Roman Žena napisan je po istinitoj priči. Skupljala je novac. Izborojala je 5.550 evra. Još malo joj fali do 7000 koji će joj promeniti život. Tim parama ona želi da kupi sreću. Goca je žudela da se ostvari kao žena. Iz Valjeva se preselila u Beograd i sa vrlo malo para je započela novi život. Upoznala je Dragana i mislila je da je konačno našla pravu ljubav. Radila je za njega sve iz ljubavi. Ispraćala ga, dočekivala ga, kuvala mu, otplaćivala dugove, ulepšvala se za njega...Sve je to radila dok surova stvarnost nije srušila ono što je ona imala. Ona je zbog ljubavi odustala od svojih snova i žrtva koju je podnela bila je ogromna. Knjiga od autorke romana Grabljivica i Ljubav u doba kokaina.

Dragi moj dečko, ti si izuzetna osoba za mene. Divim ti se. Iako gubiš ključeve, ne umeš da peglaš, retko usisavaš... Šta god da radiš volim te odavde do... Neka ti ova knjižica kaže, dokle i koliko.

DETALJNIJE Edicija smešno-ozbiljnih ilustrovanih priručnika pod nazivom TREBA - NE TREBA namenjena je tinejdžerima koji pokušavaju da se snađu u odnosima sa roditeljima i mnoštvu porodičnih pravila, ali i u nepredvidivom i ponekad surovom svetu vršnjaka. Dragi tinejdžeri, iz priručnika "Obuka roditelja" saznaćete šta TREBA, a šta NE TREBA da radite ako želite da vas roditelji puste na rok koncert, da ofarbate kosu, ako želite da izbegnete kućne obaveze ili porodične proslave, ako ne želite da vas oslovljavaju nadimcima ili da društvu prepričavaju događaje iz vašeg detinjstva . Drugim rečima, šta treba a šta na treba da radite da biste konačno naučili roditelje da se ponašaju na prihvatljiv način. Autor: Endru Pajnder Ilustrator: Endru Pajnder 17 x 21,5 cm 64 str. meki povez, dvobojno latinica Uzrast: 12-15 godina

Ovom je knjigom autorka naučila čitatelje kako smanjiti preopterećenost svakodnevnim problemima, kako manje raditi i više uživati u životu; pokazala nam je kako se smejati i plakati, kako pobediti strahove i prepoznati ono što nam u životu stvara najviše problema.

U svom romaneskom prvencu Saša Dimoski tvrdi da: „zlo ne pati od lošeg varenja i ne spava posle ručka“. Zapravo, zlo ne spava nikada, a ruča uvek: u „Štićeniku“ ono to, bogme, čini baš doslovno. Ono je večno, univerzalno i metafizičko, ali pisca zanima njegovo ovaploćenje sada i ovde: u Srbiji i Bosni, godina devedesetih i nultih. Biblijski i parablijski likovi i zapleti, propušteni kroz filter piščeve nezajažljive fantastičarske mašte i tmurne satiričarske duhovitosti, preseljeni su na miljakovačke ledine i novobeogradske solitere, ali bogme i na srebreničko stratište. Način na koji se u „Štićeniku“ govori o tom, možda ključnom, ovdašnjem doprinosu svetskoj istoriji beščašća, nešto je sasvim novo u srpskoj književnosti. Ovo je teška knjiga o još težim temama, ali kada vas jednom uzme pod svoje, nema vam spasa. Ko je hrabar, neka uđe!" Teofil Pančić Saša Dimoski rođen je 1962. godine u Beogradu. Kao specijalni pedagog, radio je u ustanovama za maloletne delinkvente i decu beskućnike. Učestvovao je i u projektima UNICEF-a za socijalnu zaštitu, u svojstvu predavača i instruktora. Posle petnaest godina rada u ovoj oblasti, počinje da se profesionalno bavi pisanjem, kao kopirajter u nekoliko advertajzing agencija. „Štićenik“ je negov prvi roman, nastajao u periodu ode 2004. do 2008. godine.

