna anketa sprovedena u Velikoj Britaniji Alena rangirala na treće mesto među najvećim komičarima.[9] Sredinom 1960-ih, Alen je pisao i režirao filmove, prvo se specijalizujući za slapstik komedije kao što su Nemoj da piješ vodu (1966)[2], Uzmi pare i beži (1969), Banane (1971)[2], Spavač (1973)[2], i Život i smrt (1975), pre nego što je prešao na dramski materijal pod uticajem evropske umetničke kinematografije tokom kasnih 1970-ih sa Unutrašnjost (1978), Menhetn (1979) i Memorije zvezdanog praha (1980), i naizmenično se bavi komedija i dramom do danas. Alen se često identifikuje kao deo novog holivudskog talasa filmskih stvaralaca od sredine 1960-ih do kasnih 1970-ih, kao što su Piter Bogdanovič, Martin Skorseze, Robert Altman i Sidni Lumet.[10] On često glumi u svojim filmovima, obično ličnosti koje je razvio kao stand-up. Njegov film Eni Hol (1977)[2], romantična komedija u kojoj su učestvovali Alen i njegova česta saradnica Dajana Kiton, osvojio je četiri nagrade Oskar, uključujući najbolji film, najbolju režiju, najbolji originalni scenario i najbolju glumicu za Kiton. Kritičari su njegovo delo iz 1980-ih nazvali njegovim najrazvijenijim periodom. Njegovi filmovi uključuju Zeling (1983), Brodvej Dani Rouz (1984), Ljubičasta ruža Kaira (1985), Hana i njene sestre (1986),[2] Radio dani (1987), Druga žena (1988), i Zločini i prekršaji (1989).[2] Mnogi od njegovih filmova 21. veka, uključujući Meč poen (2005), Ljubav u Barseloni (2008) i Ponoć u Parizu (2011), smešteni su u Evropu. Nesrećna Džasmin (2013) i Kafe društvo (2016) smešteni su u Njujorku i San Francisku. Kritičar Rodžer Ibert opisao je Alena kao „bogatstvo kinematografije“.[11] Alen je dobio mnoga priznanja i počasti. On je dobio najviše nominacija za Oskara za najbolji originalni scenario, sa 16. Dobitnik je četiri nagrade Oskar, jedne za najbolju režiju i tri za najbolji originalni scenario. Takođe je dobio devet filmskih nagrada Britanske akademije. Britanska akademija za filmsku i televizijsku umetnost je Alen dodelio BAFTA nagradu 1997. godine. U 2014. godini dobio je nagradu Nagradu Sesil B. Demil za životno delo i nominaciju za Toni nagradu za najbolju knjigu mjuzikla za Meci nad Brodvejom.[12] Američki ceh pisaca imenovao je njegov scenario za Eni Hol prvim na listi „101 najsmešnijih scenarija“.[13] U 2011. godini PBS je prikazivao filmsku biografiju Vudi Alen: Dokumentarni film o svojoj seriji Američki majstori.

Чингиз Ајтматов: ГУБИЛИШТЕ Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1987.год. Тврди повез, заштитни омот, 322 стране, латиница. Очувано као на фотографијама (рекао бих- одлично) `Сећање: Чингиз Ајтматов (1928–2008) Наравно да сам читао Стендала и Балзака, Достојевског, Толстоја и Шолохова, Бекета, Зилахија, Томаса Мана и Хесеа, Нагиба Махфуза, Сингера, Кетрин Ен Портер, Маркеса, Гомбровича, Крлежу, Андрића и Црњанског. Али, кад год ме ђаци, којима већ дуго говорим своје стихове, питају који ми је најдражи писац, одговарам: Чингиз Ајтматов. Неизоставно следи њихово питање: ко је тај? Кажем им да је то приповедач из далеке Киргизије, да је написао прелепе приче и романе, па им набројим неке: „Први учитељ”, „Џамиља”, „Тополице моја у црвеној марами”, „Збогом, Гуљсари”, „Пегави пас”... Кажем им да је био кандидат за Нобелову награду, али им не кажем да му је измакла (по мом суду), јер је писао на киргиском и руском и није био комунистички дисидент. Био је песник за нас егзотичног краја, песник традиције и душе свога