Smehotvorci: pola veka radio humora, satire i zabave Godna : 1986 RAdio BEograd STranica : 246 Stanje : Ima posvetu autora na predlistu, korice sa slika, malo pohabane, unutrasnjost bez nekih mana, cista, dobra za citanje, retko u ponudi. ter

BRANISLAV ĆURČIĆ Jovanovići (Izbor tekstova emitovanih na I programu Radio Beograda u periodu 01.01.1981. do 15.09.1984.) Izdavač: Radio Beograd Štampa: Grafički Centar RTB - 1984. godina Tiraž: 2.000 primeraka Format: 14 x 20 cm, 156 stranica + korice Očuvanost: Korice plastificirani karton 4+ ka 5- Unutrašnjost 4+ ka 5-

Izdavač:SLUŽBENI GLASNIK Beograd Broj strana:327 Pismo: Latinica Povez: TVRD Format: 21,5 x 12,5 cm Godina izdanja: 2009 Odlično očuvana knjiga,kao nova,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! BILA JEDNOM JEDNA EMISIJA - INDEKSOVO RADIO POZORISTE Najpopularnije emisije indeksovog radio pozorista.

Knjiga je većeg formata- 30 cm x 20,5 cm, očuvana, sa malom posvetom na predlistu, prednja korica pri vrhu sa desne strane blago povijena. Nema fleka, nije iscrtana ni podvlačena. Sve strane čiste. Izdavač: Narodni univerzitet „Božidar Adžija“, 1997. godine povodom obeležavanja 50 godina postojanja i rada! 84 strane, meki povez, Pavle Paja Stanković počeo je da objavljuje karikature u trinaestoj godini, a zaposlio se sa osamnaest u `Borbi`. Objavljivao u mnogim dnevnim i nedeljnim novinama, a na Televiziji Beograd radio je karikature i ilustracije za mnogo zabavne emisije, za kvizove i za sportsku emisiji Indirekt. Poslednjih sedam godina živeo je u Boru, a radio je u borskoj i zaječarskoj Radio Televiziji gde je imao svoje autorske emisije, uglavnom sa evergrin muzikom. Priredio je više izložbi karikatura i ilustracija. Organizovao je u Boru, Negotinu, Kladovu i Zaječaru besplatne Škole crtanja. https://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/rts-2/3025442/trezor-karikaturista-i-novinar-paja-stankovic.html JEDNA ANEGDOTA: Kao mlad novinar, Minimaks je vodio noćni program, u kome mu je gost bio poznati karikaturista Paja Stanković. Pričali su o svemu i svačemu, pa Minimaksu padne napamet suluda ideja da im se javljaju slušaoci i opisuju sebe, a da će karikaturista, na osnovu toga, crtati. Još ih pozove da za pola sata dođu na portirnicu Radio Beograda i uzmu karikaturu. I, desi se ono što se do tada nikada nije desilo – slušaoci su se masovno javljali. Šta je, u stvari, lucidni Minimaks smislio? Kad slušalac dođe na portirnicu da preuzme karikaturu, prvo preda ličnu kartu, koju portir doturi Paji Stankoviću. Paja brzo nacrta karikaturu, doda portiru, a on je uruči zadovoljnom slušaocu. To je, valjda, bilo jedinstveno crtanje preko radija. https://konexnenad.wordpress.com/

Аутор - особа Ћосић, Југослав Žanetić, Voja, 1963- = Жанетић, Воја, 1963- Радуловић, Душан Ковачевић, Саша Д. Ђаковић, Бранко Бркић, Бранислав Наслов Podignimo uvis čela / [samostalno autorsko izdanje Jugoslava Ćosića... et al. ; priređivač i odgovorni urednik Branislav Brkić] Врста грађе хумор, сатира, пародија Језик српски Година 1986 Издање 1. izd. Издавање и производња Beograd : Radio pozorište Index 202, 1986 (Beograd : PTT) Физички опис 238 str. ; 17 cm. УДК 821.163.41-22 Линк DCOBISS Насл.корица Формат(и): image/jpeg

SVJETLO KOJE NE VIDIMO Autor: Anthony Doerr Pismo: ijekavica Izdavač: Šahinpašić, Sarajevo Povez: mek Broj strana: 463. Dobitnik Pulicerove nagrade za književnost 2015. Dobitnik Andrew Carnegie Medal for Excellence in Fiction 2015. Najuži izbor za National Book Award 2014. Bestseler New York Timesa. Kada je Mari Lora u šestoj godini oslepela, otac je za nju izgradio maketu kvarta u kojem žive u Parizu ne bi li dodirom zapamtila raspored ulica u komšiluku i tako naučila samostalno da dolazi do Nacionalnog muzeja. To je čarobno mesto u kojem radi njen otac. Bezbrižne godine prolaze i, kada nemačka vojska okupira Pariz, Mari Lora i njen otac beže iz grada noseći sa sobom možda i najvredniju dragocenost muzeja. Istovremeno u jednom drugačijem svetu, u Nemačkoj, odrasta siroče Verner. Jednog dana pronalazi stari radio-aparat koji će ga potpuno očarati. Ubrzo postaje vešt majstor za popravku radija i taj talenat ga vodi među Hitlerovu omladinu. Mladi radio-operater prolazi kroz evropska ratišta od Rusije do srca Francuske poražen svešću da iz dana u dan gubi svoju ljudskost. Onog dana kad bude sreo slepu devojku, Verner, zaljubljenik u tehniku, shvatiće da su njih dvoje tačkice ljudske svesti koje se opiru kolektivnom strahu i zlu i da još uvek postoji mogućnost izbora nekog plemenitijeg sveta. „Otvoriti ovu knjigu znači otvoriti vrata čovečnosti. Njene rečenice trepere, njeni pasusi su blistaju jasnom, iskričavom lepotom.“ Washington Independent Review of Books „Ako se uspeh knjige može meriti njenom sposobnošću da dirne čitaoca i brojem junaka koji se ne zaboravljaju, onda ovaj roman nagrađivanog Entonija Dora odnosi pobedu na oba polja. On će ubediti čitaoce da rat – uprkos beznađu, okrutnosti i razornim moralnim izborima – ne može poništiti lepotu ovog sveta.“ Publishers Weekly „Sjajna knjiga koja teče brzinom trilera. Dor maštom dočarava onu nevidljivu dobrotu, nevidljivu svetlost koja, nekim čudom, izbija na površinu čak i u najtežim vremenima.“ San Francisco Chronicle M/1

Satirične crtice, aforizmi. Rastko Zakić (Kragujevac, 1942 — Beograd, 2014) bio je srpski satiričar i književnik. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Pored književnog rada bavio se arhitekturom, novinarstvom i izdavaštvom. Bio je glavni urednik i direktor ZAPISA, prve trajne radne zajednice pisaca u Jugoslaviji. 1984. godine osnovao je svoju Književnu Radionicu, kao slobodni oblik druženja autora. Sa Aleksandrom Baljkom i drugim satiričarima Beogradskog aforističarskog kruga pokrenuo Satiričnik DANGA, a 1993. godine obnovio Zajednicu pisaca ZAPIS i pokrenuo magazin za kritičko mišljenje ALTERA (sa Ivanom Ivanovićem, Milosavom V.R. Jovanovićem, Milanom Arnautom i Vitomirom Teofilovićem). Dobitnik je nagrade Radoje Domanović za satiru i dvostruki dobitnik Aprilske nagrade Beogradskog Univerziteta. Živeo je i radio u Beogradu. Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija satirične književnosti. Prevođen je na više jezika. Mek povez, 78 str Satira

Izdavač:SEZAM Broj strana:203 Pismo:latinica Povez:Broširan Dimenzije knjige:20 x 12 cm Godina:1990 Očuvana knjiga,unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Živorad Lazić je rođen 1933. godine, a najpoznatiji je po scenarijima za popularne serije `Muzikanti`, `Građani sela Luga`, `Doktorka na selu` i noviji serijal `Seljaci`. Autor je scenarija za nekoliko igranih filmova, a komadi po njegovim istorijskim romanima igrani su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. U srpskoj književnosti pojavio se knjigom pripovedaka `Putem pored reke`, a tokom duge plodne književne karijere objavio je 20-tak romana i zbirki pripovedaka. Priče su mu prevođene na engleski, nemački, ruski, danski, bugarski i druge jezike. Radio je kao novinar u Intervjuu, Ilustrovanoj politici, a honorarno je pisao za Politiku i Večernje novosti. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada. Kratki roman `TUĐA ŽENA` pisan je prostim narodnim jezikom. Živorad Lazić je preminuo 2009. godine.