Senke naših predaka, otrgnuto od zaborava: Istorija i savremenici autora Đorđa Matića je delo koje se bavi istraživanjem i osvetljavanjem značajnih ličnosti iz srpske kulture, književnosti, muzike, fotografije i slikarstva. Knjiga pruža uvid u veze između klasičnih i savremenih stvaralaca, ističući često zanemarene ili simbolično obeležene jubileje. Autor donosi nove perspektive na poznate figure poput Njegoša, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Vladislava Petkovića Disa, Stevana Mokranjca, i mnogih drugih, te istražuje njihov uticaj i značaj u kontekstu jugoslovenske i srpske kulture. Knjiga sadrži i poglavlja o umetničkim delima, istorijskim događajima, i savremenim interpretacijama klasičnih tema, pružajući čitaocima sveobuhvatan pregled kulturnog nasleđa i njegovog trajnog uticaja. Sadržaj: Uvod Njegoš: Tragični junak južnoslovenske misli Dositej: Svetac-zaštitnik svetovnog Vuk, Daničić, Radičević: Nulta godina: 1847. Filip Višnjić: Pevač priča Vladislav Petković Dis: Naši dani Stevan Mokranjac: Prisna blagost „Liturgije” Dela hrvatske umetnosti u Beogradu: Nejunačkom vremenu usprkos – po drugi put Rista Marjanović: Četiri slike na Stogodišnjicu Sarajevski atentat, zapadna percepcija: U stidu zgarišta i stena Dokumentarni program Radio-televizije Srbije: Skidanje istorije Jedna varijacija: Čija istorija? Kad su cvetale tikve: Posle svega Gojković, Petrović, Antić: Priča o tri trubača Matija Bećković: Oj, mladosti Bogdan Bogdanović: Ukleti neimar Danilo Kiš: „Knjige ipak nečemu služe” Umesto pogovora: Priča o tri knjige Biografska beleška Registar imena

Knjigu `KINA POTRESA SVET` napisao je čovek koji je u Kinu stigao 1933. godine, kao mornar na putničkom brodu. Sa svoje 23 godine krenuo je da upoznaje tu novu zemlju. Deset godina je radio kao novinski dopisnik iz Kine za Američke novine. Za to vreme shvatio je i prepoznao dogadjanja u Kini i oko nje, upoznao jedan za njega, a i mnoge druge, jedan nov i sasvim drugačiji svet. JVITE SE PORUKOM, UVEK MOŽEMO DA SE DOGOVORIMO. Posle Drugog svetskog rata vraća se u Kinu da bi prikupio materijal za ovu knjigu, osećajući da to duguje kineskom narodu, da Svetu kaže istinu o toj divnoj i u to vreme tragičnoj zemlji. U knjizi, je boraveći u jednom delu severne Kine, posebno opisao razdoblje izmedju 1947 i 1948. godine, ustvari najinteresantniji deo pred pobedu kineske revolucije, koja je trajala 50 godina. Pored opisivanja stanja i dogadjanja u Kini, on daje osvrte i na dogadjaje koji su se dogadjali van nje, ali koji su u vezi sa onim što se dešavalo u njoj. Knjiga je napisana stilom koji je malo neobičan za današnja shvatanja, ali meni se dopada. Knjiga je kod nas prevedena i objavljena već 1955. godine. Tvrd povez, 456 strana.

U svojoj novoj zbirci pesama, kominac kao da hoće da nam kaže da ne samo što je odrastao, nego je i ostario, što ga je navelo da razmišlja o kraju puta. Sve emotivne lomove, sva neuspela zbližavanja i izigrana poverenja o kojima je bilo reči u njegovim prethodnim zbirkama – sve te ljubavne jade u “Dlanovima” je u drugi plan potisnulo nametljivo prisustvo jedne konačne teme. Više je likova čije glasove razaznajemo u ovim pesmama, i svi su oni zagledani u kraj, procenjujući iz te krajnje tačke svoje živote. Povrh toga, oni su i međusobno povezani porodičnim vezama, pa se iz njihovih ukrštenih perspektiva razvija drama o sticanju smisla kome se svi ponaosob nadaju u poslednjem času. Ali, pošto opravdano strahuju da će se ta nada ispostaviti kao uzaludna, ovi kominčevi junaci podsetiće nas na kraju na glasove iz njegovih prethodnih knjiga – ako smisla možda i nema, čujemo i ovde, utoliko pre vredi stalno iznova pokušavati da se voli i bude voljen. raša kominac radoslav rođen je 1967. godine. Objavio je više zbirki proze i poezije. Njegove drame “Izložba” i “Bezumnik” snimljene su i emitovane na Radio Beogradu. Fabrika knjiga je pre ove objavila dve njegove knjige: “Zamoliću te da se iseliš…” (2010) i “Ne vraćam se više…” (2011).