народа. Упутим их на и Ајтматовљеве књиге код нас преведене. До нас су, колико ми је познато, прве приче Чингиза Ајтматова доспеле у књижици „Џамиљина љубав” (четири приче) у издању београдске „Културе”, 1964. године. Следе, потом, три приповетке у збирци „Камиље око” („Прогрес”), кратак роман о колхозном коњу „Збогом, Гуљсари” („Рад”, 1969), романи „И дуже од века траје дан” („Просвета”, 1981) и „Губилиште” („Дечје новине”, 1987). Пет година пре романа „И дуже од века траје дан”, београдски „Вук Караџић” и московски „Прогрес” су, заједнички, на српском објавили десетак томова совјетских писаца – један је припао Ајтматову „Приче степе и планине”, у њему су уметничка снага и поетика овога писца понајбоље представљене. Ајтматов је, попут И. Б. Сингера, веровао да се тематским везивањем за обичаје, легенде и судбину свога маленог народа, и пишући на матерњем језику, може створити универзално дело. „Само реч матерњег језика, коју смо савладали у детињству, може испунити душу поезијом рођеном у искуству народа, пробудити у човеку прве изворе националног поноса, донети естетско уживање многомерношћу и многозначајношћу језика предака”, записао је Ајтматов у својим „Белешкама о себи”. Пишући тако, његове приче и новеле су преведене на многе језике, а киргиској књижевности и писцу избориле међународни углед. Није ли Арагон, преводећи 1959. године „Џамиљу” на француски, изјавио да је реч о најлепшој љубавној причи на свету! Инспирација Ајтматовљевом перу су, поједностављено речено, промене после Другог светског рата, у аулу (селу) Киргистана. Но, реч је о слојевитој прози чије каријатиде чини „народно памћење”, снажно развијено у његовом национу, које се протеже далеко у густине прошлости, све до „Епа о Манасу”, вероватно најдужег на свету, са око 400.000 стихова. Огромна је његова љубав за земљаке – његово дело је химна тим малим, непознатим људима, том свету вековима затомљеном изван светских збивања. И не само за Џамиљу и Сеита из поменуте приповетке, Једигеја из романа „И дуже од века траје дан”, Султанмурата из „Раних ждралова”, богослова Авдија Калистратова из „Губилишта”, не само за људе – пишчева љубав се прелила и на коње Гуљсарија, Чабдара и Чонторуа, камилу-мужјака Каранара, достојног потомка митске беле Акмаје коју је јахала легендарна Најман-Ана, на вучји пар Акбару и Ташчајнара. Поента је у судбинској повезаности људи и животиња у степама и планинама Киргизије или било у којем пределу на планети где се мало одмакло од искона, од прве странице Књиге Постања. Ајтматов је знао да бди над исконски чистим амбијентом и „од свију на свету скрајнутој леденој тишини” до које, каснећи али сигурно, стижу зла модерне цивилизације. Чингиз Ајтматов је изузетан представник онога што у књижевној теорији називамо магични реализам. Поводом свог 90. рођендана, Виктор Шкловски је рекао у „Литературној газети” да „треба писати тако да би се читало полако, да бисмо се чудили и заустављали”. Приповетке и романи Чингиза Ајтматова су управо тако написани.