MAFIJAVELIJEVI SINOVI Dušan Mandić Str 155 povez mek stanje knjige dobro, pisano na par mesta BIGZ 1982 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Dušan Mandić je rođen 14. januara 1931. godine u Valjevu, od oca Novaka i majke Leposave Mandić, rođene Mihajilović. Bio je najmlađe od četvoro dece, sestara bliznakinja Milene i Miroslave i brata Slobodana. U Valjevu je Dušan završio osnovnu školu i gimnaziju, a izučio je i električarski zanat. Godine 1947. upisuje se na Geodetsko vojno učilište, koje završava dve godine kasnije. Kao kartograf i kasnije astronom, radio je do 1970. godine, a uporedo se probija u svet novinarstva. Svojevremeno je rekao kako je jedan od filmova njegove generacije `Praznik u Rimu`, uticao na njegov mladalački stav o novinarstvu kao profesiji koja nosi sa sobom izvesnu bezbrižnost, lakoću življenja i slobodu. Veoma rano je počeo da se probija u svet novinarstva, pišući na različite teme. Zainteresovan za astrologiju, tokom dugih noći dežurstava u opservatoriji na Zvezdari, počeo je da se bavi izradom horoskopa koje je objavljivao u novinama. Nakon što mu je jednom jedan mladić došao zamolivši ga da mu `predvidi` da li će veza sa devojkom koju voli biti ostvarena, odustao je od `predvidjanja budućnosti`. Ipak, retkim prijateljima je ponekad veoma tačno govorio o dogadjajima koji su bili i koji će se tek desiti, a o kojima on sam nije mogao znati na bilo koji način... Imao je veoma razvijenu intuiciju i dar da dublje sagleda i razume drugog čoveka. Njegovi prijatelji su često govorili kako je uvek znao šta da kaže i kako da ohrabri, uteši i podrži. Kada mu je političkom odlukom oduzeto radno mesto, a kao opcija ponuđena slabije plaćena pozicija ispod njegovih kvalifikacija, dao je otkaz i u potrazi za rešenjem nemile situacije u kojoj se našao, šetao je ulicama grada. Tada je sreo prijatelja koji mu je ponudio mesto u Novinsko izdavačkoj ustanovi Narodna armija, gde je obavljao uredničke dužnosti u istoimenom listu, te u nedeljniku Front i u izdavačkoj delatnosti kuće. Više je puta bio odlikovan, pohvaljivan i nagrađivan visokim vojnim i novinarskim priznanjima, a bio je i vanredno unapređen. Postavši istaknuti novinar, negovao je neponovljivu školu novinarstva, iz koje su potekle generacije potonjih vojnih reportera, izveštača, komentatora i urednika. Napisao je više knjiga, monografija, hronika dokumentarno - publicističkog karaktera. Bio je jedan od utemeljivača vojnog novinarstva i publicistike kod nas, ali i jedan od najznačajnijih humorista i satiričara sa prostora bivše Jugoslavije. Kao saradnik časopisa Jež (i Ošišani Jež), Politike ekspres, kao i mnogih listova i časopisa koji su objavljivani na prostoru bivše Jugoslavije, bavio se satirom, kozerijom, humorističkim žanrovima, dostigavši najviše domete u ovoj oblasti o čemu svedoče i brojne nagrade na smotrama i festivalima humora i satire širom prostora bivše Jugoslavije. Osvojio je nagrade: Zlatni jež, Radoje Domanović, Zlatnu čiviju, prvu nagradu na konkursu časopisa NIN za satiričnu priču, nagradu Radio Beograda... Pozvan je od strane čelnika Radija i televizije Studio B, da nastavi tradiciju koju je postavio Duško Radović svojom emisijom `Beograde dobro jutro`, dodeljena su mu dva termina - u jutarnjem i popodnevnom programu, gde je u emisiji pod nazivom ``Vibracije`` čitao tekstove o Beogradu i beograđanima, `pričice` koje je kako je sam rekao `prepisivao iz svakodnevnog života`, punih šest godina. Godine 1960. oženio se Desankom Miljković, sa kojom je dobio troje dece: Dejana, Milenu i Nađu. Preminuo je nakon teške bolesti 3. decembra 1997.

RASTKO ZAKIĆ KUDA NAS MODNI KREATORI VODE Meki povez Растко Закић (Крагујевац, 1942 — Београд, 2014) био је српски сатиричар и књижевник. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду. Поред књижевног рада бавио се архитектуром, новинарством и издаваштвом. Био је главни уредник и директор ЗАПИСА, прве трајне радне заједнице писаца у Југославији. 1984. године основао је своју Књижевну Радионицу, као слободни облик дружења аутора. Са Александром Баљком и другим сатиричарима Београдског афористичарског круга покренуо Сатиричник ДАНГА, а 1993. године обновио Заједницу писаца ЗАПИС и покренуо магазин за критичко мишљење АЛТЕРА (са Иваном Ивановићем, Милосавом В.Р. Јовановићем, Миланом Арнаутом и Витомиром Теофиловићем). Добитник је награде Радоје Домановић за сатиру и двоструки добитник Априлске награде Београдског Универзитета. Живео је и радио у Београду. Заступљен је у више домаћих и страних антологија сатиричне књижевности. Превођен је на више језика. Библиографија 1967. На љуту рану љуту траву 1972. Шунд – стихови 1975. Жар – птице 1978. Куда нас модни креатори воде (1982 - друго издање) 1981. Наопаклије (1982 - друго издање) 1983. Ударци главом 1983. Истеривање правде 1984. Укрштене речи (1985 - поновљено издање) 1985. Минут до дванаест 1986. Државне бриге 1987. (Друге) државне бриге 1988. Ово 1994. Добровољни издајник 1994. Грађански рат у мојој глави 1998. Пристојност налаже да се побунимо 1998. Ми нисмо криви 2000. Улазница за пакао 2007. Горка жетва Десет одабраних афоризама Има мајмуна, биће људи! Библиофилско издање: књига укоричена у кожу писца. Носили смо га одушевљено на рукама, до гроба. Зашто људи мрзе неправду, кад их осуђују увек у име правде?! Наша кадровска решења можда нису увек добра, али су увек трајна. Најгоре је бити говно у чврстој руци. Будућност је почела, ми ћемо је довршити! Кад год руководилац стави прст на чело, помислим: показује кривца! Наши избори су најслободнији јер се све зна унапред! Познавање закона не оправдава судије![1]

U ovoj knjizi je unapred bilo zapisano da ćemo, kad sahranimo Jugoslaviju, svi živeti na grobu; da će u Evropi, za sahranu Jugoslavije, morati da bude iskopana velika grobnica; da će Nemci vrlo stručno prefarbati Evropu jer su izučili zanat kod dobrog molera; da će, u Evropi bez granica, ograničeni biti samo ljudi; da će demokratska Evropa da bije Srbe sve dok ne bude počela da kuka; da će se Istok `probuditi` usred opšteg svetskog mraka; da će divni komunistički snovi biti zamenjeni strašnim kapitalističkim morama; da će, u zemljama istočne Evrope, propasti i srednji vek, a ne samo komunizam; da će se najbolja cena postići ako se ljudi budu prodavali pojedinačno, a ne kao narod; da će Gorbačov ostati zapamćen kao jedini čovek u istoriji sveta bez fleke na sebi; da će njegova `slava` trajati dokle god bude bilo velikog Sovjetskog Saveza; da će Rusi otići ne samo iz zemalja istočne Evrope nego i iz evropskog dela Sovjetskog Saveza; da će isti Rusi da se onesveste kada se osveste; da će ceo svet morati da bude u mraku da bi Amerikanci mogli da ostvare svoj lični američki san; da će svet postati veliko globalno američko selo puno seljačina; da će magarcima Ujedinjenih nacija rukovoditi trojanski konji ujedinjenih nacista; da će oni koji dolaze na ovaj svet morati da ostave iza sebe svaku nadu; da ćemo svi zauvek ostati u paklu koji smo stvorili od raja u kome smo bili; da će Diogen na nebu uzalud tražiti anđela kad već na zemlji nije uspeo da nađe čoveka; da će zasluženi prvooptuženi na Strašnom sudu biti Gospod Bog koji, kako je radio, nije trebao da radi ništa ni prvih šest dana, a ne samo sedmog... ✰Izdavač: Autorsko izdanje, 2005. ✰Povez: tvrdi, 75 strana, tiraž 300 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, veliki format (31cm.), par sitnih oštećenja, težina 550 grama **