U nekom mestu na moru, u Engleskoj, tamnoputa bolničarka Nadin nalazi dvadesetogodišnjeg mladića na plaži, u stanju šoka, i odvodi ga u psihijatrijsku ustanovu u kojoj radi, gde preuzimaju brigu o njemu. Tajanstveni mladić ne govori, ne piše, nema identitet, ali u jednom trenutku crta klavir, i kada mu stavljaju na raspolaganje instrument u “zimskoj bašti” ustanove, on počinje da svira božanski, kao da nikad u životu ništa drugo nije radio. Svi pacijenti, lekari, bolničari koji prisustvuju njegovom nastupu duboko su dirnuti, počev od psihijatra koji vodi centar i koji o svemu piše starijem kolegi i ubrzo pretvara taj neobičan klinički slučaj u medijski fenomen. Muzika koju mladić svira ima neverovatan terapeutski uticaj, u stanju je da “oslobodi” pacijente te ustanove, da ih suoči sa dobrim i lošim iskustvima koje su doživeli; a među njima, naročito je pogođen gospodin Rozental, bivši logoraš, koji pripoveda o tom periodu u kojem muzika ima važnu ulogu, ma koliko dvosmislenu i uznemirujuću. Dok se čitav svet zanima za misteriju čoveka koji se pojavio ni iz čega, Nadin na svaki način pokušava da mu vrati smisao postojanja. Ali tajna koju nemi pijanista čuva u sebi, neuhvatljiva je kao muzika u kojoj on iskazuje nedokučivu stvarnost svog nesvesnog.

Konačno više nema roditelja! Ali ko će da ti pere veš i pozajmi novac kad ti je potreban? Potrebne su vam veštine za preživljavanje: - Razmišljajte pozitivno, dobro spavajte i nemojte raditi tokom predavanja. Ova mala, vesela knjiga, puna saveta, pomoći će vam da pregurate fakultetske godine na što bezbolniji način.