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pesma o Sidu (šp. Cantar de mio Cid) prvo je u celosti sačuvano delo španske književnosti i smatra se da je nastalo oko 1140. godine. Ima veliki značaj ne samo za špansku, već i za srednjovekovnu evropsku književnost. Reč je o epskoj pesmi koja je temeljena na životu narodnog junaka po imenu Rodrigo Dijaz od Vivara (Rodrigo Díaz de Vivar), takođe poznatom kao Sid Osvajač (El Cid Campeador). On je bio kastiljanski ratnik i junak koji je aktivno učestvovao u Rekonkisti Iberijskog poluostrva u službi kastiljanskih kraljeva, ali i nezavisno. Sačuvan je jedan rukopis iz 1307. godine, zapisan skoro dva veka nakon nastanka. Ovaj rukopis se obično naziva bivarski ili vivarski, prema imenu mesta Vivara (ranije: Bivar) u čijem se opštinskom arhivu čuvao još u XVI veku. Danas se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Madridu. Poznato je ime zapisivača ove pesme, za koga se samo zna da je bio svešteno lice. Smatra se da ju je zapisao po nečijem diktatu. Ep se sastoji od preko 3700 stihova na 147 strana, s tim da prvih nekoliko nedostaje. [1] Struktura dela i metrika Pesmu o Sidu čine tri dela. Ta tri pevanja su prilično jasno razgraničena. Sastoji se od više od 3700 stihova, u kojima je broj stihova veoma neujednačen i kreće se od 9 do 22. Svaki stih podeljen je na polustihove, a mesto cezure je neujednačeno, pa tako sthove odlikuje i velika raznovrstnost u metričkom sklopu: 7+7, 6+7, 7+8, 6+8, 8+7, 5+7, 8+8, 5+8 itd. Ramon Menendes Pidal, do danas najveći poznavalac Pesme o Sidu, otkrio je 52 vrste stihova u ovom spevu, a došao je do zaključka da su najbrojniji polustihovi od 7 slogova. Pesmu o Sidu odlikuje i asonantska rima, to jest podudaranje krajnjih naglašenih vokala manjeg ili većeg broja stihova. Stihovi nisu objedinjeni u strofe, već u grupe koje se nazivaju tiradas, a broj stihova u okviru njih varira od tri do sto. Menendes Pidal smatra da je pesma nastala oko 1140. godine, ali je prvi put zabeležena tek 1307. Zabeležio ju je Per Abat, za koga se jedino zna da je bio svešteno lice. Smatra se da je spev zapisao tako što mu je neki huglar diktirao pesmu ili mu dao neki raniji tekst. Na rukopisu su vršene izvesne ispravke, od kojih neke potiču od samog zapisivača, a druge su došle kasnije. Pesma je sačuvana samo u jednom rukopisu koji se naziva bivarski ili vivarski, u čijem se opštinskom arhivu čuvao još u XVI veku. U narednim vekovima promenio je više vlasnika, sve dok 1960. nije postao svojina Nacionalne biblioteke u Madridu. Rukopis se sastoji od 74 lista, odnosno 147 strana, a ima 3730 stihova. Pored početnog lista nedostaju mu još dva, jedan koji bi stajao između sadašnjeg 47/48. lista, odnosno između 2337/38. stiha, a drugi između 69/70. lista, odnosno između 3507/8. stiha. Sadržinu delova koji nedostaju saznajemo zahvaljujući Menendesu Pidalu, koji je praznine popunio odgovarajućim delovima iz Hronike dvadeset kraljeva (Crónica de veinte reyes), u koju je bila uneta druga verzija poeme, pretočena u prozu tokom XIV veka i ispunjava poglavlje o vladavini Alfonsa VI. [1][3] Izdanja Spev je prvi put objavljen 1779. godine. Objavio ga je Tomas Antonio Sanćez u okviru knjige Colección de poesías castellanas anteriores al siglo XV. U toku XVIII i XIX veka spev je bio objavljivan više puta. Menendes Pidal je dugo i isrpno proučavao ovaj rukopis i savremeni hispanisti najčešće koriste njegovo izdanje Pesme o Sidu. Postoje dva srpska izdanja ovog dela. Najstarije, iz 1977. godine, preveo je Vlado Drašković u sardanji sa izdavačkom kućom „Filip Višnjić“ u Beogradu. Drugo, iz 1991. godine, izdala je izdavačka kuća „Bagdal“ iz Kruševca, a preveo ga je Ljubomir B. Ristanović....