SOTONA U SOLITERU -Dejan Simonović Izdavač : OKSIMORON 2022 266 str Satirični roman o potrazi za neobjašnjivo nestalim predsednikom jednog književnog žirija. Tematizuje odnose moći u neoliberalnoj antiutopiji i izazove sa kojima se u takvom društvu suočavaju oni koji odbijaju da se uklope. Nerazblaženo, 100% književno. Dvesta šezdeset sedam strana najčistijeg književnog iskustva. Bez veštačkih boja i aditiva. Kako je i zašto iščezao predsednik Mlinovog žirija Spiridon Antić? Ko za njim traga? Hoće li ga naći? Pruža li mini država maksi zadovoljstvo? Šta je Sveobuhvatni Oblikovni Sistem? Šta se nalazi u iskrzanoj akten-tašni? Ko je i šta smera Agrafena Filopovna? Šta želi novinarka Nestorović? Kako deluje istražitelj Kazimirović? Kako postupa Semiramida, sertifikovana isterivačica? Šta se zbiva u teretani? Ko je čovek sa magistrale? Gostovanje u Gutenergovom odgovoru (autor Sonja Milovanović). Kulturni dnevnik, RTS 29. avgust 2022, prikaz Vesne Trijić Nestašluci nečastivog. Začudan zaplet. Nedodeljena nagrada. Mnoštvo neodumica. Prisutno odsustvo, odsutno prisustvo. Medijska makljaža, književna kamuflaža. Ekipa i policija pride. Dispečer. KRT: Književno regulatorno telo. Balon nad gradom. Lift i liftadžija. Cepanje stvarnosti. Ekselens, Makaze, Mlin, Trapez, Krpež, Skakač, Mislionica... Raskrsnica / prekretnica / poruka. Trougano pripovedanje: novinarka, istražitelj, čovek. Uzrujano / uzavrelo. Knjiga potajnica. Knjiga ponornica. Za čitaoce posebnog kova. Izvadak: „Eh, da – taj dan, taj događaj. To uzbuđenje, to nestrpljenje. Bio je to posuvraćeni ponedeljak. Prišunjao se podmuklo, skriven iza nedelje. Prostoriju je ispunio zujeći novinarski roj. Iščekivalo se... Jeste, iščekivalo se. Nikako da se zbude. Sto je, tvrdoglavo, zvrjao prazan. Razdraženost je rasla. „Šta tamo kuvaju?!“ uzviknuo je neko. Uzvik je povukao uzvike. „Šta tamo muvaju?!“ „Da im grunemo?!“ „Da jurnemo, nego šta!“ Niko ni makac. Za stolom, pusto. „Ne, još nije. Ne, još ne“, radili su telefoni. „Da nije neko pandrknuo?“, zašušketao je šapat. Pandrknuo? Jeste, pandrknuo. Zakazala čuka. Zna li se to pouzdano? Ma jok, nije to nego... Pljuštale su pretpostavke. Pljus, pljus, pljus.“ Od istog autora: Romani: Krojač iz Ulma, Neodolјiva draž poziva, Zaklon, Prikaza, Besposličari. Zbirke priča: Rastrojstva, Bezglavo. Radio-drame: Osvit, Žrtva, Plaćenici, Matrozi. (23. maj 2022) K.D.S.3.1.

Slobodan Novaković : LUDOSTI , Prosveta 1972, str. 108. Satirične priče. Očuvanost 4-. Slobodan Novaković (Beograd, 14. april 1939 — Beograd, 3. maj 2007) bio je srpski dramaturg. Završio je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u klasi Josipa Kulundžića. Svestran, energičan, duhovit, harizmatičan, intelektualno beskrajno radoznao, prve važne profesionalne korake načinio je još 1967. godine u TV Beograd u kojoj je istrajao pune tri decenije. Bio je i reditelj, scenarista, dramaturg i voditelj, urednik i direktor. Novinarstvom se bavi od 1958, u `Mladosti`. Jugoslovensko dramsko pozorište mu je 1965. izvelo komediju `Alisa u zemlji progresivnih čuda`, koja je privukla pažnju i u inostranstvu. Bio je dramaturg popularnih humorističkih serija: `Muzikanti`, `Građani sela Luga`, `Kamiondžije`, `Diplomci`, `Ljubav na seoski način`, `Mladići i devojke`, kasnije i serije `Sivi dom`. Počeo je potom i da režira, uglavnom po sopstvenim scenarijima. Debitovao je 1971. godine režijom dokumentarnog TV filma `Derbi u Velikom selu`, a godinu dana kasnije režirao je i svoj prvi igrani TV film `Vreme konja`. Oba filma osvojila su nagrade na međunarodnim festivalima – za `Derbi u Velikom selu` Novaković je 1971. godine bio nagrađen za režiju na Prvom festivalu sportskog filma Bled, a za `Vreme konja` 1972. osvojio je Gran pri televizijskog festivala u Minhenu. Usledila je zatim i režija popularne igrane TV serije `Filip na konju` (1974), nagrada `Zlatna harfa` na festivalu u Dablinu za muzički TV film `Rodoslov` i još mnogo priznanja i odličja. U vreme pojave `srpskog novog filma` Novaković počinje da piše i dragocene knjige: Vreme otvaranja, Film kao metafora, Ludosti, Kraljevi i podanici`, Kako braća Marks čitaju braću Grim, Alisa u Vavilonu, Među javom i parodijom. Objavio je i pet video-kaseta `Slike i zvuci Slobodana Novakovića`, izbor iz svojih TV režija, u izdanju PGP-a (1997). Novakovićevo ime i stvaralaštvo vezuje se i za beogradski Fest i Festival autorskog filma, za dugogodišnju saradnju sa `Ježom` u kojem je objavljivao satire, za suđenje na fudbalskim utakmicama, a on je posebnu ljubav gajio i prema Fudbalskom klubu `Partizan`, u čijoj je upravi bio niz godina.

Jednom pročitana, praktično nekorišćena. Godina izdanja: 2022 ISBN: 978-86-523-0384-7 Autor: Domaći Jezik: Srpski Autor - osoba Dangubić, Ratko, 1946- = Dangubić, Ratko, 1946- Naslov Dobošarski dnevnik / Ratko Dangubić Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2022 (Valjevo : `Topalović`) Fizički opis 303 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 O piscu: str. 303. Roman Ratka Dangubića Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti. Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Heinrich Spoerl - Man kann ruhig darüber sprechen R. Piper & Co, 1954 165 str. tvrdi povez stanje: dobro Der am 8. 2. 1887 in Düsseldorf geborene und am 25. 8. 1955 am Tegernsee verstorbene Autor zählt zu den volkstümlichsten Humoristen der deutschen Gegenwartsliteratur. Spoerls heitere Unterhaltungsromane hatten bei seinem Tode bereits eine Gesamtauflage von vier Millionen überschritten, und viele seiner Bücher waren auch als Filmkomödien große Erfolge. Spoerl studierte zunächst Jura und war dann von 1919 bis 1937 in seiner Vaterstadt als Rechtsanwalt tätig. Danach lebte er viele Jahre in Berlin. Schließlich ließ er sich am Tegernsee nieder. Für seinen ersten, sofort begeistert aufgenommenen Roman «Die Feuerzangenbowle» (1932) nahm er die stoffliche Anregung aus Schulerlebnissen des Sohnes, der inzwischen selbst ein bekannter und beliebter Schriftsteller geworden ist. Weitere erfolgreiche Werke Heinrich Spoerls: «Wenn wir alle Engel wären» (1936; rororo Nr. 225), die amüsant sich überkreuzenden Abenteuer eines strauchelnden Amtmanns und seiner ebenfalls auf Abwege geratenen Gattin im «Sündenbabel» Köln; «Der Maulkorb» (1936; rororo Nr. 262), die köstliche, auch für Funk und Bühne bearbeitete Geschichte von einem Staatsanwalt, der, angeheitert, dem Denkmal des Landesherrn einen Maulkorb umhängt und, wieder nüchtern, nach sich selber fahnden muß; «Der Gasmann» (1940; rororo Nr. 243), die Liebesverstrickungen eines städtischen Beamten; «Die Hochzeitsreise», (1946), die Groteske einer kritischen Brautnacht. 1946 erschien auch «Die weiße Weste», eine Bühnensatire auf die Korruption. Gemeinsam mit seinem Sohn Alexander schrieb Heinrich Spoerl den Roman «Der eiserne Besen» (1949), eine Nachkriegssatire, in der ein rheinischer Gendarmeriewachtmeister auf unglückliche Weise gegen sittliche Verrohung anzugehen versucht. Fünf der besten Romane des Autors stellte der R. Piper Verlag, München, zu einer «Spoerl-Kassette» unter dem Sammeltitel «Es ist alles halb so schlimm» zusammen. Inhalt: Dieser Titel könnte, wie über allen anderen Werken dieses fröhlichen, den Kleinbürger lächelnd entlarvenden Erzählers, auch als Motto über den hier vorliegenden Geschichten aus dem Alltagsleben stehen. Vom Geld, vom Telephonieren, vom Warten, vom Zeugnis vor Gericht, vom Tanzen, vom Radio, vom Film, von der Straßenbahn — von all dem, was uns so geläufig ist, plaudert der große Humorist mit einem ganz unalltäglichen Humor, der ihnen spaßige, funkelnde Lichter aufsetzt und der dieses Buch zu einem Kompendium heiterer Lebensweisheit macht. Man kann ruhig daruber sprechen