Iako je reč o drugom delu svojevrsne autobiografske trilogije – nastavku Najboljih namera (Geopoetika, 2009), ovaj roman poznatog švedskog reditelja i scenariste sa lakoćom se može čitati nezavisno. Vremenski pozicioniran u deceniju posle događanja opisanih u Najboljim namerama, delu u kojem se autor bavio prvenstveno odnosom među njegovim roditeljima na početku veze, ovaj nastavak je potresan i zavodljiv roman o odnosu oca i sina i načinu života velike porodice Bergman za vreme boravka u letnjikovcu u drugoj deceniji dvadesetog veka. Savršen niz slika, majstorski spojenih jezikom filma, oživljava nam glavnog junaka, dečaka Pua, rođenog u nedelju, što mu, prema verovanjima, daje specijalni dar naglašene osetljivosti i vidovitosti. Njegovo detinjstvo čine teror starijeg brata, slušanje priča o duhovima, seksualne fantazije, ali i prisustvovanja bolnim svađama roditelja, kao i susreti sa smrću. Nekoliko sekvenci „povrataka u budućnost“, pedeset godina nakon radnje romana, pomaže čitaocu da sklopi i poveže sve slike, bivajući nemim svedokom poseta Ingmara Bergmana ocu na samrti. Konflikti i sukobi, ali i ljubav i humor, uz lirske opise prirode čine ovaj nesvakidašnji roman u kojem, iako skrivene ispod površine, dominiraju seta i gorčina, ne ometajući pri tom uživanje i zadovoljstvo čitanja. Po romanu Rođeni u nedelju 1992. godine snimljen je istoimeni film u režiji Danijela Bergmana, sina Ingmara Bergmana, koji je potpisnik scenarija. Ingmar Bergman (1918 – 2007), rođen je u Upsali, kao sin sveštenika Erika Bergmana i Karin Bergman, rođene Okerblum. Odrastanje u religioznom okruženju i složene porodične odnose opisao je u svojoj trilogiji koju čine romani Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012). Pošto je radio sa dečjim, amaterskim i studentskim pozorištima u Stokholmu, i kao scenarista za filmsku producentsku kuću Svensa Filmindustri, 1944. godine zaposlen je u Helsingborškom gradskom pozorištu kao najmlađi švedski pozorišni direktor svih vremena. Od 1952. do 1958. bio je umetnički direktor Gradskog pozorišta u Malmeu. Posle toga, njegov dom pozorišnog režisera postalo je Kraljevsko dramsko pozorište (Dramaten) u Stokholmu, čiji je šef bio od 1963. do 1966. Bergman je svoj prvi film Kriza režirao 1946, a već u narednih desetak godina snimio je moderne klasike među kojima su Osmesi letnje noći, Sedmi pečat, Divlje jagode i Mađioničar postavši najveći filmski reditelj svog vremena. Bergman je radio do pozne starosti, istražujući teme smrtnosti, ljubavi, vere, samoće, unapređujući filmski jezik i celokupan medij uopšte. Kao svestran stvaralac, crpeo je inspiraciju iz bliskih odnosa koje je negovao sa svojim saradnicima (poznate su njegove veze s glumicama Bibi Anderson, Harijet Anderson i Liv Ulman), brišući granice ne samo između života i umetnosti, već i pozorišta, filma i književnosti. Ingmar Bergman režirao je oko sto sedamdeset pozorišnih predstava i snimio preko šezdeset filmova za koje je nekoliko puta primio sve najprestižnije nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji i drugim. Iako nikada nije osvojio Oskara, za ovu nagradu nominovan je čak devet puta, a primio je takozvanog počasnog Oskara, nagradu koju Američka akademija dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti. Mnogi od njegovih filmova objavljeni su i kao knjige.

Razgovori u četiri oka završni su deo Bergmanove svojevrsne autobiografske trilogije koju čine još i romani Najbolje namere i Rođeni u nedelju. Ovaj veliki majstor filmskog i književnog rukopisa sa elegancijom i bespoštednom iskrenošću oslikava čulni, duboko intiman portret svoje majke, visprene, lepe žene snažne volje, koja je, kako je to detaljno opisano u Najboljim namerama, ishitreno uletela u brak sa Henrikom – brak koji je za nju i suviše rano prestao da bude izvor zadovoljstva i ispunjenja. Intimnije i dublje nego što smo mogli da očekujemo, Bergman nas u ovom romanu pričom o preljubi uvlači u tegoban pokušaj da razume svoje roditelje, njihov međusobni odnos, kao i odnos prema deci. Razapeta između vere i sumnje, moralnih stega i pobune, zadovoljstva i krivice, Ana se u odvojenim razgovorima, sa pastorom – duhovnim autoritetom iz detinjstva, mužem, majkom i najboljom prijateljicom, ispoveda, tražeći pravi savet, ili oproštaj, koji bi je usmerili na put ka sreći. Komponovan u pet poglavlja – razgovora, ovaj lirski i na momente turoban roman zapravo je priča o večitim temama: usamljenosti, neutaživoj potrebi za ljubavlju, veri u Boga, grehu, slobodnoj volji, misteriji smrti, spasenju i iskrenosti. Po romanu Razgovori u četiri oka snimljen je 1996. godine istoimeni televizijski film koji je režirala Liv Ulman, a scenario je potpisao Ingmar Bergman. Ingmar Bergman (1918 – 2007), rođen je u Upsali, kao sin sveštenika Erika Bergmana i Karin Bergman, rođene Okerblum. Odrastanje u religioznom okruženju i složene porodične odnose opisao je u svojoj trilogiji koju čine romani Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012). Pošto je radio sa dečjim, amaterskim i studentskim pozorištima u Stokholmu, i kao scenarista za filmsku producentsku kuću Svensa Filmindustri, 1944. godine zaposlen je u Helsingborškom gradskom pozorištu kao najmlađi švedski pozorišni direktor svih vremena. Od 1952. do 1958. bio je umetnički direktor Gradskog pozorišta u Malmeu. Posle toga, njegov dom pozorišnog režisera postalo je Kraljevsko dramsko pozorište (Dramaten) u Stokholmu, čiji je šef bio od 1963. do 1966. Bergman je svoj prvi film Kriza režirao 1946, a već u narednih desetak godina snimio je moderne klasike među kojima su Osmesi letnje noći, Sedmi pečat, Divlje jagode i Mađioničar postavši najveći filmski reditelj svog vremena. Bergman je radio do pozne starosti, istražujući teme smrtnosti, ljubavi, vere, samoće, unapređujući filmski jezik i celokupan medij uopšte. Kao svestran stvaralac, crpeo je inspiraciju iz bliskih odnosa koje je negovao sa svojim saradnicima (poznate su njegove veze s glumicama Bibi Anderson, Harijet Anderson i Liv Ulman), brišući granice ne samo između života i umetnosti, već i pozorišta, filma i književnosti. Ingmar Bergman režirao je oko sto sedamdeset pozorišnih predstava i snimio preko šezdeset filmova za koje je nekoliko puta primio sve najprestižnije nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji i drugim. Iako nikada nije osvojio Oskara, za ovu nagradu nominovan je čak devet puta, a primio je takozvanog počasnog Oskara, nagradu koju Američka akademija dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti. Mnogi od njegovih filmova objavljeni su i kao knjige.