Ova knjiga se nalazi u Knjaževcu, te lično preuzimanje u Beogradu nije moguće odmah, nego nekoliko dana kasnije!!! LOM, 2018. Verovatno najbolja Bardova knjiga. Deseta pesnička knjiga Zvonka Karanovića Iza zapaljene šume nalikuje šetnji kroz sobu s ogledalima gde se multiplikovani identiteti sele iz zamenice u zamenicu, iz pola u pol, iz statusa u status. U tom kodiranom kosmopolitskom luna-parku, s objektima za melahnholiju i odmaranje, vožnju ili egzibicionističke šetnje pod okriljem meseca, Karanović nam u trideset slika, situacija, mini-filmova govori o ljubavi, pripadanju, magiji poezije, dužnosti pesnika. Zvonko Karanović (Niš, 1959) srpski je književnik. Radio je kao novinar, urednik, voditelj na radiju, di džej, organizator koncerata, 13 godina bio je vlasnik muzičke prodavnice. Biografija Počeo je da piše poeziju pod uticajem bit književnosti, filma i pop kulture. U svojim kasnijim knjigama eksperimentisao je s nadrealizmom i formom pesme u prozi. Dobitnik je nekoliko srpskih nagrada za poeziju, kao i nekoliko međunarodnih književnih stipedija, između ostalih i one koju dodeljuje „Hajnrih Bel Fondacija“, Keln, Nemačka, 2011. Objavljivao je u svim najznačajnijim književnim časopisima stare i nove zemlje, kao i u mnogim časopisima u inostranstvu. Pesme su mu prevedene na šesnaest jezika. Napisao je trilogiju Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004), Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009), čija radnja je smeštena u period april 1998 – 5. oktobar 2000. Trilogija prati životne priče trojice urbanih momaka koji, boreći se za svoj pogled na svet, pokušavaju da žive „po svome“ u zemlji ophrvanoj ratom i ekonomskim teškoćama. Ona je posveta izgubljenoj generaciji koja se devedesetih ili iselila iz Srbije, ili stradala u najnovijim balkanskim sukobima, ili postala društveno marginalizovana zahvaljujući svom kosmopolitizmu. Sva tri romana bila su veoma zapažena u srpskoj književnoj javnosti. Više od nule je doživeo tri izdanja, dok su romani Četiri zida i grad i Tri slike pobede bili u najužoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Karanović je član Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu. Osnivač je i glavni urednik PPM Enklave. Nagrade i priznanja Nagrada Laza Kostić za zbirku pesama Mesečari na izletu, 2013. Nagrada Biljana Jovanović za zbirku pesama Kavezi, 2014. Nagrada Kočićevo pero i Kočićeva knjiga za zbirku pesama Najbolje godine naših života, 2014. Nagrada Dušan Vasiljev za zbirku pesama Zlatno doba, 2016. Nagrada Ramonda Serbica za celokupno delo i doprinos srpskoj književnosti, 2018. Dela Knjige pesama Blitzkrieg (samizdat, 1990) Srebrni surfer (SKC, Niš, 1991) Mama melanholija (Prosveta, Beograd, 1996) Extravaganza (Gradina, Niš, 1997) Tamna magistrala (Narodna knjiga, Beograd, 2001) Svlačenje (Povelja, Kraljevo, 2004) Mesečari na izletu - pesme u prozi (Lom, Beograd, 2012) Kavezi (Lom, Beograd, 2013) Zlatno doba (Lom, Beograd, 2015) Iza zapaljene šume (Lom, Beograd, 2018) Izabrane pesme Neonski psi - izabrane pesme (Home Books, Beograd, 2001) Box set - sabrane pesme (Lom, Beograd, 2009) Najbolje godine naših života - izabrane pesme (Lom, Beograd, 2014) Knjige pesama u inostranstvu Tamna magistrala - izabrane pesme (Fraktura, Zagreb, Hrvatska, 2008) Barabanы i strunы, magistralь i nočь - izabrane pesme (Piramida, Lavov, Ukrajina, 2011. Burn, baby, burn - izabrane pesme (Drava Verlag, Klagenfurt, Austrija, 2013) Pepelaška vo hromiran kovčeg - izabrane pesme (Blesok, Skopje, Makedonija, 2014) It Was Easy to Set the Snow On Fire: The Selected Poems (Phoneme Media, Los Angeles, USA, 2016) Najboljša leta najinih življenj - izabrane pesme (LUD Literatura, Ljubljana, Slovenija, 2017) Antologije – domaće Antologija niških pesnika (priredio Milentije Đorđević), Prosveta, Niš, 2003. Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam – antologija srpske urbane poezije (priredila Radmila Lazić), Samizdat B92, Beograd, 2009. Iz muzeja šumova – antologija srpske poezije 1988 – 2008 (priredio Nenad Milošević), VBZ, Beograd – Zagreb, 2009. Antologije – strane New European Poets , Graywolf Press (Wayne Miller, Kevin Prufer), Saint Paul, Minnesota, USA, 2008. Ulaznica · eintrittskarte, Panorama srpskog pesništva 21. veka, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert, (priredio Dragoslav Dedović), Drava Verlag, Austrija, 2011. Cat Painters – An Anthology of Conteporary Serbian Poetry (Edited and Introduced by Biljana B. Obradović and Dubravka Đurić), Dialogos Books, New Orleans, USA, 2016. Romani Više od nule (Zograf, Niš, 2004, 2005; Laguna, Beograd, 2006) Četiri zida i grad (Laguna, Beograd, 2006) Tri slike pobede (Laguna, Beograd, 2009) Prevodi romana Čotiri stіni і mіsto (FAKT, Kijev, Ukrajina, 2009) Tri kartini peremogi (Komora, Kijev, Ukrajina, 2016)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Mladena Leskovca! Istinit dogadjaj Epos u deset pesama sa slikama u tekstu Aleksandar Deroko Mladen Leskovac Stevan Sremac (Senta, 11/23. novembar 1855 — Sokobanja, 12/25. avgust 1906) jedan je od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca, akademik. Rođen je u Senti, u Bačkoj, 23. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, od oca Avrama krojača i majke Katarine,[1] gde je proveo rano detinjstvo, a delom i kod bake po majci u Pirotu. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, doveo ga je 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877 — 1878. godine. Bio je odlikovan Ordenom Sv. Save V i IV stepena i Ordenom Takovskog krsta IV stepena. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku[2] sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.[3] Pisac Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Ciganima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.[2] Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije.[4] Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka. Liberal Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Stevan Sremac je bio rasni realista, obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja pronicanja u suštinu pojava i događanja. Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar II Karađorđević (Beograd, 6. septembar 1923 — Denver, 3. novembar 1970) bio je treći i poslednji kralj Kraljevine Jugoslavije (1934—29. novembar 1945). Bio je prvi sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije. U vreme ubistva svog oca 1934. godine, Petar II je bio maloletan pa je kraljevska vlast preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio kralj Aleksandar I, na čelu sa knezom namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, a članovi su bili još Ivo Perović i Radenko Stanković. Posle vojnog puča protiv kneza Pavla i vlade Cvetković-Maček koji su doneli odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, Petar II je proglašen punoletnim. U zemlji je vladao samo 19 dana, pošto je 14. aprila na predlog predsednika vlade armijskog generala Dušana Simovića, odveden u izbeglištvo nakon invazije sila Osovine. Kralj Petar II je podržavao četnike pukovnika (potonjeg armijskog generala) Dragoljuba Mihailovića, a kada su se saveznici preorijentisali na partizanski pokret