Dobro očuvana, 218 strana, izdanje Plato 1995 Dragoslav Andrić (Čačak, 10. novembar 1923 — Beograd, 27. maj 2005) je bio srpski pisac, dramaturg, leksikograf, publicista i šahista, sastavljač antologija i prevodilac umetničke literature na srpski sa francuskog, engleskog, nemačkog, holandskog, ruskog i drugih jezika. Preveo je preko 130 knjiga poezije, proze i drame. Dragoslav Andrić je rođen 1923. godine u Čačku, od oca Jelisija, oksfordskog đaka i majke Zorke, učiteljice. Nakon završene Prve beogradske muške gimnazije, školovao se na pozorišnom odseku Muzičke akademije u Beogradu i u dramskom studiju Narodnog pozorišta Srbije. Završio je englesku filologiju na Filozofskom fakultetu. Postao je poznat u 1970-im i 1980.im godinama po svom `Rečniku žargona“, humorističkoj zbirki „Svaštara, udžbenik nonsensa“, antologiji rok-poezije „Stereo stihovi“ i nekoliko zbirki i antologija svetske poezije, između ostalih i „Stihovi“ Ogdena Neša, Andrićevog omiljenog pesnika. Između 2003. i 2004. izdaje antologiju svetske poezije u šest tomova, „Američka poezija danas“, „U ime zemlje“ (kanadska poezija), „Otisak srca u prašini“ (poezija američkih crnaca), „Ko, je l` ja?` (engleska i američka humoristička poezija), „Svet u kapi rose“ (klasična kineska poezija), „Ne pali još svetiljku“ (stara japanska poezija). U časopisu „Vreme“ Andrić kaže da prevodioci često znaju svoj jezik bolje od pisaca, od kojih se očekuje da ga usavršavaju. U toku 2005. završava „Svaštara - viši kurs“ i „Rečnik žargona“ (drugo izdanje) sa oko 20 hiljada reči i izraza (dva puta više od prvog izdanja), ali nije dočekao njegovo objavljivanje. Andrić je 10 godina radio i kao dramaturg u pozorištu. Glumica Radmila Andrić mu je bila supruga. Početkom 1990-ih, kao gostujući profesor Univerziteta u Čikagu, vodi kurs o kreativnom prevođenju literature. Osim književnosti, Andrić se zanimao i šahom, sa kojim je došao u dodir sa 11 godina. U periodu 1948 — 1981. se aktivno takmičio, imao je titulu majstora i bio je državni reprezentativac. Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra. Andrić je dobitnik nagrade `Miloš Đurić` za najbolji prevod 1969. godine i nagrade za životno delo Udruženja prevodilaca. Dobitnik je Vukove nagrade, najvišeg republičkog priznanja za rad u prosveti, nauci i umetnosti.

Opančarima i Opancima Dragiša Čolić *6833*03-2023 Zabranjeno za one koji ne govore ružne reči, ne psuju i za mlađe od 18 godina U mom selu ima jedan opančar. Što on pravi dobre opanke! Obuješ ih, popenješ se na soliter i skočiš sa desetog sprata – ti se razbiješ ko....., a opancima ništa! Izdavač: autorsko izdanje Dragiša Čolić Beograd 2013.g ISBN 978-86-916563-0-0 Tvrd povez, 440 strana,latinica,ilustrovana,format 24.cm, težina 900.grama,tiraž 500. stanje: nekorišteno - novo✔️ U mom selu ima jedan opančar. Što on pravi dobre opanke! Obuješ ih, popenješ se na soliter i skočiš sa desetog sprata – ti se razbiješ ko....., a opancima ništa! Ova knjiga je nastala slučajno, kao zbirka zapisa, pisanih onako, s brda s dola – kako padne. Spadam u one koji, kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. Kad sam počeo ovo da pišem, nisam imao pojma da će iz toga ispasti knjiga. Povremeno sam onima koji su me pitali šta to radim, davao da pročitaju to što sam napisao. Jedan od njih, Milorad Jeftić, čije mišljenje posebno cenim – kaže da je prva dva poglavlja pročitao do kraja, a bilo je to u vreme bombardovanja, rekao mi je: „Znaš, ima nečeg u tome. Neobično je. Pisao si o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način.“ Beleška autora o knjizi Pošto spadam u one koji kad nemaju šta da rade moraju nešto da rade, počeo sam da zapisujem svoje opservacije o događajima i ljudima koji nas okružuju, onako za sebe, bez pretenzija da to i objavljujem. Mišljenja onih kojima sam davao da to čitaju bila su različita. Od pohvala, do onih koji su mi govorili – najebaćeš! A od svih, najviše mi se svidelo mišljenje mog prijatelja Milorada Jevtića, koji je rekao – Ne znam šta da mislim o tome. Pišeš o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način. Meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem u tom stilu, a uz to, bio sam uobrazio da bi to neko hteo i da objavi. Da skratim priču, ni od koga nisam dobio odgovor. Čak ni ono kurtoazno – hvala nismo zainteresovani ili hvala – ne dopada nam se. Iz toga sam izvukao određene zaključke – izdavači to i ne čitaju, verovatno zato što dosta toga dobijaju od zaludnih ljudi, pa ne žele da gube vreme, a oni drugi – kojima sam se obraćao za podršku, ne odgovaraju iz nekih drugih, svojih razloga. Možda i zbog toga što u sebi priznaju da je to što ja radim onako usput iz zezanja ozbiljnije od onoga što oni rade u vidu zanimanja. Shvatam ih, teška su vremena, nije lako stalno smišljati nešto novo. Nama, koji to radimo iz hobija je lakše – jedna knjiga i dosta. Što bi jedan moj prijatelj rekao, doduše ne za pisanje već za one stvari – Ja sam to probao, video sam da znam i više me ne interesuje. Jedino se nisam obraćao Predsedniku Vlade. On bi me možda čak i primio, ali na žalost nismo iz istog žanra – niti sam uvoznik banana, niti sam voditeljka, a ne znam ni da pevam. Bilo kako bilo, odlučili smo – ja i moja supruga. čiju sam podršku od početka imao, da prvu knjigu objavim sam, kao autor. Tako je nastala prva knjiga iz ove biblioteke – „O OPANČARIMA I OPANCIMA“. A da bismo i drugima, koji su prošli ili će tek prolaziti kroz slična iskustva pomogli, odlučili smo da otvorimo ovaj sajt i da tu objavljujemo tekstove pisaca naivaca. Ne mora to da bude knjiga, dovoljno je da bude kraći prilog, na primer, kao što je ovaj dole o opančarima i opancima. A ne mora da bude čak ni to – može da bude kratka crtica, anegdota, vic, ilustracija i slično. Time se istovremeno postaje i član biblioteke. Članske karte za sada ne delimo, ali radimo na tome, tako da ćete tada time moći i da se zakitite, što bi rekao počasni inspirator pok. Dr (za humor) Zoran Radmilović. Napomena autora Ako za ovu knjigu dobijem NIN-ovu nagradu, odričem se novčanog dela - na ravnopravne delove, u korist zaposlenih u Narodnoj banci Srbije, koji i dalje o trošku poreskih obveznika letuju u Vrnjačkoj Banji i u korist sindikata javnih preduzeća, koji takođe o našem trošku redovno održavaju zabavno-rekreativne aktivnosti po Zlatiboru i ostalim planinama. Njih, očigledno, još niko nije obavestio da je komunizam ukinut. Solidarišem se s njima i po pitanju podele akcija javnih preduzeća – što da ih dele sa ostalom rajom, kad je obrnuto lepše. Plakete se ne odričem – čuvaću je za uspomenu na vreme kad sam čitao NIN.