Traženje pažnje jedna je od najboljih stvari koje radimo, čak i kada to radimo na najgori mogući način. Ako hoćete da znate šta želite da budete, obratite pažnju na to čega se stidite. Kratak i impresivan uvod u koncept pažnje čuvenog britanskog psihoanalitičara, autora O želji za promenom. Naša interesovanja govore o nama više nego što mislimo... Sve zavisi od toga šta nam je zanimljivo – za šta smo ohrabreni i naučeni da nas zanima, i šta u nama budi interesovanje i mimo naše volje. Postoji naša zvanična radoznalost i naša nezvanična radoznalost (a psihoanaliza je priča o njihovoj povezanosti). Zasnovana na tri povezana govora o pažnji, ova knjiga nevelikog obima neobičan je i nezaboravan uvod u sam koncept naše pažnje – čemu je posvećujemo i šta na osnovu toga možemo da saznamo o sebi. Novi i neizostavni deo opusa britanskog eminentnog psihoanalitičara Adama Filipsa. Najbolji živi esejista koji piše na engleskom jeziku. Džon Grej

Gramatika Poslovni nemački Kompjuteri Fraze i izrazi Putovanja Izgovor Ako želite da putujete, ili radite u inostranstvu, ako hoćete da naučite savremene nemačke izraze, da se zabavite, nađete stan. .. Ako ste đak, student, ako znate ili tek treba da naučite nemački pomoći će vam ovaj izuzetno praktičan priručnik. Sjajna glanc nova knjiga.

Gramatika Poslovni švedski Kompjuteri Fraze i izrazi Putovanja Izgovor Ako želite da putujete, ili radite u inostranstvu, ako hoćete da naučite savremene švedske izraze, da se zabavite, nađete stan. . . Ako ste đak, student, ako znate ili tek treba da naučite švedski pomoći će vam ovaj izuzetno praktičan priručnik. Sjajna glanc nova knjiga.

Prva zbirka poezije Vaska Pope. Kada se pojavila, 1953. godine, pesnička zbirka Kora postala je predmet jedne od najvažnijih javnih polemika u vezi sa estetskim vrednostima srpske poezije. Milan Bogdanović kritikovao je Popin jezik i stil vrednujući Koru kao „nadrealističko buncanje bez smisla” dok je, sa druge strane, Zoran Mišić isticao logičku suštinu i odgonetljivost u osnovi Popinih pesničkih slika. Stoga Kora označava raskid sa dominantnim modelom socijalističkog realizma, i bitno određuje dalje tokove srpske poezije. Izmakavši se od subjektivnosti, deskriptivnosti i individuale osećajnosti, Vasko Popa u šezdeset pesama Kore ohlađenim, „objektivnim”, ali dosledno metaforičkim jezikom uobličava iskustvo sveta savremenog čoveka iz gradske sredine – u prvom redu osećanja nelagode, ugroženosti i straha – i otpočinje putovanje ka zahvatanju arhetipske osnove modernosti koja će odrediti njegove kasnije knjige. Vasko Popa (1922–1991) bio je srpski pesnik rumunskog porekla, rođen u Grebencu kod Vršca. Uz Miodraga Pavlovića, najveći je posleratni innovator pesničkog jezika. Objavio je knjige Kora (1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Vučja so (1975), Kuća nasred druma (1975), Živo meso (1975) i Rez (1981), kao i ciklus pesama Mala kutija (1984), deo nikad dovršene knjige poezije. Priredio je pesničke zbornike Od zlata jabuka (1958), Urnebesnik (1960) i Ponoćno sunce (1962). Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Jedan je od najprevođenijih i najcenjenijih srpskih pesnika.