predvođen komunistima, kralj Petar II je pod pritiskom Britanaca pozvao svoje pristalice da stupe u partizane. Prema sporazumu Šubašić-Tito sa kraja 1944. godine, kralj je marta 1945. preneo svoja ovlašćenja na tročlano namesništvo. Kralj Petar II je zbačen odlukom nove komunističke Ustavotvorne skupštine FNRJ od 29. novembra 1945. Posle rata se naselio u SAD. Preminuo je 3. novembra 1970. u Denveru od ciroze jetre. Bio je sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertivilu, u saveznoj državi Ilinois, da bi 2013. njegovi ostaci bili preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu. Prvorođeni sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije, rođen je u Novom dvoru u Beogradu 6. septembra 1923. godine u dva časa i pedeset i pet minuta ujutru. Po kraljevoj želji, rođenje je prvo objavljeno zvonjenjem sa Kraljeve crkve na Oplencu. U Beogradu se za događaj saznalo između 4 i 5 sati istog jutra, po zvonjavi zvona sa crkava i 101-nim topovskim pucnjem sa tvrđave. Dobio je simbolično ime Stefan.[2] Na krštenju 21. oktobra dobio je ime Petar,[3] kum je bio britanski kralj Džordž V, čiji su izaslanici bili njegov sin Albert, vojvoda od Jorka (budući kralj Džordž VI) i vojvodina supruga Elizabet Bouz-Lajon.[4] Posle osnovnog obrazovanja koje je stekao na Dvoru, pohađao je Sandroid školu u Engleskoj - u London je prispeo 19. septembra 1934,[5] ali morao se vratiti posle atentata na svog oca - u Beograd je stigao 13. oktobra, dočekan od velikog broja građana. U vreme ubistva svog oca 1934. godine, Petar II je bio maloletan pa je kraljevska vlast preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio kralj Aleksandar I, na čelu sa knezom namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, a članovi su bili još Ivo Perović i Radenko Stanković. Mladi 15-godišnji prestolonaslednik Petar II na Triglavu, u blizini tromeđe Kraljevine Jugoslavije, Fašističke Italije i nacističke Nemačke, 12. avgusta 1939. godine, 20 dana kasnije Nemačka je napala Poljsku čime je zvanično započeo Drugi svetski rat. U Beogradu je potom imao privatne nastavnike, za časove fiskulture nastavnik je smatrao da kralj treba da ima drugove i pozivao je nekoliko njegovih vršnjaka u dvor, među kojima su bili budući lekari Branko Radulović i Ljubomir Kostić.[6][7] Politički život u Jugoslaviji za vreme kraljevog maloletstva Prvi koraci namesništva Posle atentata 1934. u trenutku projugoslovenskog raspoloženja Aca Stanojević i Anton Korošec su se dogovorili da Radikalnu stranku i Slovensku ljudsku stranku počnu stapati u jednu političku partiju. Istovremeno su se dogovorili da pozovu M. Spaha da i JMO uključi u tu novu partiju.[8] Standarta Petra II Knez Pavle je krajem decembra 1934. za predsednika vlade odredio Bogoljuba Jevtića. B. Jevtić je bio ministar koji se u trenutku smrti kralja Aleksandra našao pored njega i koji je postao poznat po izjavi da su poslednje kraljeve reči bile „čuvajte Jugoslaviju”. Jevtić je u januaru 1935. istakao da je njegov cilj čuvanje jedinstva Jugoslavije i „jugoslovenske nacije”. U maju 1935. vladina lista je ostvarila pobedu nad Udruženom opozicijom (SD koalicija, Demokratska stranka i JMO) koju je predvodio V. Maček. Opozicija nije htela da prizna poraz zbog pritisaka i nasilja koje je vlada koristila u toku izbora. Posle izbora nastavilo se sa nasiljima i sukobima. U Savskoj i Primorskoj banovini obračunavali su se hrvatski nacionalisti sa srpskim nacionalistima i četnicima...