Wladimir Kaminer Ich mache mir Sorgen,Mama izdavač GOLDMANN 2006 broširani povez 254 str odlično očuvana kao NOVA Владимир Каминер није само познати аутор, он је и син његових родитеља, супруг супруге Олге и отац њихове две деце Ницоле и Себастиан. Захваљујући њима, свакодневни живот препун изазова и знатижељних искустава, било да се ради о спортским ексцесима Владимировог оца, покушајима да Себастијана покрене у тајне сексуалности кроз три крокодила у зоолошком врту или да сазна истину о Светом Мартину Ницоле је шефица верског образовања. Незаборавно искуство је покушај добивања дозволе боравка за Себастијана. На питања о породичним везама, бившим женама и криминалној историји трогодишњака још увек се може јасно одговорити. Ствари постају све теже у тачкама `Сврха боравка у Савезној Републици Немачкој` (отац бира опрезно, `итд.`), `Колико дуго намеравате да останете у Савезној републици?` (`Вечно` - тачније, само `дуго` «?) И» Да ли намеравате да радите у Савезној републици? «. Владимир Каминер гледа дубоко у сина свог сина и пажљиво пише „није искључено“ ... У овим завидно смешним причама, Владимир Каминер описује поново нормално лудило свакодневног живота са своје најзанимљивије стране.

Aleksandar Novačić - Ko je ubio Gogolja; Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela SADRŽAJ KO JE UBIO GOGOLjA? Kako je nepismeni Semjon napisao memoare Gogolj traži lestve Kako je Gogolj progovorio Kljove su tu, ali umetnosti nema On je čudan, što je normalno Rusija se bolje vidi iz Venecije nego iz Tule Večernji akt S Minotaurom u lavirintu Lutka Cecilija i njen sin Andrjuša Strah da ga ne sahrane živog Na Hristovom grobu Ora ultima Lobanja, čizme i rebro Fantazija Post scriptum Testament VENEDIKT JEROFEJEV I HOR PIJANIH ANĐELA Sve je u stanju poluraspadanja Moja budućnost je moja prošlost Runova Pogled belog krokodila Engleska kraljica Prijemni punkt Tihonov Sibelijus Allegro non molto Nosova Oca su rehabilitovali posle 45 godina Moj veseli otac i uvek tužna majka Jelpaška Armand Hamer Šapka sedog vuka Park Gorki Filmska ekipa na zadatku Sekretarica se slatko nasmejala Glumac MHAT-a Glas anđela Na dnu, u kuhinji Brat Jurij Sestra Tamara Makarenkovi sinovi Najlepši događaj: Sveti rat Veliki strah od njihove slobode Fiziku je predavao Lav Landau Moji univerziteti Muzikantova Lomača u spavaonici Moj Dnevnik O koristi alkohola Ne potcenjujte kolonjsku vodu Više pijte, manje jedite. Talenti ne mezete Kako je Musorgski napisao „Hovanščinu“ Kratki kurs o koktelima Najvažnije kod čoveka je pravilno držanje Proteran sa fakulteta i iz grada Sa sekretarom Komsomola zvanično Rusi i medvedi Ko ste vi, Jerofejeve? Runova, tvoje oči su oči februarske mačke Kremlj Petuški Valentina Moja mala Lenjinijana Dojava za KGB Ispit kod strašnog Jordanskog Arija Krupske nad odrom druga Lenjina Još malo Lenjinijane Oktobarska revolucija u Petuškima Telegram Kurtu Valdhajmu Blaženo vreme u životu mog naroda Votka nas je vodila u raj Stari i mladi Rembrant Predlog drugu Šahnazarovu Patnje mladog Tihonova Radnička klasa miriše na parfimeriju Umetnost pripada narodu Suza komsomolke Kako je Katajev postao narodni umetnik Katajev piše Staljinu i dobija odgovor Hruščov nije voleo umetnike Moja velika greška Rekli su mi da sam govno Najgore vreme u životu mog naroda Oči mog naroda su tupe i prazne Zašto volim sovjetsku vlast? Ja sam prilično stidljiv čovek Zagonetku štucanja ni Ajnštajn nije rešio Kako treba razgovarati s narodom Moskva – Petuški Iz Dnevnika: Jurila me Muhina Postajem svetski poznat Velike ambicije male partije Napomena autora Prvo su čitali u kuhinjama Bela Ahmadulina: Tako ne govore, ne žive, ne pišu Radio „Slobodna Evropa“ Venička je moj literarni junak, nije moj dvojnik Sve je dobro što se dobro svrši Ženja, antialkoholičarski alkoholik Pesnik ruske votke? Ravnodušnost Nikada nisam potpisao ugovor sa đavolom 1 Viktor Jerofejev Koliko im nalijem, toliko vrede Osećao sam se kao u utrobi maćehe A onda su mi rekli: rak Nikada neću moći da shvatim te skotove Država mi je zakinula 250 grama Nataška, moja poslednja ljubav Iz Dnevnika: vreme trošim na to da ne umrem Krštenjnje u katoličkoj crkvi Galja Nosova Kad zatvorim oči sve vidim Brodski se pojavljuje kao duh Ne jurite, blizu su Petuški BELEŠKA O PISCU

Milovan Vitezović Srce me je otkucalo Izabrani aforizmi Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