Ona se zove Dominik. On se zove Klod. Imena ih povezuju na neobičan način. Na njihovom jeziku, i jedno i drugo ime pišu se isto, bilo da ih nosi muško ili žensko. Oni, ipak, jesu žensko i muško. Stidljiva, povučena Dominik nikad nijednom muškarcu nije dozvolila da zaviri pod njenu brižljivo čuvanu ljušturu. Šarmantni i strpljivi Klod, iako pomalo tajnovit, naročito kad je reč o poslu, ne liči na mužjaka predatora koji će ugrabiti šta mu se pruža pa nestati bez traga i glasa. Na pomolu je prava idila. Dominik i Klod postaju roditelji. Na svet dolazi mala Episen, pronicljivo i osetljivo dete kroz čiju će se sudbinu prelamati i sudbine onih koji su je na taj svet doveli. U toj stvarnosti, koja je idilična čak i kad to nije, Dominik će steći i veliku prijateljicu, svoju srodnu žensku dušu, koja će joj otvoriti nove vidike. Poslednji vidik koji će se pred njenim očima otvoriti baciće senku na sve lepo što joj se dogodilo u životu. Njen voljeni Klod je, po svemu sudeći, sve u životu radio vođen posebnim, bolesnim motivom… Roman Dvopolna imena predstavlja klasičnu Ameli Notomb – oštru i beskompromisnu, jer kod nje, kao ni kod njenih književnih kreacija, ne postoji ništa osrednje. Ona u ovoj knjizi nudi jedinstven i upečatljiv portret mlade žene u odrastanju, priču koja je istovremeno žestoko potresna i neobično dopadljiva.

Teofil Pančić je pozorno i uredno, a sve uglavnom o svome trošku, pratio hrvatski književni život, pogotovu od kraja devedesetih. Pisao je o knjigama hrvatskih pisaca, bez obzira na to što čitatelji novina za koje je radio do tih knjiga, uglavnom, nisu mogli doći. Ili su ih naručivali od prijatelja koji dolaze iz Zagreba, Osijeka ili nekog drugog grada. Pančić je ispratio sve važnije fenomene i skandale ovdašnje književne scene. FAK i ono što se s FAK-om događalo opisao je faktografski vjernije i vjerodostojnije nego većina onih koji su se sličnim poslom pokušavali baviti u Hrvatskoj. Čitajući hrvatsko, s pristojne razdaljine od Bajaginih 442 do Zagreba, Pančić je bio savršeno izoliran i distanciran od onoga što čini društveni, uglavnom psihosocijalni i skatološki, kontekst žive hrvatske književnost. Niti je znao što se o kojem piscu nad zagrebačkim pisoarima priča, niti ga je trebalo zanimati koju su trojicu ove sezone proglasili za najbolje suvremene prozaike, e samo da bi sjebali lanjsku trojicu, niti na koji način su jedni pisci uzurpirali medije na račun drugih, niti na koje su sve načine, pokraj lažnih muških veličina, zapostavljene i skrajnute sve te genijalne žive hrvatske spisateljice. Pančić je, srećom po sebe i po knjige koje čita, daleko da dalje ne može biti od onih koji tim knjigama čine prirodni okoliš. Miljenko Jergović

U uvodu knjige, autor objašnjava šta je zvuk: „Priroda je oličena u neprestanom pokretu svega materijalnog, a stanje mirovanja je privid nekretanja. Zvuk je jedan od oblika ispoljavanja sveopšteg kretanja u prirodi, a tišina je privid nekretanja. Zvuk je elementarna pojava u prirodi, kao voda, kao vazduh... i postoji svuda oko čoveka čineći jedan od oblika ispoljavanja života“. Kako je zvuk iz prirode, pomoću koga se, prema Jokiću, „ispoljava život“, dospeo na dramski nivo: pozorište, film, televiziju i radio – i kako se oblikuje, dizajnira, tema je ove studije Miroslava Jokića, koja neće biti interesantna samo poslenicima zvuka, već i svim radoznalim ličnostima koje su zainteresovane za „ispoljavanje života“. Po definisanju zvuka, autor definiše i muziku, naglašavajući da je ona „nastajala sa počecima svesti ljudskog bića“. Potom opisuje muziku antike (Grčke i Rima) i srednjovekovne Evrope. Istaknućemo naslove nekih od tematskih celina: Epoha neposrednog zvuka u dramskim umetnostima, Epoha posrednog zvuka u dramskim umetnostima, Dizajn zvuka, Muzika u strukturi dramskog dela, Sredstva i alati u savremenom dizajnu zvuka... Recenzenti Jokićevog dela su prof. dr Petar Pravica sa Akademije umetnosti u Beogradu i Zoran Jerković, docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Vredno je istaknuti da ponuđena literatura, koju je autor koristio, predstavlja pravi mali vodič kroz nauku o zvuk kada je reč o njenom dizajnu u pozorištu, filmu, radiju i televiziji.

U ovoj knjizi nalaze se lekcije i saveti, korak po korak, kako meditirati za početnike. Namera autora je da što više ljudi iskusi plodove vežbanja meditacije, jer ako želite da živite u miru i sreći, treba da radite na tome da širite mir i sreću u svetu u kojem živite, a u tome vam može pomoći meditacija.

Isidorа Sekulić (Mošorin, 16. februаr 1877 – Beogrаd, 5. аpril 1958) je bilа srpskа književnicа i аkаdemik SANU. Rođenа je 16. februаrа 1877. godine podno Titelskog bregа, u bаčkom selu Mošorinu kod Žаbljа. Detinjstvo je provelа u Zemunu, Rumi i Novom Sаdu. Školovаlа se u Novom Sаdu (Višа devojаčkа školа), Somboru (Srpskа prepаrаndijа) i Budimpešti (Pedаgogijum). Rаdilа kаo nаstаvnicа u Pаnčevu, Šаpcu i Beogrаdu.

Ako želite da putujete ili radite u inostranstvu, ako hoćete da naučite savremene mađarske izraze, da se zabavite, nađete stan. .. Ako ste đak , student , ako znate ili tek treba da naučite mađarski pomoći će vam ovaj izuzetno praktičan priručnik. Svojim sadržajem doprinosi bržoj i lakšoj komunikaciji na svakom polju, posebno poslovnom i kulturnom. Gramatika Poslovni mađarski Kompjuterski rečnik Putovanja Fraze i izrazi Izgovor Fenomenalna glanc nova knjiga.

Talasanje Srbije (Knjiga o Radiju B92) dragocena je hronika proteklih 15 godina, svega onoga što nam se dešavalo. B92, po prirodi stvari, kao informativni medij, jeste najdirektniji svedok epohe. Kao akter mnogih ključnih događaja, od 9. marta, preko pada Krajine, zimskog protesta, bombardovanja, do 5. oktobra i postđinđićevske ere, taj element hroničnosti B92 u Talasanju Srbije pruža dodatnu perspektivu, poseban ugao posmatranja i time dobija na autentičnosti i značaju. Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige. Talasanje Srbije je i tekst u kome je autor demonstrirao onu vrstu profesionalizma za koji se i sam, na B92 i van njega, uvek zalagao: objektivno, precizno, pošteno i – sa jasnim stavom… Uz to, nekako intimno, pomalo poverljivo, sa ličnim zapažanjima, svojim, ali i zapažanjima sagovornika, on daje tekstu emotivnu, nostalgičnu boju, boju svojevrsne herojske topline, onu boju koju su imale, recimo, serije ”Više od igre” i ”Grlom u jagode”.

Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.

Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.