`Svinja je odličan plivač i druge pesme` predstavlja širi izbor pesama iz onih signalističkih poetskih žanrova koje sam svojevremeno imenovao kao: aleatorna, tehnološka, fenomenološka, kompjuterska, varijaciona, ready-made (nađena, gotova) i elementarna poezija. Većina ovih pesničkih oblika definisana je, kako u mojim manifestima i pratećim tekstovima, tako i u tekstovima (esejima) proučavalaca i tumača signalizma. Osnovu izbora čine ciklusi iz zbirki `Svinja je odličan plivač` (1971), `Kiberno` (1970), `Čorba od mozga` (1982) i `Pucanj u govno` (2001), a pojedine pesme preuzete su još iz `Algola` (1980), `Nokauta` (1984), `Sremskog ćevapa` (1991) i knjige `Chinese erotism` (1983). Pesme `Jela po porudžbini` i `Jaja na srpski način`, nastale (nađene) pre četrdesetak godina, ovde se prvi put objavljuju. Izvodi iz kritika preuzeti su iz prikaza zbirki od kojih je načinjen ovaj izbor, kao i onih eseja i studija gde su se kritički i teorijski tumačili žanrovi signalizma što ih poezija u ovom izboru oličava. M.T. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima: Italije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Francuske, Španije, Portugala... Miroljub Todorović rođen je 5. marta 1940. godine u Skoplju. Ratne godine proveo je kao izbeglica, sa majkom učiteljicom i sestrom, u mestima oko Velike Morave. Osmogodišnju školu učio je u Ćićevcu, Obrežu kod Varvarina i Lučini kod Stalaća. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš gde završava gimnaziju. Prvu pesmu objavio je još kao učenik osnovne škole 1953. godine u beogradskom časopisu ``Pionir``. Prve ``ozbiljne`` pesme objavljuje, kao učenik gimnazije ``Stevan Sremac``, u niškom književnom časopisu ``Gledišta`` (1958), radio Nišu, niškim Narodnim novinama, sarajevskom ``Životu`` i zagrebačkom ``Poletu``. Bio je član niškog književnog društva ``Nestor Žučni`` koje mu je objavilo i prvu knjigu, poemu ``Planeta`` 1965. godine. Kao književnik i umetnik formirao se u krugu niških stvaralaca, kada se u njemu i rodila ideja o scijentizmu (signalizmu). Diplomirao je na pravosudnom odseku Pravnog fakulteta u Beogradu 1963. godine. Jedno vreme studirao je i na trećem stepenu istog fakulteta Međunarodno javno pravo. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu ``Vidici`` učestvuje u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma ``Koračnica Crvenog univerziteta`` umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Sa grupom stvaralaca 1969. osniva neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine pokreće Internacionalnu reviju ``Signal``. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i kao savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. odlazi u penziju i u potpunosti se posvećuje književnom i umetničkom radu. U braku je sa Dinkom Todorović (rođena Petrović, u Bijeljini 1949), profesorkom fizike. Sin Viktor (1975), kao student molekularne biologije, učestvuje u Studentskom protestu 1996/97. Na predlog Studentskog parlamenta 1997. izabran je za studenta prorektora Beogradskog univerziteta što ondašnja vlast nije priznala. Posle završetka studija, (kao student generacije), i jednogodišnjeg rada u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Viktor 1999. odlazi u Ameriku gde doktorira sa tezom ``CCN1 (CYR61): A NOVEL EXTRACELLULAR MATRIX INDUCER OF CELL DEATH``. Sada je na post.doc. studijama na Northwestern University u Čikagu. Oženjen je sa Carrie Franzen, takođe, doktorom genetike, s kojom ima kćer Maju. Nasmešenim likom trogodišnje Maje Todorović, ukolažiranim u vizuelnu pesmu ``Vreme signalizma – The Times of Signalism`` otvara se ovaj sajt Miroljuba Todorovića. Objavljene knjige poezije: Planeta (1965), Signal (1970), Kyberno (1970), Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon-paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), Gejak glanca guljarke (1974), Telezur za trakanje (1977), Insekt na slepoočnici (1978), Algol (1980), Textum (1981), Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Dan na devičnjaku (1985), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Dišem. Govorim (1992), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995), Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju drugo prošireno izdanje, 1995), Smrdibuba (1997), Zvezdana mistrija (1998) Električna stolica (1998), Recept za zapaljenje jetre (1999), Azurni san (2000), Pucanj u govno (2001), Gori govor (2002), Foneti i druge pesme (2005), Paralelni svetovi (2006), Plavi vetar (2006), Rana, reč i pesma (sa Dejanom Bogojevićem, 2007), Zlatno runo (2007), Ljubavnik nepogode, ( 2009), Svinja je odličan plivač i druge pesme, (2009), Glad za neizgovorljivim (2010), Kiborg (2013), Pandorina kutija (2015), Lovac magnovenja (2015). Knjige proze: Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000), Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005), Dnevnik 1982. (2006), Prozor (snovi, 2006), Šatro priče (2007), Laj mi na đon, Internet izdanje, (2007), Šoking-blu (šatro roman, 2007), Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008), Boli me blajbinger (šatro roman, 2009), Torba od vrbovog pruća (2010), Dnevnik signalizma 1979 - 1983 (2012), Dnevnik 1985 (2012). Knjige eseja i polemika: Signalism (na engleskom,1973), Signalizam (1979), Štep za šumindere (1984), Pevci sa Bajlon-skvera (1986), Dnevnik avangarde (1990), Oslobođeni jezik (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Žeđ gramatologije (1996), Signalism Yugoslav creative movement (na engleskom,1998), Miscellaneae (2000), Poetika signalizma (2003), Tokovi neoavangarde (2004), Jezik i neizrecivo (2011), Vreme neoavangarde (2012), Stvarnost i utopija (2013), Nemo propheta in patria (2014). Knjige za decu: Miš u obdaništu (2001), Blesomer (2003). Antologije: Signalistička poezija (1971), Konkretna, vizuelna i signalistička poezija (1975), Yougoslavie et Catalans (1978), Mail Art - Mail Poetry (1980). Bookworks: Fortran (1972), Approaches (1973), Signal-Art (1980), Zlatibor (1990), Šumski med (1992). Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima: u Italiji, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Švajcarskoj, Češkoj, Poljskoj, Litvaniji, Švedskoj, Rusiji, Finskoj, Islandu, Velikoj Britaniji, Danskoj, Holandiji, Belgiji, SAD, Kanadi, Meksiku, Urugvaju, Brazilu, Novoj Kaledoniji, Južnoj Koreji, Japanu i Australiji. Kao umetnik imao je dvanaest samostalnih izložbi: (Likovni salon, Niš, 1969.; Galerija Ateljea 212, Beograd, 1969.; Likovni salon Trbine mladih, Novi Sad, 1969.; Galerija Doma omladine, Beograd, 1970.; Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd, 1973.; Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1984.; Art Gallery, San Francisco, 1997., itd.) Izlagao je i na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti: (Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1970; Galeria Sum, Reykjavik, 1972; Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1974; Kyoto Municipal Museum of Art, Kyoto, 1974; Van Gogh Museum, Amsterdam, 1975; Aiichi Art gallery, Nagoya, 1975; National Art Gallery, Wellington, Novi Zeland, 1976; CAYC Gallery, Buenos Aires, 1977; Palazzo Strozzi, Firence, 1978; Gallery Maki, Tokyo, 1980; XVI Bienal de Sao Paulo, Sao Paulo, 1981; galleria Apolinaire, Milano, 1981; Kwan Hoon Museum of Arts, Seul, 1982; Umetnički paviljon ‘’Cvijeta Zuzorić’’, Beograd, 1982; Vanham galleria, Helsinki, 1983; 25 oktobarski salon likovnih I primenjenih umetnosti, Beograd, 1984; Kunstverein, Stadt Museum, Kassel, 1984; Centre Culturel Kanak, Noumea, Nouvelle Caledonie, 1986; Art Pool, Budapest, 1989; Scene jezika, Galerija ULUS, Beograd, 1989; Galerija kulturnog centra, Beograd, 1992; Yu Mail Art, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1994, Staatlishes Musem, Schwerin, 1996; ‘’Poesia totale’’, Mantova, 1998; Culturcentrum, Brugge, 1999; galerij c. de vos, Aalst, Belgija, 2002; itd). Zastupljen je u Biografskom leksikonu ``Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti)``, ``Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons)``, Beograd, 2006. Odlukom Vlade Republike Srbije, decembra 2007. godine, dobio je posebno priznanje za doprinos nacionalnoj kulturi Srbije (nacionalna penzija). O radu Miroljuba Todorovića i signalizmu odbranjene su tri doktorske disertacije (Jagelonski univerzitet u Krakovu, Poljska, 1980; Filološki fakultet u Beogradu 1991; Flozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, 2002), objavljeno je dvadesetak monografskih publikacija i više od 2.700 prikaza, eseja i studija. Nagrade: ‘`Pavle Marković Adamov`` 1995. godine za poetski opus i životno delo. ``Oskar Davičo``, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija). ``Todor Manojlović`` 1999. godine, za moderni umetnički senzibilitet. ``Vukova nagrada`` 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru. Nagrada Vukove zadužbine 2007. za umetnost za zbirku poezije Plavi vetar. Nagrada ``Zlatno slovo`` 2008. za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge kao najbolje knjige kratke proze objavljene u 2007. godini. Priznanje Krleža za životno delo 2010, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2010. ``Zlatni beočug`` za trajni doprinos kulturi Beograda 2011. Mek povez, 260 str, 20 cm, tiraž 500 Tardis 2009

Naslov Bez uzla na jezik : crnogorski narodni humor u anegdotama / [priredio] Đorđije Radonjić Vrsta građe humor, satira, parodija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1997 Izdanje (2., dopunjeno izd.) Izdavanje i proizvodnja Cetinje : Grafos, 1997 (Cetinje : Grafos) Fizički opis 418 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radonjić, Đorđije Zbirka ǂBiblioteka ǂNovellistica Montenegrina Napomene Tiraž 1000 Plemeniti cinizam / Rajko Cerović: str. 9-12 O autoru: str. 408 Rječnik manje poznatih riječi i izraza: str. 387-398 Bibliografija: str. 401-407. Bilješka o autoru Đorđije Milov RADONJIĆ rođen je na Njegušima 1953. godine. Đetinjstvo je proveo i školovao se prvo na Njegušima, a onda na Cetinju i u Nikšiću. Predavao je maternji jezik u osnovnim školama na Cetinju i u Kotoru, a sada radi kao bibliotekar u osnovnoj školi u Dobroti. Književne radove, reportaže, intervjue, komentare i novinske tekstove objavljivao je u mnogim listovima i časopisima. Član je Udruženja profesionalnih novinara Crne Gore, Crnogorskog društva nezavisnih književnika i Matice crnogorske. Bez uzla na jezik prva je njegova knjiga. Po izboru urednika Veljka Rajkovića ŽIVI MORAJU DA ŽIVE LAKO ĆEŠ UMRIJETI Eto ga као da je na bačvu jahao! Živo se u zemlju ne može! Niko Vasov i Krsto Raut su bili iz istoga sela, a ljeti kada bi izdizali u planinu, bili su još bliže jedan drugome - koliba do kolibe. Niko nije imao jednoga oka, izgubio ga je neđe u mladosti u Ivan-planini, a Krsto nije imao jedne noge, i služio se rasklimtanom drvenom protezom. Śede Niko i Krsto jedne večeri u kolibi, na Lovćenu, uz ognjište. Odjednom će Krsto: E, moj Niko, lako li ćeš ti umrijeti! A kako? - obrecnu se Niko. Lijepo! Zatvorićeš samo jedno oko! - reče Krsto. Ne bi Niku pravo, ali ne reče ništa. Prođe cijela godina i pri jednom ponovnom śedniku, Niko će: E, moj Krsto, lako li će biti tvojima ako umreš ovđe, u planinu! A kako? - pripita Krsto. Lijepo! - dodade Niko. Rašarafiće te i u košine na kakvo magare, lako snijeti u selo! KAKVA JOJ JE OBUĆA Zemlja joj kosti ne primala! Da Je ljeto, ne bi da đaolja muha na nju pala! Sve ti odilo nazad, a pete naprijed! Umrla na Cetinju neka sirota. Kako nije imala nikoga, komšije kupiše sve što mrcu treba, ali umjesto crevalja, obuju joj jeftine patike. Jedna od komšinica - naricaljka, hvaleći pokojnicu, reče da je zaslužila da joj duša pođe u raj. Neko od prisutnih primijeti: - Kakva joj je obuća, neće stići ni do Rijeke Crnojevića! OVAMO NIJE DODILA Prije zarasta rana i od noža, no od jezlka! Imah te - nemah te, izgublh te - poznah te! Ide od voljnoga do nevoljnoga! Cetinjaninu Peśu Gavrilovome umrla majka. Misli on kako da javi bratu u Budvi, ali da to bude što bezbolnije, da ovaj, ne daj Bože, ne učini što od sebe, pa odluči da mu pošlje telegram: „Dragi brate, mama nas je napuštila jutros u šest!“ Umjesto brata, došao mu je, poslije sat-dva, povratni telegram: „Ovamo nije dodila, no javi odmah ako što čuješ novo!“ KAO PECIVO Eto je, kao da je grobaru ispod lopate pobjegla! Grob joj se ambisao u sto lakata! Ne bi ni gavran na njega kljun otvorio! Umrla na Cetinju neka baba, pa kako nije imala bližnjijeh, nije se previše o njoj ni mislilo. Zaboravili čak da joj krpom podvežu glavu, pa mrcu usta ostala otvorena. Trojica babinih poznanika – Vojo Lauš (Martinović), Sveto Fugile (Marković) i Pero Borozan - pošli da izjave saučešće, pa kada izadoše iz kuće, prvi će Sveto: - Kuku onome ko nemа svojega! - Dobro veliš! – dodade Vojo. Viđeste li ovoj babi usta otvorena? - Jes, vala! – nadoveza se odmah Pero. Da joj staviš jabuku u usta, bila bi ka pecivo! OOO, RIBE! Srećnoj đeci roditelj lako umire! U devet (sinova) je fala, a ujednoga je hrana! Bonome se nudi, a zdravome se daje! Umirala Pokrajvođaninu i šaljivdžiji Miśu Đuraševu majka. Bogu dušu, Bog je neće, ali nije ni to jedina njena i njegova muka. Što joj god ponudi, ona neće, nego uvijek traži nešto čega nema, ili što se ne može nabaviti. Po ko zna koji put, nudi je sin: - Majko!? - Evo me, sine! - Bi li što obišla? - Bih ribe, sine! - Ooo, ribe, i ja, mama, bogami! - odvrati on. KILO TATE Svi smo zemlja! Roditelja je žao da je kao žaba u koru! Bog dao, Bog uzeo! Umro Vasu Vidakovu otac. Poslije skoro godinu dana u Vasovoj se fabrici na śednici sindikata razgovara i utvrđuje visina nadoknade onijema kojima neko bližnji u porodici umre. Troškovi su veliki i ljudi sami, od radničkih plata, teško mogu sve to podnijeti. Svako ima svoje mišljenje i svako predlaže, ali nikako da se dogovore o konačnoj, pristojnoj visini nadokande. Vaso ne priča ništa i sve mu već dosadilo. Ipak, poslije sat-dva, nekako se dogovoriše. Predśednik sindikata pročita zaključak: - „Da visina nadoknade za one radnike kojima neko u porodici umre, bude dvjesta dinara!“ Tek tada se za riječ javi Vaso: - To je malo! Mene je prošle godine kilo tate koštalo trideset dinara! ISKRCAJ GA VIŠE Danas će i crkva protočiti (kad pada velika kiša)! Turčin na konju i baba na toljagu, jedanak na konak! Kako si? Kao јаrе nа kiši! Umro Krcun, prijatelj Mirka Tomova i Petra Simova Popovića. Po dobrom običaju, ovi pokupe dosta pokajnica, pa iako je bilo neko zlo vrijeme i vrhla šuljaga, pođu na pokajanje pješke na opanke. Kad su bili blizu pokojnikove kuće, Mirko po običaju stade, podboči se, pa iako malo teže govori, poče da leleče: - Lele mene Kr... Kr... Kr... - Ajde iskrcaj ga više, e se pometosmo! – dobači mu, s vrh jezika, Petar. ZALELEČI Od zla oca i od gore majke! I zа onaj dan treba nešto ostaviti! Što pređe dvadeset i četiri zuba, to čuju dvadeset i četiri druga! Vije mećava bolje li može. Nikola Blažov Bogdanović krenuo sa dva - tri druga na saučešće jednome plemeniku. Kako je već bila duboka noć, kad dođoše blizu kuće, ne znavahu tačno kuđ da krenu, jer od kapije su naprijed vodile dvije prtine. Pošto zastadoše malo, neko od Nikolinih saputnika priupita: - Ma, kojom ćemo, stranom sad, zaboga? - Zaleleči, pa odakle ti se ozovu! – dodade brzo Nikola. UZDANICA Ko nema doma, nema ni dobra! Još mu ni oči u glavu nijesu umrle! Sveto Marković je jedan od onijeh ljudi koji znaju lijepo i odmjereno zalelekati. Ali uvijek i samo onoga koga je smatrao istinskim prijateljem, i dobrim čoekom. Živio je nekada i radio na Cetinju trgovac Šeko iz Tuzi, poštovan među Cetinjanima. Bio je i Svetov dobar prijatelj. Kada je umro, Svetu ga je bilo iskreno žao i zato riješi da ide u Tuzi na Šekovu sahranu, pa da će požebučke. Pođe iz Cetinja dosta pokajnica, a među njima i on. Kad su bili blizu Šekove kuće, neko opomenu Sveta: - Znam da ti je Šeka žao, ali se nemoj prevariti da ga zalelečeš! Ovđe nije to običaj! - A vidiš, baš si mi dobro i na vrijeme skrenuo pažnju! – reče Sveto ovome, pa poslije desetak koraka, zastade, podboči se i zaleleka: - Aj, lele, Šeko, uzdanice tuška i cetinjska! Ne da nije bio red, nego je kasnije porodica posebno zahvalila lelekaču sa Cetinja. NA NADNICU Ničija nije gorela do zore! Miriše na panahiju! Iz kafhne ne možeš donijeti ni korist ni poštenje! U cetinjskoj kafani śede Sveto Fugile i Vojo Krstov. Platili sve što su popili, ili popili sve što su platili - svejedno. Ali, nije im svejedno što bi još mogli piti, ali ne mogu plaćati. Niđe pare ni dinara, a na udugu i „na lapis“, piti se ne može. Ćute, a isto misle. Prvi će pođesti priču Sveto: - Što da se čini, Vojo, bez раrе i dinara? - Lako ćemo, Sveto, samo ako ti oćeš! - Lako!? Nije, bogami, lako doći do para! - Jeste! Ti dobro lelečeš, a ja znam pomalo, pa ajde da treniramo dva dana u Škrku i da lelečemo na nadnicu po Katunskoj nahiji! Sveto se zbog ovoga bio gadno naijedio, pa sa Vojom nije godinama pričao. MG116 (N)

Витомир Пушоњић: БОЛЕСНИК НАШЕГ ВРЕМЕНА Издавач: Виогор, Београд, 2020 Број страна: 386 Мек повез, ћирилица Књига је нова Светислав Пушоњић ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ( Поговор роману ``Болесник нашег времена`` ) По слому Југославије и комунистичког поретка истакнути уредник знамените издавачке куће оног времена, изјавио је неком приликом: „Комунизма више нема, где су ти рукописи из фиока?ˮ. Тиме је хтео да се наруга тврдњама о тоталитарном карактеру минулог система у коме дела критична према владајућој идеологији нису могла угледати светло дана и изаћи пред читалачку јавност. Да је систем заиста био такав – индиректно је сугерисао уредник – онда би фиоке биле пуне необјављених рукописа, а пошто их нема значи да никаквог тоталитаризма није ни било. Доста година касније Владимир Меденица, самостални издавач и философ, рекао ми је током једног разговора како су Руси имали Иљфа и Петрова који су се спрдали са совјетским поретком у време његове највеће доминације, а ми немамо никога сличног „да све ово исмејеˮ. Под „све овоˮ мислио је не само на бивше или актуелне режиме и владајуће идеологије, него на целокупни апсурд у који смо доспели шетајући из идеологије у идеологију да би еволуирали у „напредноˮ, „модерноˮ, „европскоˮ „грађанскоˮ или већ не знам какво друштво. Било би занимљиво видети како би реаговао поменути, одавно покојни уредник, да је знао рецимо за монументални спис факултетског професора Драгана Крстића под насловом „Психолошке белешкеˮ, које су писане у време пуне експанзије титокомунизма, а у томовима излазе тек последњих година, неколико деценија од свог настанка. Што се Владимира Меденице тиче, који је за Крстића ипак сазнао, слутим да ће се обрадовати кад сазна да одавно постоји и роман који је „све ово исмејаоˮ, али је попут Крстићевих Белешки скоро пуне четири деценије такође чамио у фиоци. Роман „Болесник нашег временаˮ отац је започео у Ариљу, средином 1978, недуго пошто смо се преселили из босанске вароши Рудо, где је радио као средњошолски професор српског језика и књижевности. Одатле је морао да оде због сатиричних текстова, објављиваних у пријепољском листу „Полимљеˮ, којима је изазвао бес школског руководства и општинских власти. Имао сам непуне три године када смо се преселили и моја прва сећања везана су за призор дневне собе у којој ја и млађи брат гурамо аутиће по патосу, мајка увек нешто послује по кухињи, док отац типка по писаћој машини црвене боје, домаће марке Унис. Седео је за столом обично подврнутих рукава кошуље, разбарушених праменова проређене косе, увек у облаку дуванског дима и с џезвом кафе крај себе из које је сваки час доливао у шољицу. Дуго времена, све до мога пунолетства, живели смо као подстанари, у пристојним али малим становима са само две собе – дневном и спаваћом – тако да отац није имао засебну собу и радни сто, где би се могао осамити и куцати на миру, већ је то чинио на столу за којим смо обедовали, примали госте, играли „Не љути се, човечеˮ. Но, чинило се да њему то сувише не смета, чак и кад бисмо ја и брат занети игром почели да галамимо или ако би мајка приговарала да не може да постави ручак. Понекад бих се, ако ми досади игра са братом, примирио у ћошку и ослушкивао лупкање танких металних квачица, које су искакале из овалног удубљења машине као јато узбуњених скакаваца, чекајући звук малог звонцета које би упозорило да се ред примакао крају, након чега се чуо шкљоцај полуге за враћање ваљка на почетни положај. Нисам могао разумети чиме се то отац заправо бави, али ме је опчињавао ритам куцања и нешто тајанствено у њему, што сам жудео да одгонетнем. Из Ариља смо се одселили у Београд новембра 1981, пошто су новом образовном реформом средње школе претворене у „шуварицеˮ, а отац се нашао међу првим технолошким вишковима. Ухљебљење у струци није могао наћи, па је прихватио слабо плаћен посао ноћног чувара у Луки „Београдˮ на Дорћолу, где је касније аванзовао у кадровског чиновника. Тик пред досељење завршио је прву верзију романа и понудио га неколицини издавача. Роман је редом одбијан, уз мање-више слична образложења, иако је тадашњи уредник „Народне књигеˮ Марко Недић ипак признао „да у читавој светској књижевности једва да постоји ишта сличноˮ. Дуге сате у кабини ноћног чувара на дунавском пристаништу искористио је да уобличи нову верзију романа, исписујући је оловком у свесци А4 формата, што је потом све прекуцавао и дорађивао на машини. У њу је унео значајне измене и проширио је новим епизодама и ликовима, али је ипак оставио без неколико завршних поглавља. Издавачка игноранција, уз многе егзистенцијалне неприлике, утицали су да мало-помало од рукописа сасвим одустане и остави га да скупља прашину у некој од фиока, одакле га никада више није ни вадио. Наставио је да пише сатиричне песме, краће хумореске, политичке текстове које је повремено објављивао у Јежу, Осмици, Репортеру, рубрици „Међу намаˮ у Политици, али је почетком деведесетих престао и са тим, читаву наредну деценију посветивши решавању стамбеног питања и других егзистенцијалних проблема. Негде у то доба, када је политички, економски и финансијски колапс распаднуте земље достизао врхунац, мени се једног поподнева у рукама случајно нашао „Болесникˮ, први пут отворен након петнаест година. Као студент књижевности већ сам био упознат са најбољим делима домаће и светске комедије, гротеске и сатире – Раблеовим „Гарганутомˮ, Гогољевим, Чеховљевим, Домановићевим приповеткама, Нушићевим комедијама, романима Иљфа и Петрова – што ми је све заједно помогло да природу очевог рукописа појмим у ширем контексту и нахраним радозналост понету из дечачких дана када сам ослушкивао звуке његове писаће машине. Наслов романа алудирао је на познати Љермонтовљев класик и подстакао ме на мисао да иако тематски и жанровски потпуно различита, оба дела ипак повезује известан континуитет. Може се рећи да је Љермонтовљев Јунак еволуирао у очевог Болесника, с обзиром да се први јавио на почетку друштвено-историјског процеса када је човекова личност почела да се одваја од трансценденције, подређује сопственој самовољи и чисти од добра, емпатије и других исконских врлина, а други два века касније, када је исти процес достигао врхунац, оличен и у убрзаној смени модерних идеологија и система. Болесник је сачекао Јунака на крају његовог историјског пута и наругао му се као криви одраз у огледалу, показавши му његову скривену суштину. Од оца сам потом сазнао необичне детаље који су га инспирисали за писање „Болесникаˮ. Дуго времена заправо се носио мишљу да напише опсежан текст о туризму, који је током шездесетих и седамдесетих година – у време које се сматра златним добом титокомунизма – израстао у доминантан култ и оличење животне среће и задовољства. Све се прожимало са култом Јосипа Броза који је достигао такве размере да је „видети Титаˮ такође постало ствар престижа и нешто чиме су се људи посебно дичили. Чак су и многи горштаци из његовог родног Врбова, иначе несклони напуштању села и имања без крупног животног разлога, напречац оставили послове на њиви и ливади и спустили се до Пријепоља како би видели Тита, када је овај неким поводом обилазио градове на Тромеђи. Чинило му се врло необичним и интригантним да један човек, макар био и председник државе, израсте у неку врсту туристичке атракције, као што је то био случај и са другим личностима политике, естраде, спорта, науке, уметности. Није имао јасну представу да ли би о туризму писао у форми есеја или сатиричне приче, све док једне ноћи, убрзо по нашем досељењу у Ариље, није сањао чудан и магловит сан у коме је јасно разабрао глас: Напиши роман о човеку који је себи одсекао ногу. Када се пробудио, та се реченица из сна увезала са дугогодишњом жељом да пише о туризму и тако се у њему разрадила идеја о роману. Био је немало запањен када је у време док је роман приводио крају, сазнао да је тешко болесном Јосипу Брозу ампутирана нога. Касније је помишљао да су га издавачи одбијали понајвише што су у главном јунаку који себи одсеца ногу видели сувише директну алузију на Јосипа Броза, не желећи да се замере властима које су и након Титове смрти годинама неговале његов култ. Осим што у тренутку писања такву подударност није могао ни слутити, њој ни потом није придавао значај, јер би је сматрао сувише јефтиним и прозирним стваралачким подстицајем. Али је са друге стране, толика подударност била исувише наметљива да не би навела на мисао о необичној списатељској прекогницији. Од тренутка када сам прочитао „Болесникаˮ био сам начисто да роман мора по сваку цену бити објављен, али се то још дуго времена, скоро две и по деценије, није дало реализовати. Током деведесетих и почетком двехиљадитих издаваче нису занимали рукописи непознатих или мало познатих аутора, осим евентуално уз нечије спонзорство, а опет, људи који су имали новац нису хтели улагати у нешто без извесности на ма какву корист и пробит. Осим тога, измењеној и проширеној верзији рукописа недостајале су завршне главе, а њих није било међу папирима раније верзије, разбацаним по кутијама и фасциклама током многих селидби. Оцу сам предлагао да се „Болесникˮ објави макар и без завршетка, тешећи се Гогољевим „Мртвим душамаˮ или Краковљевим „Животом човека на Балкануˮ, којима такође недостаје крај, што није умањило њихову вредност и значај. Срећом, прва верзија Болесника недавно је пронађена на дну једног плакара, са потпуно очуваним завршним главама, те је роман ипак добио свој целовит облик и постао спреман да изађе пред читаоце, скоро пуне четири деценије од свог настанка. Остаје да се види да ли му је толико време тамновања одузело од значаја и актуелности, или му је као закопаном бурету ракије, које се одлаже и заборавља на многе године до специјалне прилике, додало на јачини, укусу и квалитету. Београд, jунa 2020. године